Forum Klix.ba

danas wrote:

rikardoreis wrote:

danas wrote:smije li na engleskom...

smije...ako bas moras ...naime, moja baba, odnosno nena, nije bila Engleskinja kao Borgesova

nije ni moja ali kad nema nista drugo... osim na spanskom

ako budem imala vremena, potrudim se da prevedem stagod...

mozes ti i bez nene...asimilirala si se

ok, kad imala vremena, prevedi...kod njega je kratka forma...moze se...

Hocu da kazem, ako cijenite Napoleona ili Kromvela, ili ma kakvu manifestaciju nasilja, zasto ne biste onda cijenili i Hitlera, koji je radio isto sto i oni?

Orhanowski wrote:Hocu da kazem, ako cijenite Napoleona ili Kromvela, ili ma kakvu manifestaciju nasilja, zasto ne biste onda cijenili i Hitlera, koji je radio isto sto i oni?

eh... ovo mogu komentarisati kao nesto sto bas i nije fulio…kromvel je napravio genocid, bas genocid, nad ircima, cak je udario temelje svim kasnijim krvavim nemirima na tom otoku, napoleon je radio sta je vec radio, dakle nije ni on nevinasce i zato se mogu staviti u rang diktatora, samim tim i hitlera, samo je kvaka sto ispadaju blazi, zbog vremenskog okvira u kojem su djelovali…i naravno, njihovih drzava koje stoje iza njih i gaje, bolje reci, furaju se, na neke tradicije pravde, jednakosti blablabla

znam samo ovo o njegovim izletima u te neke politicke vode:

“Borges je 1974. otisao u Santjago da iz ruku predstavnika cileanske vojne hunte primi diplomu doktora “honoris causa” Univerziteta u Santjagu i tom prilikom odrzao govor u kome je odao priznanje Pinochetovom rezimu i time ogorcio antifasiste citavog svjieta I duboko ozalostio mnoge prijatelje i postovaoce. Ne zeleci da branimo ovaj postupak koji se ne moze opravdati, istine radi iznijecemo neke podatke iz Borgesove biografije koji ga prikazuju uu sasvim drukcijem svjetlu. Ako ne zelimo da pridamo veci znacaj pjesmama iz 1919, u kojima mladi boljsevik pozdravlja oktobarsku revoluciju, moramo sasvim ozbiljno uzeti u obzir da je Borges podrzavao spanske republikance, a od 1936. objavljivao tekstove u casopisima vrlo ostro napadajuci nacizam, fasizam i antisemitizam. Valja primjetiti da je Argentina u to doba bila pravo leglo nacista i da je trebalo mnogo licne hrabrosti da bi se usamljeni pojedinci suprotstavili zvanicnoj politici koja je bila usmjerena na saradnju sa silama osovine.
Treba dodati i to da je posljednjih godina Borges, zajedno s Ernestom Sabatom, protestvovao protiv torture u Argentini, odbio da podrzi Videlin rezim itd.Svojim autoritetom je pruzio podrsku demokratskim snagama Raula Alfonsina.
Moze se, prema tome, zakljuciti da je Borges naskodio samome sebi i da ga njegova sklonost ka paradoksu skupo kosta.”

Radivoje Konstantinovic

We are the time. We are the famous

We are the time. We are the famous
metaphor from Heraclitus the Obscure.

We are the water, not the hard diamond,
the one that is lost, not the one that stands still.

We are the river and we are that greek
that looks himself into the river. His reflection
changes into the waters of the changing mirror,
into the crystal that changes like the fire.

We are the vain predetermined river,
in his travel to his sea.

The shadows have surrounded him.
Everything said goodbye to us, everything goes away.

Memory does not stamp his own coin.

However, there is something that stays
however, there is something that bemoans.

to, infri... ovo mi je nepoznato...prvo sam se sjebo kad sam vidio Zahir, kontam Coelha stavila...



TALISMANI

Primjerak prvog izdanja Snorijevog spisa Edda Islandorum
štampanog u Danskoj.
Pet tomova Šopenhauerovih djela.
Dva toma Čepmenove Odiseje.
Jedna sablja koja je vojevala u pustinji.
Drvena posuda sa izrezbarenim zmijama koju je moj
pradjed donio iz Lime.
Kristalna prizma.
Kamen i lepeza.
Nekoliko mutnih dagerotipija.
Drveni globus koji mi je poklonila Sesilija Inhenijeros
i koji je pripadao njenom ocu.
Štap sa povijenom drškom koji je prešao ravnice
Amerike, Kolumbiju i Teksas.
Razne metalne tube sa diplomama.
Toga i četvrtasta kapa od jednog doktorata.
Podvizi Saavedre Faharda, u mirisnom španskom
kožnom povezu.
Sjećanje na jedno jutro.
Radovi Vergilija i Frosta.
Glas Masedonija Fernandesa.*
Ljubav i dijalog malobrojnih.
Jesu talismani, ali nemoćni su protiv tame koju ne mogu
nazvati njenim imenom, protiv tame koju ne smijem
nazvati njenim imenom.


*Masedonio Fernandes ( Macedonio Fernandez, 1874-1952 ) – argentinski književnik. Ovaj vrlo originalni pisac i zanimljiva ličnost bio je prijatelj Borhesovog oca i često je dolazio u dom Borhesovih.

Kad god udjem u knjizaru i nadjem knjigu o jednoj od svojih strasti - o staroengleskom ili starom norveskom pjesnistvu, primjerice - pomislim: "Bas steta da ne mogu kupiti tu knjigu, jer vec imam jedan primjerak kod kuce."

