[size=150]ODLAZAK MLADIH IZ BiH DIO JE GENOCIDA POČINJENOG NAD BOŠNJACIMA![/size] wrote:Najveći odliv mozgova u novijoj historiji; U svijet je otišla najbolja generacija koju je BiH ikada imala; Od povratka u svoju zemlju iz svijeta mlade ljude rođene ovdje obeshrabruju primitivne političke elite; Nije došlo vrijeme za srpskog Willyja Brandta.
Razgovarala: Nidžara Ahmetašević
Arhipel Antlantida, knjiga prof. dr. Janje Beč, prva je studija koja istražuje razloge odlaska mladih ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Pod pokroviteljstvom Open Society Institute, New York, profesorica Beč je počela istraživanje 1994. Sudionici njenog istraživanja bili su mladi ljudi koji su u periodu od 1991. napustili svoje domove bježeći od rata. Najviše ih je iz Bosne i Hercegovine. Većina pripada generaciji rođenoj '73.-'74. godine. Među njima je najviše žena. Anketa koju im je poštom slala profesorica Beč pitala ih je odakle su, gdje su se rodili, kako su otišli, kako žive, šta im je teško, šta im je lijepo, koji su njihovi strahovi, šta im je nada, šta su im sjećanja, gdje im je kuća i kada i da li će se vratiti? Pored značajnih statističkih podataka, ova sociološka studija daje sliku o generaciji koja je djetinjstvo provela u blagostanju, a odrasla u totalnoj katastrofi uzrokovanoj ratom. Na osnovu ankete Janja Beč zaključuje da ovi mladi ljudi danas žive između svjetova.
Kada je pitate odakle je, Janja Beč kaže “živim u regionu koji je u tranziciji posle ratova i genocida”.
HLJEB JE MEKŠE OD HLEB
Šta Vas je dovelo u Sarajevo?
Moj boravak u Sarajevu razdvajam na dva nivoa. Onaj moj nivo je pozorišna predstava Pucanje duše (po istoimenoj knjizi ove autorice izdatoj u Beogradu 1997. godine o ženama, Bošnjakinjama, koje su na razne načine stradale u ratu, op.a) koju je radio Aleš Kurt po mojoj knjizi. Nekako me je to dovelo u Sarajevo. Drugi nivo vezan je za mog tatu koji je bio partizan u Bosni. Njegova priča, ona koju sam slušala i ne znam koliko je ona tačna, jeste da ga je spasio neki nepoznati Bosanac. Moj tata nije bio baš izuzetno fizički jak kada je otišao u partizane. U nekoj ofanzivi u kojoj su se partizani povlačili, on u jednom trenutku više nije mogao da hoda. Tada su naišle bosanske i hrvatske jedinice. Ljudi su prolazili pored njega, a on je sedeo. Naišao je neki krupni čovek i pitao ga šta radi. On mu je odgovorio da ne može dalje, a ovaj mu je rekao "pa ubiće te ako ne nastaviš’. Nije mogao ustati i to mu je i rekao. Bosanac ga je uzeo na leđa i izneo iz toga. Odrasla sam sa tom pričom. Nikada prije rata nisam bila u Bosni. Druga priča koja me veže za Bosnu je priča moje mame. Opet, u toku Drugog svetskog rata u Vojvodini, koja je tada bila jedina slobodna od četnika, sada ih nažalost ima puno, ali tada ih nije bilo, u Srem su dolazili Bosanci. Vojvođani su ih čekali sa punim korpama hleba. Mama mi je pričala da su oni bili stidljivi i nežni i kako joj je jedan prišao i pitao “Drugarice, mogu dobit malo hljeba?” Kod nas se kaže hleb, a hljeb je puno nežnija reč. To su neke dve priče o Bosni i meni. To spašavanje bića koje i ne znaš i taj hljeb. Živela sam svuda u svetu. Uvek sam tu negde. Ali, ma koliko ovo patetična bilo, jedina zemlja koja mi je u srcu je Bosna.
ČETRDESET POSTO MLADIH "ŽIVI I OVDJE I TAMO"
Prema istraživanjima Janje Beč, najviše mladih ljudi koji su otišli sa prostora bivše Jugoslavije pripadalo je nekadašnjoj srednjoj klasi. Na pitanja koja su njihova najvažnija iskustva u zemlji studiranja, četiri najčešća odgovora su: naučio/la sam novi jezik, stekao samostalnost, tolerantnost i borba za preživljavanje. U zemljama u kojima danas žive najviše im se dopada poštivanje rada i znanja, a najviše im smeta što se sve mjeri novcem. Na pitanje gdje je sada vaša kuća, čak 40 posto ispitanika odgovorilo je: “I ovdje i tamo”. Jedno od pitanja bilo je i da li će se ikada vratiti. Najveći dio, zaključila je profesorica Beč na osnovu ankete, racionalno odlaže donošenje odluke. Kada su prvi put dolazili u zemlju iz koje su otišli, najteže im je pala apatija, besperspektivnost i nacionalizam.
