Od Aristotela i Marksa do Svetlane Slapšak („Umeće građanskog ponašanja“), kvalifikovano i prilično apstraktno mnogi su se bavili moralom. Neurologija je u međuvremenu napredovala toliko da je u stanju da locira, pa i snimi emocionalna stanja i time ponudi nova objašnjenja čak i za pojmove kao što su moral, optimizam, entuzijazam… štaviše, u stanju je da dokaže kako je čovek u osnovi sklon dobronamernosti. Filozofija time nije izgubila, već dobila čvršće argumente za svoje „moralisanje“.
Prateći šta se zbiva i na osnovu reakcija posvuda u svetu, nazirem da dolazi vreme kada će pre svega politika, i ne manje ekonomija, prestati da srljaju u neobuzdanu grabež, te da će se podvrgnuti pravilima morala od kojih su odstupili. Ako je, kako jedna od definicija glasi, moral „skup običaja koji omogućuju povoljan i skladan opstanak i razvoj pojedinca i društva“, onda je prosto čudo kako današnja društva uopšte funkcionišu.
Sećam se da sam još u mladosti pročitao kako je Marks konstatovao da je moral istorijska kategorija te da je to meni ličilo na otkiće. Problem našeg vremena je to što prenaglašeni individualizam i idealizovano tržište deluju kao „morale busters“ – razarači morala; oni ne menjaju nego definitivno uništavaju moral, pa su učinci njihovog delovanja ekonomska kriza, socijalno raslojavanje i raspad porodice i društva. Dakle ono što ima smisla nije da ponovo učimo decu da se obraćaju starijima sa „ljubim ruke“, nego da favorizujemo običaje koji omogućavaju „skladan opstanak i razvoj pojedinca i društva“.
Dakako, ja ne bih da otkrivam toplu vodu, jer je još 2005. godine ekonomista i nobelovac Amartija Sen u predavanju na univerzitetu u Padovi, na temu „Jednakost i efikasnost“, govorio o „dohodovnoj hendikepiranosti“ kao problemu koji ekonomiji nameće bavljenje zapostavljenim kategorijama građana, od onemoćalih do nemoćnih, dakle bavljenje i moralnim pitanjima, iako u tom segmentu nema profita. Naveo je činjenicu da ako se kao kriterijum siromaštva uzme dohodak koji je ispod 60 odsto bruto domaćeg proizvoda, onda čak 23,1 odsto (danas je to daleko više) Amerikanaca spada u tu kategoriju koja je potlačena ili isključena iz normalnog ekonomskog, političkog i socijalnog života, što je posledica nakaradnog shvatanja cilja ekonomije.
Decenijama se finansijski favorizuju tehnologije koje zaposlene izbacuju na ulicu; opšti je princip da se efikasnost kompanije (preduzeća) gradi na otpuštanju radne snage, a zakoni koji regulišu radne odnose postaju sve beskrupulozniji i amoralniji. Time ekonomija postaje saučesnik u procesu dehumanizacije i stvaranja ljudskog otpada, bez mogućnosti recikliranja.
Ima stotine hiljada onih koji su izbačeni na ulicu i koji se nikada neće vratiti poslu, jer su prevalili „srednje doba“, pa su prestari da bi ih neko ponovo primio, a imaju premalo godina da bi stekli bilo kakvu penziju. Na drugoj strani su mladi, koji ne uspevaju da se zaposle posle školovanja, koji nemaju novca, odnosno ne mogu da dobiju hipotekarni kredit, jer nemaju imovinu, te tako ulaze u četvrtu deceniju – kada ih više niko neće jer su prestari. Oni postaju ekonomski, socijalno, dohodovno hendikepirani, podjednako kao i fizički hendikepirana lica; sa stanovišta pukog računovodstva oni su – trošak društva! Uvredljivo, kao što je uvredljivo ljudsko ponašanje podvoditi pod kriterijume čopora životinja, a svojstveno je intenzivnoj desnici.
Ostatak na
http://pescanik.net/a-moral/
