Pismo građankama i građanima Beograda i Srbije
Autorski tekst Siniše Kovačevića za Danas: Vlasnik svih leleka upalio je sveću i otišao na RTS
Siniša Kovačević
danas 11:05
14 komentara
Autorski tekst Siniše Kovačevića za Danas: Vlasnik svih leleka upalio je sveću i otišao na RTS 1
foto Antonio Ahel/ATAImages
14
Poštovane građanke i građani Beograda i Srbije,
Hvala Vam što se u ovolikom broju, sa ovakvom energijom i željom da Srbiju konačno uredimo po meri njenog čoveka, dolazite na ove proteste.
Što ste poneli rešenost, čvrstinu volje i snagu odluke da ovaj put idemo do kraja. Do demokratije. Do slobode.
Umorili smo se od neslobode, od medijskih okova koje nosimo, televizijskih bukagija, od vladavine jednog, po svemu pogrešnog čoveka, posustali od njegovih satrapa i ulizica, od pretnji, primitivizma, bahatosti, lopova i ubica, odsustva ideje da zločin mora imati i kaznu, od njihove kumovske, rođačke, stranačke nedodirljivosti…
Željni smo pristojnosti, lepih i mirnih reči, dobrote, osmeha, čestitosti, znanja, dosadnog života, pesme, teatra, praznih istorijskih čitanki…
Željni da decu ne viđamo preko Skajpa, da nam unuci ne govore jezike koje ne razumemo, željni roditeljskih zagrljaja, umorni od odlazaka i ispraćaja, željni tolerancije, sluha za tuđu misao…
Oteli su nam sve. Reke, rude, zemlju, šume, dostojanstvo, obukli nas u pelene, dok oni ogrezli u moći i novcu, nespremni za bilo kakvo moralno iskušenje, sa roleksima koji su im srasli sa rukama, sa šakama punih silikona, u svojim mercedesima, majbasima, meklarenima, žive život iz vlastitih bajki.
Napokon smo i shvatili i rekli da je dosta.
Pokazali smo im da nas je više, da smo bolji, da naše diplome nisu kupovane, doktorati prepisivani, da nam knjige na policama ne služe za ukras, da smo mnoge pročitali a neke i napisali, da znamo za razliku od njih da ožalimo nevinu decu, da tu strašnu antičku žrtvu pretvorimo u krik tišine i zalog za budućnost, za svu onu decu koja su ovaj put mala više sreće… Da im ostavimo onakvu državu kakvu zaslužuju jer im to dugujemo.
Srbija nikad više ne bi smela da bude zarobljena i zasužnjena od nedostojnih ljudi, jednog nedostojnog čoveka i njegovih podrepaša, ma ko to bio. Istrajmo. Do konačne pobede, kad ćemo mirno, čestito i po zakonu, naplaćivati sve cehove. Prvi put u političkoj istoriji moderne Srbije. Ponoviću. Mirno, staloženo, bez adrenalina, revolucionarne ili brze pravde, naplatiti sve cehove.
I dalje ću sa ponosom biti jedan od vas. Ako sada odustanemo, pokleknemo, posrnemo, vratimo se u kaljugu, bojim se da ćemo jaram neslobode nositi zauvek. Svaki korak ili minut proveden na trgovima i beogradskim ulicama, računajte kao korak bliže dostojanstvu, kao jednog putnika na aerodromu manje, kao jednu slobodnu reč i misao više.
Moramo vratiti stid u politiku, u medije, u crkvu, u poslovanje, u misli i postupke, u Parlament, deo nebeskog svoda oslanja se na stid, bolji deo čovečanstva nikao je iz stida. Moramo se stideti. Sedeti u Skupštini kao u crkvi, govoriti kao u akademiji nauka, kako kaže Skerlić.
Pozorište je nekoliko stotina metara dalje. Ono ima pravo na laž, na improvizaciju, na buku i bes, glumac i pisac imaju pravo na psovku, premijerka to pravo nema. Ona ga uzurpira jer ne ume i ne zna bolje, tok njenih misli ide samo ka tom ishodištu u kome je uvreda, neistina, politički falsifikat, nekontrolisani afekt i psovka. I sve to uz stajaće ovacije njenih poslanika i, o tempora o mores, njenih ministarki. Kao da se trude da nas svaki put na ulicama bude sve više i više.
