On se nalazio u području asteroida 325, 326, 327, 328, 329 i 330. Počeo je dakle da ih obilazi da bi tamo potražio neko zanimanje i upotpunio svoje znanje.
na prvom je stanovao neki kralj. On je zasedao, odeven u purpur i hermelin, na jednom vrlo jednostavnom pa ipak veličanstvenom prestolu.
Ah! Evo jednog podanika, uzviknu kralj kada je primetio malog princa.
A mali princ se zapita:
»Kako me je mogao poznati kada me još nikada nije video?«
Nije znao da je za kraljeve svet vrlo uprošćen. Svi ljudi su za njih podanici.
Približi se da te bolje vidim, reče mu kralj koji je bio vrlo gord da nekome bude kralj.
Mali princ potraži očima gde bi seo,ali je cela planeta bila zakrčena veličanstvenim plaštom od hermelina. Ostao je dakle stojeći, i kako je bio umoran, zevao je:
Zevati u prisustvu kralja protivi se dvorskim propisima, reče mu vladar. Zabranjujem ti da zevaš.
Ne mou da se uzdržim, odgovori mali princ sav zbunjen. Dugo sam putovao i nisam spavao...
U tom slučaju, reče mu kralj, zapovedam ti da zevaš. Godinama već nisam video nekoga kako zeva. Zevanje je za mene retka stvar. Hajde! Zevaj još. To je naredba.
To meje uplašilo... ne mogu više... reče mali princ porumenevši.
Hm! hm! odgovori kralj. Onda ti... naredjujem da čas zevaš a čas...
Promrmljao je nešto i izgledao je zlovoljan.
Jer kralj je mnogo držao do toga da njegov ugled bude poštovan. Nije trpeo neposlušnost. Bio je to apsolutni vladar.
Ali, kako je bio vrlo dobar, davao je razumne naredbe.
»Kad bih naredio, govorio je obično, kad bih nekom generalu naredio da se pretvori u morsku pticu, i kad general ne bi poslušao, to ne bi bila njegova greška. Bila bi moja greška«.
Mogu li da sednem? raspitivao se bojažljivo mali princ.
Naredjujem ti da sedneš, odgovori mu kralj, koji dostojanstveno privuče skut svog hemelinskog plašta.
Ali se mali princ iznenadio. Planeta je bila vrlo mala. Nad kim li je kralj vladao?
Gospodaru, reče mu on... Molim vas da mi oprostite što ću nešto da vas pitam...
Naredjujem ti da me pitaš, požuri se da kaže kralj.
Gospodaru, nad kim vi vladate?
Nad svim, odgovori kralj sa najvećom jednostavnošću.
Nad svim?
Uzdržanim pokretom kralj pokaza na svoju planetu, na druge planete i zvezde.
Nad svim tim? reče mali princ.
Nad svim tim... odgovori kralj.
Jer to ne samo da je bio apslutni vladar, veći vaseljenski vladar.
I zvezde vas slušaju?
Naravno, reče mu kralj. Slušaju na reč. Ja ne trpim neposlušnost. Tolika moć zadivi malog princa. Kad bi je on imao, mogao bi da posmatra ne četrdeset četiri, već sedamdeset dva ili čak sto, ili čak dvesta zalazaka sunca u jednom istom danu, a da nikad ne pomakne svoju stolicu. I kako je bio pomalo tužan sećajući se svoje male napuštene planete, usudi se da zatraži od kralja jednu milost:
Hteo bih da vidim zalazak sunda... Učinite mi to zadovoljstvo... Naredite suncu da zadje...
Kad bih naredio nekom generalu da leti od cveta do cveta kao leptir, ili da napiše tragediju, ili da se pretvori u morsku pticu, a general ne izvrši primljenu zapovest, čija bi to bila krivica, moja ili njegova?
Vaša, odgovori odlučno mali princ.
Tačno. Od svakoga treba zahtevati ono što on može da pruži, nastavi kralj. Ugled na prvom mestu počiva na razumu. Kad bih naredio svom narodu da se baci u more, on bi se pobunio. Ja imam prava da zahtevam poslušnost jer su moje zapovesti razumne.
A moj zalazak sunca? podseti ga mali princ, koji nikada nije zaboravljao pitanje koje bi jednom postavio.
Imaćeš svoj zalazak sunca. Zahtevaću ga. Ali čekaću, po mojoj nauci o vladanju, da za to budu povoljni uslovi.
Kada će to biti? raspitivao se mali princ...
Mali...
Moderator: Chloe
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#27
Hm! hm! odgovori mu kralj, koji najpre pogleda u jedan veliki kalendar, hm! hm! to će biti, oko... oko... to će biti večeras oko dvadeset do osam. I videćeš da me zbilja slušaju.
Mali princ poče da zeva. Žalio je što nije dobio svoj zalazak sunca. A zatim, bilo mu je već pomalo dosadno:
Nemam više šta da radim ovde, reče on kralju. Odlazim!
Nemo da ideš, odvrati kralj koji je bio vrlo gord što ima jednog podanika. Nemoj da ideš, načiniću te ministrom!
Ministrom čega?
Pa... pravde!
Ali nema kome da sudim!
Ne zna se, reče mu kralj.Još nisam obišao svoju kraljevinu. Veoma sam star, nemam mesta za kočije, a strašno me zamara da idem peške.
Ah! Ali već sam video, reče mali princ i naže se da baci još jedan pogled na drugu stranu planete. Ni tamo nema nikog...
Onda ćeš suditi sam sebi, odgovori mu kralj. To je ono najteže. Mnogo je teže suditi samom sebi nego drugima. Ako uspeš da sebi dobro sudiš, znači da si istinski mudrac.
Sebi mou suditi gde bilo, reče mali princ. Nije potrebno da živim ovde.
Hm! hm! reče kralj, ubedjen sam da negde na mojoj planeti postoji jedan stari pacov. Čujem ga noću. Možeš suditi tom pacovu. S vremena na vreme osudićeš ga na smrt. Tako će njegov život zavisiti od tvoje pravde. Ali ćeš ga svaki put pomilovati da bi ga sačuvao. On je ovde jedini.
Ali, odgovori mali prnc, ja ne volim da izričem smrtne presude i zbilja hoću da odem.
Ne, reče kralj.
Ali mali princ, pošto je završio svoje pripreme, nije nipošto hteo da ožalosti starog vladara:
Ako Vaše Veličanstvo želi da ga poslušam, bez pogovora, neka mi izda razumnu naredbu. Neka mina primer naredi da otputujem za nepun minut. Čini mi se da su uslovi povoljni...
Pošto kralj ništa ne odgovara, mali princ oklevaše nekoliko trenutaka, a zatim uzdahnu i krenu.
Imenujem te svojim ambasadorom, požuri se da mudovikne kralj.
Izgledao je vrlo strog.
»Odrasli su zbilja vrlo čudni«, reče mali princ u sebi dok je putovao.
Joj jest ova zadnja recenica dobra
Mali princ poče da zeva. Žalio je što nije dobio svoj zalazak sunca. A zatim, bilo mu je već pomalo dosadno:
Nemam više šta da radim ovde, reče on kralju. Odlazim!
Nemo da ideš, odvrati kralj koji je bio vrlo gord što ima jednog podanika. Nemoj da ideš, načiniću te ministrom!
Ministrom čega?
Pa... pravde!
Ali nema kome da sudim!
Ne zna se, reče mu kralj.Još nisam obišao svoju kraljevinu. Veoma sam star, nemam mesta za kočije, a strašno me zamara da idem peške.
Ah! Ali već sam video, reče mali princ i naže se da baci još jedan pogled na drugu stranu planete. Ni tamo nema nikog...
Onda ćeš suditi sam sebi, odgovori mu kralj. To je ono najteže. Mnogo je teže suditi samom sebi nego drugima. Ako uspeš da sebi dobro sudiš, znači da si istinski mudrac.
Sebi mou suditi gde bilo, reče mali princ. Nije potrebno da živim ovde.
Hm! hm! reče kralj, ubedjen sam da negde na mojoj planeti postoji jedan stari pacov. Čujem ga noću. Možeš suditi tom pacovu. S vremena na vreme osudićeš ga na smrt. Tako će njegov život zavisiti od tvoje pravde. Ali ćeš ga svaki put pomilovati da bi ga sačuvao. On je ovde jedini.
Ali, odgovori mali prnc, ja ne volim da izričem smrtne presude i zbilja hoću da odem.
Ne, reče kralj.
Ali mali princ, pošto je završio svoje pripreme, nije nipošto hteo da ožalosti starog vladara:
Ako Vaše Veličanstvo želi da ga poslušam, bez pogovora, neka mi izda razumnu naredbu. Neka mina primer naredi da otputujem za nepun minut. Čini mi se da su uslovi povoljni...
Pošto kralj ništa ne odgovara, mali princ oklevaše nekoliko trenutaka, a zatim uzdahnu i krenu.
Imenujem te svojim ambasadorom, požuri se da mudovikne kralj.
Izgledao je vrlo strog.
»Odrasli su zbilja vrlo čudni«, reče mali princ u sebi dok je putovao.
Joj jest ova zadnja recenica dobra
-
FortunaBela
- Posts: 6376
- Joined: 02/01/2005 11:01
- Location: SWE
#28
Na drugoj planeti živeo je neki uobraženko:
Ah! Ah! Evo jednog obožavaoca, kojimi dolazi u posetu, uzviknu izdaleka uobraženko, čim je spazio malog princa.
Jer, za uobražene ljude svi drugi su obožavaoci.
Dobar dan, reče mali princ. Imate smešan šešir.
Zato da bih moao da pozdravljam, odgovori mu uobraženko. Da bih mogao da otpozdravljam kad mi kliču. Na žalost, ovuda nikad niko ne prolazi.
Zbilja? reče mali princ koji nije razumeo.
Tapši rukama posavetova ga uobraženko.
Mali princ poče da tapše rukama. Uobraženko skromno otpozdravi dižući šešir.
Ovo je zabavnije od posete kralju, reče u sebi mali princ. I ponovo poče da tapše rukama. Uobraženko ponovo otpozdravi dižući šešir.
Posle pet minuta ovakve gimnastike, malog princa zamori jednolikost igre:
Šta treba učiniti da šešir padne? upita on.
Ali ga uobraženko nije čuo. Uobraženi ljudi čuju samo pohvale.
Da li mi se zaista mnogo diviš? upita on malog princa.
Šta znači diviti se?
Diviti se znači priznati da sam ja najlepši, najbolje odeven, najbogatiji i najpametniji čovek na ovoj planeti.
Ali ti si sam na svojoj planeti!
Učini mi to zadovoljstvo! Divi mi se ipak!
Divim ti se, reče mali princ, sležući malo ramenima, ali zašto ti je to tako važno?
I mali princ ode dalje.
»Odrasli su čudni, nema šta«, reče on prosto samom sebi dok je putovao.
Ah! Ah! Evo jednog obožavaoca, kojimi dolazi u posetu, uzviknu izdaleka uobraženko, čim je spazio malog princa.
Jer, za uobražene ljude svi drugi su obožavaoci.
Dobar dan, reče mali princ. Imate smešan šešir.
Zato da bih moao da pozdravljam, odgovori mu uobraženko. Da bih mogao da otpozdravljam kad mi kliču. Na žalost, ovuda nikad niko ne prolazi.
Zbilja? reče mali princ koji nije razumeo.
Tapši rukama posavetova ga uobraženko.
Mali princ poče da tapše rukama. Uobraženko skromno otpozdravi dižući šešir.
Ovo je zabavnije od posete kralju, reče u sebi mali princ. I ponovo poče da tapše rukama. Uobraženko ponovo otpozdravi dižući šešir.
