Zašto religije zatruje sve?

[Sentinel]

... Nedelju dana pre 11. septembra 2001. godine učestvovao sam u razgovoru sa Denisom Prejgerom, jednim od poznatijih televizijskih propovednika u Americi. On me je pred publikom pozvao da odgovorim na jedno, kako je rekao, »pitanje koje zahteva jednostavan odgovor, 'da' ili 'ne'«. Rado sam pristao. Vrlo dobro, rekao je. Trebalo je da zamislim da sam u nepoznatom gradu. Pada veče. I zatim da zamislim kako u mom pravcu dolazi grupa ljudi. I sad – da li bih se osećao sigurnije ako bih znao da ta grupa upravo dolazi sa molitve?
Kao što će čitalac odmah uvideti, ovo nije pitanje na koje se može jednostavno odgovoriti sa da ili ne. Igrom slučaja, za mene to nije bilo hipotetičko pitanje. »Da se zadržim samo na gradovima koji pičinju na slovu 'b'. Takvo iskustvo sam zaista imao u Belfastu, Bejrutu, Bombaju, Beogradu, Betlehem i Bagdadu. U svakom slučaju mogu reći da bih se uplašio. Za svaki od tih slučajeva mogu da navedem razloge zašto bih se osetio ugroženim ukoliko bih znao da grupa ljudi koja mi se u sumrak približava upravo dolazi sa nekog verskog obreda.« I evo sada sasvim kratkog prikaza religijski inspirisane okrutnosti koju sam video na tih šest mesta.
U Belfastu sam video spaljene cele ulice tokom sektaških sukoba različitih hrišćanskih sekti, intervjuisao sam ljude čije su rođake i prijatelje rivalski verski eskadroni smrti kidnapovali, mučili i ubijali samo zato što su pripadnici druge veroispovesti. Jedna stara anegdota u Belfastu kaže da kada vas zaustave na barikadi i pitaju koje ste vere, ukoliko odgovorite da ste ateista, uslediće pitanje – »protestantski ili katolički ateista?«. Mislim da to pokazuje koliko je ta opsesija iskvarila čak i tamošnji legendarni smisao za humor. Kako bilo, to se zaista i dogodilo jednom mom prijatelju, i ta epizoda nije bila nimalo vesela. Tobožnji izgovor za čitav taj haos jeste sukob dve nacije, ali jezik koji suprostavljena plemena upotrebljavaju na ulici sastoji se od izraza koji vređaju veroispovest protivnika (»Prods« i »Teagues«, kako glase pogrdni nazivi za protestante i katolike). Godinama je protestantski establišment želeo da katolici budu izolovani i ugnjetavani. U vreme njenog osnivanja, moto države Alster (Severne Irske) glasio je: »Protestantski parlament protestantima«. Iako za nastanak sektaštva ne treba poseban povod, možete računati na to da će proizvesti i recipročni sektaški stav na suparničkoj strani. Vođe katolika su se po glavnim pitanjima zapravo slagale sa suparnicima. I oni su želeli škole u kojima duhovnici vode glavnu reč, i segregaciju stanovništva kako bi lakše uspostavili kontrolu. I tako su, u ime boga, novim generacijama školaraca počeli da usađuju staru mržnju, a to čine i dan-danas. (Čak i sama ta reč »usađivanje« kod mene izaziva nelagodu: naime ista reč (eng. drill) na engleskom označava i električnu napravu kojom su grupe verskih fanatika svojim žrtvama lomili kolena.)
