NAPUSTIO NAS JE EDIN AVDIĆ...

[kakavdanakneiskustvu]

[Crvene_brigade]

Potvrđeno je da će dženaza našem Edinu biti održana u ponedjeljak, 08.06.2026. godine na groblju/mezarju Bare…

https://bakije.ba/umrlica/edin-osman-avdic/

[problemnatravunu]

dobri ljudi umru , odu prerano , a zlotvori i antikristi dožive duboke starosti nema pravde na ovom svijetu , a možda bolje i nismo zaslužili

[DebelinJoe]

Proganja me, kao i mnoge, smrt Edina Avdića.
Pošto sam ga pratio i pre nego što je došao u Beograd, u sarajevskim danima, nije to bio isti čovek.
Imao je neuporedivo više strasti, energije, kao da je bio oslobođen straha.
I kada je došao, bio je veliki profesionalac, ali kao da mu je Beograd oduzeo neku auru, deo one harizme koju je imao, kao da je imao veću zadršku od onoga šta će da kaže i kako će biti shvaćen.

Nešto se desilo, a desilo se ono što tinja u delu srpskog društva,
To je podmukli, prikriveni nacionalizam,
Što posebno osete oni koji dođu da rade sa strane.

Niko ko je proživeo rat u Sarajevu nije izašao isti,
Nema te logike koja je mogla da objasni neke stvari.

Edin je, kao klinac, sve to preživeo.
Sve te snajpere, bombe, granatiranja.

To ostavlja posledice.

Nije isto doći u Beograd turistički ili živeti relativno nevidljivo.
Većina ljudi je dobronamerna i tu nema greške.

Međutim, postoji jedan deo koji je visoko pozicioniran u režimu, ili zatrovan informerovskom propagandom,
I stalno šalje otrovne strelice.

Da svaki pokušaj javnog iskazivanja ljubavi prema Bosni i Hercegovini smatra veleizdajom.
Što sam na vlastitom primeru iskusio, iako nigde nisam rekao da ne volim Srbiju.

Edin je neminovno osećao taj pritisak, a relativno skoro je dobio i otkaz, kao najbolji komentator.

Ne radi se o tome da li je bio u realnoj opasnosti, mnogo gore od toga je taj grozan osećaj.
I pritisak.
Gde imaš osećaj da si za nešto kriv, a nisi.

A negde bi hteo da ispraviš neke nepravde, a ne možeš.

I onda ćutiš, gutaš, trudiš se da budeš korektan.

Nisam siguran da bi Edin imao sličnu sudbinu da je radio negde na drugom mestu.

Ovde ga je bolelo mnogo šta.

Posebno zbog njegove osetljivosti, pravdoljubivosti i želje da sa svima bude korektan.

A ima tih ljudi sa kojima, i da si najbolji čovek na svetu, ne možeš da budeš korektan.

Zato što ne dele ljude na ljude i neljude,
Nego na Srbe, Bosance, Hrvate.

I onda je iz potaje slušao: „Šta hoće ovaj Bosanac?“

„Odakle mu pravo da navija za Partizan?“

„Ili da bude protiv države koja ga hrani?“

Sve to pogađa čoveka, razne glasine koje sluša.

