kaboom wrote:
Odmah da kažem da sam već jednom rekao da neću komentarisati tvoje postove jer sam jednostavno shvatio poslije par rasprava da nema svrhe ulaziti s tobom u polemiku. Al moram da se osvrnem malom analizom na ovaj post...jače je od mene ...
Na početku posta odmah daješ do znanja da ti "predstavljaš" žrtvu u prethodnom ratu, samim tim bi valjda tvoje "viđenje" istorije trebalo biti neupitno istinito pretpostavljam. Kako god, to ti ne daje za pravo da da vrijeđaš sagovornika, al ajd... da se osvrem na tvoje "lekcije"
Tvoja tvdrnja: "Dakle lekcija broj jedan: ćirilica je autentično BOSANSKOHERCEGOVAČKO pismo" je u najmanju ruku smješna, ako ništa drugo sam si sebe opovrgnuo na početku "lekcije". Kada se prvi put pojavljuje termin "bosancica"?
Mislio sam da sam ti na ovoj temi već dokazao da se prvi datirani "stećci" pojavljuju u Humu u XII vijeku, dakle mnogo prije nego što je Hum ušao u sastav bosanske države, i da se u kontinuitetu javljaju u narednim vijekovima, kako u Humu, tako i u Bosni, Primorju, Soli, Usori, Donjim Krajima ...
Kao što ti već reče miroslaw, na jednoj drugoj temi: "dobronamjernom čitaocu jasno je da se vise Tvrtko trudio da se prikaze Srbinom, pardon, Nemanjićem, nego što mu to iko implicira na ovom forumu".
Toliko o tvojim "lekcijama".
Btw , koilko mogu da primjetim nisi opovrgnuo nijednu tvrdnju iz teksta posta koji si citirao (da su "bogumili" izmišljena kategorija u istoriji srednjovjekovne Bosne, sumnjivo porijeklo imena "stećak", pominjanje "srbljem" u poveljama), al si zato pošteno izvrijeđao čovjeka
Zaista je zanimljivo kako ti tumačiš ono što ja pišem. Prvo nisam sebe predstavio kao žrtvu jer nisam ja "primjerak ispranog mozga karadžićeve škole istorije srednjeg vijeka" već ovaj nenad ti i takvi ko vi. Ja srećom nisam žrtva genocida koji je počinjen u ime srpske ideologije i čija je ideološka baza upravo to vaše tumačenje istorije Bosne. Međutim ne bi pogriješio i kada bi i sebe zajedno sa svakim stanovnikom našeg regiona nazvao žrtvom srpske ideologije koja ovu agresivnu i destruktivnu ideologiju putem sile i zločina provodi u djelo.
Što se tiče "mog" tumačenja istorije, očigledno da ste toliko zaneseni konstrukcijama istorije koji su "zvanični" samo na fašističkim sajtovima srpskinacionalisti.com, stormfront.org itd. Ne postoji relevantan istoričar koji negira stećke kao autentični bosanskohercegovački, a ne srpski fenomen, koji osporava posebnost bosančice ili zapadne ćirilice na području Bosne, Huma i dalmacije i njenu osobenost u odnosu na srpsku ćirilicu. Također i zvanična srpska istoriografija nije mogla naći argumente koji bi bili prihvatljivi naučnoj javnosti na osnovu koji bi prikazali Tvrtka kao Srbina ili srednjeviekovnu Bosnu kao srpsku zemlju. Toliko o "mom" tumačenju istorije.
Što se tiče tvojih upornih težnji da prikažeš fenomen stećaka u Humu kao nekakav srpsko pravoslavni običaj one bi bile komične da nisu tragične jer pokazuju zadojenost ideologijom čija snaga očigledno briše snagu razuma i argumenata. O ovome smo već diskutovali tako da ne bih da se ponavljam i uvlačim u natezanje sa tobom.