Bejrut sam prvi put video u leto 1975. godine, kada je još bio poznat kao »Pariz Orijenta«. Ali taj navodni raj vrveo je od raznovrsnihotrovnica. Bio je preplavljen različitim verskim skupinama koje je sektaški Ustav »prihvatao«. Po zakonu je predsednik trebalo da bude hrišćanin, obično grkokatolik, a predsednik parlamenta musliman, i tako dalje. Ispostavilo se da to od samog početka loše funkcioniše, zato što institucionalizuje razlike između vera, kasti i etničkih skupina (šiiti su bili na dnu društvene lestvice, dok su Kurdima u potpunosti oduzeta građanska prava). Glavna hrićanska stranka bila je zapravo hrišćanska milicija koja se zvala »falanga«. Njen osnivač je grkokatolički Libanac Pjer Gemajel, čovek na koga je ogroman utisak ostavilo to što je prisustvovao Hitlerovim Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine. Kasnije će ta stranka izaći na zao glas širom sveta zbog masakra Palestinaca u izbegličkim logorima Sabra i Šatila 1982. godine, počinjenog po naređenju generala Šarona. Možda izgleda groteskno to što je jevrejski general sarađivao sa fašističkom partijom, no, sve postaje jasnije kada znamo da su imali zajedničkog neprijatelja, muslimane. Izrael je te godine nasilno upao u Liban što je poslužilo kao podsticaj za stvaranje Hezbolaha, skromno nazvanog »Partija Boga«, koji je mobilisao potlačene šiite i postepeno ih okrenuo prema teokratskoj diktaturi u Iranu koja je uspostavljena tri godine pre toga. U tom divnom Libanu vernici su, naučivši da sa pripadnicima organizovanog kriminala dele poslove vezane za otmice i otkupe, otišli i korak dalje i upoznali nas i sa lepotama samoubilačkih bombaških napada. I dan-danas mi je pred očima odsečena glava koja se kotrlja po putu ispred gotovo razrušene francuske ambasade. Sve u svemu, gledao sam da pređem na drugu stranu ulice kada god naiđem na grupu koji se upravo vraća s nekog verskog skupa.
I Bombaj, sa svojom ogrlicom svetala duž puta koji vijuga uz obalu, i predivnom britanskom kolonijalnom arhitekturom, takođe su smatrali za biser Orijenta. Bio je to jedan od najraznolikijih i najšarenijih gradova u Indiji; njegove mnogostruke slojeve i teksture oštroumno su istraživali Salman Ruždi – naročito u romanu Poslednji uzdah mavra – i Mira Nair u svojim filmovima. Tačno je da je tu bilo uličnih sukoba različitih zajednica 1947- 1948. godine, u vreme kada su muslimanski zahtevi za posebnom državom, kao i činjenica da su Kongresnu partiju predvodili pobožni hinduisti upropastili veliki istorijski pokret za uspostavljanje indijske samouprave. Ali je isto tako tačno da se u Bombaj slilo isto onoliko ljudi koliko ih je u tom trenutku verske krvoločnosti pobeglo iz grada. Postojala je neka vrsta kulturne koegzistencije, kao što je često slučaj u gradovima koji imaju izlaz na more i koji su izloženi spoljnim uticajima. Parsi – bivši zoroastrijanci progonjeni u Persiji – činili su važnu manjinu u gradu koji je, isto tako, bio domaćin i istorijski značajnoj jevrejskoj zajednici. Ali to nije bilo dovoljno gospodinu Balu Takereju i njegovom hindu nacionalističkom pokretu nazvanom Šiv sena, koji je odlučivši devedesetih godina da zavlada Bombajem u ime pripadnika svoje vere, na gradske ulice pustio čitavu plimu siledžija i baraba. Samo zato da bi pokazao svoju moć, naredio je da se ime grada promeni u »Mumbaj« – što je delimično i razlog zbog kojeg sam taj grad stavio na svoju listu pod njegovim tradicionalnim imenom.
