PREŽIVELI
Autor:
Jelena Milic
Nedelja,
11. 07. 2010. 13:55h
Izmena:
Ponedeljak,
12. 07. 2010. 09:37h
U Tribunalu u Hagu su 9. juna ove godine izrečene presude sedmorici za genocid u Srebrenici. Imala sam priliku da tome direktno prisustvujem. Predsedavajući sudskog veća je oko sat vremena čitao sažetke optužnica, jezivu hronologiju činjenica u vezi genocida u Srebrenici, a zatim je skoro još toliko obrazlagao presude, od kojih su dve doživotne robije. Iako su mi mnoge činjenice odranije bile poznate, slušati to sve i istovremeno gledati lica osuđenih izbliza i uživo, pa i reakcije ostalih prisutnih, bilo je za mene posebno iskustvo.
Naravno, kroz glavu su mi i tad, po ko zna koji put, prolazila pitanja o tome koliko ljudi, medija i institucija u Republici Srpskoj i Srbiji zna, koliko hoće da sazna, koliko je spremno da plasira u javnost da TO što se dogodilo u Srebenici ("strašni zločin", "ubistva", "masakr"... ) nije trajalo par sati već nedeljama, da se TO nije moglo obaviti bez ogromne logistike industrije smrti koja traži angažman ogromnog broja ljudi, da se TO nije mogao sprovesti tajno, bez znanja nadređenih, izolovano od lanaca komande. Da je TO genocid.
Dan kasnije ugledna holandska mirovna organizacija IKV Pax Christi organizovala je u Utrehtu tribinu pod nazivom Recovery Throught Recognition? (Oporavak kroz prepoznavanje?). Glavno pitanje koje u učesnici razmatrali bilo je “Can political recognition of the Srebrenica genocide bring recovery for its survivors and the societies involved?” (Može li političko prepoznavanje genocida u Srebrenici doneti oporavak onima koji su ga preživeli i društvima koja bila uključena).
Muhamed Duraković i Jelena Milić ispred zgrade ministarstva spoljnih poslova Holandije, jun 2010.Imala sam čast da pored Muhameda Durakovića, čoveka koji je genocid u Sreberenici preživeo i ja budem jedna od panelistkinja. U pozivu je, naravno, bilo navedneo i da je Muhamed trenutno savetnik ministra za bezbednost BiH, al na samom skupu tabla sa njegovim imenom sadržala je samo odrednicu PREŽIVELI, dok su ostali učesnici bili potpisani trenutnim funkcijama. Ni sve ono što sam u Tribunalu čula i doživela dan ranije, ni sama debata, ni Muhamedovo smireno, argumentovano izlaganje, ni fascinacija koliko neke nevladine organizacije u Holandiji imaju problema da temu holandske odgovornosti za Srebrenicu drže otvorenom, ni razgovori koje sam sa Muhamedom imala u holandskom ministarstvu spoljnih poslova, ni mnogobrojini raniji susretni sa predstavnicima udruženja majki Srebrenice, ništa ne može da se uporedi sa efektom koji je ta jedna jedina reč, PREŽIVELI, napisana na kartonu čoveka pored imala na mene. Mislim da sam tek tad shvatila šta genocid u stvari znači, nastranu prave i političke definicije i poznavanje događaja na osnovu kojih sam i ranije govorila i pisala da se radi o genocidu. PREŽIVELI.
Spremam se ovih dana intenzivno za predavanje koje ću 15. jula, upravo na Muhamedov poziv, održati u Potočarima pred polaznicima Letnjeg straživačkog univerziteta Memorijalnog centra Potočari. Polaznici su dvadesetak postdiplomaca i doktoranata, a ima ih iz celog sveta, koji se bave kulturom istorijskog sećanja, mirovnim studijama, holokaustom, genocidom, značajem obeležavanja činjenica, ulogom memorijalnih centara i sličnim vezanim temama. Uporedo pratim način na koji se u Srbiji ( a koliko mogu i u Republici Srpskoj) priprema i prati obeležavanje petnaest godina od genocida u Srebrenici, jer je to dragocen podatak za svaku analizu odnosa Republike Srpske i Srbije prema genocidu u Srebrenici. Bez toga nema ni jasnih odgovora-preporuka šta i kako dalje, koje bi moje predavanje trebalo da sadrži.
Prvo što mi, do sada, pada u oči je da je samo u vestim na B92 uopšte izgovorena reč genocid, ali se u delu koji se odnosi na današnju Tadićevu posetu Potočarima koristila reč zločin. U izveštajima na sajtovima Danasa i Blica ( koji su upravo sada pušteni na sajtu) govori se o obeležavanju zločina u Srebenici. Ponegde se u petoj šestoj rečenici spomene eventulano presuda Stalnog suda pravde i činjenica da se tu zločin u pitanju zove genocid. To da je i u Tribunalu u Hagu već izrečeno niz presuda za zločin genocida se ne spominje.