Rikardo, natjerao si me da izvadim komplet od 12 knjiga i prekucavam davno, davno, podvucene pjesme. Evo jedne:


SLAVA

Vidjeti kao raste Buenos Aires, raste i nazaduje.
Sjecati se zemaljskog dvorista odrine, trijema i bunara.
Naslijediti ebgleski i proucavati saksonski.
Iskaizvati ljubav prema njemackom i ceznju prema latinskom.
Razgovarati u Palermu s jednim starim ubnojicom.
Biti zahvalan sahu, jasminu, tigrovima, heksametru.
Slusati tekstove Macedonija Fernandeza kazane glasom koji bijase njegov.
Poznavati blistave dvojbe koje tvore metafiziku.
Odati pocast macevima i razborito ljubiti mir.
Ne biti pohlepan za otocima.
Ne izaci iz svoje biblioteke.
biti Alonso Quijano i ne usuditi se biti Don Quijote.
Poducavati onome sto ne znam one koji to znaju boljod mene.
Biti zahvalan na darovima mjeseca i Paula Verlainea.
Sloziti pokoji heksametar.
Nastaviti s pricanjem drevnih prica.
Uklopiti u suvremeni govor pet ili sest metafora.
Izbjeci pokvarenost.
Biti gradjaninom Zeneve, Montevidea, Austina i (kao i svi ljudi) Rima.
Obozavati Conrada.
Biti ono sto nitko ne moze odrediti: Argentinac.
Biti slijep.
Nijedna od ovih stvari nije rijetka, ali mi njihov zbroj daje takvu slavu koju ne uspijevam shvatiti.

IZDAJICA


U javnoj svjetlosti bitaka
drugi daju zivot za domovinu,
i mramor ih se sjeca.
Ja, neznan, lutah mrskim gradom.
Dadoh druge stvari.
Odrekoh se svoje casti.
Izadadoh one koji me smatrahu svojim prijateljem, kupovah savjesti,
zamrzih ime domovine.
Pomirih se s bescascem.

Ogledalo zagonetki



Misao da Sveto pismo ima (pored svog bukvalnog znacenja) simbolicko znacenje nije iracionalna i stara je; ona se nalazi kod Filona iz Aleksandrije, kod kabalista, kod Svedenborga. Buduci da su dogadjaji o kojima govori Sveto pismo istiniti (Bog je Istina, Istina ne moze lagati itd.), moramo prihvatiti da su Ijudi, koji su u njima ucestvovali, slepo izvodili tajnu dramu koju je smislio i predodredio Bog. Odatle do misli da istorija sveta - i u njoj istorija nasih zivota i najsitnija pojedinost u nasim zivotima - ima simbolicno znacenje koje se ne moze naslutiti, rastojanje nije beskrajno. Cini se da su to rastojanje neki uspeli da predju; niko na tako zadivljujuci nacin kao Leon Bloa. (U Novalisovim psiholoskim fragmentima i u onom tomu Mejcenove autobiografije koji nosi naslov The London Adventure pojavljuje se jedna slicna hipoteza po kojoj je spoljasnji svet - oblici, temperature, mesec - jezik koji smo mi Ijudi zaboravili, ili koji jedva sricemo ... To je rekao i De Kvinsi:
Cak i iracionalni zvuci zemaljskog sara moraju biti neke algebre i jezici koji na neki nacin imaju svoje odgovarajuce kljuceve, svoju strogu gramatiku i sintaksu, i tako najsicusnije stvari vasione mogu biti tajna ogledala najvecih) [Writings, 1896, Vol. I, str. 129]
Jedan verset svetog Pavla (I, Korincani, XIII, 12) inspirisao je Leona Bloa:

Videmus nunc per speculum in aenigmate: tunc autem facie ad faciem. Nunc cognosco ex parte: tunc autem cognoscam sicut et cognitus sum.
Tores Amat prevodi jadno:
Sada ne vidimo Boga drugacije nego kao u ogledalu, i kao neke nejasne odraze; ali onda cemo ga videti licem u lice. Ja ga ne poznajem sada drugacije osim nesavrseno; ali onda cu ga upoznati putem jasnog sagledavanja, na nacin na koji sam ja poznat.
Cetrdeset i cetiri reci umesto dvadeset i dve; nemoguce je biti pricljiviji i mlohaviji. Siprijano de Valera je verniji:
Sada vidimo uz pomoc ogledala, nejasno; ali onda cemo videti licem u lice. Sada poznajem delimicno, ali onda cu poznavati koliko i mene poznaju.
Tores Amat smatra da se verset odnosi na nase vidjenje bozanstva; Siprijano de Valera (i Leon Bloa) na nasu opstu viziju.
Koliko znam, Bloa nije dao toj svojoj pretpostavci konacan oblik. Na mnogim mestima u njegovom fragmentarnom delu (u kome, kao sto je svima poznato, nailazimo na sijaset jadikovki i pogrda) ona se pojavljuje u razlicitim verzijama i oblicima. Evo ih nekoliko koje sam izvukao iz gromoglasnih stranica njegovih knjiga Le mendiant ingrat, Le Vieux de la Montagne i L'invendable. Ne mislim da sam ih iscrpao: nadam se da ce ih neki specijalist Leona Bloa (ja to nisam) dopuniti i ispraviti.

Prva verzija je iz juna 1894. Prevodim je ovako:

Rijeci svetog Pavla: Videmus nunc per speculum in aenigmate jesu prozor kroz koji se uranja u pravi Ponor, koji je dusa coveka. Strasna neizmernost nebeskih ponora je varka, spoljni odraz nasih sopstvenih ponora 'vidjenih u ogledalu'. Radi se o tome da svoje oko usmerimo prema unutrasnjosti i da se bavimo plemenitom astronomijom u beskonacnosti nasih srca, za koja je Bog hteo da umre ... Ako budemo ugledali Mlecni put, to ce biti zato sto on istinski postoji u nasoj dusi.
Druga je iz novembra iste godine:

Sjecam se jedne od mojih najstarijih ideja. Car je poglavar i duhovni otac sto pedeset miliona Ijudi. Strasna odgovornost koja je samo prividna. Mozda je pred Bogom odgovoran za samo dva-tri Ijudska bica. Ako u njegovom carstvu tlace siromahe za vreme njegove vladavine, ako ta vladavina donese velike nevolje, ko zna nije li sluga ciji je zadatak da mu glaca cipele istinski i jedini krivac? U tajanstvenom rasporedu Dubine, ko je dakle car, ko je kralj, ko bi se smio pohvaliti da je obican sluga?
Treca je iz pisma pisanog u decembru:

Sve je simbol, cak i najrazdirujuciji bol. Mi smo spavaci koji vicu u snu. Ne znamo da li neka stvar koja nas rastuzuje nije tajni izvor nase potonje radosti. Vidimo sada kako kaze sveti Pavle, per speculum in aenigmate, doslovno 'u zagonetki, uz pomoc ogledala' i ne mozemo vidjeti drukcije prije dolaska onoga koji je sav u plamenu i koji treba da nas nauci svim stvarima."
Cetvrta je iz maja 1904:

Per speculum in aenigmate, veli sveti Pavle. Mi sve stvari vidimo naopako. Kad mislimo da dajemo, dobijamo itd. Onda smo mi (kaze mi jedna draga i ojadjena dusa) na nebu, a Bog pati na zemlji."
Peta je iz maja 1900.

