Umro Vlada Divljan!

[ZOCH]

Hajde sanjaj me sanjaj
Ti ces me voleti, ostace glas

Mozda od smrti Milana M. jedini covjek za kojim mi je bas zao, kao da je neko moj.
Sretno rego lave!

[golman]

Veliki gubitak za muzičku scenu uopšte.Pamtim ga najviše iz grupe "Idoli".Za 4 godine postojanja,mnogo su napravili,neponovljiv bend u svom žanru na prostorima ex Yu.

[ultima_palabra]

Počivaj u miru, legendo...

[jethro]

R.I.P Vlado gospodine

[breuer]

Kenozoik nije bio za tebe...

[vryzas]

R.I.P.

[nosara]

[Banksy]

Iako sam im uredno kupovala ploče, nisu mi Idoli nikada bili posebno dragi, ali za Vladom su, osamdestih, uzdisale mnoge curice ...
Lijep, visoko obrazovan, introvertan, pristojan, lijepo vaspitan, odmjeren i samozatajan, tipičan primjerak onog starog, gospodskog, zaboravljenog Beograda. Važno je napomenuti da je on bio autor većine pjesama Idola, da je bio iznimno talentiran čovjek, sav posvećen muzici, a takvog habitusa ili japije da je logično da je bio posve neuklopiv u brutalne, nacionalističke srbijanske devedesete.
"Tako rat ubija one koji misle da su ga preživjeli."
Jako mi je žao što je otišao tako mlad i što tako lijep i pristojan svijet odlazi tako brzo.
Pokoj mu duši.

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/R ... vljan.html

[Mali_Vuk]

Bio si jedan od najboljih u svom fahu.

Počivaj u miru.

[NeenaSa]

[TheWatcher]

[radostan dan]

nema odbrane od poslednjih dana...
počivaj u miru.

[Jack Be Nimble]

Napustila nas jos jedna legenda naseg djetinstva

[Zokipfc]

Kako mi je sad zao sto nisam bio na njegovoj svirci na egzitu prosle godine ;(

Pocivaj u miru majstore.

[Izmedju CVile i DMalte]