Događaj koji se upravo odvija u Srebrenici je obeležavanje petnaest godina od genocida, tako ga bar preživeli, organizatori i porodice žrtava zovu i doživljavaju pa bi bio red da se bar to tačno prenese, bez obzira šta je državni trenutni stav kako se genocid u Srbiji zove. Bez obzira šta je u glavi i srcu osobe koja na obeležavanje genocida ode i to tako ne nazove već položi venac “ nevinim žrtvama .” Čega. Čijim.
Sam memorijalni centar u Potočarima se zove Spomen obeležje i mezarje za žrtve genocida iz 1995. Iskreno, nije mi jasno ni da li je Tadićev ponovni odlazak tamo i ponovno spominjanje zločina a ne genocida ( imajte u vidu da su u međuvremenu pale neke presude) jeftin politički PR ili korak ka pomirenju. Čujem da je u Potočarima bio i Vuk Jeremić, čovek koji je nedavnom u intervjuu Danasu EU konstatovao dijagnozu zamora od proširenja i to naveo kao glavni razlog što EU ne razmatra našu kandidaturu, iako smo od toga da testiramo EU da li se umorila ili ne godinama daleko ako se stepenom reforme to meri. Uspeo je, u tom intervjuu, potpuno da zanemari, a ni novinar ga na to nije podsetio, činjenicu da smo i ratifikaciju SAA dobili na odloženo, jer je Ratko Mladić još na slobodi. (edit-20h -sad na RTS kažu da su greškom rekli da je Jermić bio u Potočarima, izgleda da nije'svejedno osvrt na intervju itekako stoji)
Drugo što bar kod mene izaziva pažnju i žaljenje je što su i većina drugih političara i medija u Srbiji još jednom propustili godišnjicu kao zgodan povod da javnost malo detaljnije informišu o neupitnim događajima i činjenicama (na B92 Info ide prenos, mislim da na B92 večeras ide i dokumentarac ). U brzom i površnom 21 veku, gde u medijma, ne samo u Srbiji već u celom svetu, običnim danima sat dva ili stranu dve mogu da dobiju samo avio katastrofe, zemljotresi, fudbal i rijaliti šoui, godišnjice ovakvih događaja su zgodan povod da se ide dalje od agencijskih vesti. Uporedite uopstalom koliko će vremena dobiti u medijima obeležavanje petneestogodišjice “zločina” u Srebrenici sa recimo nedavnim dešavanjima na severu Kosova.
Priznajem, nadala sam se da će usvajanje razvodnjene deklaracije o Srebrenici u skuštini Srbije, ako ništa drugo, ono bar pomoći da se ova barijera probije, da neko od zvanične Srbije napravi i korak dalje. Jer ona je bila prvo institucionalno implicitno priznanje da se u Srebrenici desio genocid, nastranu koje je sve odgovoran i kriv ( jer šta je drugo ono pozivanje na presude u uvodu osim ako se ne želi istaći da Srbija nije deo međunarodne zajednice i da oni misle jedno mi drugo). Umesto toga, ona je izgleda poslužila da se omekša zapadna međunarodna zajednica da nam se odobri SSP i još gore, da se stavi tačka na svaku raspravu, to jest da se genocid na srpskom kaže zločin.
I, može li prepoznavanje prirode zločina doprineti pomirenju? Ne znam jer u zvaničnoj Srbiji taj proces, bar kad je genocid u Srebrenici u pitanju, još nije počeo. Ili je privremeno na njega stavljena tačka jer prepoznavanja prirode zločina u većinskoj i main stream političkoj Srbiji u dogledno vreme neće ni biti.
A šta reći polaznicima akademije u Potočarima? Pa da je Ratko Mladić još na slobodi. Da je vojska Srbije nereformisana, da demokratske kontrole nad njom i službama još nema. Da postoje indicije da su momci na odsluženju redovnog roka pobijeni u kasarnama u Topčideru i Leskovcu jer su, izgleda, znali nešto oko skrivanja Ratka Mladića . Da vojska i druge insitucije histerično odbijaju da to istraže kako treba. Da glavni tužilac Tribunala, Serž Bramerc, u svom poslednjem izveštaju preporučuje nove pravce istrage o tome gde je Ratko Mladić. Da je Republika Srpska ravnopravan entitet u BH. Da je Srebrenica u Republici Srpskoj. Da niko od zvančnika RS na komemoraciji nije bio, da nema dana žalosti u RS. Da je i zapadna međunarodna zajednica dvolična. Da je broj kolateralnih žrtava u Avganistanu nedopustiv. Da je UN trom. Da se koncept “odgovornost da se zaštiti” mora energičnije razvijati.
svi zasad postuju dan zalosti, samo ovdje neko veselje se prikazuje
polako-tek ceš bit zgrožena kad saznaš makar djelic onoga što su tvoji državljani i njihovi pomagaci cinili od 92-e.do 95-e.