ne vidi se baš sve iz te štokholm perspektive...ima i u bih ljudi koji žive jako, jako dobro i kvalitetno. i ispunjeno.
i ne bi se mjenjali.
ali nisu sebični i egoistični, i razmišljaju i o svojim pokolenjima, šta im se ostavlja...
izgleda da smo različite kategorije, ne očekujem i ne zamjeram što ne razumiješ.
Koju drzavuBadCopy wrote:ono ima svoju drzavu a hoce da se uklapa opet u neke zajednicke
pa to nije srelo drzavu ni u putu 
ali ne kontam ni one sto im se kosa dize samo na spomen Juge...Ne sjecam se bivse drzave ali mislim da nije imala nikakve sanse da opstane onakva kakve je se neki sjecaju jer komunizam i svaka naznaka znakova zivota istog je postala neprihvatljiva u Evropi.Potrosen system i gotovo.Ne znam uopste ko je poveo pricu o Jugi na ovoj temi. Jer @radosni je postavio temu o radnickim pravima i 1. Maju a to nema nikakve veze sa Jugoslavijomnasa wrote:Meni je uvijek malo smijesno kad se raspricaju jugonostalgicari jer subjektivni osjecaji postanu apsolutne istine i mozes samo klimati na hvalospjeve
Ali radosni, bar sam ga ja tako skontala, prica o nekim tekovinama radnicnog pokreta koji samo dijelom imaju veze s komunizmom te potrebi da se ocuva smisao i vrijednosti 1.maja ako ga vec obiljezavamo...pa moze i janje i cevapi i sve ostalo....
Pogledaj ovog demagoga, da ne kazem sta drugo, Bajramovica! Zemljo, otvori se!fakat wrote:Izmedju ostaloga radnicki pokret nam je dao vikend, osmocasovno radno vrijeme, minimalnu nadnicu i jos par stvari koje spadaju u civilizacijska dostignuca.
...sa tim da bih ja ovu klasu podjelio na 1/3 onih koji se zavaravaju da su u toj klasi samo prolaznici, i 2/3 onih koji drhte poput miševa u strahu od gubitka posla, i spremni su na povlačenja u rikverc sve do vremena roze luxemburg i ostalih...fakat dana 01/05/2014 23:47
Radnicki pokret danas ne postoji zato sto sirotinja i srednja klasa sebe ne vide u tim kategorijama, nego svaki pojedinac vjeruje da je tu samo privremeno, dok se ne obogati, of course. Nisam ja ovo smislio ali mi se ne da sada traziti citat pa parafraziram.
Postao/la Edin H. dana 01/05/2014 14:03
Puna podrska feudalnom drzavnom uredjenju
Историјат
1. маја 1886. стотине хиљада америчких радника су изашли на улице да би захтевали опште прихватање осмочасовног радног дана. Чикаго је био центар покрета. Радници су тамо месецима агитовали за осмочасовно радно време, и уочи 1. маја њих 50.000 је већ било у штрајку. Нових 30.000 придружило им се следећег дана; то је довело већи део чикашке производње до застоја.
Страх од насилних класних сукоба обузео је град. Насиља није било у суботу и недељу, 1. и 2. маја. Али у понедељак, 3. маја туча у којој су учествовале стотине избила је у Мек Кормик Риперу (Mc Cormick Reaper) између радника чланова синдиката, који су спречени да дођу на посао и оних који нису припадали синдикату које је Мек Кормик запослио уместо њих. Многобројна и добро наоружана полиција брзо се палицама и ватреним оружјем умешала како би повратила ред. Убили су 4 члана синдиката, а повређених је било много.
Након инцидента, група анархиста, предвођена Августом Спајсом и Албертом Парсонсом позвала је раднике да се и сами наоружају и у уторак увече (4. мај) учествују у масовним демонстрацијама на Тргу Хејмаркет (Haymarket). Изгледало је да су демонстрације са само 3.000 биле потпуни промашај. Али пред крај особа чији идентитет никад није утврђен бацила је бомбу која је убила 7 и ранила 67 полицајаца.
Градске и државне власти похапсиле су осам анархиста, оптужиле их за убиство и осудиле на смрт.
11. новембра 1887. четворица, укључујући Парсонса и Спајса, су погубљени. Сви погубљени заговарали су оружану борбу и насиље као револуционарне методе, али њихови тужиоци нису нашли никакве доказе да је ико од њих стварно бацио бомбу.
250.000 људи постројило се дуж улица Чикага док је Парсонова погребна поворка пролазила градом, како би изразили своју солидарност са погубљеним радницима.
Од када је на Првом конгресу 2. Интернационале одржаном 1889. одлучено је: „Први мај је заједнички празник свих земаља, на којима радничка класа треба да манифестује јединство својих захтева и своју класну солидарност“. Од тада се сваке године обележава трагични Хејмаркетовски догађај као дан међународне радничке солидарности у виду демонстрација. За раднике и синдикалисте широм света, Хејмаркет је постао симбол потпуне неједнакости и неправде капиталистичког друштва.
До данашњег дана, како у нашој земљи, тако и у целом свету, тај дан се обележава у спомен мученицима са трга „Хејмаркет“.
Након 50 година комунистичке владавине, током које је 1. мај слављен као велики државни празник у СФРЈ, становништво ових простора и даље није у потпуности упознато шта овај празник представља.
A `oće...radostan dan wrote:kako stoje stvari, kukaće se i za devedesetdevetom, dvijehiljaditom...
broj nezaposlenih radnika kao i obespravljenih radnika, nije u skladu ni sa brojem ni sa masovnošću protesta protiv takvog stanja.tako da sad ne moze da se govori o nezainteresovanosti i kako se niko ne buni
nasa wrote:
Ali radosni, bar sam ga ja tako skontala, prica o nekim tekovinama radnicnog pokreta koji samo dijelom imaju veze s komunizmom te potrebi da se ocuva smisao i vrijednosti 1.maja ako ga vec obiljezavamo...
pa moze i janje i cevapi i sve ostalo...
Velkoski wrote:Arbeit macht frei.
pa pokopao ih kapital.radostan dan wrote:nema...nema ni prve petoletke što je pravila hidrauliku za sssr mig-ove.
mala slika za tolike gigante.
ko zna šta još nije unijeto.
ma jb to, bilo - propalo...
aL šta bi sa radničkom svijesti i samosvjesti?
moRe biT...