nadjoh na netu, kako su nastali Decaci (poslije Idoli)....napisao Krle

Na prvoj godini medicine osećao sam se očajno. Izvađen iz ležišta, u svetu koji mi je delovao hladan i neprijateljski, išao sam na vežbe i predavanja, svakodnevno, od trolejbuske stanice na Čuburi, Mačvanskom ulicom do zelenog proplanka koji je počinjao ruševinom od koje će kasnije nastati Hram Svetog Save, a završavao Nebojšinom. Taj komad puta bila je i jedina stvar koja mi je tih dana delovala smisleno u čitavom mom životu.
U gimnaziji sam bio štreber tako da mi nije problem bilo to što treba da učim ogromne količine nezanimljivog teksta, ali situacija u kojoj sam bivao zatvaran u prostorije ispunjene stotinama nepoznatih ljudi koji su beležili sve što profesori izgovore, bili su uznemirujuća slika, čak i za mene. Ja sam, naime, na vreme shvatio da nema šanse da pročitam svoj rukopis, pa nisam ništa ni pisao. Samo sam slušao. I gledao oko sebe.
Tako sam zapazio jako debelu knjigu Roja Medvedeva, sa Staljinom na koricama, na klupi ispred jedne studentkinje nedaleko od mene.
Staljin mi je bio jedna od najintrigantnijih ličnosti, a ni studentkinja, kasnije će se ispostaviti da se zove Dubravka, nije bila neintrigantna, pa sam te okolnosti iskoristio da stupim s njom u razgovor. Da ne dužim, razgovor se završio tako što mi je Dubravka dala Staljina na čitanje.
Prođe jedno mesec dana. Na vežbi iz hemije pita me ona da li sam pročitao. Ja slažem da jesam. Objasni mi zašto joj je knjiga hitno potrebna i izdiktira mi adresu da joj je donesem tog dana po podne.
I bude tako. Nisam još ni seo za Dubravkin trpezarijski sto, kad se začulo zvono.
"To je Vlada, moj dečko, baš je super da ga upoznaš" kaže Dubravka veselo i odlazi da otvori vrata.
Nije mi bilo jasno šta je super u tome što ću da upoznam njenog dečka. To mi uopšte nije bilo u planu. Dočekam Vladu rezigniran.
I on je ista generacija kao Dubravka i ja. Studira geologiju. Ali to mu je, kaže, onako. Inače je "muzikant". Muzičar, ispravljam ga. Ne! Muzikant. Ima grupu koja svira na 6. spratu Beograđanke. Grupa se zove "Merlin".
Nisam nikada bio u kafani na 6. spratu Beograđanke. Mislim, čuo sam da postoji, ali tu su išli oni iz Osme. Mi iz Prve išli smo u "Marš na Drinu" ili u "Komunalac", ili u "Vidinac". Tačnije, išli su oni koji su išli, ja retko.
Onda se udubimo u ono što Vladina grupa svira. To je, kaže on, "nekakav džez rok". U razgovoru je imao samoironičan stav kojim je ispoljavao nepoverenje prema štrkljastom ljubitelju Staljina koji sedi u trpezariji njegove devojke.
U to vreme, nažalost, nisam bio muzikant ni muzičar, ali bio sam posvećeni ljubitelj muzike. Kao takav, bio sam oduševljeni pristalica džez roka. Tu mi upadnemo u raspravu o Čiku Koriji, Biliju Kobamu i Džonu Meklaflinu koji je tih dao gostovao u Beogradu, u Pinkiju, sve sa Mahavušnu orkestrom sastavljenim od indijskih muzičara. Konstatujemo da smo bili obojica. Led među nama počne da se topi.
Kažem da u poslednjih nekoliko meseci slušam i ovu novu muziku, pank, da imam nekoliko ploča i nabrojim koje, ubeđen da će me ovo priznanje diskreditovati za dalji razgovor, ali, na moje iznenađenje, to se ne desi. Vlada se nasmeje i doda da je nešto od toga čuo i da mu to uopšte nije bilo nezanimljivo.
Vladimir, tako ga je Dubravka oslovljavala, imao je kaubojske čizme. Toga se sećam. I imao je dužu kosu od mene jer sam ja već potaknut dahom promena počeo da se šišam na kratko, mašinicom.
Šest meseci kasnije, Srđan i ja rezimiramo situaciju oko naše novotalasne grupe. Bubnjar nam otkazao jer umesto bubnjeva želi da kupi skije. Gitarista nestao u vidu lastinog repa. Kaže Srđan, ima jednog drugara, iz razreda, taj je imao grupu, ali sad nema jer su neki otišli u vojsku. A on ima, kaže, gitaru i podrum za vežbanje zvučno izolovan kartonima od jaja.
Kako mu se zvala grupa, pitam. "Merlin". A on? Vlada Divljan. Znam čoveka, kažem. Pozovemo ga da se nađemo već sutradan uveče, kod Sande na žuru u Dobračinoj ulici.
I nađemo se. Ostalo je istorija.

Objavljeno u Našim Novinama 7.3.2015.

[uglavnomja]

[Okudzava]

Preuzeto sa forum.hr:

Peca Popović,poznati rok kritičar,danas je u "Blicu" napisao veoma emotivne i inspirativne reči povodom odlaska njegovog prijatelja Vlade.Morao sam da podelim sa pojedinim ljudima koji dobro razumeju o čemu Peca piše.Nije mi bilo teško da otkucam kompletni tekst,pošto neće imati svoje elektronsko izdanje.
Inače,Divljan će biti sahranjen u utorak,10.marta na Novom groblju u Beogradu.

