#1 Zasto Srbi i Hrvati odbijaju navijati za Bosnu i Hercegovinu
Posted: 17/10/2005 23:17
by Nesferatu
Za Srbe iz BiH (koji navijaju za SCG) pitanje:
Stavite se u ovu poziciju. Na Marakani ste, medju navijacima Srbije. Ne brani vam niko to, imate pravo da navijate za koga hocete. Reko, za koga hocete, ne protiv koga.....
Odjednom pocinje prozivanje Srebrenice, Turci, Balije, kolji, siuj, pali....
Sta u tom momentu bude u covjeku, da se pridruzi takvim parolama.
Sta bude, da odluci da suti i gleda svoja posla, al' nece nista reci? I opet kad ga neko suoci sa tim cinjenicama, pokusat ce po svaku cijenu opravdati poziciju sebe, "svog naroda", tu je mnogo ALI, postoje obrazlozenja i opravdanja. Cak i kad on sam duboko zna da tu mnogo sto sta ne stima. Radije ce se priklonuti takvima, i osjecaju nekom sigurnosti koji mu takve ublehe pruzaju svojom prividnom snagom nego napisati/reci nesto protiv njih samih.
Sta bude u covjeku da ustane i kaze majku vam blesavu, nijedne vise, vi neobrijani klinic od 18 godina ste gurali svi tute u nazad kad se je ginulo za gluposti koje vi proklamirate i vidite dokle nas je to dovelo....
Sta bude u covjeku da ne ustane i ode do redara i kaze im, radi posao za koji si place, majku ti tvoju....
Za Srbijance pitanje:
Sta u tom momentu bude sa vama? Dokle mislite ratovati i voditi ratove u nekim drugim drzavama? Jel' vam bolje danas nego 1992? Da li ste ista dobili sa pomoganjem braci vec zadnjih 15 godina? Zar im ne bi najveca i najbolja pomoc bila da im se zahvalite za doprinos i kazete im da se pobrinu oni sami o sebi, prvo, pa onda o vama, a i vi takodje uradite istu stvar. Da li ste ista dobili sa cirkusom koji je bio u Beogradu? (ne govorim o odlasku na SP, to je i ptica na grani znala da cete ici ili direktno ili u baraz). Dokle cete dozvoljavati Bosancima i nacelno koristim termin Bosanac za nekog ko je dosao iz BiH da radi sta god hoce u sred Srbije, upravo u ime vas samih.
Za Hrvate u BiH (koji bodre RH i klubove kao npr Zrinjski) pitanje:
Kad gledate na tu Marakanu i utakmicu BiH-SCG, ako gledate, jel' vam drago da vidite kakva su obadva ova druga naroda s kojim zivite u BiH?
Da li mislite ili osjecate potrebu da se ukljucite na jednu ili drugu stranu, shodno vasim politickim htjenjima? Ili vec u svojim glavama zamisljate kako bi bilo u Zagrebu kad bi se ovako nesto odigralo. Jel' vas taj osjecaj zadivljuje ili zastrasuje, ili ste indiferentni prema istom?
Za Bosnjake ili Bosanske muslimane pitanje:
Da li shvatate da je termin Bosna koristen od strane ponajmanje par politicara kao format za zidanje zemlje u kojoj "mjesanci" nisu dobro dosli, a oni drugi mogu da zive, pored "nas muslimana", ako pristanu na uslove koje mi njima nalazemo i ispune ocekivanja koja mi prema njima postavljama, (a takva ista ispunjava vrlo mali % pripadnika vaseg naroda)? Jesu li Bosnjaci ti koji definisu sta znaci biti Bosanac i Hercegovac, kako, na koji nacin, i odakle im to pravo?
Da li je Bosna i Hercegovina kao naziv (bili sportski, bilo drzavni), propao i iskoriscen u neke drugu svrhu, kao sto sest ljiljana tj. historijski simbol Bosanaca danas ima sasvim drukcije konotacije, narucito za druga dva naroda.
