Malo je poduzi tekst, ali se bavi temom.
Pisu; Aleksandra Ćuk I Marija Marija Krtinić za Danas.
Originalan clanak -
https://www.danas.rs/kultura/u-filmovim ... no-delile/
Povodom filma „Dara iz Jasenovca“ Predraga Gage Antonijevića poslednjih dana često se moglo čuti da je ovogodišnji srpski kandidat za Oskara po mnogim kriterijumima „prvi“ – prvi film o ustaškim zločinima, prvi o srpskim žrtvama, prvi o Jasenovcu, prvi o stradanju dece u ozloglašenim ustaškim logorima i tako dalje, te da je prilika da se o svemu tome progovori stvorena tek sada, 75 godina nakon događaja u Drugom svetskom ratu.
Da li je zaista tako? Da li su Jasenovac i ustaški zločini bili zabranjena tema u jugoslovenskoj kinematografiji? Koliko se filmova bavi ovom temom direktno ili indirektno? A šta je doneo period nakon raspada Jugoslavije?
Petar Jončić, filmski kritičar i autor knjige „Film i rat: mimikrija horora“, podseća da su se filmovi o zločinima NDH itekako pravili u Jugoslaviji, kao i da je prikazivanje nasilja u kinematografiji imalo svoja pravila.
– Filmadžije u SFRJ, odmah nakon Drugog svetskog rata, u velikoj meri su bili među prvima u svetu koji su tematizovali priče o koncentracionim logorima. Samim tim nije tačna tvrdnja da o žrtvama, posebno onim u NDH, među koje posebno spadaju srpske, do filma „Dara iz Jasenovca“ niko nije snimio film, jer je to bilo skrajnuto, zabranjeno ili nije smelo da se govori. Takođe se prave velike greške kada se film Lordana Zafranovića „Okupacija u 26 slika“ uzima kao prvi pokušaj da se otvoreno govori o ustaškim zločinima, brutalnosti i surovosti prema Srbima, ali i drugim narodima i nacijama u NDH – kaže Jončić.
On dodaje da o tome svedoče i reči čuvenog glumca Zvonka Lepetića, koji je izjavio da je u Zafranovićevom filmu igrao „ustaškog monstruma“ da bi ljudi upoznali nasilje koje više nikada ne sme da se ponovi.
Prema rečima Jončića, nasilje u kinematografiji u ovom periodu se nije direktno prikazivalo kao danas.
– Prvi filmovi koji su tematizovali ustaške zločince i njihovu surovost nisu, zbog pravila prikazivanja nasilja na filmu, mogli da budu toliko direktni i surovi, zbog čega se može steći utisak da prave osude nije bilo. Na primer, u filmu „Zastava“ (1949) glumac Antun Nalis je, za tadašnje standarde, toliko brutalno odigrao ustaškog zločinca da su ga kolege izbegavale, nakon toga je odbijao teške dramske uloge i odlučio da igra samo u komedijama – kaže Jončić.
On dodaje i da tema koncentracionih logora u filmu nije naročito privlačila bioskopsku publiku te se autori nisu često odlučivali da ovo bude glavna potka filma.
– Filmovi o koncentracionim logorima nisu imali uspeh kod bioskopske publike, najviše zbog teme, pa je češći slučaj bio da se logor pojavljuje u nekom delu filma ili u njegovoj završnici. Prvo ekspresivno prikazivanje, sasvim izvesno koncentracionog logora Jastrebarsko, postoji u filmu „Deveti krug“ (1960) Franca Štiglica gde postoji scena pogubljenja dece, ali opet ne direktna, prikazivanjem nasilja ustaša, već njegovim jasnim naslućivanjem u toku priče. Štiglic je bio pionir postizanja tenzije kroz dijalog, uglavnom zasnovan na tome da ustaše govore mirno, staloženo i da su uvek „kreativni“ u izboru mučenja svojih žrtava, što se i poklapalo sa izjavama preživelih iz koncentracionih logora. Taj koncept „morbidne kreativnosti“ je bio u velikoj meri zastupljen i u drugim scenama tog filmskog klasika, a ta ideja se razvijala i imala epilog u pomenutoj „Okupaciji u 26 slika“ – objašnjava Jončić.
On kaže da su, i uz takve okolnosti, u SFRJ autori uspeli da naprave vredna kinematografska dela posvećena žrtvama logora.