In memoriam

Ne volim mart.Donosi ružne vesti.Odneo je toliko dragih ljudi:Milena Pavlović Barili,Ivo Andrić,Mile Bogdanović,Maja Tasić,Ivo Robić,Mija Aleksić,Zoran Đinđić,Miodrag Bulatović,Bata Stojković,Ivica Percl,Dragan Stojnić,Bodo Kovačević,Taško Načić,Ranko Munitić,Momo Kapor,Rajko Mitić..Tako je bilo i u podne ovog četvrtka.Tmurno vreme,jadan dan,tužna vest.Ne pada kiša tek tako u ritmu tam tama i niz stazu mog života nosi zaostali osušeni list.Odlaskom ljudi kakav je bio Vlada Divljan,niz tu stazu spiraju se i komadići mesa mene,oni koji su bili veći i značajniji od mene.
Čak i vest koje smo se dugo pribojavali uvek bude neočekivana.Munjevito je rastužila mnogo šire prostranstvo od Beograda i Srbije.O tome pričam sa Sašom Strižakom koji je 1976. Uveo Vladu u moj život.Došao je iz kruga vaspitanih beogradskih gimnazijalaca.Svirao gitaru u grupi Merlin (ne onoj sarajevskoj),voleo muziku i sanjao otvorenih očiju.Posle smo se dogovarali oko prvog nastupa na Gitarijadi u Zaječaru(1978) i Boom festivalu u Novom Sadu.Pravio je društvo neobičnom Draganu Papiću koji će raznositi provokativne slike Dečaka.U dnevnoj sobi kuće na Brdu postigli smo konsenzus oko toga da Dečaci treba da prerastu u idole.Molba za poziv Bregoviću da producira provokativni singl koji će Idole uvesti u zvaničnu diskografiju.Taj sastanak u studiju Enca Lesića kad je dogovaran Paket Aranžman ima više verzija.Onda mini LP sa obradom Kraljićeve pesme „Devojko mala“ koju je gos'n Đuza snimio baš kad se Vlada rodio: omaž duhu Beograda u kome cure čuvaju veliku čaroliju.Onda prve turneje i slava.Goran Vejvoda i Mile Pile dugo i pažljivo rade oko većine Divljanovih pesama za Odbranu i poslednje dane.One su ploču izdigle do same večnosti.
Poslednju jugoslovensku bezbrižnu mladost Vlada je učinio veselijom,liričnijom i boljom.Kako je već priličilo nekome ko je bio Lik,Dasa,Stvaralac,Drugar,Rođak,Prijatelj...U tim prevratnim vremenima umeo je da spoji dušu i energiju i odoli,onako rapsodičan,duhovit,senzualan,otmen,vihoru mode.Pravio je,širio i zastupao urbanu muziku sa slikom vremena u kome smo odrastali.U Beogradu se tako više neće raditi,ali ostaje nežan,mudar,drzak i šarmantan opus kao simbol više vrste gradske učenosti.Ta diskografija pokazuje atraktivnost i radoznalost,domišljanje i promišljanje.
Naše je živote(na prostorima iznad narastajućih nesporazuma) ispunio bojama radosti ostavivši sa Idolima toliko mala,ali bitna muzička dela.Pare i slava nisu mu oštetili ni kičmu ni glavu.I,posle svega,hrabro se odrekao prokletstva statusa Idola i ostao primer gospodina jugoslovenske rok scene koja je sve više prestajala da sluša muziku a počinjala da strepi osluškujući znake dolazeće oluje.Oličenje onog Beograda osamdesetih koji se u vunenim vremenima nije svrstao u kolone iza lokalnih opsenara,uzurpatora i osvajača velike scene.
Srećan sam zbog učestvovanja u objavljivanju Vladinog prvog post Idoli dela - Tajni život A.P.Šandorova,1988.Slediće serija ploča u saradnji sa Giletom i novotalasnim vršnjacima i okret ka filmskoj i scenskoj muzici.Kad je događanje naroda preraslo u događanje surove mržnje,otišao je kao iz pesme: „Mila,idem daleko,prošlo je,više nisam tu“.Čovek u njemu ga je terao da se udalji iz proključale zemlje i nastavi život daleko od ludila,kao velika većina intelektualaca koji nisu hteli da učestvuju u dolazećoj fizičkoj i duhovnoj orgiji.Bolela ga je netolerancija usijanih sredina.Patio je zbog zla i pogroma.
Simbol urbanog i plemenitog Beograda stići će do Australije,da bi ga kao takvog prepoznali u Bajaginoj pesmi o rasutim biserima.Osim studija za audio-dizajn,završio je tečaj za somelijera.Vratiće se kući posle šest godina,ali ne zadugo.NATO bombardovanje ga je pomerilo u Beč.Odatle je dosledno do kraja bacao zrnevlje istine,ljubavi i pozitivnih emocija pomažući nam svima da budemo koliko-toliko normalni u vremenima smirivanja emotivnog tla.I sada u martu 2015,pošto ostajemo bez nekog tako talentovanog,uspešnog,čestitog i plemenitog,shvatimo koliko je ovo naše društvo zapravo siromašno dobrima.Odlaskom Vlade postaje još siromašnije.
Red kiše i red sećanja teraju me ka flaši dalmatinskog plavca.Dižem krvavu čašu u čast umetnika,pristojnog čoveka,vlasnika drugačije poetike,Maljčika,sanjara,nosioca spomenice iz osamdeset prve,a iznad svega čoveka dobrog srca.
Aristokrata beogradske kaldrme na neuporedivi način je pronosio ime i duh grada koji je oduvek,pre svih nas,bio svet.I mnogo pre nego su ujahali novopobednici sa svojim idolima,zvezdama i pretorijanskim gardama donoseći poslednje dane.Valja odbraniti ostatke zajedničkog ponosa.Zbog njega i preostalih.
Zato prosipam poslednje kapi crvenog vina dok kiša i dalje dobuje u nekavom blesavom ritmu mraka.Ne,ne plačem,to ne rade matorci.To vlaga ispisuje svoje šare po licu davno bivšeg dečaka.

