Mozda je prekasno otpoceti i sa osmom sjednicom CK SKS u septembru 1987. godine gdje je izvisio Ivan Stambolic (kao liberalac uz koga je bio pokojni Dragisa Pavlovic), a na njegovo mjesto inaugurisan Slobodan Milosevic (podrskom starije i konzervativnije ratnohuskacke strane gdje su najgrlatiji bili Nikola Ljubicic i Dusan Ckrebic) !!
Kada je tu prevagu odnio, postepeno je eliminirao Ivanovu struju, a sam Ivan je bio prisiljen da podnese ostavku na duznost Predsjednika Predsjednistva Srbije negdje u decembru 1987. god. Kako je Stambolic zavrsio najbolje potvrdjuju njegovi iskopani ostaci na Fruskoj gori !?
MONITOR, Podgorica 19. 05.2000. wrote:INTERVJU
Ivan Stambolic, bivsi predsjednik Srbije
RAT SE MOGAO IZBJECI
Decembra 1987. godine Ivan Stambolic , na cuvenoj Osmoj sjednici, smijenjen je sa polozaja predsjednika Predsjednistva SR Srbije. Bila je to najava onoga sto ce se desavati u SFRJ, krvavog raspada zemlje, nacionalnih sukoba nezabiljezenih u Evropi poslije Drugog svjetskog rata. Bio je prva zrtva onoga sto se nazivalo "dogadjanjem naroda".
"Dogadjanje naroda? Zapravo, 'dogodio' se samo srbski narod. Kao sto vidite, isticem ono 'b' umesto 'p'. Mozda se u tome sadrzi potrebna razlika, naizgled neznatna, ali posledicno vrlo bitna", kaze Ivan Stambolic u razgovoru za "Monitor".
MONITOR: Ocijenili ste, svojevremeno, da "antibirokratske revolucije" nije ni bilo, vec da je na djelu "birokratska kontrarevolucija"...
- STAMBOLIC: Ondasnju ocenu vreme je, nazalost, potvrdilo, a toj kontrarevoluciji zivot, vrhovni sudija, vec je presudio. Razume se, ona je izrecena u onom vremenu i u skladu sa nasim tadasnjim politickim i ideoloskim jezikom. "Principe" te, danas bih rekao, birokratske involucije, najbolje je definisao njen vodja... Secate se vec onoga - sve moze, sve je dozvoljeno: i ustavno i neustavno, i statutarno i nestatutarno, i institucionalno i vaninstitucionalno, sto je moglo samo da vodi u haos. I odvelo nas je u haos i krvavi ropac.
- Nazalost, malo je ko tada, imam potrebu to da kazem, u socijalistickoj Jugoslaviji, a i u Srbiji, shvatao i hteo da shvati kud ce nas to odvesti i sa kojim sve posledicama. Jasno, "dogadjanje naroda" je bila jedna tipicna demagoska parola, koja je prethodila krvavom nasilju - kao sto su, kasnije, to bile sve druge, sve do danas - obmane i lazi.
Da li i povratak retrogradnim procesima?
- Naravno. Birokratska kontrarevolucija, tj. birokratska involucija, inaugurisala je "promene unazad", na- gore. U stvari, radilo se o dve velike restauracije: povratak u staljinisticki socijalizam i, povezano s tim, velikosrpski nacionalizam. Ovo drugo je bilo sredstvo za ono prvo, a vremenom ce postati zaista i sam cilj. Tako je doslo do inverzije sredstva i cilja, oba rdjava i antiistorijska.
- Birokratska kontrarevolucija dobijala je sve nove i nove i, posmatrano sa danasnje vremenske distance, pogubnije sadrzaje. U osnovi, ona je bila antijugoslovenska, protivna tadasnjem konceptu ravnopravnosti naroda i narodnosti, odnosno republika i pokrajina. Dalje, ona je nosila sa sobom opasnost obnove velikodrzavnog hegemonizma, tacnije receno - povratka na neku srpsku Jugoslaviju iz 1918, srpski oblik njenog unutrasnjeg uredjenja. Kao takva, bila je i antiavnojevska.