Zastrasujuca Zanina pomisao povodom teksta Per speculum: zadovoljstva ovoga sveta mogla bi biti stradanja u paklu vidjena naopacke, u ogledalu.
Sesta je iz 1912. Na svakoj stranici knjige L'Âme de Napoléon, ciji je cilj da odgonetne simbol Napoleon, shvacen kao prethodnik drugog heroja - takode simbolicnog - koji je skriven u buducnosti. Bice mi dovoljno da navedem dva odlomka. Prvi:

Svaki covek je na zemlji da bi oznacavao nesto sto mu nije poznato i da ostvari tako jednu cesticu ili brdo nevidljivog materijala koji ce posluziti da se sazida Bozji Grad.
Drugi:
Nema na zemlji Ijudskog bica koje bi bilo kadro da kaze ko je, sa izvesnoscu. Niko ne zna sta je dosao da radi na ovom svetu, cemu odgovaraju njegovi postupci, osecanja, misli, ni koje je njegovo pravo ime, njegovo neprolazno Ime u knjizi Svetlosti ... Istorija je ogroman liturgijski tekst u kome jote i tacke vrede koliko i verseti ili citava poglavlja, ali znacaj i jednih i drugih ne moze se odrediti i duboko je skriven.
Paragrafi koji prethode mozda ce citaocu izgledati kao puke Bloaove proizvoljnosti. Koliko znam, on se nikada nije potrudio da ih obrazlozi. Ja se usudjujem da ih ocenim kao uverljive, a mozda i neizbezne u okviru hriscanskog ucenja. Bloa (ponavljam) nije ucinio nista drugo nego je primenio na celo Stvaranje metod koji su jevrejski kabalisti primenili na Sveto pismo. Oni su mislili da delo koje je diktirao Sveti Duh predstavlja apsolutni tekst: to znaci tekst u kome je udeo slucaja ravan nuli. Ta cudesna zamisao o knjizi koja nije podlozna slucajnosti, knjizi koja predstavlja mehanizam beskonacnih namera, navela ih je da u Svetom pismu prave permutacije reci, da zbrajaju numericku vrednost slova, da vode racuna o njihovom obliku, da uocavaju mala i velika slova, da traze akrostihe i anagrame i druge egzegetske suptilnosti koje nije tesko izvrgnuti podsmehu. Njihova argumentacija je da nista ne moze biti slucajno u delu jedne beskrajne inteligencije [1]. Leon Bloa nalazi tu hijeroglifsku osobinu - tu osobinu bozanskog pisma, andjeoske kriptografije - u svim trenucima i svim bicima sveta. Sujeveran covek misli da je odgonetnuo tu organsku skripturu: trinaestorica za trpezom predstavljaju simbol smrti; zuti opal - nesrecu

Neizvesno je da li svet ima smisla; jos je neizvjesnije da ima dvostruki ili trostruki smisao, primetice netko ko je nepoverljiv. I ja tako mislim; ali smatram da hijerogllifski svet, kako ga Bloa vidi, jeste onaj koji najvise odgovara dostojanstvu intelektualnog Boga teologa.

Nijedan covek ne zna ko je, tvrdio je Leon Bloa. Nitko bolje od njega nije ilustrovao to intimno neznanje. On je mislio da je strog katolik, a bio je nastavljac kabalista, tajni brat Svedenborga i Blejka, osnivaca jeresi.

Jorge Luis Borges, Labirinti, New York 1962


--------------------------------------------------------------------------------
[1] Sta je to beskonacna inteligencija? mozda ce se upitati citalac. Nema teologa koji ne daje njenu definiciju, ja vise volim da navedem primer. Koraci koje nacini jedan covek od rodjenja do dana smrti ocrtavaju u vremenu jedan nezamisliv oblik. Bozanska Inteligencija vidi taj oblik odmah, kao sto ljudi vide trougao. Ovaj oblik (mozda) ima odredenu ulogu u ekonomiji univerzuma.

Fauna zrcala



U jednom svesku djela Lettres édifiantes et curieuses koje se pojavilo u Parizu u prvoj polovici osamnaestog stoljeca, otac Fontecchio iz Druzbe Isusove namjeravao je napisati studiju o praznovjerju i neznanju prostih Ijudi u Kantonu; u uvodnom poglavlju biljezi da je Riba bila varljivo i sjajno bice koje nitko nikada nije uhvatio, ali su mnogi pricali kako su je casomice vidjali u dubinama zrcala. Otac Fontecchio umre 1736. i posao koji je zapoceo osta nedovrsen; oko 150 godina kasnije Herbert Allen Giles nastavio je taj prekinuti posao. Prema Gilesu, vjerovanje u Ribu dio je nekog veceg mita koji spada u legendarna vremena Zutog Cara.
U to vrijeme svijet zrcala i svijet ljudi nisu bili odijeljeni jedan od drugog kao danas. Ipak, bili su potpuno razliciti; ni bica, ni boje, ni oblici nisu bili jednaki. Oba kraljevstva, zrcalno i ljudsko, zivjela su skladno; u zrcala se moglo uci i iz njih izaci. Jedne je noci narod zrcala napao zemlju. Njihova snaga bijase velika, ali na kraju krvavog sukoba prevladahu magijska umijeca Zutog Cara. Odbio je napadace, zatvorio ih u njihova zrcala i nametnuo im duznost da, kao u snu, odrazavaju sve covjekove kretnje. Oduzeo im je snagu i oblike i ogranicio ih tek na ropske odraze. Ipak, doci ce dan kada ce se osloboditi te carolije.