Posle pet minuta ovakve gimnastike, malog princa zamori jednolikost igre:
Šta treba učiniti da šešir padne? upita on.
Ali ga uobraženko nije čuo. Uobraženi ljudi čuju samo pohvale.
Da li mi se zaista mnogo diviš? upita on malog princa.
Šta znači diviti se?
Diviti se znači priznati da sam ja najlepši, najbolje odeven, najbogatiji i najpametniji čovek na ovoj planeti.
Ali ti si sam na svojoj planeti!
Učini mi to zadovoljstvo! Divi mi se ipak!
Divim ti se, reče mali princ, sležući malo ramenima, ali zašto ti je to tako važno?
I mali princ ode dalje.
»Odrasli su čudni, nema šta«, reče on prosto samom sebi dok je putovao.
-
FortunaBela
- Posts: 6376
- Joined: 02/01/2005 11:01
- Location: SWE
#29
Na sledećoj planeti živeo je pijanica. Ova poseta je bila veoma kratka, ali je malog princa duboko rastužila.
Šta ti tu radiš? reče on pijanici, koga zateče ćutljivog sa zbirkom praznih i zbirkom punih flaša ispred sebe.
Pijem, odgovori pijanica turobno.
Zašto piješ? upita ga mali princ.
Da zaboravim, odgovori pijanica.
Šta da zaboraviš? raspitivao se mali princ koji ga je već žalio.
Da zaboravim da se stidim, priznade pijanica obarajući glavu.
Čega da se stidiš? raspitivao se mali princ koji je želeo da mu pomogne.
Da se stidim što pijem,završi pijanica i utonu konačno u ćutanje.
I mali princ ode zbunjen.
»Odrasli su zaista vrlo, vrlo čudni«, govorio je on u sebi dok je putovao.
Šta ti tu radiš? reče on pijanici, koga zateče ćutljivog sa zbirkom praznih i zbirkom punih flaša ispred sebe.
Pijem, odgovori pijanica turobno.
Zašto piješ? upita ga mali princ.
Da zaboravim, odgovori pijanica.
Šta da zaboraviš? raspitivao se mali princ koji ga je već žalio.
Da zaboravim da se stidim, priznade pijanica obarajući glavu.
Čega da se stidiš? raspitivao se mali princ koji je želeo da mu pomogne.
Da se stidim što pijem,završi pijanica i utonu konačno u ćutanje.
I mali princ ode zbunjen.
»Odrasli su zaista vrlo, vrlo čudni«, govorio je on u sebi dok je putovao.
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#30
Na četvrtoj planeti živeo je poslovan čovek. Taj je bio toliko zauzet da čak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.
Dobar dan, reče mu ovaj. Vaša cigareta se ugasila.
Tri i dva su pet. Pet i sedam dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset i dva. Dvadeset dva i šest dvadeset i osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset šest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle čini pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.
Pet stotina miliona čega?
Šta? Još uvek si tu? Pet stotina jedan milion... ne znam više... Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan čovek i ne bavim se budalaštinama. Dva i pet su sedam...
Pet stotina jedan milion čega? ponovi mali princ koji nikada u svom životu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.
Poslovni čovek diže glavu:
Za pedeset četiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo pre dvadeset dve godine, kada je neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strašnu buku i ja sam četiri puta pogrešio u sabiranju. Drugi put je to bilo pre jedanaest godina, kada sam oboleo od reume. Nedovoljno se krećem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan čovek. Treći put... eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion...
Milion čega?
Poslovni čovek shvati najzad da nema nade da će ga ostaviti na miru
Milion tih stvarčica koje se ponekad vide na nebu.
Mušica!
Ma ne, stvarčica koje blistaju.
Pčela?
Ama ne. Zlatnih stvarčica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam ozbiljan čovek! Ja nemam vremena za sanjarenje.
Ah! Zvezda?
Da, tako je. Zvezda.
I, šta ti radiš sa pet stotina miliona zvezda?
Pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan čovek, i tačan.
I šta radiš s tim zvezdama?
Šta radim s njima?
Da.
Ništa. One su moje.
Zvezde su tvoje?
Da.
Ali ja sam već video jednog kralja koji...
Kraljevi nemaju svojine. Oni »vladaju« nad nečim. A to je velika razlika.
Čemu ti to služi što su zvezde tvoje?
To me čini bogatim.
A čemu ti služi što si bogat?
Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronadje.
»Ovaj ovde, reče u sebi mali princ, rasudjuje kao onaj pijanica«
Medjutim, on mu postavi još neka pitanja:
Kako zvezde mogu biti nečije?
Pa čije su one? – odgovori mrovoljno poslovni čovek.
Ne znam. Ničije.
Onda su moje, pošto sam ja prvi na njih pomislio.
Zar je to dovoljno?
Naravno. Kad nadješ dijamant kojinije ničiji, on je tvoj. Kad pronadješ ostrvo koje nije ničije, ono je tvoje. Kad ti nešto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiraš: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde, zato što nikada nikom pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.
To je istina, reče mali princ. I šta radiš s njima?
Upravljam. Brojim ih i prebrojavam reče poslovni čovek. To je teško. Ali ja sam ozbiljan čovek.
Mali princ još nije bio zadovoljan.
Ali ako ja imam šal, mogu ga staviti oko vrata, i odneti ga. Ako imam cvet, mogu ga uzabrati i odneti. A ti ne možeš da uzabereš zvezde!
Ne, ali mogu ih staviti u banku.
Šta to znači?
Znači da napišem na parčetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu hartiju zaključavam u fioku.
I to je sve?
To je dovoljno!
To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je čak pesnički. Ali to nije sasvim ozbiljno.
Mali princ je o ozbiljnim stvarima mislio sasvim drukčije nego odrasle osobe.
Ja, reče on još, imam ružu koju svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje čistim jedanput nedeljno. Jer čistim i onaj ugašeni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ružu je korisno što ih ja posedujem. Ali ti nisi koristan zvezdama...
Poslovni čovek otvori usta, ali nije imao šta da odgovori, i mali princ ode.
»Odrasli su zbilja sasvim neobični«, reče jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.
Dobar dan, reče mu ovaj. Vaša cigareta se ugasila.
Tri i dva su pet. Pet i sedam dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset i dva. Dvadeset dva i šest dvadeset i osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset šest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle čini pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.
Pet stotina miliona čega?
Šta? Još uvek si tu? Pet stotina jedan milion... ne znam više... Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan čovek i ne bavim se budalaštinama. Dva i pet su sedam...
Pet stotina jedan milion čega? ponovi mali princ koji nikada u svom životu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.
Poslovni čovek diže glavu:
Za pedeset četiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo pre dvadeset dve godine, kada je neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strašnu buku i ja sam četiri puta pogrešio u sabiranju. Drugi put je to bilo pre jedanaest godina, kada sam oboleo od reume. Nedovoljno se krećem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan čovek. Treći put... eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion...
Milion čega?
Poslovni čovek shvati najzad da nema nade da će ga ostaviti na miru
Milion tih stvarčica koje se ponekad vide na nebu.
Mušica!
Ma ne, stvarčica koje blistaju.
Pčela?
Ama ne. Zlatnih stvarčica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam ozbiljan čovek! Ja nemam vremena za sanjarenje.
Ah! Zvezda?
Da, tako je. Zvezda.
I, šta ti radiš sa pet stotina miliona zvezda?
Pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan čovek, i tačan.
I šta radiš s tim zvezdama?
Šta radim s njima?
Da.
Ništa. One su moje.
Zvezde su tvoje?
Da.
Ali ja sam već video jednog kralja koji...
Kraljevi nemaju svojine. Oni »vladaju« nad nečim. A to je velika razlika.
Čemu ti to služi što su zvezde tvoje?
To me čini bogatim.
A čemu ti služi što si bogat?
Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronadje.
»Ovaj ovde, reče u sebi mali princ, rasudjuje kao onaj pijanica«
Medjutim, on mu postavi još neka pitanja:
Kako zvezde mogu biti nečije?
Pa čije su one? – odgovori mrovoljno poslovni čovek.
Ne znam. Ničije.
Onda su moje, pošto sam ja prvi na njih pomislio.
Zar je to dovoljno?
Naravno. Kad nadješ dijamant kojinije ničiji, on je tvoj. Kad pronadješ ostrvo koje nije ničije, ono je tvoje. Kad ti nešto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiraš: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde, zato što nikada nikom pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.
To je istina, reče mali princ. I šta radiš s njima?
Upravljam. Brojim ih i prebrojavam reče poslovni čovek. To je teško. Ali ja sam ozbiljan čovek.
Mali princ još nije bio zadovoljan.
Ali ako ja imam šal, mogu ga staviti oko vrata, i odneti ga. Ako imam cvet, mogu ga uzabrati i odneti. A ti ne možeš da uzabereš zvezde!
Ne, ali mogu ih staviti u banku.
Šta to znači?
Znači da napišem na parčetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu hartiju zaključavam u fioku.
I to je sve?
To je dovoljno!
To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je čak pesnički. Ali to nije sasvim ozbiljno.
Mali princ je o ozbiljnim stvarima mislio sasvim drukčije nego odrasle osobe.
Ja, reče on još, imam ružu koju svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje čistim jedanput nedeljno. Jer čistim i onaj ugašeni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ružu je korisno što ih ja posedujem. Ali ti nisi koristan zvezdama...
Poslovni čovek otvori usta, ali nije imao šta da odgovori, i mali princ ode.
»Odrasli su zbilja sasvim neobični«, reče jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.
-
FortunaBela
- Posts: 6376
- Joined: 02/01/2005 11:01
- Location: SWE
#31
Peta planeta bila je vrlo čudna. Najmanja od svih. Na njoj je bilo upravo toliko mesta da se smeste jedan fenjer i čovek koji ga pali. Mali princ nije nikako mogao sebi da objasni čemu služe fenjer i fenjerdžija, negde na nebu, na nekoj planeti bez kuća i stanovnika. Ali, reče on u sebi:
»Možda je taj čovek zbilja bezuman. Ipak, on je manje bezuman od kralja, od uobraženka, od poslovnog čoveka i od pijanice. Njegov posao ima bar nekog smisla. Kada upali svoj fenjer, to je kao da se rodila jedna nova zvezda ili jedan cvet. Kad ugasi svoj fenjer, on uspavljuje cvet ili zvezdu. To je vrlo lepo zanimanje. To je zaista korisno jer je lepo«. Kad se iskrca na planetu, on s poštovanjem pozdravi fenjerdžiju:
Dobar dan. Zašto si ugasio svoj fenjer?
Tako je naredjeno, odgovori čovek. Dobar dan.
Šta je naredjeno?
Da ugasim svoj fenjer. Dobro veče.
I on ga ponovo zapali.
Ali zašto si ga ponovo zapalio?
Tako je naredjeno odgovori on.
Ne razumem, reče mali princ.
Nema šta da se razume, reče fenjerdžija. Naredba je naredba. Dobar dan.
I on ugasi svoj fenjer.
Zatim obrisa čelo crvenom kariranom maramicom.
Strašan je to zanat. Nekada je imao smisla. Ujutru sam gasio a uveče palio. Ostali deo dana mogao sam da se odmaram, a ostali deo noći da spavam...
A, od tog vremena naredba se promenila?
Naredba se nije promenila reče čovek. U tome i jeste tragedija! Planeta se iz godine u godinu sve brže i brže okreće, a naredba se ne menja!
Pa? reče mali princ.
Pa sada, kada se okreće jedanput u minuti, nemam više ni sekunde odmora. Svakog minuta ga jedanput upalim i jedanput ugasim!
To je smešno! Dani kod tebe traju jedan minut!