- Ona je bila i antikomunisticka sa pozicije srpskog nacionalizma i, kasnije, pokusaj da se zaokruzi Velika Srbija. Sto je najgore, ona je bila i antislovenacka, antihrvatska, antibosanska, antialbanska, pa, ako hocete, na kraju, i anticrnogorska. Ali, ona nije bila samo to. Ona je antireformisticka, antitranziciona, antidemokratska.
- Konacno, ona je i antievropska. Ona je i antiglobalisticka i, posebno, antisrpska. Ona je ratnicka - protiv sveta i mimo sveta! Nazalost, njena destrukcija i dalje je na delu.
U knjizi "Put u bespuce", odgovarajuci na pitanja Slobodana Inica, ustvrdili ste da je operativni uvod u sve sto se desilo, pa i uvod u sam rat, bila Osma sjednica. Opet, tvrdite da se rat mogao izbjeci. Kako?
- Nema sumnje da je Osma sednica zaista bila operativni uvod u sukobe u Jugoslaviji, pa i sam rat. Ali, pri tome treba imati u vidu da je njena idejna inspiracija bio ozloglaseni Memorandum SANU. Dok je on za mene bio "in memoriam" za Jugoslaviju i Srbiju, kako sam ga okvalifikao u trenutku njegove obznane, Milosevic ce ga posle godinu dana prigrliti poput pravog jevandjelja.
- Sa stanovista neke vrste "objektivizma" odnosa politickih i sirih snaga u Srbiji, ishoda i rezultata Osme sednice, koji su svima nama poznati, rat je zaista bio neizbezan. Radilo se samo o vremenu kad ce sukobi prerasti u sveopsti pozar. Ali, niti je to bio nas usud, niti nesto sto bi bilo fatalno neizbezno. Rat se, zaista, mogao izbeci, ne u smislu nekog volsebno srecnog ishoda, vec drugim odnosom federalnog centra i politicke javnosti u Srbiji prema samoj Osmoj sednici i njenim, vec tada otvoreno nagovestenim, opasnim namerama.
- Kad to kazem, mislim, pre svega, da nijedan od nasih problema, bilo posebno ili u medjusobnim odnosima, nije bio ratni, niti se mogao resiti putem rata, sto se i pokazalo. U rat nas nisu uveli nasi ni veliki ni mali problemi, ni ovakvi ni onakvi narodi - u rat su nas odveli konkretni ljudi (tzv. "subjektivne snage") koji su svojom nesposobnoscu, neshvatanjem novog vremena, politickom nedorasloscu dodatno opterecivali postojece probleme ili su vremenom sami postali taj pravi problem, koji je prerastao u rat. U osnovi, taj rat je zapoceo kao rat izmedju jugoslovenskih naciokratija. U svemu tome primarnu odgovornost nosi rezim koji je uspostavljen posle Osme sednice, na bazi antibirokratske revolucije.
Pa, ipak, problemi nijesu bili nimalo laki, niti lako rjesivi. Vrijeme je pokazalo da se stvari nijesu mogle rjesavati precicom, silom, i "olako obecanom brzinom"...
- Ali, upravo se tako htelo Osmom sednicom. Medjutim, sustina problema ili problem svih problema sastojao se u tome sto su postojeci sistem i njegovi instrumenti, mehanizmi transmisije, postajali sve neosetljiviji na rastucu kompleksnost drustva, pa samim tim i nedelotvorniji. Sistem je gubio ideolosku legitimaciju, u smislu "usrecenja naroda", a nije funkcionisao na efikasan nacin ni u obicnom gradjanskom pogledu. Industrijalizacija je vec bila proslost, dok modernizaciju u pravom pogledu nismo ni dodirnuli, ili smo tek bili pred njenim ostvarenjem. Ne resavajuci ili ne uspevajuci da resi takve probleme, a odbijajuci sa svom dogmatskom zilavoscu, birokratskom osionoscu i konzervativnom rezistencijom promene, odnosno reforme, sistem je postao reakcionaran. Iz tog stanja bez vizije i onda je bio moguc put u obe restauracije o kojima govorim, ali to nikako ne znaci i njihovu neizbeznost. Naprotiv.
