MIT O MOSKVI KAO TREĆEM RIMU: Ovo su koreni moderne ruske vizije imperijalnog nacionalističkog poretka
Ruski nacionalizam je oduvek imao mesijansku crtu i karakterističan pogled na svoju ulogu kao primjer za ostatak sveta. Danas se ruski mislioci ponovo okreću idejama devetnaestovekovnih slavenofila, odnosno mitu o Rusiji kao Trećem Rimu
Sumirajući svoje osmogodišnje iskustvo s odlazećom američkom administracijom bivšeg predsjednika Baracka Obame, premijer Rusije Dimitrij Medvedev je na Facebooku napisao:
“Obamina administracija je veoma kratkovida u pogledu složenog i važnog pitanja odnosa s Rusijom“. Prema njegovim rečima, Amerikanci su zaboravili činjenicu da Rusija nije banana-država.
Medvedev je poslednji u dugačkom nizu posthladnoratovskih ruskih lidera koji su pokazali slično negodovanje.
Nakon raspada Sovjetskog saveza krajem 1991. godine, ruska ekonomija se našla u razvalinama. Četvrt veka kasnije, stvari se čine stabilnijim, ali njihova sumorna slika istrajava. Iako šesta po velični na svetu, privreda Rusije se još uvek u mnogome zasniva na sirovinama. Njeni veliki delovi se označavaju kao „strateški osetljivi“, što ih u praksi čini zatvorenim za reforme. Zapadne sankcije su tokom poslednjih nekoliko godina dodatno obogaljile rusku ekonomiju i učinile je još manje sposobnom za promene. Iako nije banana država, Rusija ekonomski ipak ne stoji dobro.
Zato se Medvedev u gorepomenutoj Fejsbuk objavi nije dotakao privrednih pitanja. Umesto toga, fokusirao se na politiku kritikujući američku nespremnost da Rusiju uvaži kao ravnopravnog takmaca, kao što je to bio slučaj s nekadašnjim Sovjetskim savezom. Prema ruskom gledištu, velika razlika u ekonomskoj moći između nje i SAD-a, pa čak i Kine, politički nije relevantna i ne treba da utiče na status Rusije kao velike sile.
Uprkos, ili čak zahvaljujući finansijskim problemima u kojima se nalaze, Rusi postaju opsednuti idejom velike sile i podržaće lidera koji će njihovoj državi obezbediti takav status. Na pitanje prošlogodišnje anketa o tome da li je Rusiji potreban lider s „čvrstom rukom“, čak 60% ispitanika odgovorilo je potvrdno. Putinov rejting je s tim u skladu veoma visok, a popularnost koju mu je aneksija Krima iz 2014. godine donela nimalo ne jenjava. Čak je i opozicija aktuelnom režimu mahom nacionalistička, a ne liberalna. Tome je doprinela i višegodišnja promocija nacionalnih ideja koje su u prvom redu servirane gradskoj radničkoj klasi i ruralnom stanovništvu.
Ranjeni ponos
Ruski nacionalizam je oduvek imao mesijansku crtu i karakterističan pogled na svoju ulogu kao primer za ostatak sveta. U devetnaestom veku, grupa slavenofilskih intelektualaca posmatrala je carsku Rusiju kao kontra teg Zapadu čije je moderne prosvetiteljske vrednosti ocenila kao materijalističke i dekadentne. Nakon toga, u 20. veku, Sovjetski Savez je položio pravu na drugačiju sudbinsku ulogu, kao prva komunistička država sveta, čiji je san okončan padom socijalističkog režima.
Danas se grupa ruskih mislilaca ponovo okreće idejama devetnaestovekovnih slavenofila nastojeći da na njima izgradi predstavu ruske posebnosti za 21. vek. Glavna među njihovim tezama jeste ona o Rusiji kao Trećem Rimu, istinskom zaštitniku hrišćanske civilizacije nakon pada Prvog Rima u raskol, a Drugog, Konstantinopolja, pod vlas osmanskih Turaka. U svojoj knjizi pod naslovom „Novi Treći Rim: tumačenja ruskog nacionalističkog mita“, Džardaj Ostbo prati rad četvorice savremenih ruskih filozofa i njihove ideje oživljavanja ovog starog ruskog mita.