Teško to pada i nama, koji smo odavde, a tek nekome ko je došao sa strane.
Uređivano · 7 min
Edinu je ovo bila jedna od omiljenih pesama, zato ide uz ovaj tekst.
12 minSviđa mi se: 7Odgovori
Tako da se Edinova tragedija nije desila pre neki dan, kada smo saznali da je preminuo,
Nego mnogo pre,
Počevši od ratnog Sarajeva,
I onda pokušaja da pomiri sve tri strane.
I možda mu je to uspelo u sebi, ali mržnja nekih ljudi je jača.
Zato, za kraj, treba citirati Dejana Anđusa i izjavu o Avdiću, iz koje mnogo šta može da se pročita:
„Što se tiče tih stvari, mržnja/ljubav...
Imali ste komentatora ovde, na televiziji Arena, Edina Avdića, koji je, nošen mržnjom prema aktuelnoj vlasti u Srbiji i predsedniku Republike, vešto se krijući iza uloge košarkaškog komentatora, naravno, prikrivenog partizanovca, širio sa ove televizije mržnju prema aktuelnom predsedniku Republike.
Sve je to uvijao u formu košarkaškog komentara, gde je apsolutno navijao za Partizan i prilikom svakog derbija Zvezda–Partizan naginjao na crno-belu stranu.
Mislio je da je vlast u Srbiji uzdrmana, pa je hteo, na tihi način, da se pridruži blokaderima i demonstrantima kroz formu televizijsko-košarkaškog prenosa, sa pričom o autentičnoj ljubavi naroda prema Željku Obradoviću, uz aluziju da nekog drugog narod tako ne voli.
Još jedan u nizu lažova koji su se pojavljivali u javnosti.“
Pitamo se, na kraju, zašto je stalo srce Edinu Avdiću?
Ne samo od stresa, nego i od zla.
Istog onog zla koje decenijama određuje ko će za koga da navija, da glasa, i nemoj slučajno da je sa druge strane.
Stefan Simic

[kakavdanakneiskustvu]

[hilmija frlj]

Poznavao sam Edina Avdića. Znam ga kad je prvi put ušao u Sivi Dom. Na prvi frejm se vidjelo da je poseban, da je svoj i da je najbolji u svom poslu, komentarisanju košarke. Svejedno jel bila NCAA, NBA, Evropska ili naša domaća košarka. Rahmet ti duši majstore, neka ti je lahka bosanska zemlja i porodici sabur. Nadam se da će tvoja dobra duša pronaći smiraj na onom svijetu, jer na ovom ti nisu dali. Počevši od Bahe u sportskoj redakciji Federalne TV, Mirze Vilića na OBN, pa evo do zadnjih dešavanja na Areni.

Nešto moram prokomentirasati.
Ovo je nešto najodvratnije što sam pročitao zadnjih nekoliko godina.

https://www.klix.ba/sport/kosarka/topal ... /260603147

Ovaj čovjek, lično, je otjerao Edina sa Federalne TV. A otjerao ga je na tako ružan način da je to odvratno. I danas se javlja da on baci komentar. Imaš li srama Sabahudine Topalbečiroviću?
Fuj! Povraća mi se.

Lako mi je povjerovati da je ta gnjida kriva, ali bi volio cuti tu pricu, sta se desilo tacno?

Šikaniranje od prvog dana od dotičnog. Kad je Edin Avdić došao na Federalnu TV tada je već osnovan BHRT. Tada su tamo prešli Medina Šehić, Vladislav Majer, Velid Spaho. Od Bahe nije mogao dobiti neku normalnu utakmicu s radi, ovaj je sve bitnije utakmice uzimao sebi. Isao na terene, sto po BiH, sto inostranstvo. Edinu je davao ostatke i ono sto on nije htio da radi ili nije imao koristi. Edin kakav jeste, nikada nije htio niti znao sutiti. U tom periodu je i Belmin otišao van televizije (on je balansirao nekako situaciju i smirivao konflikte, mada ni njegovo nije za ramazana) i onda su Bahu imenovali za glavnog urednika sportske redakcije na Federalnoj. Znao je koliko je sati i otisao sa FTV na OBN.

[Better Man]

Poznavao sam Edina Avdića. Znam ga kad je prvi put ušao u Sivi Dom. Na prvi frejm se vidjelo da je poseban, da je svoj i da je najbolji u svom poslu, komentarisanju košarke. Svejedno jel bila NCAA, NBA, Evropska ili naša domaća košarka. Rahmet ti duši majstore, neka ti je lahka bosanska zemlja i porodici sabur. Nadam se da će tvoja dobra duša pronaći smiraj na onom svijetu, jer na ovom ti nisu dali. Počevši od Bahe u sportskoj redakciji Federalne TV, Mirze Vilića na OBN, pa evo do zadnjih dešavanja na Areni.