- Zamislite samo taj apsurd! Dok se drustva na Istoku oslobadjaju staljinistickih okova i probijaju dogmatski hladnoratovski obruc Berlinskog zida, pripremajuci se za demokratsku tranziciju, mi, koji smo bili neka vrsta Amerike za taj isti Istok, vracamo se simultano cetrdeset godina unazad u svakom pogledu!? Tako ce cak i autenticnost nase revolucije, znate ono - svoj put, samostalnost, suverenost, integritet itd - postati pravo ogranicenje izlaska iz krize u novo drustveno stanje i spolja i iznutra.
Kako objasnjavate to da savezna Jugoslavija nije htjela sama sebe da spasava od Osme sjednice?
- Jugoslovensko rukovodstvo, i drzavno i partijsko, ne shvata ili nece da shvati kuda vodi Osma sednica, a vec je bilo jasno u cemu je sukob. Ponekad mi se cinilo da je u tome bilo i neke politikantske zluradosti... Ne znam. Ali zato znam da su neki iz tog vrha davali i javnu podrsku pobednicima sa Osme sednice. Taj sukob su sveli na pitanje personalnih promena i rasporeda, drukcije to ne mogu objasniti. Ja bih to, eto, posle toliko godina, da kazem otvoreno kad vec o tome razgovaramo, razumeo ako se radilo o interesu moga politickog uklanjanja ili, kako su neki govorili, "onemogucavanja". Moram reci da tad nisam shvatao da je dotle doslo. Inace, da sam znao, ja bih se sam povukao pred tim udruzenim republicko-federalnim snagama, da se barem ne zamece kavga i rat kad sam ja u pitanju. Na kraju sam se tako i povukao.
- Samo da dodam jednu zanimljivost. Od Titove smrti pa do Osme sednice ni na jednom pitanju jugoslovensko i srpsko rukovodstvo nije ostvarilo takav stepen jedinstva, onog pravog boljsevickog, kao sto ce to postici oko Osme sednice. I, da se vratim na Vase pitanje, oni su mislili da sa Milosevicem i snagama koje ga podrzavaju u Srbiji jacaju Jugoslaviju i socijalizam. Do njihovog osvescivanja doci ce tek onda kada putujuci mitinzi antibirokratske revolucije, kao prethodnica putujucih potonjih ratova, banu i pred njihova vrata. Ali, tada ce vec biti kasno i spasavace se kako ko moze.
Kako u tom kontekstu ocjenjujete ulogu generala JNA, kako objasnjavate da su mnogi generali u zemljama istocne Evrope igrali pozitivnu ulogu u drustvenim tranzicijama, a da su generali JNA - u SFRJ, koja je bila kudikamo demokratskija tvorevina od zemalja soc-realizma, "igrali" po diktatu samo jednog lidera - Milosevica?
- Razlike u njihovim ulogama, pa i u njihovom delovanju, zaista su velike. Na neki nacin, iz nacionalnog razloga, oni se ponasaju isto, mada sa razlicitim posledicama. Istocnoevropski generali, iz nacionalnih osecanja i motiva, podrzavaju demokratizaciju svojih zemalja kao put nacionalnog oslobodjenja od sovjetske hegemonije. Generali JNA, kao i oficirski sastav, koga cine vecinom Srbi, iz nacionalnih, pa i nacionalistickih razloga - pogotovo kad im se sa najviseg mesta porucuje da treba kao Srbi i samo sa Srbima da ocuvaju Jugoslaviju - postaju ne samo protivnici nuzne demokratizacije i samostalnosti drugih naroda vec to shvataju kao borbeni zadatak u uspostavljavanju hegemonije nad drugim narodima. Sve to u ime onog najbrojnijeg, pa ako treba i ratnim pohodima. Tako je, zahvaljujuci i tome, JNA postala celicna pesnica u razbijanju vlastite drzave. Izgleda da su generali JNA hteli da repriziraju ulogu sovjetskih, ruskih generala u slucaju invazije na CSSR, kojih su se posle dve decenije, u procesu mirne dezintegracije SSSR-a, i sami Rusi odrekli. Za razliku od ruskih, nasi generali nisu politicki razumeli novo vreme niti su mu bili dorasli. Onda je doslo i njihovo tragicno postrojavanje pred Milosevicem.
- Znate, nacelima na kojima pociva Armija - centralizam, jednostaresinstvo, subordinacija - odgovara uloga vrhovnog komandanta, pa makar ona bila i izmisljena i makar on svoju samovolju "pretvarao" u narodnu volju, nalazeci i ostvarujuci u tome i svoj i vojni interes.