Prva ce se probuditi Riba. Duboko u zrcalu zamijetit cemo vrlo nejasnu liniju, a njena boja nece biti nalik ni na jednu drugu boju. Nakon toga pocet ce se komesati i ostali oblici. Malo-pomalo razlikovat ce se od nas; malo-pomalo, sve ce nas manje oponasati. Probit ce pregradu od stakla ili metala i taj put nece biti porazeni. Rame uz rame, bicima iz zrcala pridruzit ce se u borbi i vodeni stvorovi.

U Junanu ne govore o Ribi, vec o Tigru zrcala. Neki drugi vjeruju da cemo prije napada cuti iz dubina zrcala zveket oruzja.



--------------------------------------------------------------------------------
Jorge Luis Borges, Knjiga imaginarnih bica (The Book of Imaginary Beings), Buenos Aires 1967

ej, da nas borha vidi


Saučesnik

Razapinju me, a ja moram biti krst i čavli.
Pružaju mi pehar, a ja moram biti kukuta.
Obmanjuju me, a ja moram biti laž.
Peku me, a ja moram biti pakao.
Moram da veličam svaki trenutak vremena i da mu budem
zahvalan.

Moja hrana su sve stvari.
Tačan zbir vasione, poniženje, radost.
Moram opravdati onoga koji mi zadaje ranu.
Moja sreća ili nesreća su beznačajni.
Ja sam pjesnik.

Dvojnik


Natuknuta ili potaknuta odrazima u ogledalu i vodi, kao i blizancima, ideja o dvojniku zajednicka je mnogim zemljama. Vjerojatno su i izreke kao Pitagorina: Prijatelj je drugo Ja ili Platonova: Upoznaj sebe inspirirane njome. U Njemackoj se dvojnik zove Doppelgänger, sto doslovno znaci "dvostruki hodac". U Skotskoj to je fetch, koji dolazi po covjeka da ga odvede do njegove smrti; takodjer, skotska rijec wraith oznacuje pojavu za koju se misli da ju je neka osoba dozivjela u obliku svoje vjerne slike pred samu smrt. Prema tome, kobno je sresti samoga sebe. Tragicna balada "Ticonderoga" Roberta Louisa Stevensona govori o legendi na tu temu. Tu je zatim i ona cudna Rossettijeva slika ("Kako su sreli sami sebe") u kojoj ljubavnici nailaze na sebe u sumornom mraku sume. Takodjer mozemo navesti primjere iz djela Hawthornea ("Howeova maskarada"), Dostojevskog, Alfreda de Musseta, H. Jamesa ("Zgodni kutak"), Kleista, Chestertona ("Zrcalo ludih") i Hearna ("Nekoliko kineskih duhova").
Stari su Egipcani vjerovali da je dvojnik, ka, covjekov tocan pandan sto hoda sasvim kao on i nosi istu odjecu. Ne samo Ijudi vec i bogovi i zvijeri, kamenje i drvece, stolice i nozevi imali su svog ka, koji je bio nevidljiv, osim za odredene svecenike koji su mogli vidjeti dvojnike bogova, pa ih ovi darivahu poznavanjem stvari proslih i stvari buducih.

Za Zidove pojava necijeg dvojnika nije bila znak predstojece smrti. Naprotiv, bio je to dokaz zadobivanja prorockih sila. Tako to objasnjava Gershom Scholem. Legenda zabiljezena u Talmudu govori o covjeku koji je, trazeci Boga, sreo samoga sebe.

U Poeovoj prici "William Wilson" dvojnik je savjest glavnoga junaka. Ovaj je ubija i tako i sam umire. Na slican nacin, Dorian Gray u Wildeovu romanu probada svoj portret i pogiba. U Yeatsovim pjesmama dvojnici su nase drugo lice, nasi pandani, oni koji nas nadopunjuju, oni koji nismo, niti cemo ikada biti.

Plutarh pise da su Grci nazivali kraljevog ambasadora imenom Drugo Ja.

orhane, ponavljas se ...ili je to tvoj dvojnik postirao



Postanje, IV, 8

Zbi se u prvobitnoj pustinji.
Dvije ruke hitnuše veliki kamen.
Ne bješe krika. Bješe krvi.
Prvi put se dogodi smrt.
Više se ne sjećam bijah li Avelj ili Kain.