Nešto moram prokomentirasati.
Ovo je nešto najodvratnije što sam pročitao zadnjih nekoliko godina.

https://www.klix.ba/sport/kosarka/topal ... /260603147

Ovaj čovjek, lično, je otjerao Edina sa Federalne TV. A otjerao ga je na tako ružan način da je to odvratno. I danas se javlja da on baci komentar. Imaš li srama Sabahudine Topalbečiroviću?
Fuj! Povraća mi se.

Lako mi je povjerovati da je ta gnjida kriva, ali bi volio cuti tu pricu, sta se desilo tacno?

Šikaniranje od prvog dana od dotičnog. Kad je Edin Avdić došao na Federalnu TV tada je već osnovan BHRT. Tada su tamo prešli Medina Šehić, Vladislav Majer, Velid Spaho. Od Bahe nije mogao dobiti neku normalnu utakmicu s radi, ovaj je sve bitnije utakmice uzimao sebi. Isao na terene, sto po BiH, sto inostranstvo. Edinu je davao ostatke i ono sto on nije htio da radi ili nije imao koristi. Edin kakav jeste, nikada nije htio niti znao sutiti. U tom periodu je i Belmin otišao van televizije (on je balansirao nekako situaciju i smirivao konflikte) i onda su Bahu imenovali za glavnog urednika sportske redakcije na Federalnoj. Znao je koliko je sati i otisao sa FTV na OBN.

Baho Topalbečirević je obična ulizica i gnjida od čovjeka. Skroman poznavalac sporta, koji se zna gurati i laktati tamo gdje je novac i veliki samohvalisavac. On nije ni do nožnog palca Edinu Avdiću u bilo kojem smislu. Kako u poznavanju sporta i komentatorskim vještinama, tako i u ljudskom.

[kakavdanakneiskustvu]

https://sportsport.ba/magazin/edin-avdi ... Ym6kAy6qpw.

Najteže je vidjeti njegovog sina, ako je to dječak u prvom redu


Tuga, tuga do neba.

[kakavdanakneiskustvu]

[skrbavi-admin]

Edin je samo primjer sta se desi sa ljudima koji su u odredjenoj sferi sposobni u balkangoloidnom drustvu gdje se sve "zavrsava" "rjesava" "pucketa prstima"..... Pojedes sam sebi dzigeru.... Moram reci da je meni tako i izgledao u zadnjem snimku gdje je bio ziv.... Dakle gdje god se pojavio je bio - smetnja.... Nek mu je rahmet i smiraj dusi....

[czhuay]

[kakavdanakneiskustvu]

[Bodkin]

https://sportsport.ba/magazin/edin-avdi ... Ym6kAy6qpw.

Najteže je vidjeti njegovog sina, ako je to dječak u prvom redu


Tuga, tuga do neba.

Covjek dobije komemoraciju u beogradu i sarajevu. Dolaze mu legende sporta jer je i sam bio legenda. Euroliga i fiba ti objave smrt na zvanicnim kanalima.

Covjek je toliko uspio u zivotu za svojih samo 47 godina da je to nevjerovatno. Toliko biti voljen i postovan od legendi je nevjerovatno. I sto je bitnije znam ga i koliko je bio dobra osoba. Mislim da vecina nece shvatiti koliko je to veliko. Da je sportista, bio bi top 5 u svom sportu na svijetu.

Svjetla tacka da se rad, znanje i strast isplate. Nazalost ce pasti brzo u zaborav, a djetetu svom bih dao da mu bude uzor.

[Admir_1984]

Baho i njemu slični uhljebi godinama su tjerali sve što vrijedi i što pokazuje dodatne kvalitete bazirajuci se samo na znanje. Ono godina 2003, na budzetu, lijepo krasno sve, pojavi se neko ko nema nikakve štele, a ima znanje. Koliko je samo takvih osoba pojela bh demokratija. I sad ono piše neke statuse ovo ono, fuj.