Nije nimalo smešno, reče fenjerdžija. Prošao je čitav mesec kakonas dvoje razgovaramo.
Čitav mesec?
Da. Trideset minuta. Trideset dana! Dobro veče.
I on ponovo zapali svoj fenjer.
Mali princ ga pogleda; dopadao mu se taj čovek koji je toliko poštovao naredbu. Setio se zalazaka sunca za kojima je nekada išao povlačeći svoju stolicu. Hteo je da pomogne svom prijatelju:
Znaš... poznat mi je jedan način da se odmoriš kad budeš hteo...
Hoću odmah, reče fenjerdžija.
Jer čovek može u isto vreme i da se drži naredbe i da bude lenj.
Mali princ produži:
Tvoja planeta je tako mala, da je možeš obići u tri koraka. Imaš samo da ideš sasvim lagano pa da uvek budeš na suncu. Kada budeš hteo da se odmoriš, ti koračaj... i dan će trajati koliko budeš želeo.
To mi ne pomaže bogzna koliko, reče fenjerdžija. Od svega u životu najviše volim spavanje.
Šteta, reče mali princ.
Šteta, reče fenjerdžija. Dobar dan.
I on ugasi svoj fenjer.
»Ovog ovde, reče u sebi mali princ, dok je produžavao svoj put, prezreli su svi, i kralj, i uobraženko, i pijanica, i poslovan čovek. Medjutim, to je jedini koji meni nije smešan. Možda zbog toga što se bavi nečim drugim, a ne sobom«.
On uzdahnu sa žaljenjem i reče sebi opet:
»Taj tu je jedini s kojim bih se mogao sprijateljiti. Ali je njegova planeta suviše mala. Nema mesta za dvojicu...«
Ali mali princ se nije usudjivao da prizna sebi da je on u stvari žalio za tom blaženom planetom zbog njenih hiljadu četiri stotine četrdeset sunčevih zalazaka za dvadeset četiri sata!
»Možda je taj čovek zbilja bezuman. Ipak, on je manje bezuman od kralja, od uobraženka, od poslovnog čoveka i od pijanice. Njegov posao ima bar nekog smisla. Kada upali svoj fenjer, to je kao da se rodila jedna nova zvezda ili jedan cvet. Kad ugasi svoj fenjer, on uspavljuje cvet ili zvezdu. To je vrlo lepo zanimanje. To je zaista korisno jer je lepo«. Kad se iskrca na planetu, on s poštovanjem pozdravi fenjerdžiju:
Dobar dan. Zašto si ugasio svoj fenjer?
Tako je naredjeno, odgovori čovek. Dobar dan.
Šta je naredjeno?
Da ugasim svoj fenjer. Dobro veče.
I on ga ponovo zapali.
Ali zašto si ga ponovo zapalio?
Tako je naredjeno odgovori on.
Ne razumem, reče mali princ.
Nema šta da se razume, reče fenjerdžija. Naredba je naredba. Dobar dan.
I on ugasi svoj fenjer.
Zatim obrisa čelo crvenom kariranom maramicom.
Strašan je to zanat. Nekada je imao smisla. Ujutru sam gasio a uveče palio. Ostali deo dana mogao sam da se odmaram, a ostali deo noći da spavam...
A, od tog vremena naredba se promenila?
Naredba se nije promenila reče čovek. U tome i jeste tragedija! Planeta se iz godine u godinu sve brže i brže okreće, a naredba se ne menja!
Pa? reče mali princ.
Pa sada, kada se okreće jedanput u minuti, nemam više ni sekunde odmora. Svakog minuta ga jedanput upalim i jedanput ugasim!
To je smešno! Dani kod tebe traju jedan minut!
Nije nimalo smešno, reče fenjerdžija. Prošao je čitav mesec kakonas dvoje razgovaramo.
Čitav mesec?
Da. Trideset minuta. Trideset dana! Dobro veče.
I on ponovo zapali svoj fenjer.
Mali princ ga pogleda; dopadao mu se taj čovek koji je toliko poštovao naredbu. Setio se zalazaka sunca za kojima je nekada išao povlačeći svoju stolicu. Hteo je da pomogne svom prijatelju:
Znaš... poznat mi je jedan način da se odmoriš kad budeš hteo...
Hoću odmah, reče fenjerdžija.
Jer čovek može u isto vreme i da se drži naredbe i da bude lenj.
Mali princ produži:
Tvoja planeta je tako mala, da je možeš obići u tri koraka. Imaš samo da ideš sasvim lagano pa da uvek budeš na suncu. Kada budeš hteo da se odmoriš, ti koračaj... i dan će trajati koliko budeš želeo.
To mi ne pomaže bogzna koliko, reče fenjerdžija. Od svega u životu najviše volim spavanje.
Šteta, reče mali princ.
Šteta, reče fenjerdžija. Dobar dan.
I on ugasi svoj fenjer.
»Ovog ovde, reče u sebi mali princ, dok je produžavao svoj put, prezreli su svi, i kralj, i uobraženko, i pijanica, i poslovan čovek. Medjutim, to je jedini koji meni nije smešan. Možda zbog toga što se bavi nečim drugim, a ne sobom«.
On uzdahnu sa žaljenjem i reče sebi opet:
»Taj tu je jedini s kojim bih se mogao sprijateljiti. Ali je njegova planeta suviše mala. Nema mesta za dvojicu...«
Ali mali princ se nije usudjivao da prizna sebi da je on u stvari žalio za tom blaženom planetom zbog njenih hiljadu četiri stotine četrdeset sunčevih zalazaka za dvadeset četiri sata!
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#32
Šesta planeta bila je deset puta prostranija. Na njoj je stanovao neki stari Gospodin, koji je pisao ogromne knjige.
Gle! Evo jednog istraživača! uzviknu on kada spazi malog princa.
Mali princ sede na sto malo zaduvan. Toliko je već putovao!
Odakle dolaziš? upita ga stari Gospodin.
Kakva je to debela knjiga? upita mali princ. Šta vi radite ovde?
Ja sam geograf, reče stari gospodin.
Šta je to geograd?
To je naučnik koji zna gde se nalaze mora, reke, gradovi, planine i pustinje.
To je vrlo zanimljivo, reče mali princ. Najzad jedno pravo zanimanje! I on baci pogled oko sebe po geografovoj planeti. Još nikada nije video tako veličanstvenu planetu.
Vaša planeta je vrlo lepa. Ima li na njoj okeana?
To ne mogu da znam, reče geograf.
Ah! (Mali princ je bio razočaran). A planina?
Ne mogu ni to da znam, reče geograf.
A gradova, reka i pustinja?
Ni to ne mogu da znam, reče geograf.
Ali vi ste geograf!
Tačno, reče geograf, ali ja nisam istraživač. Nedostaju mi istraživači. Neće valjda geograf ići da broji gradove, reke, planine, mora, okeane i pustinje. Geograf je suviše važna ličnost da bi tumarao. On ne napušta svoju radnu sobu. On u njoj prima istraživače. Ispituje ih i beleži njihove uspomene. I ako mu uspomene jednog od njih izgledaju zanimljive, geograf se raspituje o moralnoj vrednosti istraživača.
A zašto?
Zato što bi istraživač koji laže izazvao velike nesreće u geografskim knjigama. A isto tako i istraživač koji mnogo pije.
A zašto?
Zato što pijanice sve vide dvostruko. I tako bi geograf zabeležio dve planine tamo gde postoji jedna.
Poznajem nekog, reče mali princ, ko bi bio rdjav istraživač.
Možda. Dakle, kada moralna vrednost istraživača izgleda dobra, onda se ispita njegovo otkriće.
Ide se na lice mesta?
Ne. To je suviše zamršeno. Ali se traži od istraživača da pribavi dokaze. Ako je u pitanju, na primer, otkriće neke velike planine, onda se od njega traži da donese odatle veliko kamenje.
Geograf se odjednom uzbudi.
Ali ti, ti dolaziš izdaleka? Ti si istraživač! Opiši mi tvoju planetu!
I geograf, otvorivši svoju ogromnu knjigu, zareza olovku. Kazivanja istraživača najpre se zapisuju olovkom. Da bi se zapisale mastilom, čeka se da istraživač podnese dokaze.
Dakle? upita geograf.
Oh! kod mene, reče mali princ nije naročito zanimljivo, sve je tako malo. Imam tri vulkana. Dva živa vulkana i jedan ugašen. Ali nikad se ne zna.
Nikad se ne zna, reče geograf.
Imam i jednu ružu.
Ne beležimo cveće, reče geograf.
Zašto? To je najlepši cvet!
Zato što je cveće prolazno.
Šta to znači »prolazno«?
Geografije su, reče geograf, najdragocenije knjige. One nikada ne zastarevaju. Veoma je retko da neka planina promeni mesto. Vrlo je retko da neki okean presuši. Mi pišemo o stvarima koje su večne.
Ali ugašeni vulkani mogu proraditi, upade mu u reč mali princ. Šta znači »prolazno«?
Bilo da su vulkani ugašeni ili živi, za nas je to svejedno, reče geograf. Za nas je važna planina. Ona se ne menja.
Ali šta znači »prolazno«? ponovi mali princ, koji nikada u svom životu nije odustao od već jednom postavljenog pitanja.
To znači »ono što će ubrzo nestati«.
Moja ruža će uskoro nestati?
Naravno.
»Moja ruža je prolazna«, reče u sebi mali princ, i ima samo četiri trna da se brani od sveta. I ja sam je ostavio sasvim samu kod kuće«.
Tada je prvi put zažalio. Ali se ponovo ohrabrio:
Šta mi savetujete da posetim? upita on.
Planetu Zemlju, odgovori mu geograf. – Ona je na dobrom glasu...
I mali princ podje misleći na svoju ružu.
Gle! Evo jednog istraživača! uzviknu on kada spazi malog princa.
Mali princ sede na sto malo zaduvan. Toliko je već putovao!
Odakle dolaziš? upita ga stari Gospodin.
Kakva je to debela knjiga? upita mali princ. Šta vi radite ovde?
Ja sam geograf, reče stari gospodin.
Šta je to geograd?
To je naučnik koji zna gde se nalaze mora, reke, gradovi, planine i pustinje.
To je vrlo zanimljivo, reče mali princ. Najzad jedno pravo zanimanje! I on baci pogled oko sebe po geografovoj planeti. Još nikada nije video tako veličanstvenu planetu.
Vaša planeta je vrlo lepa. Ima li na njoj okeana?
To ne mogu da znam, reče geograf.
Ah! (Mali princ je bio razočaran). A planina?
Ne mogu ni to da znam, reče geograf.
A gradova, reka i pustinja?
Ni to ne mogu da znam, reče geograf.
Ali vi ste geograf!
Tačno, reče geograf, ali ja nisam istraživač. Nedostaju mi istraživači. Neće valjda geograf ići da broji gradove, reke, planine, mora, okeane i pustinje. Geograf je suviše važna ličnost da bi tumarao. On ne napušta svoju radnu sobu. On u njoj prima istraživače. Ispituje ih i beleži njihove uspomene. I ako mu uspomene jednog od njih izgledaju zanimljive, geograf se raspituje o moralnoj vrednosti istraživača.
A zašto?
Zato što bi istraživač koji laže izazvao velike nesreće u geografskim knjigama. A isto tako i istraživač koji mnogo pije.
A zašto?
Zato što pijanice sve vide dvostruko. I tako bi geograf zabeležio dve planine tamo gde postoji jedna.
Poznajem nekog, reče mali princ, ko bi bio rdjav istraživač.
Možda. Dakle, kada moralna vrednost istraživača izgleda dobra, onda se ispita njegovo otkriće.
Ide se na lice mesta?