– Ako govorimo o remek-delima SFRJ perioda, nikako ne smemo zaboraviti odlične filmove kao što su „Nebeski odred“ (1961) Boška Boškovića i Ilije Nikolića ili „Hranjenik“ (1970) Vatroslava Mimice, koji se, tačno je, u većoj meri oslanjaju na ideju o globalnom tretiranju koncentracionih logora i patnjama zatočenika. Prvi film u SFRJ koji se u celini događa u logoru Stara Gradiška, petom podlogoru u sastavu Jasenovca, jesu „Crne ptice“ hrvatskog reditelja Eduarda Galića. Film je, kao i većina pomenutih ostvarenja, nastao na osnovu autentičnih svedočenja logoraša. Ovoga puta u pitanju je masovno bekstvo, nakon pokušaja pogubljenja. Taj film će ostati upamćen i po surovim prikazima pogubljenja koja je sprovodio ustaški zločinac Miroslav Filipović, poznat po tome što je kao pripadnik franjevačkog reda često ispovedao vojnike i pre pogubljenja se pozivao na Boga. U filmu ga glumi Fabijan Šovagović i pre ubistva logoraša govori psalme. U tom filmu ipak nema pogubljenja dece, postoje scene bacanja mrtvih u reku Savu, scene nasilja su još uvek svedene i uglavnom se naslućuju – priča Jončić.
On dodaje da će Galić, sa velikim zaokretom u pravilima prikazivanja nasilja, tokom osamdesetih, svoj konačni doprinos o strahotama ustaškog režima prikazati u seriji „Nepokoreni grad“, a posebno u epizodi „Crna kožna torba“, „gde se vrlo direktno prikazuju mučenja, korišćenjem pacova i let lampe, a pod komandom pukovnika Tomića, koga igra Miša Janketić“.
– Ponovo se radi o podsećanju na pravog zločinca, ustašu Viktora Tomića koji je rukovodio operacijama masovnih pogubljenja na području Srema i zbog okrutnosti su čak i Nemci tražili njegovu smenu. U periodu SFRJ, posebno u poslednjoj deceniji postojanja te države, ekspresivnu tematizaciju ustaških zločina imali su filmovi „Pad Italije“ Loradana Zafranovića, „Kraj rata“ Dragana Kresoje i „Braća po materi“ Zdravka Šotre. Ono što je važno napomenuti kao ključnu matricu produkcije filmova o zločinima ustaške NDH je bilo to da se žrtve nikada nisu direktno delile, nije se jasno isticalo ko je ko po nacionalnosti, niti su se pravili filmovi isključivo o samo jednoj žrtvi. Tako su se među Jevrejima, Srbima i Romima, koji su u svim pomenutim filmovima isticani kao žrtve, često komunisti i partizani tretirali kao „nacionalnost“, što može biti upitno kada je tema koncentracionih logora u pitanju – ističe Jončić.
Nevena Daković, profesorka teorije filma na Fakultetu dramskih umetnosti i autorka knjige „Slike bez sećanja: trauma, film, transmisija“, ističe da u jugoslovenskoj kinematografiji nije bilo mnogo eksplicitno zabranjenih tema ali je bilo tema koje su morale biti ispričane na propisan, dozvoljen i političko-ideološki korektan način.
– Jasenovac je česta tema dokumentarnih filmova kao deo zvanične istorije NOB-a, socijalističke revolucije i antifašističke borbe kada princip „uravnilovke“ zahteva da patnje, stradanja, herojstvo i uloge žrtvi i počinalaca budu „etnički“ ravnopravno razdeljene. Time su disonantna sećanja na međuetničke sukobe i zločine gurnuta u zaborav ili implicitno zabranjena i izbrisana imperativom saobražavanja pravilima državotvorne istorije i mita. U igranim filmovima Jasenovac se pominje uzgredno ili jasno i neimenovano („Deveti krug“, 1960), pa se tek film Eduarda Galića, „Crne ptice“ (1967), kao priča o pokušaju bekstva iz Stare Gradiške može smatrati pravim logorskim filmom o Jasenovcu. Naravno, reč je o ustaškom logoru sa politički a ne etnički određenim logorašima. Film Dina Mustafića „Remake“ (2003) povezuje stradanja u Jasenovcu i opsadu Sarajeva u ratovima raspada Jugoslavije, palimpsestno čitajući istoriju koja se na ovim prostorima ponavlja pa su sadašnjost i budućnost puki „remake“ traumatične prošlosti. Tematski blisko povezani i komplementarni a formalno i žanrovski jasno suprotstavljeni, filmovi „Dnevnik Diane Budisavljević“ (2019) i „Dara iz Jasenovca“ (2020) predstavljaju nove i druge načine pripovedanja o Jasenovcu – ističe Nevena Daković. Ona navodi da je sličan efekat propisanog distanciranja od teme prisutan i u filmovima o Holokaustu.
