Zelja za zivotom poslije smrti je neka vrsta protesta protiv ovozemaljskog zivota, konkretnije njegovih uslova. Na cisto filozofskom polju je vec Epikur rijesio ovaj problem, rekavsi da nas se smrt uopce ne tice, jer time zanemarujemo zivot. Vjernici su opsjednuti smrcu, a cim ih malo nesto zaboli, trce doktoru. Prema njihovoj apsurdnoj logici bi se trebali radovati umiranju?
Nisu vernici opsednuti smrcu, premda je to vazna tema u Islamu jer se sa njom prelazi sa Dunjaluka na Ahiret, zatvara se knjiga dela, prelazi se u jednu sasvim drugaciju realnost, pa kom opanci tom i dzeri.
Glavni cilj za vernika je doci do Dzenneta, a to se moze radeci na ovome svetu za isti. Mi uzimamo i Dunjaluk, ali samo onoliko koliko nam je potrebno. Ako budemo ziveli za Dunjaluk, zapostavicemo Ahiret. A ne sme se ni zapostaviti Dunjaluk. Da je tako dovoljan je dokaz sto u suri Bekare imas 1000 dozvola, 1000 zabrana i 1000 propisa koji se svi ticu ovog sveta, a to je samo jedna sura. Islam vodi racuna o najsitnijim detaljima vezani za coveka na ovom svetu pa tako imas propise kako obaviti hadz pa do sitnica gde se recimo odlucuje kako ce se klanjati namaz ako se nalazis u kosmosu ili zasto ces upotrebiti misvak za pranje zuba.
Naravno da idemo doktoru kad nas nesto zaboli, jer nam je obaveza cuvati sebe i svoje zdravlje, i ciniti sve da ostanemo zdravi. Nasa "apsurdna logika" ne nalaze da se radujemo smrti (ne znam odakle si ovo iskopao) jer istini za volju niko od nas nije siguran sta ga tako ceka. Vecina vernika se zapravo plasi smrti, jer to je velika stvar, a nesto lagano kao odlazak do prodavnice da se moze shvatiti zdravo za gotovo. Jedno je radovati se smrti, a drugo pripremati se za nju. Sto smo mi, vernici, u obavezi. Ako imas ispit na fakultetu ti ces se pripremiti za njega, iako mu se verovatno ne radujes previse, jer je deo odgvornog ponasanja pripremiti se za ono sto znas da ce doci.
Generalno, imas neke miskoncepcije oko Islama. Ali dobro, nisi ni prvi ni poslednji.