Ne. To je suviše zamršeno. Ali se traži od istraživača da pribavi dokaze. Ako je u pitanju, na primer, otkriće neke velike planine, onda se od njega traži da donese odatle veliko kamenje.
Geograf se odjednom uzbudi.
Ali ti, ti dolaziš izdaleka? Ti si istraživač! Opiši mi tvoju planetu!
I geograf, otvorivši svoju ogromnu knjigu, zareza olovku. Kazivanja istraživača najpre se zapisuju olovkom. Da bi se zapisale mastilom, čeka se da istraživač podnese dokaze.
Dakle? upita geograf.
Oh! kod mene, reče mali princ nije naročito zanimljivo, sve je tako malo. Imam tri vulkana. Dva živa vulkana i jedan ugašen. Ali nikad se ne zna.
Nikad se ne zna, reče geograf.
Imam i jednu ružu.
Ne beležimo cveće, reče geograf.
Zašto? To je najlepši cvet!
Zato što je cveće prolazno.
Šta to znači »prolazno«?
Geografije su, reče geograf, najdragocenije knjige. One nikada ne zastarevaju. Veoma je retko da neka planina promeni mesto. Vrlo je retko da neki okean presuši. Mi pišemo o stvarima koje su večne.
Ali ugašeni vulkani mogu proraditi, upade mu u reč mali princ. Šta znači »prolazno«?
Bilo da su vulkani ugašeni ili živi, za nas je to svejedno, reče geograf. Za nas je važna planina. Ona se ne menja.
Ali šta znači »prolazno«? ponovi mali princ, koji nikada u svom životu nije odustao od već jednom postavljenog pitanja.
To znači »ono što će ubrzo nestati«.
Moja ruža će uskoro nestati?
Naravno.
»Moja ruža je prolazna«, reče u sebi mali princ, i ima samo četiri trna da se brani od sveta. I ja sam je ostavio sasvim samu kod kuće«.
Tada je prvi put zažalio. Ali se ponovo ohrabrio:
Šta mi savetujete da posetim? upita on.
Planetu Zemlju, odgovori mu geograf. – Ona je na dobrom glasu...
I mali princ podje misleći na svoju ružu.
-
FortunaBela
- Posts: 6376
- Joined: 02/01/2005 11:01
- Location: SWE
#33
Sedma planeta bila je dakle, Zemlja.
Zemlja nije ma kakva planeta! Računa se da na njoj ima sto jedanaest kraljeva (ne zaboravljajući, naravno, crnačke kraljeve), sedam hiljada geografa, pet stotina hiljada poslovnih ljudi, sedam i po miliona pijanica, trista jedanaest miliona uobraženih ljudi, to jest oko dve milijarde odraslih osoba.
Da biste dobili predstavu o veličini Zemlje, reći ću vam da je pre pronalaska elektrike bilo potrebno držati, na svih šest kontinenata čitavu vojsku od četiri stotine šezdeset dve hiljade pet stotina jedanaest fenjerdžija.
Posmatrano izdalekato je stvaralo velelepan utisak. Pokreti te vojske bili su ujednačeni kao pokreti nekog baleta u operi. Najpre je dolazio red na fenjerdžije na Novom Zelandu i u Australiji. Zatim bi ovi, pošto bi upalili svoje svetionike odlazili da spavaju. Zatim su ulazili u igru fenjerdžije u Kini i u Sibiru. Onda bi i njih nestalo iza kulisa. Tada su nastupale fenjerdžije u Rusiji i Indiji. Zatim oni u Africi i Evropi. Pa oni u Južnoj Americi. Onda u Severnoj Americi. I nikada nisu grešili kojim redom treba da se pojave na pozornici. To je bilo veličanstveno.
Samo su fenjerdžije jedinog savetnika na Severnom polu i njegov kolega na jedinom svetioniku na Južnom polu, vodili besposličarski i bezbrižan život: oni su radili dvaput godišnje.
Zemlja nije ma kakva planeta! Računa se da na njoj ima sto jedanaest kraljeva (ne zaboravljajući, naravno, crnačke kraljeve), sedam hiljada geografa, pet stotina hiljada poslovnih ljudi, sedam i po miliona pijanica, trista jedanaest miliona uobraženih ljudi, to jest oko dve milijarde odraslih osoba.
Da biste dobili predstavu o veličini Zemlje, reći ću vam da je pre pronalaska elektrike bilo potrebno držati, na svih šest kontinenata čitavu vojsku od četiri stotine šezdeset dve hiljade pet stotina jedanaest fenjerdžija.
Posmatrano izdalekato je stvaralo velelepan utisak. Pokreti te vojske bili su ujednačeni kao pokreti nekog baleta u operi. Najpre je dolazio red na fenjerdžije na Novom Zelandu i u Australiji. Zatim bi ovi, pošto bi upalili svoje svetionike odlazili da spavaju. Zatim su ulazili u igru fenjerdžije u Kini i u Sibiru. Onda bi i njih nestalo iza kulisa. Tada su nastupale fenjerdžije u Rusiji i Indiji. Zatim oni u Africi i Evropi. Pa oni u Južnoj Americi. Onda u Severnoj Americi. I nikada nisu grešili kojim redom treba da se pojave na pozornici. To je bilo veličanstveno.
Samo su fenjerdžije jedinog savetnika na Severnom polu i njegov kolega na jedinom svetioniku na Južnom polu, vodili besposličarski i bezbrižan život: oni su radili dvaput godišnje.
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#34
Kad čovek želi da bude duhovit, dešava se da malčice slaže. isam bio sasvim pošten kad sam vam govorio o fenjerdžijama. Mogao bih da stvorim pogrešan utisak o našoj planeti kod onih koji je ne poznaju.Ljudi zauzimaju vrlo malo mesta na Zemlji. Kad bi dve milijarde stanovnika koji naseljavaju Zemlju stajali malo stisnuti kao na nekom zboru, lako bi se mogli smestiti na trg dvadeset milja dug i dvadeset milja širok. Čovečanstvo bi semoglo zbiti na najmanje ostrvce u Tihom okeanu.
Odrasle osobe neće vam naravno verovati. One zamišljaju da zauzimaju mnogo mesta. Smatraju sebe važnim kao baobabi. Preporučite im neka računaju. One obožavaju brojeve: to će im se dopasti. Ali ne gubite vreme na taj dosadni zadatak. Nema smisla. Imajte poverenja u mene.
Pošto se našao na Zemlji, mali princ je bio veoma iznenadjen što ne vidi nikoga. Već se uplašio da nije pogrešio planetu, kada se neki prsten boje meseca pokrete u pesku.
Dobro veče, reče mali princ za svaki slučaj.
Dobro veče, reče zmija.
Na koju sam planetu pao? upita mali princ.
Na Zemlju, u Afriku, odgovori zmija.
Oh!... Zar na Zemlji, nema nikoga?
Ovde je pustinja. U pustinjama nema nikoga. Zemlja je velika, reče zmija.
Mali princ sede na jedan kamen i podiže oči nebu:
Pitam se, rče on, da li su zvezde osvetljene zato da bi jednog dana svako mogao naći svoju. Pogledaj moju planetu. Ona je upravo iznad nas... Ali kako je daleko!
Lepa je, reče zmija. Zašto si došao ovamo?
Imao sam teškoća sa jednim cvetom, odgovori mali princ.
O! reče zmija.
I oboje zaćutaše.
Gde su ljudi? najzad ponovo progovori mali princ. Čovek se oseća malo usamljen u pustinji...
Čovek je usamljen i medju ljudima, reče zmija. Mali princ je dugo posmatrao zmiju:
Čudna si ti životinja, progovori on najzad, tanka kao prst...
Ali sam moćnija od kraljevskog prsta, reče zmija.
Mali princ se osmehnu:
Nisi baš tako moćna... nemaš čak ni noge... nisi u stanju ni da putuješ...
Mogu te odneti dalje nego brod, reče zmija.
Ona se omota oko noge malog princa kao zlatna grivna:
Onog kojga ja dodirnem, vraća se u zemlju odakle je i došao, dodade ona. Ali ti si čist i dolaziš sa jedne zvezde...
Mali princ ne odgovori ništa.
Žao mi te je, tako slabog, na ovoj Zemlji od kamena. Mogu ti pomoći jednoga dana ako budeš mnogo žalio za svojom planetom. Mogu...
Oh! Razumeo sam vrlo dobro, reče mali princ, ali zašto ti uvek govoriš u zagonetkama?
Ja ih sve rešavam, reče zmija.
I oboje zaćutaše.
Odrasle osobe neće vam naravno verovati. One zamišljaju da zauzimaju mnogo mesta. Smatraju sebe važnim kao baobabi. Preporučite im neka računaju. One obožavaju brojeve: to će im se dopasti. Ali ne gubite vreme na taj dosadni zadatak. Nema smisla. Imajte poverenja u mene.
Pošto se našao na Zemlji, mali princ je bio veoma iznenadjen što ne vidi nikoga. Već se uplašio da nije pogrešio planetu, kada se neki prsten boje meseca pokrete u pesku.
Dobro veče, reče mali princ za svaki slučaj.
Dobro veče, reče zmija.
Na koju sam planetu pao? upita mali princ.
Na Zemlju, u Afriku, odgovori zmija.
Oh!... Zar na Zemlji, nema nikoga?
Ovde je pustinja. U pustinjama nema nikoga. Zemlja je velika, reče zmija.
Mali princ sede na jedan kamen i podiže oči nebu:
Pitam se, rče on, da li su zvezde osvetljene zato da bi jednog dana svako mogao naći svoju. Pogledaj moju planetu. Ona je upravo iznad nas... Ali kako je daleko!
Lepa je, reče zmija. Zašto si došao ovamo?
Imao sam teškoća sa jednim cvetom, odgovori mali princ.
O! reče zmija.
I oboje zaćutaše.
Gde su ljudi? najzad ponovo progovori mali princ. Čovek se oseća malo usamljen u pustinji...
Čovek je usamljen i medju ljudima, reče zmija. Mali princ je dugo posmatrao zmiju:
Čudna si ti životinja, progovori on najzad, tanka kao prst...
Ali sam moćnija od kraljevskog prsta, reče zmija.
Mali princ se osmehnu:
Nisi baš tako moćna... nemaš čak ni noge... nisi u stanju ni da putuješ...
Mogu te odneti dalje nego brod, reče zmija.
Ona se omota oko noge malog princa kao zlatna grivna:
Onog kojga ja dodirnem, vraća se u zemlju odakle je i došao, dodade ona. Ali ti si čist i dolaziš sa jedne zvezde...
Mali princ ne odgovori ništa.
Žao mi te je, tako slabog, na ovoj Zemlji od kamena. Mogu ti pomoći jednoga dana ako budeš mnogo žalio za svojom planetom. Mogu...
Oh! Razumeo sam vrlo dobro, reče mali princ, ali zašto ti uvek govoriš u zagonetkama?
Ja ih sve rešavam, reče zmija.
I oboje zaćutaše.
-
FortunaBela
- Posts: 6376
- Joined: 02/01/2005 11:01
- Location: SWE
#35
Mali princ predje pustinju, i srete samo jedan cvet. Cvet s tri listića, neki beznačajni cvetić...
Dobar dan, reče mali princ.
Dobar dan, odgovori cvet.
Gde su ljudi? učtivo zapita mali princ.
Cvet je jednog dana video neki karavan kako prolazi.
Ljudi? Ima ih, verujem, pet ili šest. Spazio sam ih pre mnogo godina. Ali nikad se ne zna gde su. Nestalni su kao vetar. Nemaju korena i to im mnogo smeta.
Zbogom, reče mali princ.
Zbogom, reče cvet.
Dobar dan, reče mali princ.