Beograd je sve do devedesetih bio prestonica Jugoslavije, odnosno zemlje južnih Slovena, što je po definiciji značilo da je prestonica jedne multietničke i multikonfesionalne države. Međutim, jedan me je hrvatski sekularni intelektualac upozorio, isto kao i u Belfastu, u formi opore šale: »Kada kažem da sam ateista i Hrvat«, rekao mi je, »pitaju me kako mogu da dokažem da nisam Srbin«. Drugim rečima, biti Hrvat znači biti katolik. Biti Srbin znači biti pravoslavac. To je četrdesetih godina prošlog veka u Hrvatskoj podstaklo formiranje marionetske nacističke države pod patronatom Vatikana, koja je, prirodno, pokušala da iskoreni sve Jevreje u tom području, ali je usput sprovela i prisilno pokrštavanje pripadnika drugih hrišćanskih zajednica. Desetine hiljada pravoslavaca su ili zaklane ili deportovane, a u blizini grada Jasenovca napravljen je veliki koncentracioni logor. Režim generala Ante Pavelića i njegovog ustaškog pokreta bio je toliko gnusan da su čak i mnogi nemački oficiri protestovali kada su bili primorani da sa njime sarađuju. U vreme kada sam posetio mesto na kojem je bio Jasenovački logor, 1992. godine, vojnička čizma je bila na drugoj nozi. Srpske oružane snage, tada pod kontrolom Slobodana Miloševića, brutalno su granatirale hrvatske gradove Vukovar i Dubrovnik. Pretežno muslimanski grad Sarajevo nalazio se pod opsadom i neprekidno je zasipan bombama. U drugim delovima Bosne i Hercegovine, naročito pored reke Drine, čitavi gradovi su pljačkani, a stanovnici su masakrirani tokom operacije koju su sami Srbi nazvali etničkim čišćenjem. Mada bi preciznije bilo govoriti o verskom čišćenju. Milošević je bio bivši komunistički birokrata koji je mutirao u ksenofobičnog nacionalistu, a njegov antimuslimanski krstaški pohod, koji je bio maska za pripajanje Bosne »velikoj Srbiji«, uglavnom su sprovele paravojne jedinice nad kojima je imao apsolutnu kontrolu, ali tako da je to kasnije mogao da »porekne«. Te paravojne bande činili su verski fanatici, koji su često dobijali blagoslov od pravoslavnih sveštenika i vladika, a ponekad su im kao pojačanje pristizala i pravoslavna braća, »dobrovoljci« iz Grčke i Rusije. Oni su se posebno potrudili da unište sva svedočanstva o turskoj civilizaciji; jedan takav zločin dogodio se, recimo, u Banja Luci: tokom dogovorenog prekida vatre i bez ikakve veze sa bilo kakvom bitkom, eksplozivom je uništeno nekoliko istorijski vrednih minareta. Isti takvi su bili, mada se to često zaboravlja, i njihovi katolički protivnici. U Hrvatskoj su vaskrsnute ustaške formacije koje su, kao i za vreme Drugog svetskog rata, brutalno pokušavale da zauzmu Hercegovinu. Prelepi grad Mostar takođe je bio opkoljen i granatiran, a svetski poznat Stari most, izgrađen još u vreme Turaka i deo svetske baštine UNESCO, bombardovan je sve dok se nije srušio u reku. Katoličke i pravoslavne ekstremističke snage su, zapravo, sklopile tajni sporazum o krvavom komadanju i »čišćenju« Bosne i Hercegovine. Oni su bili, i još uvek jesu pošteđeni javne osude za to što su učinili, jer su svetski mediji skloni da pojednostavljuju i da govore o »Hrvatima« i »Srbima«, dok religiju pominju samo kada govore o »Muslimanima«. Ali ta trijada pojmova »Hrvat«, »Srbin« i »Musliman« nije uporediva i zbunjujuća je jer stavlja znak jednakosti između dve nacionalnosti i jedne vere. (Istu grešku prave i oni koji izveštavajući o Iraku govore o trouglu »suniti-šiiti-Kurdi«.) Tokom opsade Sarajeva, u tom gradu je bilo najmanje deset hiljada Srba i jedan od glavnih komandanata odbrane grada, oficir i džentlmen, general pod imenom Jovan Divjak (kome sam stegao ruku, i na to sam ponosan, dok su oko nas padale granate) – takođe je bio Srbin. Jevrejsko stanovništvo u gradu, čiji su preci tamo živeli još od 1492. godine, uglavnom se priklonilo stavu vlade i zalagalo za očuvanje Bosne. Bilo bi daleko preciznije da su štampa i televizija izveštavale kako su »danas pravoslavne snage nastavile sa bombardovanjem Sarajeva«, ili kako je »juče katolička milicija uspela da sruši Stari most«. Ali terminologija vezana za veroispovest bila je rezervisana samo za »Muslimane«, iako su se oni koji su ih ubijali jako trudili da se precizno legitimišu, nosili su velike pravoslavne krstove na redenicima, odnosno lepili sliku Device Marije po kundacima. Tako je, opet, religija zatrovala sve, uključujući i našu sposobnost rasuđivanja.