IZ VIZANTIJE S LJUBAVLJU
Istorijski posmatrano, ideja Rusije kao Trećeg Rima prvi put se pominje u pismu ruskog monaha Filofeja iz 1523. godine. On je istoriju hrišćanstva podelio na tri dela. Prvi Rim je, po njegovom pisanju, trajao dok god je Vizantija igrala dominantnu ulogu u hrišćanskom svetu, a završio se jačanjem Karla Velikog čije je delovanje omogućilo kasnije širenje rimo-katoličanstva po Zapadnoj Evropi. Drugim Rim je trajao dok god je Vizantija uspevala da pruži otpor naletu zapadnjaka, odnosno do Florentinske unije iz 1439. godine. Budući da je najveći deo hrišćanstva nakon pada Konstantinopolja 1453. bio ili u katoličkoj jeresi, ili pod islamskom vlašću, Rusija je postala poslednja sila koja će kao pravoslavni Treći Rim, pružiti otpor dolasku Antihrista.
Drugi pomeni Trećeg Rima iz tog vremena tiču se neposrednije politike i vezani su za ambicije moskovskih knezova. Godine 1589. u osnivačkoj povelji Ruske patrijaršije, eksplicitno se pominje ova ideja, uz napomenu da ona ruskim vladarima daje pravo ne samo na vlast nad sopstvenom zemljom, već i bad čitavim svetom. Tako je iz sfera drevne crkvene istorije pojam Trećeg Rima prešao u tekuću politiku. Nakon dva veka relativnog mirovanja, on se ponovo našao u žiži interesovanja devetnaestovekovni Slavenofila koji su Rusiju posmatrali kao branitelja svega dobrog (ruske nacije), ispravnog (pravoslavne vere), i lepog (ruske zemlje i kulture) nakon pada Vizantije. Ostbo navodi kako se upravo ova ideja, blago izmenjena, ponovo našla u centru ruske političke misli.
Savremeni ruski nacionalisti uglogu svoje države vide u otporu liberalizmu Zapada. Najistaknutiji predstavnik ove misli jeste Aleksandar Geljevič Dugin. On je tokom devedesetih godina izrastao u glavnog ujedinitelja i primarnog nosioca radikalnog ruskog nacionalizma, delom zahvaljujući njegovim snažnim vezama i zapaženim vojnim kontaktima. Lista njegovih saradnika svojevrsni je popis ruskih nacionalista. Kao dvadesetpetogodišnjak, Dugin se 1988. priključio desničarskom pokretu „Pamjat“, radio je s Aleksandrom Prohanovim, a sarađivao s Genadijem Zjuganovim, liderom ostataka Komunističke partije.
Ipak, najveći usheh Dugin postiže zahvaljujući svom zapaženom pisanju. Nakon prevođenja dela brojnih evropskih fašista, poput Julijusa Evole, na ruski, Dugin je 1997. objavio svoje glavno delo pod naslovom „Osnovi geopolitike“. U ovoj knjizi, on najavljuje sukob SAD-a i Rusije, i to kao nastavak večnog istorijskog konflikta sila Mora i Kopna. Dugin je tako postao naslednik ruskih evroazijatskih mislilaca 20. veka koji su boljševičku revoluciju posmatrali kao nužno zlo u preobražaju Rusije u jednu savremenu, kontinentalnu imperijalnu silu koja će postati okosnica velikog evroazijskog saveza.