– „Nebeski odred“ i „Hranjenik“ dešavaju se u Aušvicu, a dva po mnogo čemu začudna filma – „Gorke trave“ Žike Mitrovića (1966, prema scenariju Fride Filipović) i „Dim“ Slobodana Kosovalića prema scenariju Borislava Pekića (1967) o traumi preživelih i druge generacije „izmeštena“ su u Nemačku. To ukazuje da se Jugoslavija lako i odlučno suočavala sa Holokaustom kao krivicom i zločinom drugih u drugim zemljama ali ne i kao sa sopstvenom istorijom u kojoj njeni narodi i narodnosti moraju da preuzmu uloge i žrtvi i počinilaca – navodi Daković.
Ona dodaje da nakon raspada Jugoslavije priča o Jasenovcu postaje deo „rivalskih sklopova sećanja“ unutar Hrvatske i „kompetitivnih sećanja“ Hrvatske i Srbije.
– A tretman priče je uslovljen državnom politikom sećanja i „upotrebom“ prošlosti i istorije zarad objašnjenja i razumevanja sadašnjosti u skladu sa političkim i identiteskim agendama. Još tokom ratova devedesetih godina prošlog veka, mediji su poredili interetničke sukobe u Jugoslaviji sa Holokaustom. Sve zaraćene strane su borile da budu Jevreji a ne nacisti, da budu jedine žrtve a ne jedino i samo počinioci u novim sukobima. Svi zajedno prenebregavali su saznanje da svaki akter može da se nađe u svakoj ulozi u okvirima različito sročenih i „prisvojenih“ istorijskih narativa – naglašava profesorka FDU.
Na pitanje kakav su odjek imali filmovi o Holokaustu, Nevena Daković podseća da je „Deveti krug“ bio među pet nominovanih za Oskara za najbolji strani film.
– U najužem izboru iste godine našao se još jedan jugoslovenski film o Holokaustu, zapravo francusko-italijansko-jugoslovenska koprodukcija, „Kapo“, koja je povod za i danas trajuću debatu o etici reprezentacije Holokausta započetu Rivetovim člankom „O gnusnosti“. Oskara je naravno dobio Bergman za film „Devičanski izvor“. „Nebeski odred“ (prema drami Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića) je, pak, polarizovao kritiku. Na jednoj strani dočekan je zvižducima i političkim negodovanjem u Beogradu i Moskvi a na drugoj ovacijama u Edinburgu i najavom za projekcije u MOMI koja govori o hiperrealizmu evropske moderne kao načinu suočavanja sa traumom – zaključuje Nevena Daković.
Iz ovog clanka, zainteresovala su me posebno dva pomenuta filma. Remake (2003), napravljen u BIH (Dino Mustafic) i Dnevnik Dijane Budisavljevic (2019), napravljen u Hrvatskoj (Dana Budisavljevic). Nisam nijedan gledao.
Remake je film koji je prikazan na brojnim festivalima u svijetu. Zabranjen u RS-u (ne i u Srbiji), valjda zato sto prikazuje blokadu i bombardiranje Sarajeva. Medjutim, prica i paralelnu pricu o ustaskim zlocinima u Drugom Svjetskom Ratu. Nisam uspio da nadjem da li se spominju i srpske zrtve u NDH. Odgledacu, ima citav na YouTube.
Dnevnik Dijane Budisavljevic je prikazao svu bestijalnost ustaskog rezima, i dokumentarnim prikazima, i igranim scenama. Film govori o zeni koja je spasila oko deset hiljada srpske djece iz ustaskih logora. Istinita prica. Zena je Austrijanka. Ovaj film je dobio sve moguce nagrade u Hrvatskoj. Uvrsten je u nastavni program u Hrvatskoj.
Al' eto, mor'o je i ceto Vucic izletiti sa svojim projektom, da objasni svijetu o ustasama, samo godinu-dvije poslije.
Ispod clanka, pise neki Dragomir Olujic Oluja;
"O Jasenovcu je od 1942. i 1944. (VŠ NOViPOJ objavio dve knjige) do 1989. objavljeno je oko 1.400 knjiga (monografija, studija, zbornika dokumenata, svedočenja…) i oko 1.500 članaka u stručnim publikacijama, te nebrojivo novinskih članaka, radio i TV emisija, snimljeno 7 igranih i dvadesetak dokumentarnih filmova, podignut spomenik i formirano spomen-područje, redovno su obeležavane godišnjice, đaci vođeni na ekskurzije…"
A da se vala sve ovo provjeriti.