Ulica sa ružicastim dućanom

Već oči zagledaju svaki početak ulice
A suša naslućuje blisku kišu
Već su svi putevi blizu,
čak i put čuda.
Vetar donosi obamrlu zoru.
Zora je naš strah da postupamo drukčije.
i muči nas.
Hodao sam celu bogovetnu noć
i njen nemir me ostavlja
u ovoj ulici koja je kao i druge.
Evo opet na horizontu
spokojstvo ravnice
i utrina s travuljinom i žicom
i dućan koji svetli
kao sinoć mlad mesec.
Kao uspomena blizak mi je ovaj dućan na ćošku
sa dugim coklma i obećanjem dvorišta.
Lepo je posvedičiti te, večna ulico,
jer sam u svom životu video tako malo stvari!
Već svetlost vazduh brazada.
Moje godine su prevalile puteve zemlje i vode,
samo tebe osećam, mirna i ružicasta ulico.
Mislim, možda su tvoji zidovi začeli zoru,
dućane, što si čitavu noć osvetljen
Razmišljam i, pred ovim kućama, nalazim reči
da ispovedim svoje siromaštvo:
nisam gledao ni reke, ni more, ni planinu,
već stekoh poverenje svetlosti Buenos Ajresa
i skovah stihove svog života i smrti
od te svetlosti ulične.
Velika i napaćena ulico,
ti si jedina muzika za koju moj život zna.
Na horizontu jednog predgrađa
Pampa,
osećam tvoju širinu koja produbljuje pregrađa,
krv mi otiče na tvojim zalascima.
Pampa, čujem te u upornim misaonim gitarama
i visokim caricima i umornoj škripi
kola sa senom koja pristižu iz leta.
Pampa,
dovoljno mi je da vidim prostranstvo crvenog dvorišta
pa da osetim da si moja.
Pampa,
znam da te razdiru
brazde i izlokani drumovi i vetar menja.
Pampa, napaćena i muževna što si već na nebu.
Ne znam jesi li smrt. Znam da si mi u grudima.
Mitsko osnivanje Buenos Ajresa
Zar po ovoj reci snenoj i blatnoj
da mi osnuju otadžbinu dođoše pramci?
Šareni čunovi išli su po talasima
između plovećeg bilja tamne matice.
Pretpostavićemo, dakle, posle zrelog razmišljanja,
da je reka bila modrikasta kao da na nebu izvire,
a mala crvena zvezda označavala je mesto
na kome je Huan Dijas postio, a indijanci mrsili.
Izvesno je da je hiljadu ljudi i drugih hiljadu prispelo
po moru pet uštapa širokom,
punom nemani i sirena
i magnetnih stena što zaluđuju busolu.
Podigoše nekoliko jadnih koliba na obali,
zaspaše kao stranci. Kažu da je to bilo u Rijaučelu,
no to su izmišljotine sa Ušća.
U stvari čitava skupina kuća, i to u mojoj četvrti, u Palermu.
Jedna skupina kuća ali usred polja
izložena zorama, kišama i vetrovima.
U mojoj četvrti ta skupina još postoji:
Ulice Gvatemala, Serano, Paragvaj, Guručaga.
Ružičasti dućan je kao naličije karte
zasijao, u zadnjoj sobici zagalamili su uz truko,
ružicasti dućan se zakitio kavgadžijom
što se prsi na uglu, osion i grub.
Prvi vergl je horizont pozdravio
svojim varljivim raspoloženjem, habanerom, svirkom nerazgovetnom.
Celo stovarište je odobravalo: IRIGOJEN,
daleki klavir svirao je Soboridova tanga.
Trafika je zamirisala kao ruža
pustinjom. U jucerašnjici veče se skrilo,
nestvarnu prošlost podelili su ljudi.
Nedostajalo je samo jedno: pločnik na drugoj strani.
Pričaju mi da je Buenos Ajres nastao:
smatram ga večitim kao vodu i vazduh.

Čime te mogu obavezati?
Nudim ti uske ulice, očajne sutone, mjesečinu pomamnih predgrađa.
Nudim ti gorčinu čovjeka koji je dugo posmatrao samotni mjesec.
Nudim ti svoje pretke, svoje mrtve, duhove što ih živi proslaviše u mramoru: oca mog oca, ubijenoga na rubu Buenos Airesa, bradatog i mrtvog, pogođenog s dva metka kroz grudi a zamotanog od svojih vojnika u kravlju kožu; djeda svoje majke – starog upravo dvadeset i četiri godine – koji je u Peruu predvodio juriš tri stotine ljudi, sada samo prikaza na mrtvim konjima.
Nudim ti sve ono sadržajno što se u mojim knjigama možda nalazi, svaku srčanost ili sočnost mog života.
Nudim ti vjernost čovjeka koji nikada nije bio vjeran.
Nudim ti onu jezgru vlastitosti što sam je, na neki način, sačuvao – središnje srce koje se ne bavi riječima, nema posla sa snovima i nedirnuto je vremenom, veseljem ili nevoljama.
Nudim ti uspomenu na žutu ružu, viđenu u suton mnogo godina prije tvog rođenja.
Nudim ti objašnjenja o tebi, teorije o tebi, izvorne i iznenađujuće vijesti o tebi.
Mogu ti dati svoju samoću, svoju tamu, glad svog srca; pokušavam te podmititi neizvjesnošću, opasnošću, razočaranjem.

Sve stvari oko nas samo su riječi
Jezika u kom danju i noću Neko ili Nešto
Piše ono beskrajno škrabanje nevješto
Što ga poviješću svijeta zovu. U toj vreći
Prolaze Kartaga, Rim, ja, ti, on,
Moj život neshvatljivi.

Mrsko mi da prekucavam cijeli tekst Deutsches Requiem pocinje ovako:


On me ubiti moze, nade druge nemam... Ili: Ako mi i zivot oduzme, uzdacu se u njega (preuzeto iz Biblije Stvarnosti)



A zavrsava ovako:

Gledam svoje lice u zrcalu da bih doznao tko sam, da doznam kako cu se ponasati za koji sat, kad se suocim s krajem. Tijelo mi mozda cuti strah, ja ne.

Maštarije



“Platonski svet je njegovo bajno utočiste: neranjivo je, a on se oseća napuštenim; čisto je, a on se gnuša prljave stvarnosti; ne poznaje osećanja, a on beži od izliva nežnosti; večno je, a njega pogađa prolaznost vremena. Pripao je platonskom svetu iz straha, gadjenja, stidljivosti i melanholije” (Ernesto Sabato)

Dvadeseti vek je ispoštovao mnoge literarne heroje, ali jedan od najvoljenijih je svakako bio Horhe Luis Borhes. On spada u onu retku kategoriju pisaca posle kojih više ništa nije isto, koji su poput Kafke i Beketa, napravili veliki zaokret u književnim tokovima, zaobišavši do svoga vremena ustaljene konvencije u pisanju. Ostvario je ogroman i univerzalni uticaj na književnost, a ostao je upamćen kao obnovitelj pripovetke, pesnik, esejist, kritičar, prevodilac, antologičar, mirotvorac, uzor i nadahnuće novih generacija, kolumnista, scenarista, predavač…

“Nemam stalnu estetiku, ne jurim za temama, ali one jure mene. Trudim se da ih izbegnem, ali na duge staze one me sustižu i ja pišem da ih se oslobodim.”

Njegovo delo predstavlja esenciju svega što je do sada napisano, a uz to pruža i vrlo lični doživljaj sveta. Književnost je shvatao kao igru, a igrao se sa raznorodnim intelektualnim interesovanjima koje je spretno utkao u svoja dela. Najdraže literarne igračke su mu bile mitologija, matematika, teologija, filozofija, vreme, večnost, realnost, ličnost, ogledala, lavirinti…

“Vreme je supstanca od koje sam sačinjen. Vreme je reka koja me je odnela, ali ja sam reka; vreme je tigar koji me je rastrgnuo, ali ja sam tigar; vreme je vatra koja me je progutala, ali ja sam vatra.”