Dobar dan, odgovori cvet.
Gde su ljudi? učtivo zapita mali princ.
Cvet je jednog dana video neki karavan kako prolazi.
Ljudi? Ima ih, verujem, pet ili šest. Spazio sam ih pre mnogo godina. Ali nikad se ne zna gde su. Nestalni su kao vetar. Nemaju korena i to im mnogo smeta.
Zbogom, reče mali princ.
Zbogom, reče cvet.
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#36
Mali princ se pope na neku visoku planinu. Jedine planine koje je dotle upoznao bila su tri vulkana koji su mu dopirali do kolena. A ugašenim vulkanom služio se kao stoličicom. »Sa jedne visoke planine kao što je ova, pomisli on u sebi, obuhvatiću pogledom celu planetu i sve ljude...« Ali je primetio samo oštre kamene vrhove.
Dobar dan, reče on za svaki slučaj.
Dobar dan... Dobar dan... Dobar dan... odgovori odjek.
Ko ste vi? upita mali princ.
Ko ste vi... ko ste vi... ko ste vi... odgovori odjek.
Budite mi prijatelji, ja sam sam, reče on.
Ja sam sam... ja sam sam... ja sam sam... odgovori odjek.
»Čudne li planete!« pomisli on tada. »Sva je suva, sva je šiljasta i sva slana. I ljudi nemaju mašte. Ponavljaju ono što im se kaže... Kod kuće sam imao jednu ružu: ona je uvek govorila prva...«
Dobar dan, reče on za svaki slučaj.
Dobar dan... Dobar dan... Dobar dan... odgovori odjek.
Ko ste vi? upita mali princ.
Ko ste vi... ko ste vi... ko ste vi... odgovori odjek.
Budite mi prijatelji, ja sam sam, reče on.
Ja sam sam... ja sam sam... ja sam sam... odgovori odjek.
»Čudne li planete!« pomisli on tada. »Sva je suva, sva je šiljasta i sva slana. I ljudi nemaju mašte. Ponavljaju ono što im se kaže... Kod kuće sam imao jednu ružu: ona je uvek govorila prva...«
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#37
Ali se desi da mali princ, pošto je dugo koračao po pesku, kamenju i snegu, najzad pronadje neki put. A svi putevi vode ka ljudima.
Dobar dan, reče on.
Bio je to vrt pun rascvetalih ruža.
Dobar dan, odgovoriše ruže.
Mali princ ih pogleda. Sve su ličile na njegovu ružu.
Ko ste vi? zapita ih zaprepašćen.
Mi smo ruže, rekoše ruže.
Oh! reče mali princ...
Osećao se vrlo nesrećan. Njegova ruža mu je pričala da je ona jedinstveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo je pet hiljada potpuno istih!
»Ona bi bila vrlo uvredjena, kad bi to videla, pomisli on... strašno bi se zakašljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smešna. I ja bih bio prinudjen da se pravim kao da je negujem, jer bi inače, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre...
Zatim pomisli opet: »Verovao sam da sam bogat što imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo običnu ružu. Nju i moja tri vulkana koji mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan, možda, zauvek ugašen; sve to ne čini me baš velikim princom...« I on leže na travu i gorko zaplaka....
Dobar dan, reče on.
Bio je to vrt pun rascvetalih ruža.
Dobar dan, odgovoriše ruže.
Mali princ ih pogleda. Sve su ličile na njegovu ružu.
Ko ste vi? zapita ih zaprepašćen.
Mi smo ruže, rekoše ruže.
Oh! reče mali princ...
Osećao se vrlo nesrećan. Njegova ruža mu je pričala da je ona jedinstveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo je pet hiljada potpuno istih!
»Ona bi bila vrlo uvredjena, kad bi to videla, pomisli on... strašno bi se zakašljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smešna. I ja bih bio prinudjen da se pravim kao da je negujem, jer bi inače, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre...
Zatim pomisli opet: »Verovao sam da sam bogat što imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo običnu ružu. Nju i moja tri vulkana koji mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan, možda, zauvek ugašen; sve to ne čini me baš velikim princom...« I on leže na travu i gorko zaplaka....
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#38
Tada se pojavi lisica:
Dobar dan, reče lisica.
Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide ništa.
Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom.
Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
Ja sam lisica, reče lisica.
Hodi da se igramo, predloži joj mali princ. – Tako sam tužan...
Ne mogu da se igram s tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena.
Ah! izvini, reče mali princ.
A onda, razmislivši, dodade:
Šta znači to »pripitomljena«?
Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš?
Tražim ljude, reče mali princ. Šta znači to »pripitomiti«?
Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljiivi. Tražiš li kokoši?
Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to »pripitomiti«?
To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači »stvoriti veze«...
Stvoriti veze?
Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na vetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu...
Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža... mislim da me je pripitomila...
To je moguće, reče lisica. Čega ve nema na Zemlji...
Ah! to nije na Zemlji, reče mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
Na nekoj drugoj planeti?
Da.
Ima li lovaca na toj planeti?
Ne.
Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši?
Ne.
Ništa nije savršeno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
Moj život je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izidjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li, tamo dole, polje puno žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kda me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu...
Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa:
Molim te... pripšitomi me, reče ona.
Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadjem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako trgovaca nema koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja pripitomi me!
Šta treba da učinim? upita mali princ.
Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana sešćeš malo bliže...
Sutradan mali princ ponovo dodje.
Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Ukoliko vreme bude odmicalo biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbudjena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spremim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.
Šta je to obred? upita mali princ.
I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer, postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne napamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kada se dan rastanka približi:
Ah! reče lisica... Plakaću.
Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim...
Naravno, reče lisica.
Ali ti ćeš plakati! reče mali princ.
Naravno, reče lisica.
Znači, time ništa ne dobijaš!
Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.
Zatim dodade:
Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on...
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu...
Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Dobar dan, reče lisica.
Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide ništa.
Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom.
Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
Ja sam lisica, reče lisica.
Hodi da se igramo, predloži joj mali princ. – Tako sam tužan...
Ne mogu da se igram s tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena.
Ah! izvini, reče mali princ.
A onda, razmislivši, dodade:
Šta znači to »pripitomljena«?
Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš?
Tražim ljude, reče mali princ. Šta znači to »pripitomiti«?
Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljiivi. Tražiš li kokoši?
Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to »pripitomiti«?
To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači »stvoriti veze«...
Stvoriti veze?
Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na vetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu...
Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža... mislim da me je pripitomila...
To je moguće, reče lisica. Čega ve nema na Zemlji...
Ah! to nije na Zemlji, reče mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
Na nekoj drugoj planeti?
Da.
Ima li lovaca na toj planeti?
Ne.
Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši?
Ne.
Ništa nije savršeno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
Moj život je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izidjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li, tamo dole, polje puno žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kda me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu...
Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa:
Molim te... pripšitomi me, reče ona.
Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadjem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako trgovaca nema koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja pripitomi me!
Šta treba da učinim? upita mali princ.
Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana sešćeš malo bliže...
Sutradan mali princ ponovo dodje.
Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Ukoliko vreme bude odmicalo biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbudjena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spremim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.
Šta je to obred? upita mali princ.
I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer, postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne napamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kada se dan rastanka približi:
Ah! reče lisica... Plakaću.
Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim...
Naravno, reče lisica.
Ali ti ćeš plakati! reče mali princ.
Naravno, reče lisica.
Znači, time ništa ne dobijaš!
Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.
Zatim dodade:
Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on...
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu...
Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-
FortunaBela
- Posts: 6376
- Joined: 02/01/2005 11:01
- Location: SWE
#40
-Dobar dan, rece mali princ.
-Dobar dan, odgovori skretnicar.
-Sta to radis? upita ga mali princ.
-Odabiram putnike, po sveznjevima od hiljadu, odgovori skretnicar. Ispracam vozove koji ih odnose cas na desnu stranu, cas na levu.
Jedan osvetljeni brzi voz, tutnjeci kao grmljavina, zatrese skretnicarevu kucicu.
-Prilicno se zure, rece mali princ. Za cim jure?
-To ne zna cak ni masinovoda, rece skretnicar.
I zatutnja, u suprotnom pravcu, drugi osvetljeni brzi voz.
-Zar se vec vracaju? upita mali princ.
-To nisu isti, rece skretnicar. To je razmena.
-Nisu bili zadovoljni tamo gde su bili?
-Covek nikad nije zadovoljan tamo gde je, rece skretnicar.
I zagrme treci osvetljeni brzi voz.
-Da li to oni gone one prve putnike? upita mali princ.
-Ne gone oni nikoga, rece skretnicar. Oni unutra spavaju ili zevaju. Samo deca pilje kroz prozor.
-Samo deca znaju sta zele, rece mali princ. Ona gube vreme oko jedne lutke od krpa, koja im postaje veoma vazna, i ako im je neko oduzme, ona placu...
-Srecni su, rece skretnicar.
-Dobar dan, odgovori skretnicar.
-Sta to radis? upita ga mali princ.
-Odabiram putnike, po sveznjevima od hiljadu, odgovori skretnicar. Ispracam vozove koji ih odnose cas na desnu stranu, cas na levu.
Jedan osvetljeni brzi voz, tutnjeci kao grmljavina, zatrese skretnicarevu kucicu.
-Prilicno se zure, rece mali princ. Za cim jure?
-To ne zna cak ni masinovoda, rece skretnicar.
I zatutnja, u suprotnom pravcu, drugi osvetljeni brzi voz.
-Zar se vec vracaju? upita mali princ.
-To nisu isti, rece skretnicar. To je razmena.
-Nisu bili zadovoljni tamo gde su bili?
-Covek nikad nije zadovoljan tamo gde je, rece skretnicar.
I zagrme treci osvetljeni brzi voz.
-Da li to oni gone one prve putnike? upita mali princ.
-Ne gone oni nikoga, rece skretnicar. Oni unutra spavaju ili zevaju. Samo deca pilje kroz prozor.
-Samo deca znaju sta zele, rece mali princ. Ona gube vreme oko jedne lutke od krpa, koja im postaje veoma vazna, i ako im je neko oduzme, ona placu...
-Srecni su, rece skretnicar.
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#41
Dobar dan, reče mali princ.
Dobar dan, reče trgovac.
To je bio trgovac savršenih pilula koje gase žedj. Čovek proguta jednu nedeljno i ne oseća više potrebu da pije.
Zašto to prodaješ? upita mali princ.
To je velika ušteda u vremenu, reče trgovac. Stručnjaci su proračunali. Čovek uštedi pedeset tri minuta nedeljno.
A šta radi za tih pedeset tri minuta?
Radi šta hoće...
»Kada bih ja imao, reče u sebi mali princ, kad bih ja imao slobodnih pedeset tri minuta, uputio bih se sasvim lagano nekom izvoru...«
Dobar dan, reče trgovac.
To je bio trgovac savršenih pilula koje gase žedj. Čovek proguta jednu nedeljno i ne oseća više potrebu da pije.
Zašto to prodaješ? upita mali princ.
To je velika ušteda u vremenu, reče trgovac. Stručnjaci su proračunali. Čovek uštedi pedeset tri minuta nedeljno.
A šta radi za tih pedeset tri minuta?
Radi šta hoće...
»Kada bih ja imao, reče u sebi mali princ, kad bih ja imao slobodnih pedeset tri minuta, uputio bih se sasvim lagano nekom izvoru...«
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#42
XXIV
Bilo je to osmog dana posle kvara koji mi se dogodio u pustinji, i dok sam slušao priču o trgovcu ispio sam poslednji gutljaj svoje zalihe vode.
Ah! rekoh malom princu, tvoje uspomene su vrlo lepe, ali ja još nisam popravio svoj avion, a nemam više ništa za piće, i ja bih isto tako bio vrlo srećan kada bih mogao da se uputim sasvim lagano nekom izvoru!