______________________________________________________
I na kraju pitanje svima, zasto Srbi i Hrvati odbijaju navijati za BiH. I kakvi su doprinosi ovome, sa sve tri strane. Hoce li ovo ostati, takvim, i dokle. I koliko tome doprionse istocne i zapadne komsije.
Eto, da vas cujem. I nemoj mi bogati politike, nego onako kako to izgleda iz vaseg licnog ugla, kako vi to osjecate da jest i kako to objasnjavate, opravdavate, uvazavate i sl....
#25
Posted: 18/10/2005 02:54
by zlata
Cetnik "u pemziji"!
Šta ste po zanimanju?Ratnik.
Mislim, koju ste školu završili?Završio sam drugi stepen, građevina, smer zidar.
Sta ste po nacionalnisti, veroispovesti? Po nacionalnosti sam Srbin, po vjeroispovesti pravoslavac.
Kako ste se uključili u rat, dobrovoljno, mobilizacija?
Uključio sam se tako što mi je došao poziv, ne odmah na početku rata nego već par mjeseci posle početka rata, znači, deveti mjesec devedeset prve godine. To je bila vojska Krajine ili...? Još tada je bilo, kao, staro, vojska JNA sa dosta primesa te vojske Krajine, koja se većorganizovala.
Da li ste pre toga služili redovni vojni rok?
Da, služio sam vojni rok u Nišu osamdeset devete, devedesete godine.
Kojoj ste se jedinici priključili, gde ste bili?
Priključio sam se artiljerijskoj jedinici, haubice sto pet milimetara, to je bilo negde blizu Drniša, grad pored Knina prema Šibeniku, mjesto se zvalo Kadina Glavica.
Da li ste tada verovali da treba ratovati, pošto ste rekli da ste dobili poziv za mobilizaciju, znači nije bilo dobrovoljno uključivanje?
Pa nisam baš bio za rat ni tada kada sam dobio poziv, s tim što sam živio tamo, onda sam, normalno, i osjećao da se trebam boriti, u svakom slučaju.
Da li ste razmišljali o tome ko je počeo rat?
Nisam toliko razmišljao, samim tim što sam rekao, živio sam na tom području, znači, moj život i život moje porodice i celog stanovništva je bio ugrožen, tako da sam se jednostavno borio za goli život.
Kako se sećate onih godina pred rat?[/bDa li ste bili zadovoljni svojim životom? Kako se živelo pre? Bio sam zadovoljan. Ta neka moja rana mladost prije vojske, živio sam normalno, prosečno, srednji stalež koji je tada postojao, i to su bile poslednje godine postojanja srednjeg staleža. Znači, bogati, siromašni i srednji stalež.
Da li ste se plašili nečega, da li je postojala nacionalna podvojenost u vašoj sredini? Ta nacionalna podvojenost je postojala, samim tim što je manjinsko stanovništvo, srpsko, živjelo u Hrvatskoj, ali nisam se toliko plašio. Naučio sam na te ljude, živio sam s njima, i protiv njih se borio, normalno.
Da li vam je izgledalo da je rat uopšte moguć? Koji su bili prvi znakovi koji su ukazivali da će biti rata? Prvi znakovi su bili ti, jednostavno, hrvatsko stanovništvo, nisu nikada podnosili Srbe, koji su živili u manjini. Da nije došlo tada, možda bi došlo za dvadeset godina, ili pedeset, nije bitno, kad-tad.
Kada ste vi shvatili da je rat izvestan? Pa u samom početku, pred mobilizaciju u toj nekoj balvan-revoluciji kada su se Srbi jednostavno osjetili da oni trebaju da budu Srbi i da trebaju da dignu glas da se zna da su Srbi, a ne da kriju, kao što su krili prethodnih trideset-četrdeset godina pre toga.