Da nije bilo te sretne okolnosti da obn prenosi sport ko zna šta i gdje bi Edin radio, komentator teško da bi bio.


Za arenu i Srbiju nisam nešto upućen, ali skloniti komentatora koji je više od 15, ej 15 ebenih godina radio za tebe sa ogromnim uspjehom, bez ikakvog saopštenja je dno dna, a iza svega jedino može stajati vlast i moč koji ce sve uciniti samo da vladaju.

[House]

slušam teletovića i suze same idu, oca mi.

ne znam... kao da sam izgubio člana porodice. prerano je otišao

[kakavdanakneiskustvu]

Četvrti dan je a svaki od tih dana sam suzu pustio gledajući neke video snimke o Edinu ili sa Edinom

[kakavdanakneiskustvu]

https://sportsport.ba/magazin/edin-avdi ... Ym6kAy6qpw.

Najteže je vidjeti njegovog sina, ako je to dječak u prvom redu


Tuga, tuga do neba.

Covjek dobije komemoraciju u beogradu i sarajevu. Dolaze mu legende sporta jer je i sam bio legenda. Euroliga i fiba ti objave smrt na zvanicnim kanalima.

Covjek je toliko uspio u zivotu za svojih samo 47 godina da je to nevjerovatno. Toliko biti voljen i postovan od legendi je nevjerovatno. I sto je bitnije znam ga i koliko je bio dobra osoba. Mislim da vecina nece shvatiti koliko je to veliko. Da je sportista, bio bi top 5 u svom sportu na svijetu.

Svjetla tacka da se rad, znanje i strast isplate. Nazalost ce pasti brzo u zaborav, a djetetu svom bih dao da mu bude uzor.

[kakavdanakneiskustvu]

Edin je svakome bio nešto, zato vreme ne može isteći

Niko ne voli ljude koji, po nečijoj smrti, kroz sećanje na tu osobu pričaju o sebi. Psiholozi bi to nazvali “performativnom tugom”, ili tako nešto. Ima i onih koji bi to pre nazvali teorijom “nastavljenih veza”. Mada je verovatno najtačnije ono što je Džoan Didion napisala u jednom starom tekstu za Njujork tajms: “Žaleći za nekim istovremeno žalimo i za verzijom sebe koja više ne postoji”.

Ali, smrt Edina Avdića nikome nije ostavila drugi izbor, nego da svoje sećanje oboji ličnim tonom.

On je svakome bio nešto.

Svojom novinarskom karijerom - preciznije je reći autorskom, nego samo komentatorskom - ušao je u kolektivno nesvesno i u kolektivno vrlo svesno, tako da po njegovim komentarima i frazama ljudi pamte neke od najlepših i najtužnijih dana svog života. Do te mere da niko ko ga je lično poznavao ne bi mogao da tvrdi da ga poznaje bolje od onih koji sa njim nisu progovorili ni reč, ili podelili ručak. Svako je, kada su stigle strašne vesti, osećao da je izgubio nekog svog.

Oni koji jesu imali priliku da podele poneki trenutak sa Edinom, imali su samo veću privilegiju da svedoče njegovoj ljudskoj unikatnosti.

Ima tome dvanaest godina, bili su to njegovi dorćolski dani, kafe je bio Pastis, espreso je bio kratak, a dan novembarski, usran. Pred njim je sedeo student Fakulteta političkih nauka sa zadatkom da napravi intervju sa novinarom kakav bi voleo da postane. Te su lekcije bile drugačije od profesorskih. Čista katedra stila.

“Znaš šta je najveći mangupluk u ovom poslu”, pitao je bacajući sam sebi retorički lob pas. “Da ga voliš, brate, bezuvjetno, kao da sutra ne postoji”.

Manifestacija te njegove ljubavi prema košarci, pasija s kojom joj je pristupao, promenila je istovremeno način na koji publika prati taj sport i habitus košarkaškog novinarstva kod nas.