A što se tiče Betlehema, pretpostavljam da bih mogao da se složim sa gospodinom Prejgerom da ću se jednog dana i ja, stojeći ispred crkve Hristovog rođenja, čak i u sumrak osećati gotovo sigurno. Upravo je u Betlehemu, nedaleko od Jerusalima, prema verovanju mnogih, jedna devica bezgrešno začela i bogu podarila sina. »A rođenje Isusa Hrista bilo je ovako: kad je Marija, mati njegova, bila isprošena za Josifa, a još dok se nijesu bili sastali, nađe se da je ona trudna od Duha svetoga.« Da, i grčki polubog Persej rođen je nakon što je bog Jupiter posetio devicu Danaju zasuvši je zlatnom kišom koja ju je oplodila. I Buda je rođen kroz otvor na bedrima svoje majke. Koatlikue, koja je nosila suknju napravljenu od zmija, uhvatila je grudvicu perja s neba i sakrila je u svoja nedra. Tako je začet astečki bog Uicilopočtli. Devica Nana ubrala je nar sa drveta koje je zalivano krvlju zaklanog Agdestrisa, stavila ga u svoja nedra i rodila boga Atisa. Ćerka mongolskog kralja, devica, probudila se jedne noći okupana blještavim svetlom i rodila Džingis Kana. Krišnu je rodila devica Devaka, a Horusa devica Izida. Merkur je sin device Maje, a Romul device Ree Silvije. Iz nekog razloga mnogim religijama je stalo da veruju kako je rodni kanal poput jednosmerne ulice. Čak i Kuran se sa uvažavanjem odnosi prema Devici Mariji. Ipak, to nije smetalo papinoj vojsci koja se u vreme Krstaških ratova upustila u preotimanje Betlehema i Jerusalima iz muslimanskih ruku, da usput uništi više jevrejskih zajednica i opljačka Carigrad, centar hrišćanske jeresi. Počinili su tako strašan masakr da je krv tekla uskim ulicama Jerusalima na kojima je, prema kazivanju nekih od radosti raspomamljenih i histeričnih hroničara, prolivena krv dosezala do konjskih ulara. Neke od tih oluja mržnje, fanatizma i krvožednosti ipak su se istutnjale, mada u tom područuju uvek prete nove. Ipak, čovek se može osećati relativno opuštenim na Trgu jasli i u njegovoj blizini; ovaj trg je, kako mu i samo ime kaže, centralna zamka za turiste, i mesto je neprekidne parade kiča koje bi se postideo i sam Lurd. Kada sam prvi put posetio taj jadni gradić, on je nominalno bio pod kontrolom jedne pretežno hrišćanske palestinske opštine povezane sa političkom dinastijom koja se poistovećivala sa porodicom Freij. Svaki naredni put kada sam dolazio tu je vladao najstroži policijski čas koji su nametnule izraelske vojne vlasti – čije je prisustvo na Zapadnoj obali bez sumnje povezano s verovanjem u neka drevna biblijska