Svojim pričama on je stvarao mitove budućnosti, svet je video kao neizmernu peščanu knjigu koja sipi čitavu večnost. Ništa se ne događa niti će se desiti, a da nije već negde zapisano i uredno poslagano na policama biblioteka. U tom svetu on nas vidi samo kao nečije dvojnike, odraze nekih drugih ljudi, likove u ogledalima, ilulzije, čiste privide. Na toj sumnji u naše postojanje počiva budućnost sveta, i ona će ga konačno progutati, jer je čovek crna rupa u kosmosu.

“Svet je nažalost stvaran, a ja sam nažalost Borhes.”

Razorio je staru i stvorio novu sliku o književnosti. Smatrao je da dobre priče nastaju i žive nezavisno od od toga da li ih njihov pisac shvata ili ne. Čak je verovao da pisac ne može sagledati svoje delo, baš kao što se vrednost ikone ne može sagledati u ogledalu. Pored dara za priču imao je sposobnost da kompleksna pitanja obradi na jednostavan i tajnovit način, a da to ne bude očigledno. Umeo je ubojito i delotvorno da prećuti neke stvari koje se ponekad ne mogu drugačije saopštiti i tako pokazao da ono što nije ispričano može biti važniji deo priče. U senci kratkih priča, ostao je najznačajniji deo njegovog stvaralaštva, a to je poezija koju je pisao tokom celog života.

“Videti u smrti san, u smiraju Sunca tužno zlato, takva je poezija, besmrtna i siromašna. Poezija se vraća kao zora i smiraj Sunca.”

Izuzetnu vrednost ima i njegovo kritičko i esejističko delo. Zakasneli prevodi njegovih kritika su izvršili značajan uticaj na evropsku kritiku. Svi njegovi eseji su prave intelektualne avanture kroz koje znalački, ali sa puno mašte vodi čitaoce. Svome načelu da mašta nije manje stvarna od onoga što nazivamo stvarnošću, ostao je veran do kraja života. On je istinu video u literaturi, a literaturu je video izvan stvarnosti, koja je po njemu laž, koja pokušava da istinu falsifikuje, umnožava i imitira. Ne zna se šta je gore, kad literatura teži da zameni stvarnost ili obrnuto. Svet je po njemu jadna greška i zlo, a jedino čistu literaturu nije smatrao greškom. Tvrdio je da se književnost hrani književnošću, a ne stvarnošću, da je dobra literatura ona koja u sebi sadrži čitavu prethodnu književnost i da svi pisci sveta odvajkada pišu jednu istu knjigu.

“Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku.”

Nije bio samo pisac veka, bio je i čitalac veka. Znao je bolje no iko da sagleda tuđu priču i da je smesti u kontekst one jedne, beskonačne knjige, znao je da je književnost saradnja svih pisaca svih epoha. Svoje prethodnike je prevodio sa engleskog, francuskog i nemačkog na španski jezik. Iza sebe je ostavio izvanredne prevode Oskara Vajlda, Edgara Alana Poa, Franca Kafke, Hermana Hesea, Radjarda Kiplinga, Andrea Židea, Vilijama Foknera, Volta Vitmena, Virdžinije Vulf…

“Svaki jezik je jedan novi način da se razume svet.”

Smatrao je da prevod može biti bolji od originala (”original nije veran prevodu”), da alternativni i eventualno kontradiktorni prevodi istog dela mogu biti podjednako vredni. U više navrata se bavio literarnim krivitvorinama objavljujući kritičke prikaze izmišljenih dela i autora. Tom triku je, kako je kasnije objasnio Danilo Kiš, pribegavao da bi kod čitalaca stvorio iluziju da se priča koju želi da ispriča, temelji na činjenicama koje su izneli svedoci i očevici, ljudi dostojni poverenja. U srpskoj literaturi, osim kod Kiša, uticaj Borhesovog duha se može naslutiti u nekim radovima Pavića, Basare, Pope i Raičkovića.

“Ja nisam ni misilac ni moralist, ja sam samo čovek reči, koji ličnu konfuziju, i sveopštu sistematizovanu konfuziju koji nazivamo filozofijom, pretvara u literaturu.”

Rođen je u uglednoj porodici učenih ljudi. Odgajila ga je engleska guvernanta. Baba po ocu je bila Engleskinja u čijoj biblioteci je pronašao svoju prvu lektiru, još od malena je čitao Šekspira na engleskom. Otac, advokat i profesor psihologije sa literarnim aspiracijama, otkrio mu je snagu pesništva i naučio ga da reči nisu samo sredstvo opšetnja, već magični simboli i muzika. U svojoj šestoj godini Horhe je napisao svoju prvu priču pod uticajem Servantesa i jedan tekst o grčkoj mitologiji. U devetoj godini je preveo sa engleskog “Srećnog princa” Oskara Vajlda.

“On mi je uz to, a da toga nisam bio ni svestan, dao prve lekcije iz filozofije. Kad sam bio još sasvim mlad, pokazivao mi je, pomoću šahovske table, Zenonove paradokse: o Ahileju i kornjači, nepomičnoj streli odapetoj s luka, o nemogućnosti kretanja.”

