tekst je objavljen u Helsinskoj povelji, januar-februar 2013, malo kasnim sa postavljanjem ali vrijedi procitati gaU ćumezu istorije
Piše: Dragoljub Todorović
U knjizi Darka Hudelista Moj beogradski dnevnik – susreti i razgovori s Dobricom Ćosićem 2006 – 2011, najznačajnija rečenica i, moglo bi se reći, ključna za razumevanje knjige u celini nalazi se na 350. strani i glasi:
„Jer svatko iole pametan i upućen zna da je Ćosić, a ne Slobodan Milošević pravi, istinski i jedini tvorac suvremenoga srpskog nacionalizma iz druge polovine stoljeća“.
To je apsolutno tačno. Dobrica Ćosić je alfa i omega srpskog agresorskog rata za teritorije tokom devedesetih godina prošlog veka. Veliki je propust Tribunala u Hagu što Ćosić nije procesuiran pred tim sudom. Od početka rada Tribunala, Ćosić živi u paničnom strahu da ga ne pozovu u Hag. Strah ga ne napušta ni početkom 2011, kad ga Hudelist pita da nešto kaže o svojim odnosima i saradnji sa Miloševićem, Ćosić okleva i pokazuje veliki otpor da govori o Miloševiću, pa Hudelist konstatuje:
„Ćosić će o svemu radije pričati samo ne o Miloševiću. Zna se i zašto: Milošević je haaška tema, pa svaki oblik suradnje sa njim i njega, hoćeš – nećeš, dovodi u haaški kontekst...“
Razgovori između Hudelista i Ćosića odvijaju se na mnogim mestima koja autor pedantno beleži i opisuje. Sastaju se u Ćosićevom kabinetu u SANU i njegovoj vili na Dedinju, po beogradskim hotelima, kafanama, splavovima... a razgovarali su i dok su šetali Topčiderskim brdom i Dunavskim kejom. Sastajali su se i u Ćosićevom novom stanu na Paliluli. Naime, Ćosić je prodao veliku vilu na Dedinju i za taj novac kupio stan od 130 m2 za sebe i ćerku i tri manja (za unuka, unuku i svastiku). Najčešće su razgovarali u Ćosićevoj radnoj sobi koja ima 20 m2 i koju je Ćosić zvao ćumez. Ćosićeva drskost je da sobu od 20 m2 zove turskom rečju ćumez (na srpskom kokošarnik ili kokošinjac), a da u stanovima od 20 m2, malo većim ili manjim žive mnoge četvoročlane porodice.
Reč ćumez ili kokošarnik ili kokošinjac za Ćosićev lik i delo izvandredna je metafora: Ćosićeva literatura je ćumez srpske književnosti; Ćosićeva politika je ćumez visoke i svake druge normalne politike; Ćosćev nacionalni angažman je ćumez za prave borce za nacionalnu stvar, recimo Čerčila i De Gola ( kada je umro De Gol svi svetski listovi su javili: „Umro je De Gol, Francuska je udovica“); njegov državnički autoritet (predsednik Republike SRJ) ćumez je za pravog državnika, na primer, danskog kralja koji je za vreme nemačke okupacije svoje zemlje, kad su Jevreji morali da nose žute trake i sam stavio na ruku žutu traku; njegova revolucionarnost ćumez je za autentične revolucionare, primera radi, za velikog ruskog revolucionara Lava Trockog koji se pozdravio i napustio porodicu i pri tom rekao: „Revolucija traži celog čoveka“, zatim je ušao u oklopni voz iz koga je komandovao Crvenom armijom; njegova jeres ćumez je za jeretike kakvi su Havel, Solženjicin, Brodski, Leh Valensa, Milovan Đilas; njegov sistem i red vrednosti su ćumez za ljudsku civilizaciju. Dobrica Ćosić se od rođenja stalno nalazi u ćumezu i iz njega nije uspeo da izviri do svog 91. rođendana.
