Procitao sam ti ostale postove pa cu ti u skladu s tim odgovoriti. Ne znam, doduse, koliko uistinu znas i koliko si upoznata sa sirom slikom i drugacijim perspektivama. Ja cu pisati kao da nisi, pa ako ti bude izgledalo kao da ti pisem sa visoka, oprosti, nije mi to namjera. Citajuci te na temi, a takoder iz nasih prijasnjih diskusija znam da si obrazovana i racionalna. Nadalje, uvazavas da postoji problem sa bespotrebnim etikiranjem ljudi transfobicnim i slazemo se oko odluke u sportu. To je ipak neka druga tema i ne bitno za daljni tekst, poanta je da ne uzimas najekstremniju poziciju.
Preface - slazem se da je nacin na koji je drustvo tretiralo osobe atipicne seksualnosti grozno i mislim da svatko iole normalan je danas protiv toga i procesa lobotomije i konverzije.
Ipak, smatram da poredenje homoseksualnost i trans nije validno. Prvo, razlika seksualnost i rodni identitet. Mozda se, na prvu, ne cini kao velika razlika ili nesto sto bi trebali uvazavati, ali mislim da to moramo uciniti kada se dublje zagrebe. Drugo, moramo uvaziti da su procesi i posljedice drugaciji. Sve ostalo bi bilo intellectually dishonest.
Da bi homoseksualne osobe bile sretne nije potrebna medikalizacija. Sve sto je potrebno je da su prihvaceni u drustvu i mala korekcija legislature. Cinjenica je, da su u danasnjem modernom drustvu homoseksualne osobe prihvacene. Mislim da je to neosporivo i diskusija o tome je ravna trazenju igle u plastu sijena.
Na drugu ruku, za transgender osobe je potrebna medikalizacija. Zatvarati oci, ne razgovarati i praviti se da to nije velika razlike ne vodi nikamo.
Problem je veoma kompleksn i svaka greska moze biti katastrofalna po zivot. Da se razumijemo, katastrofalne posljedice po obje opcije - tranzicija ili ne.
Iz toga razloga, treba uvaziti da postoje osobe koje koje odustanu u nekoj fazi tranziciji. Nekima se to dogodi nakon top i bottom operacije, nekima nakog godina uzimanja cross sex hormona, a oni koji imaju srece, to uvide za vrijeme socijalne tranzicije, pa odustanu bez posljedica na njihovo tijelo.
Neki ljudi ce reci, pa broj desistera i detransitionera je veoma malen. Pokusati napraviti neki utilaritisticki argument u odnosu na broj uspjesnih tranzicija. Izvini, ali ne mogu se sa tim sloziti. Takva linija argumentacije vodi ka dehumanizaciji i logika je da ostali nisu bitni i njihovi zivoti se ne cjene. Iduci problem takvog razmisljanja proizlazi iz same statistike. Uopce je i nemamo! Najcesce citiran raspon je ogroman izmedu 1% pa sve do 8%, sto je ogroman raspon, a neki misle da je 15% pa cak i vise.
Ovaj yt kanal ima mnogo intervjua sa osobama koji su prekinuli tranziciju. Neki intervjui su veoma sirovi i teski, isprepleteni dugim pauzama, tisinom i suzama.
Ono sto sam saznao iz nekih intervjua je da mnogi od njih upoce ne jave svojim gender klinikama da prestaju sa tranzicijom, sto se uvezuje na ovaj problem statistke. Mozemo pogledati i Reddit, subreddit r/transgener ima oko 291k clanova, a subreddit r/detrans oko 35k. Odokativno je to nekih 15%, shvati i protumaci taj podatak kako zelis.
Ima tu jos sto sta pisati, ali mislim da ovo docarava razliku tretiranja (pasivno i aktivno) homoseksulanosti i trans.
Trans pitanje je mnogo kompleksnije. Cijeli aparatus institucija je ukljucen u to i mora da postoji mali milion pravila i iznimki. Odbijati razgovor na ovu temu ne vodi nikamo. Forsiranje afirmativne njege nije uvijek rjesenje. Svi smo u mogucnosti da zamislimo da nam vlastito dijete zapocne tranziciju pa da radi neadekvatnih protokola prekasno skonta da nije to za njih. Tada to nije samo njihov problem, vec i moj, i tvoj, a i cijelokupnog drustva.
Ehhh. Dosta za sada.
), autoritarnosti (neće oni nama narušavati prirodni poredak!), itd... sve su to identične polazne tačke iz kojih su se vršile sve druge vrste diskriminacije kroz historiju (svi vi to znate, samo vam je mrsko praviti paralele), i ja nemam ništa dodatno reći na tu temu. 