Da li ste vi u vašoj porodici krili svoje poreklo? U mojoj porodici slavile su se te krsne slave, ali srpska muzika se nije smela puštati naglas i od strane komšija i od strane policije koji su ladno i pendrečili, i psovali majku srpsku itd. Neke gluposti. A kada je to bilo? Pred sam rat... Ma, to je bilo i ranije, osamdesetih godina. Možda čak i ranije, ali ja te godine ne pamtim. Znači negdje osamdeset pete-osamdeset šeste, ja to pamtim, ja sam imao takav incident za pravoslavnu Novu godinu osamdes' osme, kada mi je policajac stavio pištolj u usta i opsovao pravoslavnu majku. Ali, on je, normalno, bio Srbin i bio je Mile Martić, kasnije predsjednik Republike Srpske Krajine. Hoćete reći da vam je upravo taj policajac... Upravo on. Na... ispred crkve Sveti Georgije za pravoslavnu Novu godinu osamdeset osmegodine.
Kako objašnjavate sada taj njegov čin? Pa, drago mi je što je završio u Hagu. Htio sam reći da čovjek koji je nekada zabranjivao da slaviš srpsku Novu godinu, policajac, možda on i nije smio, i to, onda je kasnije postao veći Srbin od mene.
Da li ste očekivali poziv za mobilizaciju i kako ste se osećali kad je stigao?
Osjećao sam se sretan, očekivao sam ga, ali kasnio je tri meseca, tako da sam planirao da samodem u vojni odsek i da se sam prijavim kao dobrovoljac, ali poučen sa tim iz vojske da ne valja nikada biti dobrovoljac, sačekao sam i dobio sam tri mjeseca nakon drugih u mojoj zgradi, u momkomšiluku, u mojoj ulici dobijali, dobio sam ga ja.
Kako je izgledao sam odlazak u jedinicu?uuuuuIzgledao je sa dosta nekog pozitivnog uzbuđenja. Znači, nije to bio neki strah nego čisto ono, idu svi, idem i ja. Znači, ja sam taj koji brani svoj prag, svoje roditelje, svoje prijatelje, svoju civilizaciju, svoje ljude.
Da li ste imali neki stav o tome šta se događa na terenu? Na osnovu čega ste izgradili taj stav, kakve su bile informacije? Bile su oskudne, stalno su ginuli Hrvati, nikada nije poginuo nijedan Srbin, tako da je to postalo nemoguće, postala je bukvalno neka utopija, jer u ratu ljudi ginu i na jednoj i na drugoj strani, a to je čisto bila neka medijska propaganda u samom početku. Kao, njihovih mrtvih trideset, a naš jedan ranjen. Ali vidio sam nakon kratkog vremena da to nije to, da ima dosta laži.
Koliko ste dugo učestvovali u ratu?
Do samog pada Krajine, znači do avgusta devedeset pete godine.
Šta ste nakon toga radili, gde ste nakon toga došli? Nakon toga došao sam u Beograd. Tu sam bio u jednom studentskom domu. Moji su bili raštrkani po Srbiji. Majka je bila u Kninu u logoru, koja je ostala.
Mislite, bila je zarobljena? Da, bila je zarobljena od strane hrvatske vojske, ali bili su, srećom, popisani kod UNPROFOR-a, tako da nije bilo nekog masakra nad njima.
Kako ste tada sve to doživljavali? Bio sam razočaran. Znao sam da, jednostavno, to nije moglo biti tako, da je to jedna velika izdaja i bolelo me je što sam otišao i prvih desetak dana mog dolaska u Beograd mislio sam da se vratim bilo kako i da se nastavim boriti, ali to je već bilo nešto nemoguće. Vratiću se opet na deo vašeg života na samom ratištu. Kakvi su bili uslovi života na ratištu, kako ste se finansirali tih godina, to je otprilike nekih četiri-pet godina?
Na početku se dosta para izdvajalo za vojsku, za rezervni sastav. Po pitanju hrane, ona je na početku bila dobra. Kasnije je to sve polako padalo.