Otac je ubrzo oslepeo i bio prevremeno penzionisan, pa se porodica zbog lečenja seli u Evropu. Nastanili su se u Ženevi gde je mladi Borhes naučio francuski i završio čuvenu “Kalvinovu” gimnaziju. U tom periodu je puno čitao francuske pisce Voltera, Bodlera, Flobera, Mopasana, Remboa, da bi kasnije, po preseljenju u Lugano, naučio nemački i upoznao se sa delima Hajnea, Šopenhauera, Mejrinka. Posle prvog svetskog rata, nekoliko godina su živeli u Španiji, gde je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam i sarađivao u avangardnim časopisima. Tu objavljuje svoju prvu pesmu Himna moru pisanu u stilu Volta Vitmena. Po povratku u Buenos Aires, započinje karijeru pisca objavljujući poeziju i eseje u mnogim književnim časopisima u čijem osnivanju i radu aktivno učestvuje. Objavljuje knjigu priča Opšta istorija besčašća, a zatim i zbirku eseja Istorija večnosti. Posle očeve smrti, doživljava tešku povredu glave, te zbog trovanja krvi lebdi između života i smrti. U bolnici provodi nekoliko nedelja i u neviđenom kreativnom nadahnuću piše nekoliko svojih najpoznatijih priča koje se pojavljuju u zbirci Bašta sa stazama koje se račvaju. Kasnije slede zbirke priča Maštarije, Alef, a još kasnije knjiga poezije i kratke proze Tvorac. Iako pod stalnom policijskom prismotrom, kao predsednik Udruženja argentinskih pisaca predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Posle proterivanja Perona iz zemlje preuzima katedru engleske književnosti na Univerzitetu u Buenos Airesu, postaje član Argentinske akademije za književnost i direktor Nacionalne biblioteke. U to vreme i sam rapidno gubi vid i govori o veličanstvenoj Božijoj ironiji da mu istom trenutku podari 800.000 knjiga i totalni mrak. Majka tada preuzima ulogu njegovog ličnog sekretara, vodi mu poslove, odgovara na pisma, prati ga na putovanjima, čita mu i zapisuje njegova diktiranja, sve do smrti u svojoj 99. godini. Tada njenu ulogu preuzima Marija Kodama, koju je Borhes oženio u poslednjim danima svog života. Znajući da mu se bliži kraj vratio se u Ženevu da umre i bude sahranjen daleko od Buenos Airesa, nadajući se da će u smrti moći da zaboravi samog sebe. A nama ostalima je dosta da znamo da je u Buenos Airesu dvadesetih godina dvadesetog veka jedan čovek ponovo promislio i otkrio izvesne večne stvari.

“Besmrtnost me ne interesuje, čak me i plaši. Jezivo bi mi bilo saznanje da ću uvek biti Borhes. Sit sam sebe, svoga imena i slave i jako bih voleo da se rešim svega toga.”

Molim bogove svoje
ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noći naklonjenoj sećanju
ili u jutrima ljudi.

Orhanowski wrote:


“Platonski svet je njegovo bajno utočiste: neranjivo je, a on se oseća napuštenim; čisto je, a on se gnuša prljave stvarnosti; ne poznaje osećanja, a on beži od izliva nežnosti; večno je, a njega pogađa prolaznost vremena. Pripao je platonskom svetu iz straha, gadjenja, stidljivosti i melanholije” (Ernesto Sabato)

fino rečeno...a, zanimljivo, u svom romanu "O junacima i grobovima", Sabato ga pravo kritikuje, kroz dijalog njegovih likova...ne mogu se sad sjetiti o cemu se radi...zao mi je sto nemam tu knjigu uz sebe.
cak su ga ti likovi i sreli u, naravno, neizbjeznoj ulici San Martin i Borgesa je opisao nekako ruzno, omalovazavajuce...a meni zao, gotivim ih obojicu...

Evo, svoj 1001 post posvecujem Borgesu Mrsko mi je da prekucavam cijele tekstove, pa cu stoga prekucati samo neke dijelove.


Usmeni Borges


KNJIGA


"Medju razlicitim covekovim instrumentima, knjiga, bez sumnje, zadivljuje. Ostali su produzetak njegovog tela. Mikroskop i teleskop, produzetak su njegovog vida; telefon je produzetak njegovog glasa; zatim imamo plug i mac, produzetak njegove ruke. Ali knjiga je nesto drugo. Knjiga je produzetak memorije i imaginacije."

"Jednom su Bernarda Soa upitali da li veruje da je Sveti Duh napisao Bibliju. Odgovorio je : Svaku knjigu koju vredi nanaovo citati, napisao je Sveti Duh. To jest, knjiga treba da ide dalje od namere svog autora. Namera autora je jedna bedna ljudska stvar, pogresiva, ali knjiga mora da sadrzi vise."

"Zanimljivo je - ne verujem da je ovo do sada bilo zapazeno - da su zemlje izabrale individue koje ne nalikuju preterano na njih. Neko misli, na primer, da je Engleska izabrala doktora Dzonsona (Samjuel Dzonson ) kao reprezentanta, ali ne, Engleska je izabrala Sekspira, a Sekspir je - kazimo to slobodno - najmanje engleski od svih engleskih pisaca. Za Englesku je tipicno understatement, to jest, kazati sto manje o stvarima. naprotiv, Sekspir je razvio hiperbole u metafore, i ne bi nas uopste iznenadilo da je Sekspir Italijan ili Jevrejin.
Drugi slucaj je Nemacka; jedna sjajna zemlja, tako olako fanaticna, bira upravo jednog tolerantnog coveka koji nije fanatik i koga preterano ne interesujekoncepcija otadzbine; bira Getea. Nemacku reprezentuje Gete."

"Ako citamo neku staru knjigu, to je kao da smo i sami procitali sve vreme sto je proslo od dana kada je bila napisana. Zato je prikladno odrzati postovanje prema knjizi. Knjiga moze biti puna gresaka, mozemo se ne slagati sa autorovim misljenjima, ali ona jos uvek cuva nesto sveto, nesto bozansko, ne sa praznovernim postovanjem, ali svakako sa zeljom da nadjemo srecu, da nadjemo mudrost"

(24.05.1978)

evo i moj 1001 post ...Borgesu u cast


Nikoga nema na ulicama, ali nije nedjelja.
Nije ni ponedjeljak,
dan koji nam pruža privid početka...

