Ne znam, ja nikada ne bih mogao živjeti u tim državama. Nemate nikakav socijalni život. Imao poslovne sastanke i u Vankuveru, i u Montrealu, i u Minhenu, i tamo, i vamo, i ono što sam vidio, o pogledaj svoj dom anđele. U Kanadi svi paisvno agresivni, red beskućnika se proteže od Čaršije od Marijin Dvora, u centru grada se fiksa i puši met, svi hodaju ko zombiji, ovi što nisu beskućnici nemaju sjaja u očima, samo mtvilo, pola ih na antidepresivima, usamljeni i antisocijalni, ubitačna tišina a hrana grozna i nikakva. Cancer, here I go. Minhen ništa bolji, možda sam i ja gledao previše partizanskih filmova ali njihove face i njihov jezik bude u meni grozu i jezu. Pitaš ih prosto pitanje a oni pola sata detaljišu o stvarima koje ih uopšte nisi pitao, izađeš navečer u grad a on prazan i mrtav, svi od posla premoreni, uzmeš metro, platiš wc a tamo lik leži sa iglom u veni, čekaš da pređeš ulicu pa pogledaš lijevo nigdje auta na vidiku, pogledaš desno isto, a pored tebe 20 ljudi strpljivo čeka da se upali zeleno
. Tada sam skontao da svu strahotu što su činilu u Drugom svjetskom je zato što nemaju zdrav razum već se oslanjaju na zakone, a znamo da su zakoni za djecu, a pravila za odrasle pa zato imamo pravila časti. Barbari bili, barbari i ostali. Meni čim kažu da trebam ići par sedmica u takvim državama krenem samo pušiti cigaru na cigaru, odem se tuširati pa pustim muziku da mi žena ne čuje jecanje i plakanje ispod tuša, kaže što su ti oči krvave, jebi ga vrela voda, vodena para, nije valjda da misliš da muškarci plaču?
Gubite zdravlje zbog novca, onda trošite taj novac da vratite izgubljeno zdravlje, vječito anksiozni oko budućnosti pa ne živite ni u sadašnjosti ni u budućnosti već živite kao da nikad nećete umrijeti, a umirete kao da nikad niste ni živjeli. Sramota. Znam te puško kad si pištolj bila.
ja gledam nis ne kontam
