#301 Re: Halid Bešlić - In Memoriam
Posted: 11/10/2025 12:07
Ne žali se ovih dana samo za Halidom,
žali se za nekim vremenima gde je još pesma značila nešto,
i kafana,
i prijatelji u njoj.
Za Jugoslavijom, koja bar u pesmama opstaje.
Za Bosnom, koja je još samo u pesmama jedinstvena...
Za cigaretama u pepeljarama, koje su gorele,
i čekale nekoga ko neće doći,
Za životima, koji su prohujali uz Halida,
Za ljubavima, rastancima, samoćama,
i bar za milimetar postali bolji.
Za onim Mostarom, Sarajevom, Tuzlom,
gde se pesmom pobeđivala tuga.
Za onim Beogradom, Zagrebom, Ljubljanom…
gde se mnogo lakše pevalo i plakalo,
kada nije sve snimao telefon, nego pamtila duša.
Ne žali se ovih dana samo za Halidom,
nego za “Beograđankom”, za Miljackom, za prvim poljupcem, za Romanijom…
Za trenucima kada nečija pojava i glas poveže narode,
gde pesma ne zna za granice, ni za pasoše, ni za prezimena…
Halid je bio to, svet u jednom čoveku,
koga je svako razumeo.
U njegovom glasu bio je i glas radnika, seljaka, studenta, oca, brata...
Naših ljudi koji su otišli preko, i daleko.
Svi su u njegovom glasu čuli svoj glas.
Kada se pesme još nisu stvarale tehnički,
nego su bile ispovest, stvar srca.
Zato reka ljudi peva i plače,
ne žali samo za Halidom, nego i za sobom,
koji je živeo u njima i kroz njih.
Prate starog druga, prijatelja, brata,
koga su voleli, koji ih je voleo,
ne samo na koncertima, nego stvarno.
Bio je njihov heroj,
čije pevanje nije bilo samo posao,
nego deo identiteta, himna ljubavi i životu,
koja savršeno opisuje ono što je najteže opisati —
život u Bosni.
Gde je sve jasno, i ništa nije jasno.
Ima tih pevača koji nisu za pustiti u pozadini,
njihov glas je takav da te ponese i odnese,
u nešto što se zove srećna tuga.
Iako ne slušaš tu muziku,
slušaš Halida.
Nežnost koja pobeđuje besmisao.
Halidov dom je bio u svima nama.
Halid je bio pesma koja pokreće na pesmu.
Halid je bio život koji pokreće na život.
Zato ga nije ispratilo samo Sarajevo,
nego mnogi drugi gradovi.
I nije ni čudo što će da počiva na groblju Bare,
gde su Kemal Monteno, Davorin Popović, Mirza Delibašić, Davor Janjić, Josip Pejaković, Ivica Osim, Beba Selimović...
Neka mesta treba da zaslužiš,
Halid je svoje zaslužio.
I ako nešto ima lepo u nečijoj smrti,
to je što još ljude raduje pesma.
Nisu postali imuni.
Ima nade.
Kada im postane svejedno,
tada je kraj.
Još uvek nije.
Ima nas…
Stefan Simic
žali se za nekim vremenima gde je još pesma značila nešto,
i kafana,
i prijatelji u njoj.
Za Jugoslavijom, koja bar u pesmama opstaje.
Za Bosnom, koja je još samo u pesmama jedinstvena...
Za cigaretama u pepeljarama, koje su gorele,
i čekale nekoga ko neće doći,
Za životima, koji su prohujali uz Halida,
Za ljubavima, rastancima, samoćama,
i bar za milimetar postali bolji.
Za onim Mostarom, Sarajevom, Tuzlom,
gde se pesmom pobeđivala tuga.
Za onim Beogradom, Zagrebom, Ljubljanom…
gde se mnogo lakše pevalo i plakalo,
kada nije sve snimao telefon, nego pamtila duša.
Ne žali se ovih dana samo za Halidom,
nego za “Beograđankom”, za Miljackom, za prvim poljupcem, za Romanijom…
Za trenucima kada nečija pojava i glas poveže narode,
gde pesma ne zna za granice, ni za pasoše, ni za prezimena…
Halid je bio to, svet u jednom čoveku,
koga je svako razumeo.
U njegovom glasu bio je i glas radnika, seljaka, studenta, oca, brata...
Naših ljudi koji su otišli preko, i daleko.
Svi su u njegovom glasu čuli svoj glas.
Kada se pesme još nisu stvarale tehnički,
nego su bile ispovest, stvar srca.
Zato reka ljudi peva i plače,
ne žali samo za Halidom, nego i za sobom,
koji je živeo u njima i kroz njih.
Prate starog druga, prijatelja, brata,
koga su voleli, koji ih je voleo,
ne samo na koncertima, nego stvarno.
Bio je njihov heroj,
čije pevanje nije bilo samo posao,
nego deo identiteta, himna ljubavi i životu,
koja savršeno opisuje ono što je najteže opisati —
život u Bosni.
Gde je sve jasno, i ništa nije jasno.
Ima tih pevača koji nisu za pustiti u pozadini,
njihov glas je takav da te ponese i odnese,
u nešto što se zove srećna tuga.
Iako ne slušaš tu muziku,
slušaš Halida.
Nežnost koja pobeđuje besmisao.
Halidov dom je bio u svima nama.
Halid je bio pesma koja pokreće na pesmu.
Halid je bio život koji pokreće na život.
Zato ga nije ispratilo samo Sarajevo,
nego mnogi drugi gradovi.
I nije ni čudo što će da počiva na groblju Bare,
gde su Kemal Monteno, Davorin Popović, Mirza Delibašić, Davor Janjić, Josip Pejaković, Ivica Osim, Beba Selimović...
Neka mesta treba da zaslužiš,
Halid je svoje zaslužio.
I ako nešto ima lepo u nečijoj smrti,
to je što još ljude raduje pesma.
Nisu postali imuni.
Ima nade.
Kada im postane svejedno,
tada je kraj.
Još uvek nije.
Ima nas…
Stefan Simic