U sopstvenom tumačenju mita ruskog Trećeg Rima, Dugin jasno označava uzvišenu poziciju Rusije, ali istovremeno pokazuje i veliko interesovanje za Drugi Rim, Vizantiju. Neki ovo pripisuju činjenici da dugim pripada Starovercima, ruskoj pravoslavnoj sekti nastaloj otcepljenjem onih crkvenih činilaca koji nisu hteli da prihvate reforme Petra Velikog kojima se Rusija udaljila od vizantijskog nasleđa. Dugin s tim u skladu piše: „naša formula je jasna, Zapad je zao, Vizantija je dobra, sve loše napisano o njoj je laž, ako kritikujete Vizantiju, vi ste ruski neprijatelj“. Prema njegovom shvatanju, Vizantija je čisti, desničarski, savršeni ideal kome savremena Rusija treba da teži. Što se kritičara tiče, Dugin nema problema u razračunavanju s njima. Zapravo, 2014. godine, on je izgubio mesto predavača na univerzitetu jer je pozivao na ubistva Ukrajinaca.
Ovakvo nasilje Dugin pravda tvrdnjom da je Rusija svetski Katehon. Ovaj opskuran grčki pojam koji zatičeno u drugoj poslanici Apostola Pavla Solunjanima, grubo se može prevesti kao „onaj koji drži na okupu“, dakle ona sila dobra koja sprečava da svet potone u zlo. Iako se među učenim ljudima još uvek vode sporovi oko značenja Katehona, za Ruse on predstavlja onu silu koja sprečava dolazak Antihrista. Prema Duginovim rečima, Rusija je utoliko bolji Katehon koliko je bliža idealu Vizantije. Ova ideja koja zarad uzvišenog cilja opravdava skoro svako spoljnopolitičko sredstvo postaje sve popularnija u Rusiji. Stoga ni ne čudi odbacivanje ideje da se snaga svetskog čuvara može meriti stopom BDP-a.
NACIONALISTIČKI FRONT
Dok je Dugin čovek koji okuplja različite ogranke ruskog nacionalizma i služi kao njegova zlokobna slika u javnosti, Natalija Naročnitskaja je tipični državni akademac (i bivši poslanik u Dumi zaslužan za usvajanje zakona o nevladinim organizacijama 2012. godine). Istorija govori o poreklu države, a najveći izazov savremene ruske istoriografije jeste povezivanje carističke, sovjetske i postsovjetske Rusije u jednu celinu. Naročnitskaja,kao doslevni slovenofil, predstavlja idealnog režimskog istoričara. Ona nastoji da izgladi sve protivurečnosti koje dele različite periode ruske istorije insistirajući na neprekinutom kontinuitetu njene državnosti. Nije ni čudo što ju je Medvedev 2009. godine imenovao kao člana komisije za suzbijanje pokušaja falsifikovanja istorije na štetu ruskih nacionalnih interesa.
Njen pogled na mit Trećeg Rima posmatra razvoj hrišćanskog progresivizma kao različit od i suprotstvaljen ideji progresa prihvaćenoj na Zapadu. Dok Zapad svoj modernizam crpi iz Renesanske i Prosvetiteljstva, te prekida kontinuiteta sa srednjovekovljem, Naročnitskaja takvu modernost vidi kao suštu suprotnost Rusiji i pravoslavlju. Naročito je interesantna njena za savremene Slavenofile karakteristična interpretacije Trećeg Rima kao živog organizma kojeg na zemlji čine verni narod i Crkva. Tako se svaki iskreni Rus nalazi u mističnoj vezi sa svojim sunarodnicima uključujući i pripadnike političke elite.