Odjednom su posle njegovog ponavljanja u prenosima svi počeli da koriste frazu “na kraju dana”, epitet “nestvarno”, ubrzo su loši šuteri svima postali “kamenci”, ustalila se fraza “čitava galerija likova”, a loše šuterske večeri postale su priča o nemogućnosti da se “pogodi okean sa broda”. O šutevima sa parkinga i iz svlačionice ne moramo makar ovaj put.

Neki su izrazi bili interpretacija njegovih američkih uzora, neki filigranski osećaj za jezik tipa koji je umeo i sa bistričkom jalijom i sa belosvetskim facama.

U predtviteraško-analitičko vreme znao je svaki poziv za sve akcije Boston Seltiksa u to vreme i tačan broj pogođenih trojki Stiva Kera iz desnog ćoška u plej-ofu 1996. Kada niko nije. A kada svi jesu, elegantno je prepustio taj podijum i uneo novu dozu ležernosti i duhovitosti u svoju priču o košarci, nikada ne gubeći jasnoću stava i argumenata.


Uvek je bio kontra glavnoj struji svog zanata i uvek je bio mejnstrim. A to je vraški teško i zahteva puno šlifa. Da se uvek na drugačiji način približi potkožno tkivo igre koju obožavamo i karakteri legendi koji su je proslavili. Od komentatorske kabine dospevao je rutinski do kafanskih stolova najvećih igrača, nikada ne postavši njima očaran, za šta je verovatno zaslužan u sehari sačuvan sarajevski duh.

I za velikim i za malim stolovima mogao je čovek sa njim govoriti o bilo čemu satima, znajući da će pronaći neko polje zajedničke ljubavi, a kada u njega krene da ponire to se pretvara u trenutke za prepričavanje.

Sa onim davno svršenim studentom Fakulteta političkih nauka to su bili nekritički odnos prema konzumiranju parmezana, neke tužne donje lage Saše Matića, skečevi Edija Marfija, odbrana lika samokrunisanog Kralja i način na koji je o košarci pričao Dick Vitale. I od svih izgovorenih rečenica i napisanih kolumni, svih saveta i lekcija, njegov će trag u tom odnosu ostati najdublji po tome sa koliko šarma, preko stola, proba punjenu papriku i smeje se.

Što su ga ljudi bolje poznavali i što ih je on više voleo, spisak zajedničkih polja je bio duži - mnogo duži od spomenutog - a poniranje u ljubav srčanije.

On je svakome bio nešto.

Dobri duh poslednjih sekundi najvažnijih napada. Glas naših pobeda i poraza. Nasmejani stručnjak koji je odbijao da sebe preozbiljno shvati. Zanatlija koji je svojim obrazom umeo da čuva i svoj poziv. Za Sarajlije Avdija. Za Beograđane Edo. Za njega najvažnije - tajkan.

Zato vreme ne može isteći.

Sada, kada sutra zaista ne postoji, to što je uspeo da otrovno, posvađano i vazda podeljeno podneblje ujedini u ljubavi - to je njegov najveći mangupluk.

[sime_cipol]

Bravo Velide na oproštaju od Edina

[kakavdanakneiskustvu]

Bravo Velide na oproštaju od Edina

na BHRT?

[sime_cipol]

Bravo Velide na oproštaju od Edina

na BHRT?

Da, na početku 2 poluvremena

[kakavdanakneiskustvu]

Bravo Velide na oproštaju od Edina

na BHRT?

Da, na početku 2 poluvremena

ok

[kakavdanakneiskustvu]

[kakavdanakneiskustvu]

Edine, gledaš li Zimske olimpijske igre? – pitao je početkom godine Miloš Jovanović svog kolegu iz košarkaškog podkasta Udvajanje Edina Avdića.

– Nisam gled’o Zimske olimpijske od ’84 – sa šeretskim osmijehom odgovorio je Sarajlija na radu u Beogradu. Tako je bilo na početku svake epizode podkasta tog uigranog dvojca. Prije prelaska na službene, košarkaške teme odradila bi se runda zagrijavanja u vidu pop-kulturnog segmenta i eventualno drugih sportskih tema.