proročanstva, ali ovaj put sa drugačijim obećanjem koje je neki drugi bog dao nekom drugom narodu. A onda dolazi još jedan zaokret, na scenu stupa još jedna religija. Snage Hamasa, koje su tvrdile da je čitava Palestina islamski vakuf ili sveto područje za islam, počele su da istiskuju hrišćane sa područja Betlehema. Vođa Hamasa, Mahmud el Zahar, objavio je da se od svih stanovnika islamske države Palestine očekuje da se pokore muslimanskom zakonu. U Betlehem se sada predlože da nemuslimani plaćaju džizju, istorijski namet koji su morali da plaćaju sve zimije, to jest nevernici u doba Turskog carstva. Ženama koje su zaposlene u lokalnim vlastima zabranjeno je da se rukuju sa muškarcima koje sreću na poslu. U Gazi je mlada žena po imenu Jusra el Azami ubijena aprila 2005. godine jer je prekršila zakon sedeći sama sa svojim verenikom u kolima, to jest bez prisustva pratilje. Mladić se provukao samo s dobrim batinama. Vođe Hamasovog odreda za »poroke i vrlinu«, pravdali su ove slučajeve ubistva i mučenja rekavši da se u pomenutom slučaju »sumnjalo da je bilo nemoralnog ponašanja«. U nekada sekularnoj Palestini danas su za šunjanje i njuškanje oko parkiranih automobila regrutovane bande seksualno ugroženih mladića, kojima je dopušteno da se iživljavaju do mile volje. Pričali su mi o govoru koji je u Njujorku održao pokojni Aba Eban, jedan od uglađenijih i obzirnijih izraelskih diplomata i državnika. Rekao je kako u vezi izraelsko-palestinskog sukoba najpre upada u oči lakoća s kojom bi se on mogao razrešiti. Posle tog razoružavajućeg početka, nastavio je, s autoritetom bivšeg ministra spoljnih poslova i predstavnika u UN, tvrdnjom da je osnovni problem veoma jednostavan. Dva naroda, gotovo brojčano jednaka, polažu pravo na istu teritoriju. Rešenje je, očigledno, stvoriti dve države, jednu pored druge. Zašto se niko pre njega nije dosetio tako očiglednog rešenja? I tako bi se i dogodilo, još pre mnogo decenija, da se nisu umešali mesijanski rabini, mule i sveštenici. Histerični kler na obe strane, ubeđen da ima tapiju na autoritet koji dolazi direktno od boga, potpomognut hrišćanima koji razmišljaju o Armagedonu i nadaju se da će prizvati apokalipsu (pre koje će svi Jevreji ili pomreti ili se pokrstiti), učinili su situaciju nepodnošljivom i čitavo čovečanstvo pretvorili u taoce jednog sukoba koji sada ima i obrise pretnje nuklearnim ratom. Religija truje sve što dotakne. Osim što je smetnja razvoju civilizacije, postala je i pretnja samom čovekovom opstanku.