Treći mislilac kojim se Ostbo bavi jeste Vadim Cimburski, filozof koji je preminuo 2009. godine. Dok se njegove kolege zalažu za otvorenu konfrontaciju Rusije sa Zapadom, Cimburski se kloni spoljne politike. Njegova osnovna ideja ogleda se u Rusiji kao jedinom preostalom ostrvu pravednosti u moru protivnika od kojih mora da se izoluje. Njegova misao objedinjuje geopolitiku i organski oblik pravoslavnog učenja koji istoriju posmatra kao sukob civilizacija u kome jedna od njih, posthrišćanski Zapad, nastoji da nadvlada sve ostale. Za njega je istorija eshatološka drama: on se gnuša sveta u kome bi neke vrednosti, poput zapadnog shvatanja ljudskih prava, bile uzdignute na nivo iznad nacionalne suverenosti, dovodeći tako svet na ivicu propasti. Ipak, za razliku od Dugina,on veruje da Rusija nema šta da traži van svog evroazijskog ostrva i da ne treba da se meša u poslove ostatka planete.
Četvrti nacionalista kojim se Ostbo u svojoj knjizi bavi odudara od dosadašnja tri autora, budući da se ne radi o akademcu. S druge strane, reč je o čoveku koji ima najprecizniju spoljnopolitičku doktrinu. Jegor Holmogorov je konzervativni novinar koji nudi veoma jednostavan pogled na istoriju: sve što je Rusiji prethodilo, postojalo je s ciljem njenog nastanka, a sve što joj sledi u suštini nije važno. Rečju „Rusija je sve, sve ostalo nije ništa“. Rusi, pod koje Holmogorov ubraja i Beloruse i Ukrajince su Bogom izabran narod, a ruska nacionalna svest najstarija je na svetu. Rusija na prvom mestu i Rusija za Ruse. Mit Trećeg Rima on koristi kao još jedan izraz superiornosti njegove nacije pri čemu pokazuje entuzijazam za militarizam i rat. Uloga vojske je da ostatku sveta pokaže rusku veličinu. „Nemoguće je za državu naše veličine i sueprsilu naše snage da opstane bez težnje ka superiornosti.“ Ovakvi pogledi, upareni s njegovim pravoslavnim konzervativizmom, nalepili su mu etiketu „nuklearnog pravoslavca“.
ŠTO SE VIŠE STVARI MENJAJU…
Postoje bitne razlike u tumačenju mita o Trećem Rimu pomenutih autora, ali je od većeg značaja njihova složnost koja okuplja i većinu drugih ruskih nacionalista. Jedan od zajedničkih osnova tog okupljanja jeste posmatranje religije kao osnova ruske veličine. Ovome se sve više okreću i političke elite u zemlji. Pored toga, prisutni su i anti-zapadnjaštvo i težnja da se očuva deo sovjetskog nasleđa kao jednog od oblika ruske istorijske snage. Pored svega navedenog,izdvajamo još tri činioca karakteristična za savremeni ruski nacionalizam. To su stvaranje mita, istoriozofija, i manihejstvo.
Ostbo se uglavnom bavi mitom, o čemu svedoči i podnaslov njegove knjige. Antropolozi poput Edmunda Liča su isticali kako se jedna od glavnih uloga mita stvaranje posebne misaone matrice. Ostbo se takođe bavi ovom njihovom produktivnošću koja životu daje smisao, osnažuje koheziju grupa, i mobiliše ljude u akciju. Takođe, treba istaći i neizbežnost mita kao sastavnog dela svakog političkog života.
Svaka nacija ima svoje mitove. Ono,pak, što fascinira jeste činjenica da čak ni pomenuti ruski akademci ne nastoje da razdvoje mit i istoriju, što savremena 250 godina stara istoriografija ne dopušta. Tako se ruski nacionalisti nalaze u jednom predprosvetiteljskom vremenu, a njihova kritika prosvetiteljstva nije samo eksplicitna, već se tiče i mitskog okvira koji oni dodeljuju svom radu.
Sve navedene tendencije predstavljaju povratak historiozofskom načinu mišljenja koji umesto odgovora na pitanja savremene istoriografije nastoji da nađe suštinski značaj istorijskih dešavanja. U tom nastojanju istorija se posmatra ne samo kao prošlost, već i kao njena uloga u sadašnjosti, odnosno budućnosti.
https://pulse.rs/mit-o-moskvi-kao-trece ... g-poretka/ 
