"Pokusavam dosta puta pisati ali mi ne ide.
Ne znam kako bih ukratko opisala svoje iskustvo osim da me zbunjuje i da
osim sa svojim terapeutom o tome ni sa kim ne pricam.
A tek sam otvorila citavo to poglavlje svog zivota i zlo mi je od svega.
Prvi put da se secam, napao me je pedofil u liftu, to je bio kraj osamdesetih, ja sam imala oko 4, 5 godina ni toliko. Secam se da mi se cinilo da se lift pokvario i da smo negde stali . To je bio prvi put da sam sama isla liftom. Unutra je bio stariji covek, u nekoj krem jakni mantilu, onako pristojan. I secam se da je otkopcao pantalone i poceo da se samozadovoljava. I da je u jednom trenutku uzeo moju ruku i naterao me da ga dodirujem.
Secam se da su me na spratu roditelji cekali i po mom izrazu lica otac je shvatio da se nesto desilo, pojurio je lift, ali ga nije uhvatio.
I secam se bila sam prvi razred gimnazije, imala sam 14god, secam se ne mogu to cak ni pisati. Drustva sa kojim sam "izlazila", da se razumemo to je tad znacilo da sedis u parku sa drugarima, pustis, pijes kokakolu i pricas. I njega koji je jednu noc ostao da sa mnom saceka bus. Onda mi je ponudio "nesto specijalno" da popusim i odveo me na odbliznje gradilište. Secam se da sam pokusala da odem, da me je udario jako po licu, da me je zgrabio za kosu i odvukao malo dalje od ulaza na to gradilište. Kroz maglu se secam ostalog. Kao da nisam bila tu, u svom telu. Secam se da sam ga molila i preklinjala da me ostavi, da nikada nisam bila sa momkom pre toga. Secam se da me je naterao na oralni seks i da sam imala osecaj da cu se ugusiti.
E sad ono cega se ne secam je u stvari mnogo jezivija prica. I osecam se potpuno sludjena zadnjih meseci zbog toga. A to je moje detinjstvo.
Svog detinjstva do tih srednjoskolski dana se ama u opste ne secam. Jedne scene se secam, sa ocem, iz bukvalno perioda kad sam imala neke 3. To su mi prva secanja. Njega i majke koji se svadjaju, nje kako ga tuce tj gadja flasama, njega kako odlazi i mene koja uzvikujem da cu biti dobra devojcica samo da ostane.
Secam se da mi je majka bila prestroga, da me je kontrolisala do iznemoglosti, da je kontrolisala bukvalno i kad idem u wc, sta radim, nisam imala slobodu ni da spavam kad zelim, citav moj zivot je bio pod njenom sapom dok se nisam udala. A ona mi je od kako pamtim pricala kako su muskarci zli, kako su oni proste zivotinje, kako ne smem da ih gledam u oci jer je to poziv na seks i sve tome slicno. Mnogo godina kasnije sam se pitala odakle toliko mrznje u njoj prema meni. I odakle meni toliko strahova prema mom ocu, zasto ga se ne secam uopste osim tih secanja sa par godina, dok nije umro kad sam imala 10 ja se uopste coveka ne secam. I odakle mi toliki strah ka mom ujaku. I zaziranje od njega. I reci moje majke nedugo pre njene smrti da mi je ona verovala kad sam bila dete ali sam je onda jako razočarala. Sve te stvari sam ja potisnula. Do skoro. Dok nisam u jednom trenutku na jednoj masazi pocela nekontrolisano da urlam i vristim kad mi je maser dodirnuo ruku. Da se razumemo od detinjstva i tog perioda u 14,15god kojih se secam, ja sam posle imala jako buran zivot. Teske bolesti, puno bolnica, neizvesnost hocu li preziveti. Nekako sam zavrsila faks, upoznala sarmantnog princa na belom konju i zatrudnela. Taj konj je postao ne samo moj muz nego i nasilnik, meni su se bolesti usloznjavale, on me je psihicki i emotivno dotukao i za par godina ja sam postala krpa. Rodila sam jedva drugo dete koje je bilo dugo u bolnici zbog traume na porodjaju, pa problemi sa njom, gledala sam da je izvucem i da ona bude dobro. Tek kad je ona bila dobro i zdravo i bezbedno, ja sam krenula na neke masaze da malo ojacam i tu se desio taj okidac. Do tad u stvari od silnih problema meni na pamet nije padalo moje detinjstvo. Ali onda su krenula da mi se vracaju secanja, slike, fragmenti vise, u kojima ja vise ne znam sta se desava. To cega se secam su samo delici. Moj citav zivot je bio toliko jeziv da je mozak resio sve to da potisne najdublje moguce.
Ali kada sa terapeutom pricam o tome, posle par meseci vec price, ja krenem da se vracam u taj period i izlaze fragmenti jezivog zlostavljanja. U kome ucestvuju moj ujak, i moj otac. I ja jos uvek ne mogu da poverujem da je to istina. Jer mi je prestrasno. A u tim slikama ja nisam imala vise od 3,4godine. Strasno, mi je da sam, mogla tako nesto toliko duboko, da potisnem. Ali ono sto znam je da se nesto jeste desavalo, zbog drugih nekih, momenata i reakcija o kojima bi bilo predugo sad da pisem. Znam da kada sam prvi put spavala sa momkom ja nisam bila nevina i nisam krvarila, znam da me je mama vodila kod ginekologa jos u osnovnoj skoli i da sam, imala ceste upale jajnika i ginekoloske probleme kao i hemoroide i upaljen citavu tu regiju.
Strasno je sto sam toliko slomljena da ne znam hocu li ikada moci da se sastavim i budem normalna.
Sta god da su oni meni radili nesporno je da nesto jesu. Da je i deseti deo secanja mojih tacan to ukljucuje mnogo vise od pipanja, dodirivanja i mazenja. Strasno je sto po onome cega se secam ja se jesam poverila majci ali ona je odbila da mi poveruje. Ali onda me je proganjala dok se nisam udala i otisla iz njene kuce. I kad sam bila velika bila je surova i okrutna prema meni, hladna, proračunata, nasilna. Strasno je sto ja ne pamtim da me je iko ikad zagrlio dok sam bila dete, ne secam se ni ije neznosti niti blago naklonosti. Udala sam se da pobegnem od nje, za narcisa. Patoloskog. Koji je prvo bio nasilan fizicki ka meni, dok me nije slomio. Od tad me je kontrolisati emotivno, finansijski, preko dece. Jos uvek sam u braku sa njim, jer zavisim od njega. Sad vec sam u godinama, iako imam zavrsen fakultet i znam nekoliko jezika zbog njega i dece nisam radila. Pokusavam da se zaposlim vec neko vreme ali mi ne ide. Nadam se da cu jednog dana moci da radim i da konacno pobegnem od svega. Zdravlje mi je uzasno, imam ne znam ni ja koliko bolesti, hronicnih teskih. Ali se trudim da moja deca za razliku od mene dobiju svu neznost i ljubav ovoga sveta. Uspela sam da izvucem cerku koja zamalo da umre greskom lekara na porodjaju. Sin je vec veliki. A ja, ne znam.
Mozda se na terapiji jednog dana i prisetim sopstvenog detinjstva i svih tih godina koje mi fale u secanju. Sada vise ne znam ni sta sam ni ko sam. Ali znam da je ovo sve previse i da to nisam trazila.
Konfuzna sam samoj sebi. Stacu. Previse sam svakako rekla "
februar, 2021. godine
https://www.nisamtrazila.org/svjedocans ... a-pria-526