Pošto vjerujete srpskim istoričarima umjesto da vam ja držim lekcije evo pročitajte sami šta o ovoj temi piše Vladimir Ćorović:
Босна и Херцеговина, на читавом свом подручју, немају ни онолико православних манастира колико их има сам Нови Пазар; а ниједног који би се приближно могао мерити са Студеницом, Сопоћанима, Жичом или Дечанима. У самој Босни, колико данас знамо, све до XIV века није било ниједног православног епископа, а такозвана дабарска епископија, коју је основао Св. Сава и која је после постала босанска, припадала је тада рашкој, а не босанској држави. У Хуму, међутим, био је православни епископ најпре у Стону, после у Петрову Манастиру на Лиму, а од XVI века у Требињском Манастиру. Од хумских и травунских манастира, који су данас у Херцеговини, једина је Завала, која, по мом мишљењу, није млађа од XIV века; требињски Св. Стеван није данас очуван ни у рушевинама; а сви остали: Требињски манастир (Тврдош), Житомишљић, Дужи и Добрићево потичу из XVI или из још доцнијих столећа. У Босни, исто тако; сигурно је само за Добрун да је из XIV века; сви остали манастири или су, у најбољем случају, из XV столећа (Папраћа, Рмањ) или су још каснији (Ломница, Озрен, Возућа, Тамна, Гостовић, Моштаница, Гомионица, Липље и Крупа). Још 1516. писао је поп Вук у Сарајеву, како је „православне вере хришћанске у овој земљи велика оскудица, тако да се ништа не налази”. Појава је лако разумљива. Гоњена и од власти и од католичких свештеника, православна црква није могла да се несметано развија, нарочито не с богомољама које би упадале у очи и биле доказ снаге „шизматика”. Православни елеменат исповедао је своју веру кријући или у врло скромним, данас пропалим храмовима. Да се у таквим приликама није могла развити у Босни православна књижевност слична оној у Србији, где су манастири били права књижевна средишта, разуме се само по себи. Кад се почне јављати шири књижевни интерес биће то у вези са ширењем утицаја пећске патријаршије, после пада босанске државе, и онда, кад људи из босанско-херцеговачких манастира дођу у могућност да тешње опште и сарађују са својим друговима из осталих манастира.
Занимљиво је, ипак, да се први споменици наше писмености јављају са босанско-херцеговачког подручја. Најстарија два наша натписа, писана оба ћирилицом, из тог су краја. Први је гробни натпис жупана требињског Грда, сада у цркви у Полицама код Требиња, писан негде око 1180. године, још за време зетског великог кнеза Михајла, кога је Немања срушио с власти. Други је црквени натпис бана Кулина, око године 1185. нађен код Високог, а данас чуван у сарајевском музеју. И прва повеља српска, на народном језику, потиче исто тако из Босне. То је трговачка повластица бана Кулина издана дубровачкој републици 1189. године. У нас се, према том, јављају повеље писане на народном језику пола века раније него код Немаца (код њих је прва из године 1238/9.), а нешто мало касније него у Шпанији и јужној Француској. И најлепши споменик не само тога времена, него целе наше старе писмености уопште, чувено Мирослављево Еванђеље, са занимљивим и важним минијатурама, писано је вероватно на нашем подручју, а за хумског кнеза Мирослава, брата Немањина.
У западним деловима Босне било је утицаја глагољашке писмености, која је тамо дошла из блиске Далмације. Њу су доносили католички свештеници и учитељи, који су били упућивани на рад у ове земље. Помагана од папске курије свима начинима, штићена од Мађара, којима је чинила знатне услуге, из политичких разлога прихваћена од босанских владара, католичка црква у Босни била је у повлашћеном положају и као таква могла је да се развија како је хтела. Она нарочито стиче живота откако у Босну, око 1340. године, стиже фрањевачки ред, да трајно делује за ширење и учвршћивање католицизма. Само, занимљиво је да се католичка управна средишта нерадо намештају у самој Босни. Фрањевачки манастир подиже се најпре у Стону (1349.); а босански бискуп, који је с почетка, изгледа, живео у земљи (Бан брдо код Блажуја беше му седиште), станује од XIV века у Ђакову. У самој земљи има у XIV веку врло много кустодија, понајвише у рударским и трговачким местима, где су биле и веће колоније странаца, нарочито Дубровчана. Такве су у Високом, Олову, Лашви, Сребреници, Гламочу, у краљевској престоници Сутјеској и на још неким местима. Нарочито се развише манастири: Сутјеска, Фојница, Крешево, Високо, Рама, Сребреница и Олово, који постадоше уточишта за прогоњене католике од XV века и значајна културна расадишта.
