StupskaBitanga wrote:BRATUNAC - Na grobljima od Biljače i Zalazja do Bratunca i Kravice, žalosne i crne od tuge, srpske majke oplakivale su juče, na godišnjicu najvećih stradanja Srba u bratunačkom kraju, svoje mrtve sinove. Cvijeta Ilić iz Tegara, jadna i žalosna, juče još zorom, čim su otvorili vrata Spomen-sobe izginulih Srba u centru Bratunca, stajala je kraj slika dvojice svojih mrtvih sinova, milovala ispucalim rukama lica svojih dečaka i plakala kao kiša, sama u onoj sobi punoj slika i seni izginulih mladića.
- Ja bila preko, u Srbiji, kad je ‘vamo zapucalo... Kukavica sinja, stajala s one strane Drine i strepila, čekala, molila Boga da ostanu živi... Posle javiše da su obojica poginuli, moj Cvijetin i moj Radojko, majka je samo njih dvojicu imala... Radojko nije bio ni oženjen, iza Cvijetina ostalo troje đece, jedno drugi razred, jedno prvi, treće od godinu i po dana - pričala je posle dok su njene reči zvonile praznom sobom punom samo slika.
Kasnije, prag sobe prekoračila je i Stanica Večerinović iz Tegara isto. Čim je ušla, zajaukala je jadna iz sveg glasa pod slikom svog sina Milojka, koji je stradao isti onaj dan kada i Cvijetin i Radojko. Komšije bili, najbolji drugovi...
- Išli njih trojica cestom, vraćali se da obiđu kuće... Ja posle jadna kukala po Srbiji, nije vrijeđelo... Jedva sam mu kosti prenijela u Srbiju da sa’ranim, da se dušmani ne iživljavaju nad njim mrtvim - pričala je Stanica svoju muku.
Na groblju u Bratuncu, ispod belog krsta sa imenom i slikom vojnika, pala majka u crnini. Grli cveće izniklo i izraslo po grobu. Pored, na hladni kamen spustila kesu grisina, donela sinu isto kao nekad što mu je donosila, kad je bio dečak i kad su bili živi, oboje njih.
- Ja sam iz Sikirića, gde je najveći pokolj bio - kaže.
Kraj nje Nada Simić, iz Sikirića takođe, plače na grobu sina Dragana, pored beli krst pod kojim leži i njen suprug, Draganov otac Živorad.
- Mog Žiku isekli na komade, jedva smo posle našli sve delove tela... - kaže Nada.
Na groblju u Bratuncu juče je služen parastos stradalim Srbima. Prisustvovali su, uz premijera Milorada Dodika, najviši zvaničnici Republike Srpske, predstavnici ambasade Rusije i konzulata Srbije iz Banjaluke. Dan ranije u Srebrenici bili su ambasadori desetina i desetina zemalja, juče u Bratuncu Srbi su sami oplakivali svoje mrtve obeležavajući godišnjicu svojih stradanja.
- Nepravda je i od svijeta i od nas što se za stradanja ovih ljudi ovde, onih u Zalazju, u Biljači ne zna... Kao da su stradali samo jedni, kao da su jedni više, a drugi manje mrtvi - govorio je nad grobovima Srba Dušan Spasojević, sveštenik iz Bratunca.
Ljudi na groblju prilazili su juče redom premijeru Dodiku. Neki da se požale na male boračke penzije, drugi da još nemaju kuće, treći da se požale na još neku nepravdu... I premijer je na groblju govorio o nepravdi, teškoj, koja je pritisla i sav narod i Republiku Srpsku.
- Naser Orić je bio komandant svih operacija u periodu najvećeg stradanja Srba u ovim krajevima. Kako za njega nema komandne odgovornosti, a ima je za Biljanu Plavšić, koja nije komandovala ni jednim jedinim čovekom. Kao što smo mi Srbi priznali zločin u Srebrenici, očekujemo da se i na drugoj strani nađe neko ko će priznati da je ovde stradalo 3.000 Srba, među njima i mnogo nejači, žena, dece - kazao je premijer na groblju.
Crnela su se juče šarenila groblja niz Drinu od naroda koji je pored spomenika palio sveće svojim najmilijim, od kojih su mnogi stradali baš na Petrovdan 1992. godine.
Par kilometara dalje, u Zalazju, gde su na Petrovdan 1992. godine snage Nasera Orića iz Srebrenice pobile 54 meštana, još stoje temelji spaljenih i razrušenih domova u kojima su Srbi tog dana živi spaljivani.
- Ovde su mi poginula dvojica rođene braće, dvojica stričeva, 20 članova uže familije. Tog dana Orićevi su sa svih strana opkolili selo, pobili sve koje su se našli, devetoro naših žive odveli u Srebrenicu, od tada se za njih ne zna ništa, niti smo im kosti našli... Bila je tada ovde u Zalazju i grupa naših ranjenih boraca, kad smo se vratili u selo našli smo njihove kosti, ali ispod spaljenih guma... Žive su ih zapalili... - prepričavao je juče strašnu priču iz Zalazja Mile Stanojević iz ovog sela, u kome je pre rata živelo trideset srpskih porodica, danas samo dvoje staraca, i oni bez struje i bez vode.
PRAŠTALO SA SVIH STRANA
Branko Stanojević bio je u Zalazju na Petrovdan 1992. godine, kada su iz svih pravaca u selo upale snage Nasera Orića.
- Sad kao da ih slušam kako viču: „Alahu ekber, kolji, hvataj žive, ni mačke ne ostavljaj...“ Sklonio sam se u neku kuću, napolju je praštalo sa svih strana, u susednoj sobi Luka je iz pištolja sam sebe ubio da im ne padne šaka... Pred veče sam krenuo niz put, trčao sam koliko su me noge nosile, u ruci sve vreme stezao bombu, ako me pogode da bacim bombu poda se...
Stojanka Stanojević jedna je od dvoje staraca, koji danas žive u pustom selu. U Zalazju se zadesila i na Petrovdan 1992. godine.
- Bomba je pukla kraj mene, izrešetali me geleri... Onako krvava krenem da bežim niza šumu, kad sam došla u Sase, padnem na put, posle su me našli...
a komentar je NAJBOLJI
omentari
Ned, 13/07/2008 - 08:06 — Micko (nije verifikovan)
Auu bre sto preterase.Vecina njih je bila vojska ,izginuli su u napadima i pljacki na imucna muslimanska sela.Dobro se secam 1992 god, kada su Srbi s one strane Drine ( Srebrenice i Bratunca) dovozili televizore i raznorazne masine u Krupanj i prodavali posto zasto.
KURIR-INFO
OVO JE UZASSSSSSSSS
STRASNOOOOOOO
, hvala što si me poštedio bespotrebnog objašnjavanja,trebao si ga pustiti (bszv) da pročita još 55 puta ..garant bi skontao 