Da li su gradjani Srbije svjesni istorijske greske u koju ih je uveo Milosevic, logisticki podrzan celnicima i "autoritetima" Srpske akademije nauka? Milosevica napadaju ne sto je pokrenuo i vodio cetiri osvajacka rata vec sto ih je izgubio?
- Danas je znatno teze dati precizniji odgovor na to pitanje nego sto je to bilo ovih deset godina. Na nasu srecu, ta svest je mnogo slozenija, slojevitija, diferenciranija, ali ne po shemi "crno-belo". Pa, ipak, moglo bi se sa sigurnoscu reci da je proces osvescivanja srpskog naroda i gradjana Srbije vidljiviji i rekao bih da ga u tom pogledu napustaju bunilo iluzija i mitomanstvo zamenjujuci sve to kritickim uvidima sta se sve dogodilo, zasto se to dogodilo i gde smo sada, sa kojim sve posledicama, ko nas je doveo na ivicu ambisa, istorijskog poraza, kako smo se izgubili iz istorijskog vremena ili kako smo ispali iz istorije.
- Pocinju da se postavljaju mnoga pitanja, i stara i nova. Propitujemo se, sa vise ili manje objektivnosti: ko smo i kakvi smo danas, gde nam je mesto, gde su nasi susedi, gde su nase drzavne granice, kakvo smo i da li smo mi, uopste, drustvo, jesmo li se onesposobili za bilo kakav razvoj, zasto smo, ratujuci, procerdali sve sto su prethodne generacije stvorile?
- Davno je receno da pobede sludjuju a porazi opamecuju. Doduse, nama je trebalo mnogo sveobuhvatnih poraza da bi ovaj proces zapoceo. Razume se, taj proces ce biti dug, tezak i bolan. Ali, mi se moramo suociti sami sa sobom, sa istinom, sa svom odgovornoscu za ono sto smo pocinili drugima i sta smo, konacno, pocinili sami sebi. Bez toga, autoritarizam ce se stalno ciklicki obnavljati.
Koji su to mehanizmi osvjescivanja?
- Jos je sve to u nekim konfuznim, protivrecnim, pa i paradoksalnim oblicima. Ne bi se moglo govoriti o cistim formama osvescenosti, sve je u nekom vrenju i rastakanju, pogotovo stare, dominantne svesti. Cini se da se proces osvescivanja brze odvija u narodu nego u redovima same opozicije.
- Politicki lideri srpske opozicije jos nisu ponudili prave programe da bi taj proces bio pospesen i ubrzan. To, mozda, najbolje ilustruje odsustvo spremnosti i politicke volje, pre svega opozicije, da se jasno i realisticno odredi prema Kosovu, odnosima sa Crnom Gorom, BiH, ulozi Haskog tribunala, prihvatanju i ucescu zemlje u Paktu o stabilnosti. Oni zauzimaju stavove od slucaja do slucaja, a oni su cesto iznudjeni. Ne moze se svest menjati samo osudjivanjem Milosevica, zalaganjem za trziste i opredeljivanjem za demokratiju kao opstu, sveresavajucu frazu.
- Jedno je sigurno, ta svest nije vise agresivna, populisticka, imperijalna ili je barem kao takva suzbijena i sada defanzivna. Mozda ona jos zivi kroz neku varijantu "patriotizma", patriotskog nacionalizma, pogotovo sada kada je Srbija u opasnosti da i sama postane zrtva onih istih planova komadanja koje je sacinila kad su u pitanju bili drugi. Mnogo toga je uticalo na ovu evoluciju u svesti ljudi.
- Mozda bas zato sto su, kao Srbi, ugrozili sebe kao ljude. Taj proces je vise uslovljen nekom vrstom kolektivnih i licnih tragedija nego sto je on kritican i samokritican na autentican nacin. Ali, uprkos cinjenici da se ovaj proces odvija kroz jednu izlomljenu, cik-cak liniju, on jos nije zahvatio samo inicijalno leglo zla ili usao u citadelu onog pravog, Velikog Razloga, koji ce unesreciti i njegove dojucerasnje pristalice. Izmedju nacionalizma i njegovih surovih posljedica, ove potonje su glavni uzrok osvescivanja, mada oni jos ne vide one prave uzroke. Razume se, taj proces bitno usporava agresivna rezimska propaganda, koja i dalje tvrdoglavo uteruje zivot u lazi proizvodeci sada i lazi planetarnih razmera. No, nezavisni mediji i tzv. treci sektor vec su postali mocan kontrateg takvoj propagandi.