I konačno da dođemo do Bagdada. To je jedan od najvećih istorijskih središta učenosti i kulture. Upravo su u Bagdadu neka od izgubljenih dela Aristotela i drugih Grka sačuvana, prevedena i preko Andaluzije vraćena na neznalački »hrišćanski« Zapad. (Kažemo »izgubljenih« zato što su hrišćanske vlasti neka dela spalile, druga zabranile, dok su neke filozofske škole zatvorile tvrdeći da nije bilo korisnih razmišljanja o moralu pre nego što je Hristos propovedao.) Čuvene su bile bagdadske biblioteke, pesnici i arhitekti. Mnoga velika dostignuća nastala su za vladavine muslimanskih kalifa koji su povremeno dozvoljavali, ali često umeli i da zabranjuju ispoljavanje mnogih talenata i veština. Bagdad nosi tragove i drevnog haldejskog i nestorijanskog hrišćanstva i bio je jedan od mnogih centara jevrejske dijaspore. Sve do kraja četrdesetih godina prošlog veka to je bio dom za isto onoliko Jevreja koliko ih je živelo u Jerusalimu. Ne nameravam ovde da izlažem svoje mišljenje o uklanjanju Sadama Huseina aprila 2003. godine. Samo ću jednostavno reći da su u zabludi oni koji su njegov režim smatrali »sekularnim«. Tačno je, u stvari, da je partiju Baat osnovao hrišćanin pod imenom Mišel Aflak, zlokobna ličnost i simpatizer fašista, ali je tačno i to da je članom te partije mogao postati pripadnik bilo koje vere (iako imam mnogo razloga da verujem kako je među njima bilo veoma malo Jevreja). Međutim, posle njegove neslavne invazije na Iran 1979. godine, posle čega su usledile žestoke optužbe iranskih crkvenih vlasti da je »nevernik«, Sadam Husein je svoju vladavinu (oslonjenu na plemenske zakone sunitske manjine) na svim nivoima »preobukao« u vladavinu pobožnosti i džihada. (Sirijska Baas partija, koju su podržavali manji delovi zajednice povezani sa alevitskom manjinom, isto tako je dugo bila u licemernoj vezi sa iranskim mulama.) Reči Allâhu akbar – »Bog je veliki« – Husein je stavio na iračku zastavu. Sponzorisao je veliku međunarodnu konferenciju posvećenu svetim ratnicima i mulama i uspostavio srdačne i tople odnose sa njihovim drugim glavnim sponzorom u regionu – sa genocidnom vladom u Sudanu. Izgradio je najveću džamiju u tom delu sveta, dao joj ime »Majka svih bitaka« i poklonio joj Kuran ispisan krvlju za koju je tvrdio da je njegova. Kada je započeo genocidni pohod na (uglavnom sunitsko) stanovništvo Kurdistana, pohod koji je uključivao temeljnu upotrebu surovog hemijskog oružja i ubijanje i preseljavanje stotina hiljada ljudi, on je to nazvao »Operacijom Al-Anfâl« (»Operacija plen«), pozajmljujući tim izrazom opravdanje iz Kurana – iz osme sure – za pljačkanje i uništavanje nevernika. Kada su Koalicione snage prešle iračku granicu, videli smo kako se Sadamova vojska rastopila kao kockica šećera u vrućem čaju. Međutim, naišli su na žestoki otpor paravojnih formacija, ojačanih stranim džihadistima, nazvanim Sadamova policija. Jedan od zadataka ove grupe bio je da pogubi svakog ko javno podržava intervenciju zapada; uskoro su počela da se snimaju, kako bi svi mogli da ih vide, užasna javna vešanja i sakaćenja. Svako se, u najmanju ruku, mora složiti da je irački narod mnogo propatio za prethodnih trideset pet godina rata i diktature, da Sadamov režim nije mogao beskonačno da ostane otpadnik u sistemu međunarodnog prava i da je stoga – bez obzira što postoje prigovori načinu na koji je došlo do »promene režima« – čitavo to društvo zaslužilo makar neki trenutak predaha, trenutak kada bi moglo da razmisli o obnovi i pomirenju. A nije bilo ni jednog jedinog trenutka mira. Svako zna šta se potom dogodilo. Pristalice Al Kaide, pod vođstvom Abu Musaba el Zarkavija, osuđivanog jordanskog kriminalca, pokrenule su orgije ubistava i sabotaža. Žrtve nisu bile samo žene bez feredža, sekularni