Autor Hudelist u knjizi istražuje genezu Ćosićevog nacionalizma vrlo vešto, precizno, studiozno i, moglo
bi se reći, minuciozno i to od sobe u Siminoj 9a u Beogradu u kojoj su se nakon rata, 1946, sastajali bivši partizani, studenti, vršnjaci (rođeni 1922, i 1923, uglavnom), karijeristi, sektaši, protekcionaši (desetorica su postali akademici, bili su profesori univerziteta, dekani, članovi svih mogućih žirija, dobitnici mnogobrojnih nagrada i uživaoci izuzetnih privilegija). Hudelist ih u knjizi zove „siminovcima“ i tretira ih, potpuno ispravno kao klan.
Na više od 100 strana istražuje, raspravlja i razotkriva Ćosićevu fasciniranost i opsesiju jednim događajem, koji je više virtuelan nego stvaran, koji je više fatamorgana nego egzaktno proverljiva činjenica. Reč je o tome da su sile Antante (Engleska, Francuska i Rusija ) na kraju prve godine Velikog rata, 1915, u nameri da privuku Italiju silama Antante potpisali sa njom u aprilu 1915, u Londonu tzv. Londonski ugovor i to na najvišem nivou (šefovi država i vlada). Iste godine u avgustu, Antanta, da bi na svoju stranu privukla Bugarsku i Rumuniju nudi Bugarskoj istočnu Makedoniju, a Rumuniji, Banat do Beograda. Kao kompenzaciju Srbiji su ponudili celu Bosnu i Hercegovinu i istočnu Dalmaciju (uključujući Split i Dubrovnik), ali su predsednik vlade Nikola Pašić i radikalska srpska skupština to odbili. Sve je to, međutim, bilo nerealno, neizvesno i potpuno neprimenjivo, ali je fasciniralo Dobricu Ćosića i pod tom opsesijom Londonskog ugovora (kako ga on zove) iz 1915, živi i sada u svojoj 92. godini. To što ga Nikola Pašić nije prihvatio, tretira kao najveću, fatalnu i kobnu grešku. Tekst o tzv. Londonskom ugovoru zauzima četvrtinu knjige i najbolji je njen deo. Reč je o vrhunskom istraživačkom novinarstvu, o visokom publicističkom nivou, pa i o ozbiljnoj istoriografskoj studiji. O Londonskom ugovoru kao elementu Ćosićevog nacionalizma pisaćemo u nastavku ovog prikaza.
U daljem istraživanju geneze Ćosićevog nacionalizma Hudelist tretira teme Memoranduma SANU, Ćosićev uticaj i aktivnosti oko formiranja srpskih stranaka u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i postavljanju njihovih vođa (Raškovića i Karadžića), njegov angažman oko preseljavanja stanovništva, odnosu, saradnji i sukobu sa Miloševićem, o tome kako je postao predsednik SRJ i predsedničkim aktivnostima, odnosu prema Zapadu (posebno Americi), o njegovim intimnim i ličnim problemima, preokupacijama i svojstvima od detinjstva preko vlasti i disidenstva do danas, o putovanju brodom Galeb sa Titom na njegovoj afričkoj turneji početkom 1961, o Kosovu, o Hrvatima, o njegovom govoru na plenumu CK SK Srbije 29. maja 1968, i mnoge druge teme.
O fenomenu siminovci u knjizi piše: „Riječ je o jednoj specifičnoj filozofiji ili pogledu na
svijet s kojim je jedna relativno mala skupina ljudi, s Ćosićem na čelu, kretala u život, a iz djelovanja koje je tijekom sljedećih desetljeća, pogotovo od sredine šezdesetih godina naovamo izrastao fenomen (suveremenog) srpskog nacionalzima i antititoizma, što ga u svojoj knjizi, uz ostalo obrađujem...“
U nastavku autor upozorava: „Podsjećam čitatelja ovog mog beogradskog dnevnika na težinu riječi siminovci: to je klan ili kružok iz kojega se, u drugoj polovici dvadesetog stoljeća razvio moderni srpski nacionalizam koji je odigrao jednu od ključnih uloga u raspadanju Jugoslavije, pod kraj XX stoljeća. To je pojam s kojim se baš nije uputno igrati“.