Moja prijateljica lija, reče mi on...
Mali moj, nije više reč o lisici!
Zašto?
Zato što ćemo umreti od žedji...
On nije razumeo moju misao te mi odgovori:
Dobro je što čovek ima prijatelja, čak i kad treba da umre. Ja sam vrlo zadovoljan što sam imao lisicu za prijatelja...
»Nije svestan opasnosti, pomislih. On nikada nijeni gladan ni žedan. Dovoljno mu je malo sunca...«
Ali on me pogleda i odgovori na moju misao:
I ja sam žedan... hajde da potražimo neki bunar...
Napravih jedan umoran pokret: glupo je tražiti bunar na sreću u bekrajnoj pustinji. Ipak krenusmo.
Pošto smo satima koračali, ćuteći, pade noć, i zvezde počeše da se pale. Primećivao sam ih kao u snu, jer sam imao malu groznicu zbog žedji. Reči malog princa vrzmale su mi se po pameti:
I ti si dakle žedan? zapitah ga.
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Reče mi jednostavno:
Voda može biti dobra i za srce...
Nisam razumeo njegov odgovor, ali ućutah... Znao sam dobro da ga nije trebalo ispitivati.
Bio je umoran. Sede. Sedoh pored njega. A posle kratkog ćutanja, on dodade:
Zvezde su lepe, zbog jednog cveta koga čovek ne vidi...
Odgovorih »naravno«, i posmatrah bez reči peščane nabore na mesečini.
Pustinja je lepa, dodade on...
I to je bila istina. Uvek sam voleo pustinju. Čovek sedne na neku peščanu dunu. Ne vidi ništa. Ne čuje ništa. Pa ipak nešto svetluca u tišini...
Ono što krasi pustinju, reče mali princ, to je što se unjoj negde skriva bunar...
Iznenada shvatih ovo tajanstveno svetlucanje peska. Kad sam bio mali, stanovao sam u jednoj staroj kući, za koju se pričalo da je u njoj zakopano blago. Naravno, niko ga nikad nije našao, a možda ga čak nije ni tražio. Ali je njime bila začarana cela kuća. Moja kuća je duboko u sebi skrivala jednu tajnu...
Da, rekoh malom princu, bilo da je u pitanju kuća, zvezde ili pustinja, ono što čini njihovu lepotu nevidljivo je!
Pošto je mali princ zaspao, uzeh ga u naručje i ponovo krenuh. Bio sam uzbudjen. Činilo mi se da nosim neko krhko blago. Izgledalo mi je čak da na Zemlji nema ničeg krhkijeg. Posmatrao sam, na mesečini to bledo čelo, te zatvorene oči, te pramenove kose koji su lepršali na vetru i govorio u sebi: »Ja ovde vidim samo ljusku. Najvažnije je nevidljivo...«
Kako se na njegovim poluotvorenim ustima ocrtavao osmeh, rekoh još: »Ono što me najviše uzbudjuje kod ovog malog usnulog princa, to je njegova vernost jednom cvetu, to je slika jedne ruže koja zrači u njemu kao plamen lampe, čak i kada spava...« I činio mi se još krhkiji. Treba dobro čuvati lampe: najmanji vetrić može ih ugasiti...
I, idući tako, pronašao sam pred zoru bunar.
Bilo je to osmog dana posle kvara koji mi se dogodio u pustinji, i dok sam slušao priču o trgovcu ispio sam poslednji gutljaj svoje zalihe vode.
Ah! rekoh malom princu, tvoje uspomene su vrlo lepe, ali ja još nisam popravio svoj avion, a nemam više ništa za piće, i ja bih isto tako bio vrlo srećan kada bih mogao da se uputim sasvim lagano nekom izvoru!
Moja prijateljica lija, reče mi on...
Mali moj, nije više reč o lisici!
Zašto?
Zato što ćemo umreti od žedji...
On nije razumeo moju misao te mi odgovori:
Dobro je što čovek ima prijatelja, čak i kad treba da umre. Ja sam vrlo zadovoljan što sam imao lisicu za prijatelja...
»Nije svestan opasnosti, pomislih. On nikada nijeni gladan ni žedan. Dovoljno mu je malo sunca...«
Ali on me pogleda i odgovori na moju misao:
I ja sam žedan... hajde da potražimo neki bunar...
Napravih jedan umoran pokret: glupo je tražiti bunar na sreću u bekrajnoj pustinji. Ipak krenusmo.
Pošto smo satima koračali, ćuteći, pade noć, i zvezde počeše da se pale. Primećivao sam ih kao u snu, jer sam imao malu groznicu zbog žedji. Reči malog princa vrzmale su mi se po pameti:
I ti si dakle žedan? zapitah ga.
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Reče mi jednostavno:
Voda može biti dobra i za srce...
Nisam razumeo njegov odgovor, ali ućutah... Znao sam dobro da ga nije trebalo ispitivati.
Bio je umoran. Sede. Sedoh pored njega. A posle kratkog ćutanja, on dodade:
Zvezde su lepe, zbog jednog cveta koga čovek ne vidi...
Odgovorih »naravno«, i posmatrah bez reči peščane nabore na mesečini.
Pustinja je lepa, dodade on...
I to je bila istina. Uvek sam voleo pustinju. Čovek sedne na neku peščanu dunu. Ne vidi ništa. Ne čuje ništa. Pa ipak nešto svetluca u tišini...
Ono što krasi pustinju, reče mali princ, to je što se unjoj negde skriva bunar...
Iznenada shvatih ovo tajanstveno svetlucanje peska. Kad sam bio mali, stanovao sam u jednoj staroj kući, za koju se pričalo da je u njoj zakopano blago. Naravno, niko ga nikad nije našao, a možda ga čak nije ni tražio. Ali je njime bila začarana cela kuća. Moja kuća je duboko u sebi skrivala jednu tajnu...
Da, rekoh malom princu, bilo da je u pitanju kuća, zvezde ili pustinja, ono što čini njihovu lepotu nevidljivo je!
Pošto je mali princ zaspao, uzeh ga u naručje i ponovo krenuh. Bio sam uzbudjen. Činilo mi se da nosim neko krhko blago. Izgledalo mi je čak da na Zemlji nema ničeg krhkijeg. Posmatrao sam, na mesečini to bledo čelo, te zatvorene oči, te pramenove kose koji su lepršali na vetru i govorio u sebi: »Ja ovde vidim samo ljusku. Najvažnije je nevidljivo...«
Kako se na njegovim poluotvorenim ustima ocrtavao osmeh, rekoh još: »Ono što me najviše uzbudjuje kod ovog malog usnulog princa, to je njegova vernost jednom cvetu, to je slika jedne ruže koja zrači u njemu kao plamen lampe, čak i kada spava...« I činio mi se još krhkiji. Treba dobro čuvati lampe: najmanji vetrić može ih ugasiti...
I, idući tako, pronašao sam pred zoru bunar.
-
FortunaBela
- Posts: 6376
- Joined: 02/01/2005 11:01
- Location: SWE
#43
Ljudi se, reče mali princ, tiskaju po brzim vozovima, ali ne znaju više šta traže. Onda postaju nemirni i vrte se u krugu...
I dodade:
Ne vredi...
Bunar do koga smo stigli nije ličio na bunare u Sahari. Saharski bunari su obične rupe iskopane u pesku. Ovaj je ličio na seoski bunar. Ali tu nije bilo nikakvog sela i ja sam mislio da sanjam.
To je neobično, rekoh malom princu, sve je spremno: čekrk, vedro i uže...
On se nasmeja, dodirnu uže, i pusti da se čekrk odmota. Čekrk zaškripa kao što škripi stari petao na krovu kad dugo nije bilo vetra.
Čuješ li, reče mali princ, mi smo probudili ovaj bunar i on peva...
Nisam želeo da se napreže:
Pusti mene, rekoh mu, to je suviše teško za tebe.
Polako sam digao vedro do kamene ograde. Tu sam ga čvrsto uglavio. U ušima mi je još brujala pesma čekrka, a u vodi koja je još podrhtavala video sam kako podrhtava sunce.
Žedan sam te vode, reče mali prnc, da mi da pijem...
I ja sam razumeo šta je tražio!
Podigao sam vedro do njegovih usana. Pio je zatvorenih očiju. Bilo je tiho kao na svečanosti. Ta voda je bila više nego hrana. Ona je proizišla iz hoda pod zvezdama, iz pesme čekrka, iz napora mojih ruku. Prijala je srcu kao poklon. Kad sam bio mali, svetlost božićnjeg drvca, muzika ponoćne službe, blagi osmesi, davali su tako mom božićnjem poklonu svu njegovu čar.
Ljudi sa tvoje planete, reče mali princ, gaje pet hiljada ruža samo u jednom vrtu... i nisu u stanju da u njima nadju ono što traže...
Nisu u stanju da nadju, odgovorih...
A ipak, ono što traže, može se naći u jednoj jedinoj ruži ili u malo vode...
Naravno, odgovorih.
A mali princ dodade:
Ali oči su slepe. Treba tražiti srcem.
Napio sam se. Disao sam duboko. Pesak u zoru ima boju meda. Bio sam srećan i zbog te boje meda. Zašto je morala da se umeša tuga...
Treba da održiš svoje obećanje, reče mi tiho mali princ, koji je opet seo pored mene.
Kakvo obećanje?
Znaš i sam... brnjicu za moju ovcu... ja sam odgovoran za onaj cvet!
Izvukoh iz džepa moje nedovršene crteže. Mali princ ih spazi i reče smejući se:
Tvoji baobabi liče pomalo na kupus...
Oh!
A ja sam bio tako gord na baobabe!
Tvoja lisica... njene uši... liče pomalo na rogove... i suviše su duge!
On se i dalje smejao.
Nepravedan si, mališa, nisam nikad ništa umeo da crtam sem zmijskog cara spolja i iznutra.
Oh! Biće dobro! reče on, deca razumeju.
Nacrtao sam dakle brnjicu. Srce mi se steglo dok sam mu je davao:
Ti imaš neke namere za koje ja ne znam...
Ali mi on ne odgovori. Samo mi reče:
Znaš, moj pad na Zemlju... sutra će biti godinu dana...
Zatim, poćutavši malo, dodade:
Pao sam tu sasvim blizu...
I pocrvene.
Ne razumevajući zašto, ja osetih opet neku čudnu tugu. Ali, mi jedno pitanje pade na pamet:
Znači da to nije slučajno što si se onog jutra kad sam te sreo, pre osam dana, šetao tako, sasvim sam, hiljadama milja daleko od svih naselja. Vraćao si se na mesto gde si pao?
Mali princ još više pocrvene.
Ja dodah kolebajući se:
Možda zbog godišnjice?
Mali princ ponovo pocrvene. On nikada nije odgovarao na pitanja, ali kda čovek pocrveni to znači »da«, zar ne?
Ah! rekoh mu ja, bojim se...
Ali mi on odgovori:
Ti treba sada da radiš. Treba da se vratiš svojoj mašini. Čekaću te ovde. Vrati se sutra uveče...
Ali to me nije umirilo. Setio sam se lisice. Ako čovek dopusti da ga pripitome, može se desiti da zaplače...
I dodade:
Ne vredi...
Bunar do koga smo stigli nije ličio na bunare u Sahari. Saharski bunari su obične rupe iskopane u pesku. Ovaj je ličio na seoski bunar. Ali tu nije bilo nikakvog sela i ja sam mislio da sanjam.
To je neobično, rekoh malom princu, sve je spremno: čekrk, vedro i uže...