[julisiz es grant]

Peca Popović, osim što je najznačajniji i najuticajniji ne-muzičar koji je učestvovao u kreiranju Yu-rock scene (osim, možda, pokojnog Nikole Karaklajića), je i jedan jako drag čiko, koga je uživanje slušati i čitati kada emotivno govori o mnogim ljudima i stvarima iz svog prebogatog života.
A o tekstu bivšeg Tadićevog savjetnika imam samo da kažem: naknadna pamet gdje sebe predstavlja kao buntovnika, kome je studij medicine bio dosadan (a ne spominje da ga je, i pored obaveza sa Idolima, uredno završio i godinama radio kao ljekar), a Divljana spominje tek usput. Pozer, bez suštine...uvijek bio i ostao. To što je (dobro) otpjevao "Kenozoik" ostaće njegov kreativni vrhunac.

[Saian]

http://lupiga.com/vijesti/vlada-divljan ... vojke-male

Bila su to, izgleda, poprilično romantična vremena. U našim snovima, svaki budući momak iz mašte je izgleda otprilike ka Vlada Divljan. Onako crn, i onog pomalo sjetnog pogleda ka iz filma. Otprilike ka James Dean koji ti šapuće nešto na ekavici. Samo šta nam je Vlada bija lipši. A i bija je nešto bliže, uostalom. To šta je trideset godina posli jedna divojka mala od devetnajst godina izjavila kako joj ekavica i crnogorski "smišno" tj. lipo zvuče, znači da mi, divojke male iz onog vrimena, nismo volile Vladu i ekipu na bazi bratstva i jedinstva, nego na bazi toga da su to bili stvarno lipi zvuci. Mekani. Nježni. Drugačiji, a bliski. Uz njih smo postajale ženstvenije, koketnije, snenije.

Mala od suside je došla izvanka. Sidila je, kaže, na rivi sa društvom, a stol do njih su sidili neki Crnogorci. "Ajme kako mi nekako smišno i lipo govore ti Crnogorci!" rekla je. "Kako?" pitam je ja.

- Ne znan. Ali baš nekako lipo. Lipo ih je čut. Crnogorce i Srbe. Volin ih slušat kad pričaju.

Ona ima 19 godina. Nije nikada bila u Crnoj Gori. Niti u Srbiji. Pripada novoj, meni nerazumljivoj generaciji, ali na zvuk srpske ekavice i crnogorskog "smišnog" govora reagirala je isto onako kako smo ja, i većina mojih splitskih prijateljica, reagirale onih nekih godina, kad bi ih čule. Srbe i Crnogorce.

Nama je na primjer beogradska ekavica osamdesetih dolazila kroz muziku. Padale smo u nesvist na tu ekavicu, bila nam je nekako nježna i seksi. Kupovale smo ploče od "Idola", "Električnog Orgazma" i ostalih bendova. Samo da bi slušale, da bi uživale u mekoći tog govora. Idoli su nam bili posebni - "Devojko mala" u svakoj od nas je budila želju da postane nečija "devojka mala". Da se držimo za ruke s nekim, idemo u kino i ljubimo u mraku u zadnjem redu...

Bila su to, izgleda, poprilično romantična vremena. U našim snovima, svaki budući momak iz mašte je izgleda otprilike ka Vlada Divljan. Onako crn, i onog pomalo sjetnog pogleda ka iz filma. Otprilike ka James Dean koji ti šapuće nešto na ekavici. Samo šta nam je Vlada bija lipši. A i bija je nešto bliže, uostalom.

To šta je trideset godina posli jedna divojka mala od devetnajst godina izjavila kako joj ekavica i crnogorski "smišno" tj. lipo zvuče, znači da mi, divojke male iz onog vrimena, nismo volile Vladu i ekipu na bazi bratstva i jedinstva, nego na bazi toga da su to bili stvarno lipi zvuci. Mekani. Nježni. Drugačiji, a bliski. Uz njih smo postajale ženstvenije, koketnije, snenije.

Srca puna sna dale smo kasnije ko zna kome, svaka nekome ko je izgleda ka da nam može kupit kišu. I ljubit našu sjenku.

I oblak pod kojim stojim ja. I pod tim oblakom naivnosti, iščekivanja i ludosti, sva lica onih godina.

Vlada je otiša ranije nego šta je u redu. Pesma jednog grada, na koju se pjevuckalo i čeznulo i ljubilo u mnogim gradovima ondašnje zemlje, zastala je na čas.

Ustajem iz kuta sjećanja, i ponovo vrtim longplejku.

Kako to škripuckanje smišno, kako lipo zvuči...