Између старе глагољашке и ћириловске писмености било је на подручју Босне доста узајамног додира. Један одломак апостола, познат под именом Гршковићев, писан је глаголицом с краја XII или на почетку XIII века, негде у штокавском делу неикавске Босне или Хума. У том одломку налази се и неколико доцнијих ћирилицом писаних упутних бележака из XIV века, које показују да је текст употребљаван и од оних који су се служили другим писмом. Како су белешке означавале распоред лекција православне цркве, то је очевидно да су тај текст употребљавали и православни. То је од нарочитог значаја, јер се у Босни нашло више споменика који су писани, истина, ћирилицом, али су преписивани са глагољашког оригинала. Таква су, на пр., еванђелија Хвалово (за које се држи да га је писао „богумил”, крстјанин Хвал, „богумилу” Хрвоју Вукчићу, великом војводи босанском, 1404. године) и Никољско, и чувено Мостарско или Манојлово еванђеље из XIV столећа, са свима карактеристичним особинама најстаријих типова словенског превода. У Чајничком Еванђељу има чак и неколико реди писаних глаголицом, као доказ да су људи знали и за то писмо, иако га ради његове графичке незгодности све више истискују из употребе. Сам Гршковићев одломак апостола има врло велико подударање са једним босанским рукописом XIV века из збирке руског конзула у Сарајеву, А Гиљфердинга, који је очевидно преписиван са глаголице. Једну глагољску белешку има и рукопис Радосава крстјанина, писан око средине XV века крстјанину Гојсаку. У овом рукопису, као и у Хваловом, који се данас лепо очуван налази у Болоњи, преписана је Апокалипса Јованова, која је својим необичним и језовитим садржајем о стварима које ће бити, пуна визија и врло подигнутог тона, била од велика интереса за верске секташе у Босни.
Свима путницима који су пролазили Босном и Херцеговином упадали су у очи босански стећци, који, или осамљени или често у гомилама, на видну месту обраћају пажњу на се својим обликом саркофага. Они заслужују наш интерес и иначе. Скулптуре на некима од њих, на пр. у Згошћи, иду у ретка дела праве средњовековне уметности у нас и имају технику која изненађује. По садржају су занимљиви исто тако. Утицај западних, понајвише стереотипних латинских, гробних формула да се утврдити на више страна. Али, неке од њих имају чак и ширег књижевног значаја. У многима је, на пример, казана ова мисао: не дирајте у гроб мртвог, или простите га, јер, казује покојник, „ја сам био као ви, а ви ћете бити како и ја” или „ви ћете бити како ја, а ја не могу бити како ви”. Ову популарну заклетву приписују арапском песнику Ади из VI века, па да је од њега прешла свима културним народима. Нарочито је честа код Латина Средњега Века. Али, ми смо нашли њен заметак и раније, и то баш на нашем подручју, у једном латинском натпису из Виминација, где мртви говоре живима: memores sitis nobiscum vos esse futuros (Споменик, XXXIX, 57)*.
Pored mnogih zanimljivih detalja primjetili ste vjerovatno kako Ćorović povelju bosanskog bana Kulina bez ikakvog smisla naziva srpskom poveljom. Iako se, kao što i sam pisac tvrdi, ova povelja na narodnom bosanskom jeziku pisana autentičnom bosanskom ćirilicom, pojavljuje prije bilo koje raške povelje od kojih se razlikuje i po karakteristikama pisma i po jezičkim karakteristikama, ipak je to iz nekog neobjašnjivog razloga srpska povelja. E to je moć srpske istoriografije. Jednostavno sve je srpsko i da bi to tvrdili ne trebaju nam nikakvi argumenti.
Prezireš prljavi Balkan i uzvišen si nad njim. Čestitamo. Primite naše duboko poštovanje Gospodine.