Kakav je bio borbeni moral, ko su vam bili saborci? Borbeni moral je bio super, bio je odličan. Vojska Krajine bez ičije pomoći mogla je da napreduje i napredovala je, bili su i u Zadru, i u Šibeniku, ali stalno su primali naređenje za povlačenje i njihov moral je polako padao sve do kraja, tako da, jednostavno, to se moralo desiti zato što je to bila jedna velika izdaja, ništa drugo.
Ko je vama bio neprijatelj, kako ste ga nazivali, kako ste definisali neprijatelja? Onaj standard što već ide od Drugog svetskog rata, znači, on je za mene ustaša, ja sam za njega četnik, i to je to. Jednostavno, on je za mene neprijatelj, ja njega nisam gledao kao ustašu, to je za mene neprijatelj kao što je neki Musliman za njih bio Balija itd, on je za mene bio jednostavno neprijatelj kao što je bio i svaki drugi koji napadne na mene, na moju kući i na moj prag.
A da li su ti neprijatelji bili vaši bivši prijatelji? Da, većinom. Većinom su bili, može se nazvati, prijatelji koji su jednostavno kasnije postali neprijatelji, a neki su i morali silom prilika da budu. Većina njih je postala jednostavno neprijatelj zato što je njihova vjera takva od malih nogu da mrze Srbe, i to je to.
Ne biste mogli da se složite sa konstatacijom da je ratni neprijatelj oduvek bio vaš neprijatelj?
Pa ne znam, ne mogu da tačno odgovorim na to pitanje, ali po iskustvu starijih i drugih ljudi koji su prolazili i taj Drugi svjetski rat i kasnije, te godine, moglo se reći da su oni bili naši neprijatelji, što kažu, i u ratu i u miru.
Recite mi kako su izgledali sami oružani sukobi? Kakav je bio taj kontakt? Da vam pravo kažem, nisam imao nekog bliskog kontakta sa neprijateljem pošto sam većinombio artiljerac, znači haubičar, mi smo bili pet-šest kilometara udaljeni od njihove prve linije. Jedini kontakt koji sam doživeo to je bio kontakt u Bosni sa njima na prvoj liniji, ali to se većinom odvijalo puškaranje preko noći, tako da ne mogu tačno da kažem da sam nekoga i video, da sam nekoga i ubio, i to.
A znači učestvovali ste i na bosanskom ratištu i... Da, učestvovao sam i na bosanskom ratištu, išao sam na Bihać, na Izačiće, njihovo muslimansko selo, dvanajst hiljada stanovnika, išao sam na sinjsko ratište, bio sam sanitetlija, pešadinac, bio sam artiljerac, svašta pomalo.
Da li ste ranjavani možda tokom sukoba? Ne, nisam ranjavan. Jeste li izgubili nekog od drugova? Jesam, izgubio sam dosta drugova koji su bili u mojoj jedinici, koji su bili meni bliski, sa kojima sam krenuo od prvog dana, otkada sam ja mobilisan, s kojima sam krenuo u rat. Dosta njih sam izgubio. Šteta samih tih mladih ljudi što su poginuli, što bi se sada reklo, za ništa.
Kako je to u tom trenutku delovalo na vas? Da li vam je davalo želju da se još više uključite u borbe, ili? To je bila jedna doza besa, koja nije puno trajala. To je relativno kratko vreme, samim timkada nisi suočen direktno sa neprijateljem, taj bes traje vrlo kratko. Premda ne znam šta bih napravio da sam bio u tom momentu u bliskom kontaktu sa neprijateljem i koliko bi me taj bes držao.
Da li je možda bilo saradnje sa neprijateljem, preprodaje oružja, nekog drugog šverca? Toga je stalno bilo, stalno su bile te neke zone gde se vodio šverc, gde se pucalo. Što kažu, nekom rat, nekom brat. Neko je zarađivao, neko je gulio na terenu, i to je to.
b]Da li je nekada neko pomogao nekome sa druge strane? Bilo je dosta pomoći od strane naše, od ljudi koji su bili iz mog grada, naših ljudi koji su bili zarobljeni, neko je stupio u kontakt s njima s druge strane, znači tih ljudi koji su otišli s njima, tih Hrvata, pomagali su im. Bilo je tih koji su namerno tukli, mučili, iživljavali se na dojučerašnjimkomšijama.
