Da li ste ikada bili u vezi sa osobom koja ima bipolarni sindrom? Jeste li znali to od početka ili je krio/la tu informaciju od vas? Je li to baš za "bježi što dalje" ili ipak nije tako strašno, i kako takve osobe na kraju ipak nađu nekoga?
Lijepo bi bilo ako ima neki forumaš/ica koji ima ovu dijagnozu da ispriča i tu drugu stranu (sve anonimno naravno), kako izgledaju te veze, kako funkcionišu? Da li kriju svoju dijagnozu od partnera i zašto (ne)?
Evo ja ću prvi:
Bio sam dugo u vezi sa djevojkom za koju sam prilično siguran da je bipolarna, iako mi nikada nije rekla direktno "ComaGuy ja sam bipolarna" ali je bilo bezbroj signala. Kad smo bili zajedno veza je bila prilično normalna, čak štaviše. Imala je neka tipična ponašanja tipa iznenadnih ideja da idemo negdje ili radimo nešto... Ljudi koji me poznaju misle da sam mirno more, ali ja ustvari volim uzbuđenja i adrenalin, tako da mi to uopšte nije smetalo dapače. Kad bi došla u negativnu fazu, posvađala bi se sa mnom i to se često moglo vidjeti da na silu traži razloge za svađu. Par puta sam prasnuo u smijeh, što jest bilo malo ružno od mene. Onda bi me izvrijeđala i iznapadala na načine koje čovjek ne može povjerovat prosto i poslije toga ne bismo pričali sedmicu-dvije-tri nakon čega bi se opet ona prva javila da se pomirimo.
Prvih par puta kad se to desilo mislio sam ok ako hoćeš da prekinemo - prekinućemo. Ali kad se to nastavilo dešavati redovno počeo sam shvaćati da nešto nije u redu. Istina ona je prolazila kroz teške periode, nije mogla da nađe posao itd pa sam to pripisivao stresu, onda pravdao sam to time da je u toksičnoj sredini, da recimo njeni roditelji ne odobravaju našu vezu i onda joj filuju glavu glupostima. U svakom slučaju nisam nikad vidio tu depresivnu fazu. Ustvari jesam jednom, jedno jutro je odbijala da ustane iz kreveta i govorila da je bolesna, plakala satima bez nekog razloga i onda pobjegla roditeljima, mislio sam možda ima PMS ili nešto. Prekinuli smo tako što smo se jednom posvađali i nismo se pomirili više, blokirala me je svugdje. Kad smo pričali posljednji put govorila je da trebamo nastaviti sa životima jer "ne želi da se patim" što je meni samo stvorilo još više upitnika u glavi.
Oči mi je otvorila ispovijest jednog momka na internetu koji je opisao skoro identičnu priču i dobio 100 komentara tipa "to je bipolarni ili granični sindrom", "ma 100% bipolarni", "djevojka ti preskače terapiju", "bježi, bježi koliko te noge nose", "nisi dužan da budeš uz nju"... Mislim znao sam ja za bipolarni ali ga nisam uopšte tako zamišljao. I znam da nisam dužan da budem, ali šta ako želim? Čitao sam poslije dosta o bipolarnom na nekim uglednim stranicama i saznao da u krizama treba samo ostaviti tu osobu na miru, pobrinuti se da jede redovno i slično, staviti joj do znanja da si tu kao rame za plakanje ili šta god, ali ne uzimati ozbiljno gluposti koje izgovori u tom stanju jer ona ne misli to ustvari. Takođe i da bipolarna osoba koja redovno uzima terapiju i ima tu neku osobu ili osobe koje su joj podrška, može imati sasvim normalan život, karijeru, smislene veze itd. i da se postoje razne tablete koje treba isprobati i naći neke sa najmanje negativnih sporednih efekata, što je uvijek individualno.
Tako da sve skupa uopšte ne djeluje tako strašno i ja bi sigurno preuzeo taj izazov da mi je rekla istinu, možda ne na prvom sastanku ali nakon nekog vremena, bio bi bolje pripremljen za ono što se dešavalo. Par puta sam je baš povrijedio jer sam mislio da je razmažena djevojčura koja suzama hoće nešto da postigne. Meni lično su pozitivne strane te veze bile više nego vrijedne tih negativnih.
I eto, ono što želim reći je, bolje je biti iskren i otvoren pa makar i otjerali 90% ljudi, onih 10% koji ostanu će biti tu uz tebe uvijek. Pamet u glavu
kontakti u RL kao i na par foruma... su upravo, strasni...
upravo to mi liči na "klasičnu ženu, ni manje ni više" 