A sam uvod je uvijek bio isti. Jedan od njih dvojice bi putem mobitela drugome i svima nama pustio neku poznatu numeru. I to u lajv verziji da ne bi bilo problema s autorskim pravima. Ne postoji službena statistika, ali prilično je izvjesno da je najzastupljenije među izabranim numerama bilo sarajevsko Zabranjeno pušenje. I to prva četiri albuma. I ne samo da je bilo najzastupljenije u numerama. Stihove i fraze iz njihova repertoara Miloš i Edin su koristili i kao efikasna i efektna pomagala za pojašnjavanje zbivanja na i izvan košarkaških terena. Uvodne numere ne bi bilo samo u vremenima kad bi se dogodila kakva tragedija. Kao pad nadstrešnice u Novom Sadu ili smrt Duška Vujoševića. Ali više ih zbog tragedije neće biti uopće. U 47. godini 3. juna umro je Edin Avdić.

Umro je glas košarke. I u slučaju njegove smrti neprikladno je koristiti uobičajene eufemizme za bivšu Jugoslaviju. Nije umro glas košarke u regionu, bivšoj državi, ovim prostorima ili ovom podneblju. Umro je glas košarke u komšiluku. Slušanje Edina Avdića kao komentatora košarkaških utakmica ili podkastera bi vas automatski izmjestilo u komšiluk. Među poznate i prisne ljude koje zapravo nikad niste upoznali, ali ste imali osjećaj da ste s njima popili stotine kava ili piva. Njegova poznata “trica s parkinga” kojom je otpratio luk lopte koju je uputio Mirza Teletović 2013. godine ili nešto manji poznati komentari iz podkasta poput “Depresiva La Coruñe” kojim je opisivao lošija stanja u pojedinim ekipama nisu bili predviđeni za komentatorske kabine ili studija. To su bili izrazi iz komšiluka.

Ali te izraze Edin nije koristio da zavede slušatelje ili da glumi “čovjeka iz naroda”. Edin je bio takav. Ali ne takav jer je prosto takav. Edin je mogao bacati u istoj minuti šeretske fore iz rukava i objašnjavati razliku između različitih obrana pick’n’rolla. Mogao je zapjevati koju narodnu kad je bilo potrebno i tumačiti koncept spacinga u suvremenoj košarci. Istovremeno je tisućama ljudi u našem komšiluku činio košarku prisnom i vodio kroz emocije koje košarka nudi, ali i istu tu košarku objašnjavao bez da su emocije i prisnost patile. Posebnost Edina Avdića bila je u tome da je jednako prirodno djelovao na oba fronta.

Njegova sposobnost da bude spontan i precizan u različitim kontekstima neodoljivo je podsjećala na poetiku već spomenutog Zabranjenog pušenja. Fore iz komšiluka u prirodnom savezu sa seciranjem društvene zbilje bivše Jugoslavije. Nastavila su dva Pušenja svoje karijere tamo i vamo, ali teško se oteti dojmu da je javno djelovanje Edina Avdića u posljednjih dvadesetak godina bilo zapravo album Zabranjenog pušenja o košarci. Fore iz komšiluka i precizno seciranje zbivanja na terenu i oko terena. Kad Edin kaže Milošu “najgore ti je čuvat’ onoga s tricom od 33%, ne možeš ga pustit’, a ne možeš mu ni bit’ blizu” objasni nam pola košarke, ali i pokaže koliko su propusne granice između terena i života koji ga okružuje. Otišao je glas košarke koji je povezivao davno razdvojene svjetove. Otišao je glas koji je činio da slušanje podkasta sa slušalicama u ušima podsjeća na kolektivno gledanje televizije 70-ih u komšiluku kod onog komšije koji je prvi nabavio televizor. I da ga svi pomalo podjebavaju.

[milojicabrzi]

Da, a Miloš uvijek u nekim majicama tipa Iron Maiden, Metallica i sl.