Vjerujete li da se kraj ovog rezima u Srbiji priblizava? Kakav rasplet mozete predvidjeti - mirnu smjenu vlasti ili smjenu putem haosa, mozete li, uopste, zamisliti Milosevica kao penzionera?
- Hocu u to da verujem. Ocigledno je da se dogadjaji ubrzavaju i zgusnjavaju. Parafraziracu Njegosa - ovdje se vise zlo ne trpi od straha gorega. Reci cu Vam jednu paradoksalnu stvar: Milosevic je slab, sve slabiji, i slabice jos vise, ali upravo je to ogranicavajuci faktor mirne smene vlasti. Sto je jos paradoksalnije, Milosevic je sam sebi najveci politicki neprijatelj i najveca opozicija. Nije njega dovela opozicija u ovo stanje, vec on sam. Ako mu opozicija u tome nije pomogla, nije ni odmogla. Zato je on ostao bez inicijative i sve sto cini, cini u iznudici. Ogranicavajuci faktor mirne smene vlasti je i to sto on, i kad bi smogao snage da preda vlast, ne moze to da ucini a da se i sam ne preda. Kome?
- Ovi, i drugi ogranicavajuci faktori mirne smene vlasti, mogu voditi ceonom sudaru gnevnog i nezadovoljnog naroda i rezima, stihijskom raspletu postojeceg stanja. Ovaj sudar moze se dogoditi u medjuvremenu dok se vlast i opozicija natezu oko izbora, cime se sansa koja se njima ukazuje gubi. On to moze, u svom stilu, preduhitriti zavodjenjem nekog vanrednog stanja. Ali, time bi samo dao legitimitet narodnoj pobuni, onoj vrsti naseg istorijskog pamcenja da mi nase probleme umemo da resavamo samo "muski" - bunama, ustancima, revolucijama... Takav tok nas moze udaljiti od Milosevica, ali je pitanje koliko ce nas pribliziti Evropi.
Nedavno je "proslavljeno" osam godina SRJ. Da li ste Vi tu zemlju ikada dozivljavali kao nastavljaca, sukcesora bivse SFRJ?
- Nikada! Ali, Srbija i Crna Gora su naslednice nekadasnje zajednicke drzave isto onoliko koliko su to i ostale njene bivse republike. Prigrabljivanje njenog imena je licemerje.
Prema posljednjim istrazivanjima dvije trecine gradjana Crne Gore smatra da ovakva SRJ nije najbolji drzavno-pravni okvir za Srbiju i Crnu Goru. No, Generalstab, bas kao i Komanda Druge armije, prijeti da ce "svim sredstvima sprijeciti neustavno otcjepljenje Crne Gore". Vjerujete li da Milosevic moze upotrijebiti vojsku protiv Crne Gore?
- Posle Kosova?! Da odmah kazem: izvor nasih problema nije pod Lovcenom nego pod Avalom. Pravo Crne Gore i njenih gradjana na slobodan izbor vlastitog politickog puta i drzavno-pravnog razvoja potpuno je legitimno, bilo da se ono realizuje kroz zajednicu sa drugim ili samostalno. U tom pogledu Crna Gora je u istoj poziciji kao Slovenija, Hrvatska, BiH i Makedonija. Ako joj Srbija to "pravo prizna" onda ce one, vjerujem, zajedno iznaci oblik interesne zajednice u kojoj ce ostati zajedno. Ali, ima jedno "pravilo" u Milosevicevom ponasanju. Kad god je bio kod kuce u nevoljama, izlaz je trazio u vodjenju ratova. No, okolnosti su se promenile i sad je u situaciji biti ili ne biti, tako da to znatno smanjuje mogucnost izvodjenja jos jedne ratne avanture. On se sada, prevashodno, o svom jadu zabavio. Ipak, nisam siguran da cu Vas time utesiti -ko god je pokusao da predvidja njegovo ponasanje i njegove odluke, racunajuci na zdrav razum, pokazao se neuracunljivim.