Moramo ponovo učiti da se sreća množi a tuga deli. Da nam se više nikad ne dogodi nešto poput ovoga što nas je izvelo na trgove, da nam se ne dogodi da u odsustvu empatije niko od državnih službenika, ministara, predsednika, ne ode ni na jednu od svih tih sahrana koje su za sve te porodice i kraj postojanja celog čovečanstva, ali se ima snage za imbecilne, široko osmehnute selfije u danima tuge, ništa manje skandalozne multiplifikative tih istih fotografije, ima se snage da se sa partnerkom, u dubokoj crnini ode na sahranu Elizabete Druge, koja uzgred ima više godina nego sva stradala deca iz „Ribnikara“ zajedno.
Zato što sujeta nije dozvolila da se umesto 4.000 kilometara, koliko ima do Londona i nazad, pređe od Vlade ili Predsedništva do škole, do koje ima tek par stotina metara. Zato jer bi, zaboga, možda bi ta bela ruža i jedna sveća na vatru, nekoliko rečenica u Knjizi žalosti izmenili mnogo toga. Naravno da je sada oštrica svih napada uperena ka onom delu Srbije koji još nije izgubio dušu. Mi smo nasilnici i krivci. Možda to i jeste najteži oblik nesreće, kad si pored toga što si žrtva, nateran da na sebe preuzmeš izgled i ulogu krivca.
Sad saznajemo da je najmudriji i najplemenitiji od svih ipak bio u školi, krišom, bez kamera, upisao se u knjigu suza, skromno i bez pompe, jednako tako, dvadeset dana nakon masakra obišao i porodice unesrećenih u Duboni i Orašju, opet bez medijske pompe i pratnje, skroman i tih, kakvim ga je Bog dao, tajno je vlasnik svih leleka u Srbiji upalio sveću i u crkvi, a onda su ga silom odvukli na RTS da o tome govori i naravno, njemu je uvek najteže, preuzme na sve sve suze i neprebol. Ne bi on, ali Bujošević je insistirao.
Dobro je. Da nas podseti zašto smo na trgovima, da tišina mora biti naš amblem tuge, ali i opomene… Uvek se pred oluju sve utiša i stane. Čak ni lišće ne treperi. Daj Bože, ponoviću, daj Bože da ta salauka izostane. Jer ako je bude, pamtiće se. A nije dobro da je bude. Ni za koga nije dobro.
Ne tražimo ništa što nam ne pripada, ništa što drugi već nemaju.
Imamo pravo na istinu. Odvikli smo se od toga da živimo sa njom, naterani da pristajemo na laž, za koju znamo da je laž, na torove i ucene, batinaše i crnokapuljaše. To nije život dostojan čoveka.
Ne zaboravimo zašto smo izašli. Ne zaboravimo šta nas, pored tuge, sve spaja. Koliko su sveti i koliko u isto vreme logični i tako jednostavni zahtevi koje smo postavili. Samo treba da nas otključaju. Ako mi samo budemo kidali lance, neće valjati.
Neka naša okupljanja budu nenasilna i potpuno tiha. Tako ćemo se dalje čuti.
Budimo uporni, ne protestujemo zato što je poskupelo sirće. Poskupele su i za nas nedostupne, a samo izabranima dostupne neke daleko vrednije stvari. Već u subotu znaćemo… Ima li više njih ili nas. Ja znam odgovor. Ali svejedno, neko je rekao, ustani za ono u šta veruješ pa makar stajao sam. To što mi branimo daleko je skuplje od njihovih vrednosti. Pa da nas je ispred Skupštine petoro. A biće nas ipak malo više. Slobodnomislećih, neplaćenih, nepotkupljenih, neucenjenih, dobrovoljnih davalaca svog vremena i ubeđenja.
Protesti moraju biti osmišljeniji, hrabriji, skromno mislim da nam Gazela nije ništa skrivila ni naudila. Ima drugih mesta koje treba obaviti i opkoliti upozoravajućom tišinom.
Neću to nazivati pobedom, ali čas konačne odluke je blizu. Mnogo bliže nego što to oni misle i veruju. Oni svoju ljubav dele sa jedan, a mi sa nekoliko hiljada – a to je u ljubavi mnogo više. Tako je, ma koliko da je nelogično. Uostalom, kada su stvari vezane za ljubav bile logične.
Ova lepa zemlja pripada svima koji je vole i smatraju svojom, Srbija nema nikog osim nas.
Vidimo se u subotu. Znate i gde, a znate i zašto. Srdačno i prijateljski, jedan od vas koji su odlučili da pruže korak ka slobodi i zaćute.
Autor je dramski pisac i narodni poslanik