Hudelist je u svojim opservacijama o siminovcima potpuno u pravu. Da su njegove teze istinite ukazuje i to da je ova grupa na početku delovala u redakciji omladinskog lista Mladi borac čiji je glavni urednik bio Dobrica Ćosić, zatim u aktivnostima prilikom ponovnog pokretanja NIN i njegovoj redakciji (u kojoj je Ćosić bio siva eminencija). Za sve vreme do pogibije Krcuna Penezića i smene Rankovića siminovci deluju pod direktnom zaštitom i visokim pokroviteljstvom tajne policije (UDB). O delovanju siminovaca u Mladom borcu pisao je siminovac Borislav Mihajlović – Mihiz u svom tekstu u jubilarnom broju provodom
60 godina izlaženja beogradskog nedeljenika NIN 1995:
„Krajem rata komesar rasinskog partizanskog odreda postavljen je za glavnog urednika omladinskog lista Srbije. Dobrica Ćosić, pouzdani odabirač ljudi izabrao je pismene, obrazovane i okretne mlade ljude... Pokretači NIN-a i njihovo čvrsto jezgro bili su pod konac istih godina – bližili su se tridesetoj. Družili su se i pomagali jedan drugog kao da su masoni, a slušali glas Dobrice Ćosića („His Master’s Voice“) kao da im je veliki majstor. A i bio je to na neki način“.
Posle pada Rankovića Ćosić sa svojom družinom pravi paralelni i izuzetno uticajan centar vlasti i moći. Deluju u Srpskoj književnoj zadruzi (SKZ), Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), u aktivnostima oko forimranja i rada Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja i osnivanja časopisa Javnost, pisanja peticija. Kad je u drugoj polovini osamdesetih godina propast komunizma u Evropi i raspad SSSR postao izvesan, Dobrica Ćosić dolazi na ideju da taj treći veliki svetski događaj u XX veku – propast komunizma (prva dva su Prvi i Drugi svetski rat) iskoristi da ispravi srpske poraze u miru (po njegovom mišljenju) posle svetskih ratova u kojima je Srbija bila na pobedničkoj strani i da konačno, kako to on kaže, reši srpsko državno i nacionalno pitanje (onako kako ga on vidi). U tom smislu on angažuje svoje ljude: siminovce, akademike, praksisovce i druge, pišu Memorandum SANU, podržavaju Slobodana Miloševića i vrše agresiju na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Prema tome, postoji potpuno jasan i neprekinut luk koji povezuje sobu u Siminoj 9a 1946, sa Memorandumom SANU 1986, i agresijom na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu početkom devedesetih godina prošlog veka. Dakle, Hudelistov zaključak da je klan iz Simine 9a nastao 1946, direktno povezan sa srpskim agresorskim ratovima devedesetih i raspadom Jugoslavije potpuno je tačan. Naravno, kad je Milošević izgubio sve ratove, Ćosić i drugovi su ga napali, distancirali se od njega i traže druge ljude i modele kako da ostvare svoje nacionalističke ciljeve. Siminovci – ili pripadnici klana koji su se 1946/1947, sastajali u sobi u Siminoj 9a bili su kasniji akademici SANU: Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Dejan Medaković, Vojislav Đurić, Mića Popović, Bata Mihajlović, Petar Omčikus, Pavle Ivić, Vojislav Korać, Mihailo Đurić, kao i književni kritičar Borislav Mihajlović – Mihiz, književni istoričar i teoretičar Žika Stojković i još desetak tadašnjih studenata, a kasnijih profesora univerziteta, slikara i glumaca.
U četvrtoj knjizi „Vremena smrti“ Ćosić, razvijajući svoj romaneskni postupak u kome se prepliću stvarnost i fikcija naširoko raspreda priču o tzv. Londonskom ugovoru iz 1915, kad su Nikola Pašić i srpska skupština na zasedanju u Nišu odbili ponudu sila Antante da se Srbija proširi na celu Bosnu i Hercegovinu i istočnu Dalmaciju (sa Splitom i Dubrovnikom) uz izvesne teritorijalne ustupke Srbije. Ćosić u romanu ovo odbijanje srpske strane tretira kao kobnu, gotovo fatalnu i sudbonosnu grešku koja je odlučujuće uticala na izuzetno težak položaj Srba u XX veku, njihove patnje, stradanje i nemogućnost da konačno reše svoje državno i nacionalno pitanje. Ćosić se u tu svoju literarnu temu iz četvrte knjige Vremena smrti toliko uživeo da je umislio da je to zaista događaj i datum kad je Srbima krenulo loše i da je to uzrok svih srpskih nedaća i poraza u XX veku (naravno kako ih vidi i formuliše sam Ćosić).