Da li ste bili zarobljavani tokom rata? Ne, nisam bio zarobljavan. Da li je bilo pljački kuća, ako je bilo, kako su se odnosile starešine prema svemu tome? Pošto su aktivni oficiri već polako odlazilli iz Krajine, tu je bio rezervni sastav tih oficira, oni su nekome gledali kroz prste. Većinom su to pljačkali neki ljudi sa strane. Recimo, evo nekih primera koje sam ja doživeo. Našao sam u kući čovjeka koji je bio negde iz Srbije, tražio je pasoše sa doživotnom američkom vizom da bi utopio ovdje u Beogradu za pet-šest hiljada maraka, možda čak i skuplje. Bilo je, bilo je pljačke od ljudi koji su dolazili, od ljudi koji su bili tamo, jer, jednostavno, ljudi su takvi. Ko pljačka, taj će pljačkati bez obzira na to kada, u ratu ili u miru, ko ubija, taj će ubijati, ko vrši zločine, taj će vršiti zločine bilo kada.
Da li znate za ratne zločine, da li ste prisustvovali možda nekom od njih? Nisam prisustvovao ratnim zločinima sa strane Srba koji su bili kod mene, ali sam čuo i znao za zločine koje su, recimo, radili Hrvati nad Srbima, ili nekih Srba koji su bili sa mnom, koji su bili zarobljeni, pa su pričali kako su se odnosili sa njima, kako su ih mučili i neke kako su ubili.
Da li ste tokom rata promenili mišljenje koje ste imali na početku o ratu? Jesam, menjao sam mišljenje, video sam da to ne vodi ničemu, zato sam i devedeset treće godine završio u vojnom zatvoru trideset dana, u mestu pored Benkovca, koje je vodio kapetan Dragan, to je bio radni logor za Srbe koji nisu htjeli ići na teren, koji nisu htjeli uopće ići u rat, koji su dobijali pozive, a nisu odlazili, i tako. Bio sam tamo trideset dana.
Kakav je tamo bio status ljudi? Pošto su oni držali neke Hrvate zarobljenike koji su stalno bili zatvoreni u ćeliji, ne znam da li su ih tukli, ali po pitanju nas koji smo bili tamo, mi smo bili, što bi rekli, radna marva, čak su nas tretirali gore nego Hrvate.
A nakon izlaska iz tog zatvora, šta se desilo? Nakon izlaska vratio sam se ponovo na teren, u svoju jedinicu, i ostao sam tamo do kraja.
Kada ste došli u Srbiju devedeset pete, da li ste tada bili ponovo terani da idete na neko ratište? Da, uhvaćen sam u Beogradu na Trgu, prvi dan, racija koju je pravila da li vlada, najverovatnije vlada, prvi dan racije sam uhvaćen, nasilno odveden, to je, ja mislim, policijski kamp na Zvezdari. Tu sam ujutru pod naoružanom pratnjom, ja i njih možda još pedeset, strpani u autobus i odvezeni u Erdut u Slavoniju, koju je vodio Željko Ražnatović Arkan.
Bili ste bukvalno privedeni? Da li je bilo nekog načina da izbegnete to mobilisanje i kako vam je sve to izgledalo? Nakon toga kada sam došao u Srbiju i kada su me oni priveli i rekli da idem ja u neki prihvatni centar u Vojvodini, da će nas tu sve smestiti, da su tu naši drugi, bio sam zbunjen, ali kada samvidio njih ujutru naoružane i policajce sa šlemovima i sa pancirima, onda sam znao da nas negdje vode, da li u rat, ne znam gdje. A tortura je tek sledila u Erdutu kada smo došli.