On se nasmeja, dodirnu uže, i pusti da se čekrk odmota. Čekrk zaškripa kao što škripi stari petao na krovu kad dugo nije bilo vetra.
Čuješ li, reče mali princ, mi smo probudili ovaj bunar i on peva...
Nisam želeo da se napreže:
Pusti mene, rekoh mu, to je suviše teško za tebe.
Polako sam digao vedro do kamene ograde. Tu sam ga čvrsto uglavio. U ušima mi je još brujala pesma čekrka, a u vodi koja je još podrhtavala video sam kako podrhtava sunce.
Žedan sam te vode, reče mali prnc, da mi da pijem...
I ja sam razumeo šta je tražio!
Podigao sam vedro do njegovih usana. Pio je zatvorenih očiju. Bilo je tiho kao na svečanosti. Ta voda je bila više nego hrana. Ona je proizišla iz hoda pod zvezdama, iz pesme čekrka, iz napora mojih ruku. Prijala je srcu kao poklon. Kad sam bio mali, svetlost božićnjeg drvca, muzika ponoćne službe, blagi osmesi, davali su tako mom božićnjem poklonu svu njegovu čar.
Ljudi sa tvoje planete, reče mali princ, gaje pet hiljada ruža samo u jednom vrtu... i nisu u stanju da u njima nadju ono što traže...
Nisu u stanju da nadju, odgovorih...
A ipak, ono što traže, može se naći u jednoj jedinoj ruži ili u malo vode...
Naravno, odgovorih.
A mali princ dodade:
Ali oči su slepe. Treba tražiti srcem.
Napio sam se. Disao sam duboko. Pesak u zoru ima boju meda. Bio sam srećan i zbog te boje meda. Zašto je morala da se umeša tuga...
Treba da održiš svoje obećanje, reče mi tiho mali princ, koji je opet seo pored mene.
Kakvo obećanje?
Znaš i sam... brnjicu za moju ovcu... ja sam odgovoran za onaj cvet!
Izvukoh iz džepa moje nedovršene crteže. Mali princ ih spazi i reče smejući se:
Tvoji baobabi liče pomalo na kupus...
Oh!
A ja sam bio tako gord na baobabe!
Tvoja lisica... njene uši... liče pomalo na rogove... i suviše su duge!
On se i dalje smejao.
Nepravedan si, mališa, nisam nikad ništa umeo da crtam sem zmijskog cara spolja i iznutra.
Oh! Biće dobro! reče on, deca razumeju.
Nacrtao sam dakle brnjicu. Srce mi se steglo dok sam mu je davao:
Ti imaš neke namere za koje ja ne znam...
Ali mi on ne odgovori. Samo mi reče:
Znaš, moj pad na Zemlju... sutra će biti godinu dana...
Zatim, poćutavši malo, dodade:
Pao sam tu sasvim blizu...
I pocrvene.
Ne razumevajući zašto, ja osetih opet neku čudnu tugu. Ali, mi jedno pitanje pade na pamet:
Znači da to nije slučajno što si se onog jutra kad sam te sreo, pre osam dana, šetao tako, sasvim sam, hiljadama milja daleko od svih naselja. Vraćao si se na mesto gde si pao?
Mali princ još više pocrvene.
Ja dodah kolebajući se:
Možda zbog godišnjice?
Mali princ ponovo pocrvene. On nikada nije odgovarao na pitanja, ali kda čovek pocrveni to znači »da«, zar ne?
Ah! rekoh mu ja, bojim se...
Ali mi on odgovori:
Ti treba sada da radiš. Treba da se vratiš svojoj mašini. Čekaću te ovde. Vrati se sutra uveče...
Ali to me nije umirilo. Setio sam se lisice. Ako čovek dopusti da ga pripitome, može se desiti da zaplače...
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#44
Pored bunara nalazile su se ruševine nekog starog kamenog zida. Kad sam se vraćao s posla, sutradan uveče, opazio sam izdaleka mog malog princa kako sedi gore na zidu, spuštenih nogu. I čuo sam ga kako govori:
Ti se dakle ne sećaš? govorio je on. – Nije bilo baš ovde!
Neki glas mu je bez sumnje govorio, jer on odvrati:
Da! Da! tačno u ovaj dan, ali ne na ovom mestu...
Produžio sam prema zidu. Još nikog nisam ni video ni čuo. Ali, mali princ ponovo odgovori:
... Naravno. Videćeš gde počinje moj trag na pesku. Čekaj me tamo. Doći ću noćas.
Bio sam na dvadeset metara od zida i još nisam ništa video.
Posle kraćeg ćutanja, mali princ opet reče:
Imaš li dobrog otrova? Je si li sigurna da se neću dugo mučiti?
Stadoh, stegnutog srca, ali još uvek nisam razumevao.
Tada spustih pogled do podnožja zida i odskočih! Tu, ustremljena prema malom princu, nalazila se jedna od onih žutih zmija koje vas ubiju za trideset sekundi. Preturajući po džepu da bih izvadio svoj revolver, počeh da trčim, ali na šum mojih koraka zmija polako potonu u pesak, kao mlaz vode koji presahnjuje, i ne žureći se šmugnu medju kamenje uz lak metalni zvuk.
Stigoh do zida tačno u času da prihvatim u naručje mog mališana princa, bledog kao smrt.
Šta to treba da znači! Govoriš sada sa zmijama!
Skinuo sam mu njegov večiti zlatni šal. Pokvasio sam mu slepoočnice i dao mu da pije. I sada se nisam usudjivao ništa više da pitam. Gledao me je ozbiljno i zagrlio me oko vrata.
Osećao sam kako mu srce kuca kao u ptičeta koje umire pogodjeno iz puške. On mi reče:
Radujem se što si pronašao kvar u tvojoj mašini. Sad možeš da se vratiš kući...
Otkud znaš!
Upravo sam hteo da mu saopštim da sam, preko svakog očekivanja, uspeo da završim svoj posao!
On ništa ne odgovori na moje pitanje, ali dodade:
I ja se danas vraćam kući...
Zatim reče setno:
To je mnogo dalje... mnogo teže...
Osećao sam da se dešaa nešto neobično. Stezao sam ga u naručje kaop malo dete, a ipak mi se činilo kao da tone pravo u neki bezdan a ja nisam u stanju ništa da učinim da ga zadržim...
Imao je ozbiljan pogled, zagledan u daljinu:
Imam tvoju ovcu. I imam kutiju za ovcu. I brnjicu...
On se tužno osmehnu.
Dugo sam čekao. Osećao sam da mu se malo-pomalo vraća toplota:
Siromah mališa uplašio si se...
Razume se da se uplašio! Ali on se tiho nasmeja:
Još više ću se plašiti večeras...
Osetih kako se ponovo ledim pred neizbežnim. I shvatih da ne mogu da podnesem misao da više nikada neću čuti taj smeh. Za mene je on bio kao izvor u pustinji.
Mali moj, hoću i dalje da te slušam kako se smeješ...
Ali on mi reče:
Ove noći, biće godina dana. Moja zvezda će se nalaziti tačno iznad onog mesta gde sam pao prošle godine...
Mališa, zar ne, to je samo ružan san, ta priča o zmiji i o sastanku i o zvezdi...
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Reče mi:
Ono što je važno, to se ne vidi...
Naravno...
To je kao sa cvetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je noću gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cveće.
Naravno...
To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog čekrka i užeta... sećaš li se... bila je slatka.
Naravno...
Gledaćeš noću zvezde. Moja je isuviše mala da bih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda biće za tebe jedna od zvezda. Volećeš dakle da gledaš sve zvezde... Sve će one biti tvoji prijatelji. A zatim, pokloniću ti nešto...
On se opet nasmeja:
Ah! mali moj, kako volim tvoj osmeh!
Upravo to će biti moj poklon... biće to kao s vodom...
Šta hoćeš da kažeš?
Za sve ljude zvezde ne znače isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za učenjake, one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo ćute. A ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema...
Šta hoćeš da kažeš?
Kad budeš gledaonebo, noću, pošto ću ja stanovati na jednoj od njih, pošto ću se ja smejati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
A kada se utešiš (čovek se uvek uteši), biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi uvek prijatelj. Poželećeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš ponekad prozor, onako, iz zadovoljstva... I tvoji prijatelji biće iznenadjeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im tada reći: »Da, zvezde me uvek zasmejavaju!« A oni će pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio...
On se i dalje smejao.
To će biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju...
On se još smejao. A zatim se uozbilji:
Noćas... znaš... nemoj doći.
Neću se odvajati od tebe.
Izgledaće kao da sam bolestan... izgledaće pomalo kao da umirem. Tako je to. Nemoj doći da to gledaš, nema smisla...
Neću se odvajati od tebe.
Ali je on bio zabrinut.
Kažem ti to... i zbog zmije. Ne treba da te ujede... Zmije su zle. Mogu da ujedu iz zadovoljstva...
Neću se odvajati od tebe.
Ali nešto ga umiri:
Istina, one nemaju više otrova za drugi ujed...
Te noći nisam primetio kad je pošao. Pobegao je nečujno. Kada sam uspeo da ga stignem, išao je odlučno, brzim korakom. Reče mi samo:
Ah! Tu si...
I uze me za ruku. Ali se još mučio:
Grešiš. Biće ti teško. Izgledaću kao da sam mrtav, a to neće biti istina...
Ja sam ćutao.
Shvataš. To je vrlo daleko. Ne mogu da ponesem ovo telo. Suviše je teško.
Ja sam ćutao.
To će biti kao stara napuštena ljuštura. Stare ljušture nisu tužne...
Ja sam ćutao.
On se malo obeshrabri. Ali učini još jedan napor:
Biće lepo, znaš. I ja ću gledati zvezde. Sve zvezde će biti bunari sa zardjalim čekrkom. Sve će mi zvezde sipati da pijem...
Ja sam ćutao.
To će biti veoma zabavno! Ti ćeš imati pet stotina miliona zvončića, a ja ću imati pet stotina miliona izvora...
I on zaćuta, jer je plakao...
To je tamo. Pusti me jedan korak samog.
I on sede, jer se plašio.
Zatim reče:
Znaš... moja ruža... ja sam za nju odgovoran! A ona je tako slaba! Ona je tako bezazlena! Ona ima samo četiri ništavna trna da je brane od sveta...
I ja sam seo jer više nisam mogao da stojim. On reče:
Eto... To je sve...
Još malo je oklevao, zatim ustade. Koraknu. Ja nisam mogao da se maknem.
Blesnu žuta munja kraj njegove noge. On ostade trenutak nepomičan. Nije viknuo. Pao je polako kao što pada drvo. Nije se ništa čulo zbog peska.
Ti se dakle ne sećaš? govorio je on. – Nije bilo baš ovde!
Neki glas mu je bez sumnje govorio, jer on odvrati:
Da! Da! tačno u ovaj dan, ali ne na ovom mestu...
Produžio sam prema zidu. Još nikog nisam ni video ni čuo. Ali, mali princ ponovo odgovori:
... Naravno. Videćeš gde počinje moj trag na pesku. Čekaj me tamo. Doći ću noćas.
Bio sam na dvadeset metara od zida i još nisam ništa video.
Posle kraćeg ćutanja, mali princ opet reče:
Imaš li dobrog otrova? Je si li sigurna da se neću dugo mučiti?
Stadoh, stegnutog srca, ali još uvek nisam razumevao.
Tada spustih pogled do podnožja zida i odskočih! Tu, ustremljena prema malom princu, nalazila se jedna od onih žutih zmija koje vas ubiju za trideset sekundi. Preturajući po džepu da bih izvadio svoj revolver, počeh da trčim, ali na šum mojih koraka zmija polako potonu u pesak, kao mlaz vode koji presahnjuje, i ne žureći se šmugnu medju kamenje uz lak metalni zvuk.