Kako je Ćosić u razgovoru stalno isticao taj Londonski ugovor iz 1915, i na njega se pozivao, Darko Hudelist je u arhivima istražio primarne istorijske izvore o ovom događaju (originalne depeše, zapisnike, stenografske beleške, službene zabeleške itd), zatim opširno razgovarao sa profesorom beogradskog univerziteta, ekspertom baš za taj period istorije dr Đorđem Stankovićem koji je doktorirao na Nikoli Pašiću i o njemu objavio više knjiga. Na osnovu svog istraživanja Hudelist je zaključio da Londonski ugovor iz 1915, ne postoji, da su vođeni neki razgovori između sila Antante i Srbije na ambasadorskom nivou, da je reč o pokušajima Antante da se neke zemlje koje su bile na strani centralnih sila (Austrougarske i Nemačke) privuku Antanti, da su posle tih razgovora promenjene sve vlade država iz Antante, da je to bio tek kraj prve godine rata, da se ishod rata nije mogao ni naslutiti, da se nije znalo hoće li se Austrougarska raspasti, da Amerika još nije ušla u rat, da se u Rusiji desila Oktobarska revolucija i formiran SSSR. Osim navedenog, profesor Stanković smatra da je Pašić ispravno postupio i da to nije bila greška. Posebno je ukazao na to da bi u toj proširenoj Srbiji (sa Bosnom i Hercegovinom i istočnom Dalmacijom) živelo oko milion nesrpskog stanovništva, da bi to bio remetilački faktor sa stalno prisutnim separatističkim tendencijama. Nakon što ga je Hudelist upoznao sa rezultatima svog istraživanja, Ćosić je i dalje insistirao na svojoj opsesiji i fascinaciji Londonskim ugovorom. U vezi sa tom temom iz razgovora Hudelist – Ćosić interesantno je da je Ćosić najviše zaintresovan za pripajanje Bosne i Hercegovine Srbiji. Ćosić smatra da proširenje Srbije treba usmeriti prema severozapadu na teritorije koje su bile pod vlašću Austrougarske. Za proširenje Srbije na jugoistok na teritorije koje su nekad ulazile u sastav Dušanovog carstva, a zatim Otomanske imperije Ćosić kaže da su čiste gluposti. Poseban, moglo bi se reći nerazuman, opsesivan, gotovo manijakalan Ćosićev interes da Bosna i Hercegovina uđe u sastav Srbije proizlazi iz njegovog razgovora sa autorom knjige:
Hudelist: ...da li bi sav ovaj teritorij koji se spominje u ponudi članica Antante doista pripao Srbiji?
Ćosić: Nemamo nikakve dokumente ni za ni protiv. Jer je odbijanjem savezničke ponude, hodom historije u drugom smjeru, to pitanje ostalo apsolutno neriješeno.
Hudelist: ...ni Srbija, čak i da je prihvatila ponudu iz kolovoza 1915, ne bi na kraju dobila sve?
Ćosić: Recimo. Ne znam.
Hudelist: Barem što se tiče Dalmacije – ne bi to dobila?
Ćosić: Sigurno. (ako sam dobro shvatio Ćosića, ovime sigurno htio je ovaj put reći da Dalmacija najvjerojatnije ipak ne bi pripala Srbiji – op. aut.)
Hudelist: S obzirom na sastav stanovništva i tako dalje?
Ćosić: Sigurno. Hudelist: A Bosna i Hercegovina, što bi bilo s njiom?
Ćosić: Ona je apsolutno srpska.
Hudelist: Bila bi srpska?
Ćosić: Apsolutno.
Hudelist: Eto vidite. A to je i bio jedan od ciljeva.
Ćosić: Apsolutno srpska. Možete o tome razgovarati sa povjesničarima, ali imate koliko god hoćete dokumenata i stranih stajališta kojima se Bosna tretira pretežno srpskom.
Hudelist: Znači tu dileme nije bilo.
Ćosić: Nije bilo dileme.
Hudelist: Dalamacija još kako-tako ali?