Hoćete nam ispričati šta se tamo dešavalo? Tamo se dešavalo sve i svašta. To je jedan psihički žig, ne samo meni nego svim ljudimakoliko ih je prošlo kroz taj Erdut, a po nekoj mojoj prvoj proceni u prvi mah je prošlo pet hiljada ljudi, znači muškaraca od osamnaest do čak šezdeset pet-sedamdeset godina.
Ljudi koji su izbegli iz Bosne i iz Hrvatske? Da, ljudi koji su izbegli, većinom iz Hrvatske, koji su kupljeni usput, koji su kupljeni po ulicama, kojima su provaljivali u neke smeštaje pa ih vodili. Svi su išli u Erdut, svi su išli kod Arkana i njegovih nazovi kriminalaca, a u stvari i jesu kriminalci. Onda je tu počela tortura psihofizička. Počneš sa batinama, a završiš sa rečima, deranjem, psovanjem itd. Najveći bol psihički koji sam doživeo, to je kupanje petsto ljudi u Dunavu sa četiri sapuna, goli kao od majke rođeni, a oni stoje na obali i uperili puške u nas, spremni da nas ubiju ako neko počne da pliva.
Koja je funkcija bila svih tih ljudi, mislim vas, u tom Erdutu? Da li ste bili spremani zadalje borbe? Funkcija tih ljudi, ne znam, bili smo, ja sam bio deset dana, petnaest, u Erdutu, onda su meobukli u vojnu uniformu, ne njihovu nego SMB, mečka u cijevi, poslali su me na prvu liniju u Slavoniji, znači selo Karadžićevo između Osijeka i Vinkovaca. Znači, bez oružja, došli su naveče sa nama, tu su nas ostavili, oni su otišli i tek smo dobili, nakon dan i po dobili smo municiju.
Koliko ste dugo bili tamo? U Slavoniji sam bio od negdje sredine osmog mjeseca, ne znam tačno kada su počele prve racije, do druge polovine dvanaestog mjeseca te iste godine.
Kako ste izašli iz svega toga? Izašao sam tako što su počeli da puštaju na vikend kada su videli da je sve nešto gotovo i, normalno, koga puste na vikend, dva-tri dana u Srbiju, niko se ne vrati. Tako su pustili i mene, i nisam se ni ja vratio.
Šta mislite o odnosu države prema učesnicima rata? Koje države?
Svih čiji ste bili državljanin u ovom periodu. Država je stalno radila za sebe, nikada nije radila za narod, ni za učesnike rata. Ni sada ne radi za invalide rata, kao što ne radi za penzionere rata, ne radi za nikoga, jednostavno. Država ti nametne rat i ti si tu samo jednostavno topovsko meso i ništa više. Potrošna roba.
Čiji ste sada državljanin? Sada sam izbeglica i dalje. Prijavljen sam u Zemun, znači, opet može se nazvati da me ova država, kao, prisvojila, ali još nisam dobio njezino državljanstvo.
Da li biste ponovo živeli u svom mestu i gde biste, u stvari, najradije živeli? Teško da mogu odgovoriti po pitanju mog mjesta jer je tamo sada nemoguće živjeti. Nemaš uslova za život, nemaš svojih ljudi, a samim tim kada pogledaš na onu materijalnu stranu, nemaš zaposlenja, znači nemaš prihode za život. Najviše bih volio da živim u nekoj zapadnoj državi, Australiji, u krajnjem slučaju Amerika, Kanada.
b]Da li ste ostali u prijateljskim odnosima sa ljudima iz svog mesta? [/b]Imam nekolicinu prijatelja s kojima se čujem, sa kojima sam dobar, koji se na naše razglabanje teme ratne devedesete do devedeset pete isto smiju kao i ja, vide da je to nepotrebno bilo i s njihove strane, bar ti neki normalni ljudi što ih ja zovem, sa kojima možeš komunicirati.
Da li mislite da je rat rešio probleme koji su postojali u vreme kada je izbio? Nije rješio probleme samim tim što Srbi se i dalje vraćaju tamo, Srbi će i dalje živeti tamo, neće u tolikom broju, ali razmnožiće se, tako da ako im dopuste da žive tamo i razmnožavaju se, za pedeset godina opet će zaratiti.