Povod našeg razgovora je Vaša nova knjiga Arhipelag Atlantida u kojoj prenosite rezultate svog istraživanja o «brain-drainu” sa prostora bivše Jugoslavije. Zbog čega Vas je taj fenomen privukao?
Ova temu je nastavak analiza o onome što se desilo u ovom regionu patnje. Moje prvo istraživanje je bilo o ratnim zločinima i genocidu. Ja kao osoba koja dolazi iz srpskog naroda istraživala sam ono što je taj srpski narod uradio Bošnjacima. Znači, istraživala sam genocid. Za sada sam jedina koja to i predaje studentima u celom regionu. Nažalost, profilirala sam se za to. Dok su ovde trajali ratovi, boravila sam u Nemačkoj i videla tu decu kako žive. Postala sam zabrinuta zbog toga što sam videla. Zašto? Pa kada jedan prostor ostaje bez mladih, obrazovanih, bez ljudi sa energijom, sa vizijom, dobrom voljom da nešto urade, onda je to mrtav prostor. Iz Irske je zbog gladi 1860. otišao milion ljudi i ta zemlja se nije nikada oporavila. To su procesi koji dugo traju. Drugo, bavim se ratom. Nisam radila bilo koji brain-drain, nego ratni. To je neka moja trilogija…
Kako definište ratni brain-drain?
Pa brain-drain je kada se vitalna, elitna generacija obrazovanih kreće iz uvek siromašnih zemalja, Indije, Brazila, Argentine, Sudana… Ja istražujem ratni brain-drain, dakle uzrok je nešto drugo za ovo što se nama dešava. Kada odlaze najvitalniji delovi populacije, koji pored inteligencije imaju volju da uče… U knjizi sam rekla da su ova deca najbolje što su ovi prostori ikada dali. U istorijskom smislu, u obrazovnom smislu, u emotivnom smislu, otvorenosti, neksenofobičnosti, ljubavi, odnosu prema seksu, u odnosima između muškarca i žene, prema deci, porodici… To je bila, za mene, najbolja generacija što su je ovi prostori ikada dali. Zato što je rođena u vreme najvećeg prosperiteta regiona, materijalnog, i strašno brzog razvoja i otvorenosti te zemlje. Ono što sam namerno pomenula u svojoj knjizi je da je, recimo, Bosna 1931. po popisu imala 80,5 posto nepismenih. I kada iz takve jedne zemlje ode ovoliki broj obrazovanih ljudi, koji su vrlo često bili tek prva generacija sa univerzitetskim diplomama, mislim da je to strašno. To je jako važno za zemlju periferije. Mi smo uvek bili zemlja periferije. Region koji je bio uvek periferija imperijama; turskog carstva, pa austrijskog, pa sada Evropske unije. Mi smo na čekanju i mi smo opet back yard jedne nove imperije. Bili smo i back yard komunizma. I uvek smo imali tu psihologiju back yarda. Psihologiju periferije, zadnjeg dvorišta. Ta psihologija ne stvara uslove za samopoštovanje, ali niti za poštovanje drugih, nego stvara uslove za najgore frustracije koje mogu da se izmanipulišu u konflikte.
PROMJENA REALNOSTI
Imaju li generacije o kojima govorite i pišete, koje su prošle ratove, genocid, snage da izvedu zemlju sa periferije? Oni koji su vani, s kojima ste Vi radili ovo istraživanje, imaju li snage da se vrate, a ovi koji su ostali žele li ostati i dalje na ovim prostorima i nositi se s tim?
Ja to stalno govorim mojim studenetima. Sve što ja radim je uzaludno. I moje knjige, i istraživanja, i intervjui i sve. Ali je mnogo bolje nego ne raditi ništa. Svi imamo svoje limite. Emotivne, intelektualne, fizičke… Ali mislim da svako ljudsko biće mora pokušati da napravi ono što može. Mislim da ima te snage, ali da je to posao za nekoliko generacija. Kroz patnju treba proći. Kod nas ako neko ide kod psihologa, reći će mu da je lud. Naravno da nije, nego traži pomoć. Dakle, ovo što se sada radi je, gledano krakoročno, uzaludno. Ali nije dugoročno, može imati efekta.
Da li je brain drain, to iseljavanje, odnosno raseljevanje mladih o kojem Vi pišete dio genocida ili njegova posljedica?
Mislim da će teoretičari genocida reći da ovo što ću sada reći nije tačno. Ali, mi koji radimo sa rečima, desilo nam se nešto. Promenila se realnost. Po čistoj definicija brain drain nije deo genocida, ali po meni jeste. Zato što on lišava narod njegovog najvitalnijeg dela i time mu smanjuje kapacitet za opstanak. Zato to za mene jeste deo genocida. Odnosno ovo je elitocid koji se desio na celom prostoru. U taj elitocid spada brain drain i on može da spada u neku novu poddefinciju genocida. Veliki deo elite, posebno bošnjačke, fizički je istrebljen. Planirano, organizovano, sistematično… Drugi deo je taj ratni brain drain. Oni su fizički izmešteni. Jedna moj student mi je rekao "nas je trebalo ili ubiti ovde ili ubiti s druge strane, ili nas je trebalo oterati odavde da se zaboravi da je ovo ikad bilo". Treći oblik elitocida je totalno ograničenje te intelektulane i kulturne elite. Naše su elite sada, ja nemam istraživanje o tome, ali one su sada daleko "niže’… Ne svi pripadnici, ali su svakako daleko niži nego ovi moji studenti koji su svuda u svetu, govore dva-tri strana jezika, odlični su studenti, usvojili su neke više standarde i u obrazovanju i životu. Znači, mislim da jeste ratni brain drain deo genocida. Po definicij je genocid kada namerno, planirano, hoćete da uništite jednu etničku grupu. Mislim da kada se menja realnost, treba da se menjaju i kategorije.