Stigoh do zida tačno u času da prihvatim u naručje mog mališana princa, bledog kao smrt.
Šta to treba da znači! Govoriš sada sa zmijama!
Skinuo sam mu njegov večiti zlatni šal. Pokvasio sam mu slepoočnice i dao mu da pije. I sada se nisam usudjivao ništa više da pitam. Gledao me je ozbiljno i zagrlio me oko vrata.
Osećao sam kako mu srce kuca kao u ptičeta koje umire pogodjeno iz puške. On mi reče:
Radujem se što si pronašao kvar u tvojoj mašini. Sad možeš da se vratiš kući...
Otkud znaš!
Upravo sam hteo da mu saopštim da sam, preko svakog očekivanja, uspeo da završim svoj posao!
On ništa ne odgovori na moje pitanje, ali dodade:
I ja se danas vraćam kući...
Zatim reče setno:
To je mnogo dalje... mnogo teže...
Osećao sam da se dešaa nešto neobično. Stezao sam ga u naručje kaop malo dete, a ipak mi se činilo kao da tone pravo u neki bezdan a ja nisam u stanju ništa da učinim da ga zadržim...
Imao je ozbiljan pogled, zagledan u daljinu:
Imam tvoju ovcu. I imam kutiju za ovcu. I brnjicu...
On se tužno osmehnu.
Dugo sam čekao. Osećao sam da mu se malo-pomalo vraća toplota:
Siromah mališa uplašio si se...
Razume se da se uplašio! Ali on se tiho nasmeja:
Još više ću se plašiti večeras...
Osetih kako se ponovo ledim pred neizbežnim. I shvatih da ne mogu da podnesem misao da više nikada neću čuti taj smeh. Za mene je on bio kao izvor u pustinji.
Mali moj, hoću i dalje da te slušam kako se smeješ...
Ali on mi reče:
Ove noći, biće godina dana. Moja zvezda će se nalaziti tačno iznad onog mesta gde sam pao prošle godine...
Mališa, zar ne, to je samo ružan san, ta priča o zmiji i o sastanku i o zvezdi...
Ali on ne odgovori na moje pitanje. Reče mi:
Ono što je važno, to se ne vidi...
Naravno...
To je kao sa cvetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je noću gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cveće.
Naravno...
To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog čekrka i užeta... sećaš li se... bila je slatka.
Naravno...
Gledaćeš noću zvezde. Moja je isuviše mala da bih ti pokazao gde se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda biće za tebe jedna od zvezda. Volećeš dakle da gledaš sve zvezde... Sve će one biti tvoji prijatelji. A zatim, pokloniću ti nešto...
On se opet nasmeja:
Ah! mali moj, kako volim tvoj osmeh!
Upravo to će biti moj poklon... biće to kao s vodom...
Šta hoćeš da kažeš?
Za sve ljude zvezde ne znače isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za učenjake, one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo ćute. A ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema...
Šta hoćeš da kažeš?
Kad budeš gledaonebo, noću, pošto ću ja stanovati na jednoj od njih, pošto ću se ja smejati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao.
A kada se utešiš (čovek se uvek uteši), biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi uvek prijatelj. Poželećeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš ponekad prozor, onako, iz zadovoljstva... I tvoji prijatelji biće iznenadjeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im tada reći: »Da, zvezde me uvek zasmejavaju!« A oni će pomisliti da si lud. Ala sam ti podvalio...
On se i dalje smejao.
To će biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju...
On se još smejao. A zatim se uozbilji:
Noćas... znaš... nemoj doći.
Neću se odvajati od tebe.
Izgledaće kao da sam bolestan... izgledaće pomalo kao da umirem. Tako je to. Nemoj doći da to gledaš, nema smisla...
Neću se odvajati od tebe.
Ali je on bio zabrinut.
Kažem ti to... i zbog zmije. Ne treba da te ujede... Zmije su zle. Mogu da ujedu iz zadovoljstva...
Neću se odvajati od tebe.
Ali nešto ga umiri:
Istina, one nemaju više otrova za drugi ujed...
Te noći nisam primetio kad je pošao. Pobegao je nečujno. Kada sam uspeo da ga stignem, išao je odlučno, brzim korakom. Reče mi samo:
Ah! Tu si...
I uze me za ruku. Ali se još mučio:
Grešiš. Biće ti teško. Izgledaću kao da sam mrtav, a to neće biti istina...
Ja sam ćutao.
Shvataš. To je vrlo daleko. Ne mogu da ponesem ovo telo. Suviše je teško.
Ja sam ćutao.
To će biti kao stara napuštena ljuštura. Stare ljušture nisu tužne...
Ja sam ćutao.
On se malo obeshrabri. Ali učini još jedan napor:
Biće lepo, znaš. I ja ću gledati zvezde. Sve zvezde će biti bunari sa zardjalim čekrkom. Sve će mi zvezde sipati da pijem...
Ja sam ćutao.
To će biti veoma zabavno! Ti ćeš imati pet stotina miliona zvončića, a ja ću imati pet stotina miliona izvora...
I on zaćuta, jer je plakao...
To je tamo. Pusti me jedan korak samog.
I on sede, jer se plašio.
Zatim reče:
Znaš... moja ruža... ja sam za nju odgovoran! A ona je tako slaba! Ona je tako bezazlena! Ona ima samo četiri ništavna trna da je brane od sveta...
I ja sam seo jer više nisam mogao da stojim. On reče:
Eto... To je sve...
Još malo je oklevao, zatim ustade. Koraknu. Ja nisam mogao da se maknem.
Blesnu žuta munja kraj njegove noge. On ostade trenutak nepomičan. Nije viknuo. Pao je polako kao što pada drvo. Nije se ništa čulo zbog peska.
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#45
I sada, naravno, prošlo je šest godina... Još nikada nisam pričao ovu priču. Kada su me drugovi ponovo videli, bili su veoma zadovoljni što me vide živa. Bio sam tužan, ali sam im rekao: »To je od zamora...«
Sada sam se malo utešio. To jest... ne sasvim. Ali znam da se on vratio na svoju planetu, jer u zoru nisam pronašao njegovo telo. To nije bilo tako teško telo... A ja volim noću da slušam zvezde. Kao pet stotina miliona zvončića...
Ali evo, dogadja se nešto neobično. Na brnjicu, koju sam nacrtao za malog princa, zaboravio sam da stavim kožni kaiš! Nikada je neće moći da namesti svojoj ovci. I ja se pitam: »Šta li se dogodilo na njegovoj planeti? Možda je ipak ovca pojela ružu...«
Ponekad kažem sebi: »Naravno da nije! Mali princ zatvara svake noći svoju ružu pod stakleno zvono, i dobro pazi na svoju ovcu...« Tada sam srećan. I sve zvezde se smeju umiljato.
Ponekad opet kažem sebi: »Katkada je čovek rasejan i to je dovoljno! Jedno veče zaboravio je stakleno zvono, ili se možda jedne noći ovca iskrala nečujno...« Tada se svi zvončići pretvaraju u suze!...
Velika je to tajna. Za vas, koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije nimalo svejedno da li je negde, bogzna gde, jedna ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ružu...
Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije? I videćete kako se sve menja...
I nijedna odrasla osoba neće nikada razumeti da to ima toliko značaja!
Sada sam se malo utešio. To jest... ne sasvim. Ali znam da se on vratio na svoju planetu, jer u zoru nisam pronašao njegovo telo. To nije bilo tako teško telo... A ja volim noću da slušam zvezde. Kao pet stotina miliona zvončića...
Ali evo, dogadja se nešto neobično. Na brnjicu, koju sam nacrtao za malog princa, zaboravio sam da stavim kožni kaiš! Nikada je neće moći da namesti svojoj ovci. I ja se pitam: »Šta li se dogodilo na njegovoj planeti? Možda je ipak ovca pojela ružu...«
Ponekad kažem sebi: »Naravno da nije! Mali princ zatvara svake noći svoju ružu pod stakleno zvono, i dobro pazi na svoju ovcu...« Tada sam srećan. I sve zvezde se smeju umiljato.
Ponekad opet kažem sebi: »Katkada je čovek rasejan i to je dovoljno! Jedno veče zaboravio je stakleno zvono, ili se možda jedne noći ovca iskrala nečujno...« Tada se svi zvončići pretvaraju u suze!...
Velika je to tajna. Za vas, koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije nimalo svejedno da li je negde, bogzna gde, jedna ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ružu...
Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije? I videćete kako se sve menja...
I nijedna odrasla osoba neće nikada razumeti da to ima toliko značaja!
Last edited by horns&drums on 16/04/2006 12:18, edited 1 time in total.
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#46
Ovim se zavrsava moj prenos Malog princa, direktno sa zvezda na sarajevo-x.
Ne znam zasto ali malo me je sjeta opalila sto se zavrsio. No pozelite li ga ikada pogledajte gore i... stoji on i gleda nas odozgo.
Hvala ucesnicima
Ne znam zasto ali malo me je sjeta opalila sto se zavrsio. No pozelite li ga ikada pogledajte gore i... stoji on i gleda nas odozgo.
Hvala ucesnicima
-
misty
- Posts: 16
- Joined: 26/12/2005 19:58
#47
Horns,ne tuguj,i ja sam zaista emotivno vezana za "malog princa"!
Ima jedna druga stvar koju zelim da te pitam,da li si ikada u zivotu upoznao nekog ko je za tebe bio "mali princ" i koji ti je najdrazi dio !
Mislim ja volim komplet knjigu,ali ipak imam djelove koji su mi naj,naj!
S vremena na vrijeme procitam neki dio knjige i tako;;;....bas ko sto kazes spuca me neka sjeta,i inace dosta stvari u zivotu poredim sa "malim princom" i iskreno receno ne volim "odrasle osobe" !
I ne odustaj od teme,ima o malom princu jos dosta stvari da se kaze!
Ima jedna druga stvar koju zelim da te pitam,da li si ikada u zivotu upoznao nekog ko je za tebe bio "mali princ" i koji ti je najdrazi dio !
Mislim ja volim komplet knjigu,ali ipak imam djelove koji su mi naj,naj!
S vremena na vrijeme procitam neki dio knjige i tako;;;....bas ko sto kazes spuca me neka sjeta,i inace dosta stvari u zivotu poredim sa "malim princom" i iskreno receno ne volim "odrasle osobe" !
I ne odustaj od teme,ima o malom princu jos dosta stvari da se kaze!
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#48
Upravo ovaj zadnji boldirani dio tjera me da placem...
Ma ne da placem nego ja nista sjetnije u zivotu nisam procitao. Hvalim te Boze za sretno djetinjstvo, ljudi nemaju pojma koliko je to bitno za svakoga
Ma ne da placem nego ja nista sjetnije u zivotu nisam procitao. Hvalim te Boze za sretno djetinjstvo, ljudi nemaju pojma koliko je to bitno za svakoga
-
horns&drums
- Posts: 15667
- Joined: 16/03/2004 16:24
- Location: Quaff a cup to the dead already and hooray for the next to die
#49
I da, nekoliko puta mi je bio na dohvat ruke ali uvijek mi pobjegne vragolan mali
-
kriticarka_nikova
- Posts: 2669
- Joined: 04/02/2006 23:30
#50
Naravno da jesam.......
Slika Malog princa nalazi mi se na mobilnom
To je idealna knjiga sa dubokim porukama,ali sa tuznim krajem....
Mislim da se svi mozemo naci u njoj.
Toliko....
Slika Malog princa nalazi mi se na mobilnom
To je idealna knjiga sa dubokim porukama,ali sa tuznim krajem....
Mislim da se svi mozemo naci u njoj.
Toliko....