ELEGIJA O NEMOGUćOJ PJESMI

Šta ne bih dao za sjećanje
na prašnjav puteljak sa niskim ogradama
i visokog konjanika što zoru ispunjava
(pohaban dugački pončo)
jednog dana među danima ravnice,
jednoga dana bez datuma.
Šta ne bih dao za sjećanje
na majku koja posmatra jutro
na estansiji Svete Irene
a ne zna da će se zvati Borhes.
Šta ne bih dao za sjećanje
da sam se borio kod Sepede*
i vidjeo Estanislaa del Kampa*
kako pozdravlja prvi kuršum
s radošću hrabra čovjeka.
Šta ne bih dao za sjećanje
na kapiju skrivenog ljetnjikovca,
koju je moj otac svake večeri zatvarao
prije nego što bi se izgubio u snu
i koju je zatvorio posljednji put
četrnaestog februara 38.
Šta ne bih dao za sjećanje
na Hengistove čunove
koji kreću sa pješčanih obala Danske
da osvoje ostrvo
koje još Engleska ne bješe.
Šta ne bih dao za sjećanje
(imao sam ga i izgubio)
na jedno zlatasto Tarnerovo platno
široko kao muzika.
Šta ne bih dao za sjećanje
da sam čuo Sokrata
kad je pred veče kukute
s vedrinom ispitivao problem
besmrtnosti,
naizmjenično navodeći mitove i razloge
dok se plava smrt penjala
iz već studenih nogu.
Šta ne bih dao za sjećanje
da si rekla da me volis
i da nisam spavao do zore,
bestidan i sretan.
1976.

*Sepeda (Cepeda) - pobjeda federalista nad separatističkim trupama Buenos Airesa (1859).

*Estanislao del Kampo (Estanislao del Campo, 1834-80) - argentinski pjesnik, autor čuvene gaučovske poeme "Faust"

OPROŠTAJ

Dan što je potkopao naš rastanak.
Dan odsjajen i blag i užasan poput mračnog anđela.
Dan kada su naše usne živjele u goloj bliskosti poljupca.
Neizbježno vrijeme prelilo se
iznad uzaludnog zagrljaja.
Oboje smo rasipali strast, ne za nas, nego za blisku samoću.
Danja svjetlost nas je odbacila; noć se začas spustila.
Pošli smo do ograde pritisnuti mrakom što ga
Danica ublažuje.
Kao što se čovjek vraća s daleke livade, ja se vratih
iz tvog zagrljaja.
Kao što se čovjek vraća iz zemlje mačeva, ja se vratih
iz zemlje suza.
Dan koji je živo urezan, kao san
Među drugim danima.
Tek kasnije sam dohvatio i nadmašio
noć i plovidbe.

@jessie b. - hvala na prici


TAMERLAN (1336-1405)

Moje carstvo je od ovog svijeta. Tamničari,
tamnice i mačevi ispunjavaju
naređenje koje se ne ponavlja. Moja posljednja riječ je
od gvožđa. Čak i skriveno
srce ljudi što nikad
ne čuše za moje ime u svom kraju dalekom –
poslušno je oruđe moje volje.
Ja koji bijah rabadan ravnice,
istakoh barjake svoje u Persepolisu
i ugasih žeđ konja svojih
na vodama Ganga i Oksa.
Kad se rodih, s neba pade
sablja sa talimanskim znacima.
Ja jesam i uvijek biću ta sablja.
Unio sam pometnju među Grke i Egipćane,
opustošio sam neumorne
prostore Rusije sa svojim strašnim Tatarima.
Podigao sam piramide od lobanja,
upregao u svoju kočiju četiri kralja
koja se ne htjedoše prikloniti mome žezlu,
bacih u oganj u Alepu
Kuran, Knjigu nad Knjigama
što prethodi danima i noćima.
Ja, riđi Tamerlan, stezah u naručju
bjeloputu Zenokratu Egipćanku
netaknutu kao snijeg na planinskim vrhovima.
Sjećam se teških karavana
i oblaka prašine u pustinji,
ali i zadimljenog grada
i plinskih plamičaka u mehanama.
Znam sve i mogu sve. Jedna zlosutna
i još nenapisana knjiga mi je otkrila
da ću umrijeti kao što umiru drugi
i da ću, blijed na samrtnoj postelji,
narediti da moji strijelci odapnu
gvozdene strijele put neprijateljskog neba
i crni zastavama nebeski svod okite,
da ne bude čovjeka koji ne bi znao
da su bogovi umrli. Ja sam bogovi.
Neka se drugi obraćaju mudroj
astrologiji, busoli i astrolabu
da saznaju ko su. Ja sam zvijezde.
U neizvjesnim zorama pitam se
zašto nikada ne izlazim iz ove odaje,
zašto ne blagoizvolim primiti podvorenje
bučnoga Istoka. Ponekad sanjam
robove, uljeze, koji drskom rukom
prljaju Tamerlana
i opominju ga da treba da spava i da ne zaboravi
da svake večeri uzme volšebne
kolačiće koji donose spokoj i tišinu.
Tražim sablju krivošiju, ali je ne nalazim.
Tražim svoj lik u ogledalu; to nisam ja.
Zato ga razbih i neko me kazni.
Zašto ne prisustvujem pogubljenjima,
Zašto ne gledam sjekiru i glavu?
Te stvari me uznemiruju, ali ništa se
ne može dogoditi ako se Tamerlan suprotstavi
i On ih možda i ne znajući želi.
A Tamerlan sam ja. Vladam Zapadom
i zlatnim Istokom, a ipak...

Jessie B wrote:Bilo mi je zadovoljstvo, moj prvijenac u prekucavanju . Danas sam spletom cudnih okolnosti dobila jednu finu knjigu u izdanju Grafickog zavoda Hrvatske. U naslovu stoji "Sabrana djela - Brodijev izvještaj, Zlato tigrova, Knjiga od pijeska i Duboka ruža)" pa sam te bas htjela pitati, posto ne mogu da odgonetnem, da li je to dio nekog kompleta ili...?

mislim da znam o cemu se radi, to su sabrana djela u izdanju GZH.
nekoliko komada tih knjiga ima moj prijatelj, koji me s njima i uputio u Borgesa...(svaga mi, doci cu u iskusenje da mu ih marnem )
jedna se bas tako zvala -„Brodijev izvjestaj, Zlato tigrova(1972), Knjiga od pijeska, Duboka ruza(1975)“,
pa onda ima „Opsta povijest gadosti, Izmisljaji“,
potom „Zlatni novcic(1976), Povijest noći(1977), Lozinka“,
i „ Drugi isti (1964), Tvorac (1960), Pohvala sjene(1969), Za sest zica (1965)“

znaci, radi se o zbirci po par djela, koja su nastala u pribliznom vremenskom periodu...
odlican komplet, mnogo sta bih dao da ga imam...