ODLAGANJE ODLUKE O POVRATKU
Na pitanje Da li vas postojeće političke i ekonomske elite u vašoj zemlji sa svojim idejama, vizijama i metodama privlače da se vratite nazad, skoro 40 posto ispitanika odgovorilo je da ih ne privlače i da ne misle uopće da se vrate dok su oni na vlasti. Ipak, njihova najveća nada je da će se ipak vratiti i uključiti u proces obnove i izgradnje, i da će neko iskoristiti njihovu stručnost.
Elite koje sada imamo su primitivno sebične, blede i loše kopije tih elita vani. I mi smo opet periferija tih nekih bogatih svetova i tu nema nekog osećaja za opšte dobro. Povratak tih ljudi to bi svakako promenio. Oni bi bili neki dobri mostovi jer imaju dobro i iz ovog i onog sveta. Bilo bi odlično da se vrate, ali oni moraju da rade, da imaju stan gde će da imaju decu. Najveći broj kaže da neće da se vrati jer se boje nekog novog rata. Takođe kažu da neće da se vrate jer ne razumeju nova pravila ponašanja. Oni su otišli iz jednog sveta koji je nestao, aklimatizirali se u jednom novom svetu i sada se vraćaju ovamo u neka druga pravila ponašanja.
Danas studentima u Sarajevu i Dubrovniku predajete o ratnim zločinima i genocidu. Da li je došlo vrijeme da o tome predajete u Banjoj Luci ili Beogradu?
Mene tamo niko nije zvao. Isto znam da tamo nisam dobila posao. Jedini koji mi je nuđen je bio u Sarajevu. U Dubrovniku sam od 1986. godine jer sam tamo studirala. Ta nesposobnost suočavanja u srpskom narodu s onim što se desilo blokira procese, sve procese ovde, i političke i emotivne. To je taj odnos dželat-žrtva. Dželat mora da kaže "jeste, to se desilo» i da zamoli za oproštaj žrtvu. To je moj primer. Zašto predajem to? Zato što mislim da tako treba i neću da se pravi ista greška koja se pravila nakon svakog rata. Da se to gura pod tepih, da se ne govori o tome.
SRBIJA JE TIŠINA
Da li u Srbiju razumiju to što vi radite, govorite, želite?
Ne!
Kako se osjećate zbog toga jer to je ipak Vaša zemlja?
Pa imate nešto što se zove tišina. Tamo je samo tišina o tome. Tišina. To se u sociologiji zove "ono o čemu se ne govori». Zna se i da ako se počne zaboravljati jedan genocid, odmah počinje drugi i onda imate ono što je davno rečeno: kada jedan narod nije u stanju da se suoči sa svojim zločinima, opet će da ih ponavlja. Ovo što radim je za, koliko god vam to zvučalo patetično, dva dečaka koji imaju 8 i 10 godina. Da oni znaju.
Prošle godine su narodi Hrvatske i BiH doživjeli javno izvinjenja od političara iz Srbije i Crne Gore. Kako na to gledate?
Ja živim u dve kulture. U nemačkoj i ovoj. Iz tog života tamo sam naučila da su oni, barem većina, imali snage da se suoče s onim što se desilo. Tek druga, možda treća generacija u Nemačkoj imala je snage da se suoči sa onim što se desilo. Ne verujem u heroje i ne verujem da pojedinac može išta da uradi. Svi se pitaju gde je srpski Willy Brandt. Uopšte ne mogu da shvatim da se iko usuđuje to pitati. Zato što se Willy Brandt pojavio 30 godina posle rata, a prethodio mu je žestok studentski pokret u Nemačkoj gde su se deca obračunavala sa svojim roditeljima, pitala ih "Šta si ti radio?’. Bilo je puno građanskih inicijativa pre Willyja Brandta koji je imao pravo da to kaže. I kako neko ima pravo da to kaže sada? Gdje ste bili prethodnih deset godina? Reci, šta si radio? Gdje si bio prethodnih 20 godina, jer se rat pripremao 10? Veoma je infantilno što mi stalno čekamo neke spasioce i čuda i nekoga ko će da dođe i da nas spasi, a u isto vreme prođe nam život. Ja to neću! Hoću da nešto uradim. Moj tata je umro pre rata i rekao mi je: "Pazi šta radiš! Završit će se rat i morat ćeš ako ništa svojoj deci da kažeš gdje si bila i šta si radila". Poslednjih 10 godina svako zna šta sam ja radila.
(mislim na harisl)