novinari i učitelji. Postavljali su bombe u hrišćanske crkve (u Iraku ima oko 2 odsto hrišćana), ubijali su i sakatili one koji proizvode i prodaju alkohol. Snimili su masovna streljanja i klanja celih kontingenata nepalskih gostujućih radnika za koje su smatrali da su hinduisti i da stoga prema njima ne treba imati nikakvog obzira. Ta su im zverstva postala gotovo svakodnevna rutina. Najstrašniji deo svog terorističkog delovanja usmerili su na svoje muslimanske sugrađane. U vazduh su letele šiitske džamije i pucalo se na pogrebne procesije već dugo ugnjetavane šiitske većine. Hodočasnici koji su iz udaljenih krajeva dolazili do ponovo otvorenih hramova Karbala i Nadžaf, činili su to rizikujući svoje živote. U pismu svom vođi Osami bin Ladenu, Zarkavi je naveo dva glavna razloga svoje zle politike. Kao prvo, piše on, šiiti su jeretici koji ne idu pravim salafitskim putem čistote. Zbog toga su pogodan plen za one koji su istinski sveti. Kao drugo, ukoliko bi se u iračkom društvu izazvao verski rat, onda bi se lakše osujetili planovi »krstaškog« Zapada. Očigledno se nadao da će izazvati reakciju samih šiita da im odgovore istom merom, što bi onda Arape sunite odvelo direktno u ruke njihovih bin ladenovskih »zaštitnika«. I pokazalo se – uprkos nekolikim plemenitim pozivima na suzdržanost koje je izrekao veliki šiitski ajatolah Sistani – da nije naročito teško izazvati takvu reakciju. Nije trebalo mnogo pa da šiitski eskadroni smrti, često obučeni u policijske uniforme, počnu da ubijaju i muče nasumice izabrane Arape sunitske vere. Skriveni uticaj susedne »Islamske Republike« Irana bio je veoma lako uočljiv. U nekim šiitskim područjima postalo je opasno biti žena bez vela ili sekularna osoba. Irak se diči dugom istorijom mešovitih brakova i saradnje različitih zajednica, ali samo nekoliko godina ove dijalektike mržnje bilo je dovoljno da nastane atmosfera bede i jada, nepoverenja, neprijateljstva, politike zasnovane na sektašenju. I opet je religija sve zatrovala.
U svim ovim slučajevima o kojima sam govorio bilo je vernika koji su protestovali u ime vere i koji su se suprotstavljali nadolazećoj plimi fanatizma i kulta smrti. Pamtim nekoliko sveštenika, biskupa, rabina i imama koji su ljudskost stavljali ispred svoje sekte ili vere. Istorija nam nudi dosta takvih primera i o njima će biti reči kasnije. Ali, oni služe na čast ljudskosti, a ne religiji. Kad već to pominjemo, onda hajde da kažem kako su sve ove krize navele i mene, i mnoge druge ateiste, na protest u ime katolika koji su diskriminisani u Irskoj, bosanskih Muslimana koji se na hrišćanskom Balkanu suočavaju sa istrebljenjem, šiitskih Avganistanaca i Iračana na koje su se nameračili sunitski džihadisti i vice versa, u još nebrojeno mnogo takvih slučajeva. Takav stav jeste elementarna dužnost svakog čoveka koji drži do svoje ljudskosti. Međutim, opšte oklevanje klerikalnih vlasti da izreknu nedvosmislenu optužbu takvog fanatizma jednako je odvratno u svakom pojedinačnom slučaju – bilo da se radi oponašanju Vatikana u slučaju Hrvatske, ili saudijskih i iranskih vlasti u slučaju njihovih veroispovesti. Upravo kao što je odvarna i spremnost svakog od tih »stada« da se na najmanji znak provokacije vrati atavističkim oblicima ponašanja. Ne, gospodine Prejger, ustanovio sam da nije mudro upitati za bilo kakvu pomoć ljude koji upravo dolaze sa molitve. I, kao što sam vam rekao, ovo ispričano tiče se samo slova »b«. U svim pomenutim slučajevima, svako kome je stalo do bezbednosti ili dostojanstva tamošnjeg stanovništva, morao bi gajiti iskrenu nadu da će demokratski ili republikanski sekularizam uskoro postati masovna pojava...

(Christopher Hitchens, God is not great)

[GOLFER]

[plain vanilla]

jel poskupio enter?

[Chmoljo]