Da li biste vi išli ponovo u rat i za koje ciljeve biste ratovali ako biste išli? Ne bih nikada više išao u rat. Uniformu sam skinuo kada sam izašao iz Slavonije i ne bih je više nikada obukao, niti bih bio u nekom rezervnom sastavu u mirnodopskom vremenu. Ja sam sa uniformom završio za celi život.
Da li je sve moralo tako da bude?
Nije moralo. Moglo je to da se riješi mirnim putem kao što je predlagao pokojni Jovan Rašković sa svojim planom Z4, gdje bismo imali dosta prava veća nego što smo imali; znači, Srbi u Hrvatskoj imali bi neku autonomiju, ali to nekome nije odgovaralo, tako da, eto, ratom se rešava sve, i u rat se ulaže, prodaje se novo naoružanje, rešavaš se starog, rešavaš se ljudi, viška. Gdje je rat, tu su pare, tako gledaju bogataši na to sve.
Šta je za vas patriotizam? Ja mislim da polako gubim, u stvari, dosta sam izgubio i nade i vjere u taj patriotizam. Za mene je bio patriotizam tada kada sam krenuo u taj rat, u tu rezervu kada sam krenuo da branimkuću, za mene je patriotizam bio nešto sveto. Znači, moje je i može se nazvati dužnost da idemtamo, kao svakog zdravog i normalnog muškarca, da brani svoju zemlju a samim tim kada je braniš, znači, i voliš je. Tako da sada, patriotizam, ne znam da li ga više i ima uopšte.
Šta mislite o svom sadašnjem životu, koliko vam je dobro ovde gde ste sad? Koliko mi je dobro? Koliko vam je loše? Uvijek gledam nekoga ko živi lošije od mene tako da ne mogu reći da mi je toliko loše da ne mogu da živim. Opet, kada pogledaš one koji žive bolje, ti si opet tu negdje, neka zlatna sredina.
Kada uporedite sa svojim životom pre rata? Moj život pre rata i sada je apsurd, to je razlika sto posto. Živiš kao srednji stalež, imaš pare za izlazak, pare za normalan život, a sada je to sve preživljavanje, životarenje.
S kim se družite ovde? Družim se većinom sa ljudima koji su sa tih područja, ali imam dosta drugova i drugarica iz Beograda, imam ih po celoj Srbiji, ali manje se družim sa tim ljudima, jer oni ljudi mene znaju, ja znam one ljude i nekako se lakše sporazumem sa njima nego sa nekim drugim.
Kako mislite da je ova država prihvatila ljude koji su izbegli? Loše ih je prihvatila, stalno ih psuju, stalno im oni otimaju posao. Imao sam i ja nekih baš ličnih kontakata sa takvim osobama, ono, ti mi uzeo posao. Ali ja mu jednostavno kažem, evo, izvoli, radi ovo što radim ja i živi kao podstanar i ja neću ništa raditi, ja ću sjediti na Savi i gledati kako voda teče.
Da li ima nešto što vas nisam pitala a želeli biste da kažete? Mislim da si me pitala sve što si htjela a ja bih ovako mogao pričati do sutra.
Šta mislite o samom projektu Istina, odgovornost i pomirenje, uopšte o pričama o ratovima, o traženju istine o svemu tome?Slažem se da to treba i da treba da se zna šta se radilo i na jednoj i na drugoj strani i zbog čega je to došlo i da li se moglo sprečiti. Mislim da ljudi trebaju da znaju, a ne da prođe četrdeset-pedeset godina pa da ljudi postanu svesni šta se u stvari dešavalo i u Hrvatskoj, i u Bosni, i šta se dešavalo sada u Srbiji. Treba, ali samo neka govore i neka pišu istinu i da ništa ne kriju, biće OK.
Odgovor je, ovim boldiranim, onemogucen. 