Ćosić: Što se tiče Bosne i Hercegovine, nema dileme. I nije slučajno Benjamin Kalaj pokušao prevesti Bosnu u bošnjaštvo. On je tvorac bošnjačke nacije, Kalaj.
Hudelist: Znam za Kalaja.
Ćosić: Postao je guverner kada je Austrougarska dobila mandat da okupira i upravlja Bosnom i Hercegovinom.
Na osnovu ove Ćosićeve umišljene vizije Bosne i Hercegovine kao srpske zemlje koju je iz romana preneo u stvarnost, u svoju politiku i ideologiju jasno je zašto je srpski rat za Bosnu i Hercegovinu bio najduži i najkrvaviji od svih ratova na prostoru bivše SFRJ devedesetih godina prošlog veka. Njegova patološka opsednutost i fiksacija na Bosnu i Hercegovinu, kao i aktivnosti koje preduzima za osvajanje Bosne i Hercegovine predstavljaju ga kao glavnog aktera i ključnu ličnost srpskog osvajačkog rata protiv Bosne i Hercegovine 1992-1995.
Poglavlje o Londonskom ugovoru autor zaključuje:
„Argumenti profesora Đorđa Stankovića znanstveno su utemeljeni. Ćosićevi pak argumenti imaju svoju ideološku težinu i pomažu nam da puno bolje razumijemo neke procese koji su se dogodili uoči i, osobito, u vrijeme raspada SFRJ“.
U knjizi Moj beogradski dnevnik autor posvećuje značajnu pažnju Memorandumu SANU iz 1986. Razmatra tri pitanja u vezi sa Memorandumom:
- da li je Memorandum proizveo dejstvo, to jest da li je bio dokument koji je doveo do rata u bivšoj SFRJ;
- da li je nedovršen ukraden, ili je od njegovih autora namerno plasiran;
- da li je Dobrica Ćosić autor Memoranduma? Dobrica Ćosić je rekao Hudelistu da je Memoran-
dum SANU stvar od marginalne važnosti. Tu Ćosićevu izjavu autor ovako komentariše:
„Dok se u Hrvatskoj (jednako kao i u Sloveniji, Bosni i Hercegovini, ali i u mnogim drugim sredinama) slučaj Memorandum tumači kao jedan od prijelomnih momenata u godinama što su prethodile raspadu Jugoslavije (i to, naravno, u onome najnegativnijem mogućem smislu), u krugovima bliskim SANU i kod samoga Dobrice Ćosića njegova se važnost i utjecaj na ishod jugoslavenske drame pokušavaju što je više moguće minorizirati“.
U knjizi Miodraga Petrovića književnog kritičara iz Niša, Susreti sa Dobricom Ćosićem koja je izašla 2000. godine u Nišu i koju je Ćosić odmah po izlasku povukao iz prodaje, jer se plašio Haškog tribunala koji se tada interesovao za njegovu ulogu u ratu, autor Petrović interpretira svoj razgovor sa Dobricom Ćosićem u hotelu Excelzior, vođen 27. januara 1989:
„Istina Srpska akademija nauka i umetnosti zaštićena je Miloševićevom odlukom da se u nju nikako ne dira, a pod istom zaštitom je i sam Dobrica Ćosić. Šta
više, u ovom času Akademija dobija onoliko novčanih sredstava koliko joj je potrebno za rad.
Napominjem da Miloševićeva politika kao da i nije drugo do realizacija političkih stavova izraženih u Memorandumu Akademije.
Ćosić to potvrđuje“. Reč je, dakle, o Ćosićevom direktnom i ličnom
priznanju da se Memorandum primenjuje. Hudelist je u knjigu uvrstio i svoj razgovor sa
Borom Jovićem bivšim predsednikom Predsedništva SFRJ i visokim funkcionerom Socijalističkepartije Srbije. U razgovoru Jović kaže:
„Ma svi su u Srbiji u ono vrijeme mislili na način Memoranduma, ne samo Dobrica“.
Zaista, nema nikakve dileme da se u Srbiji znalo da je Memorandum programski dokument za konačno rešenje srpskog državnog i nacionalnog pitanja i da uključuje i ratnu opciju.
U knjizi je u potpunosti raspravljeno pitanje dali je Memorandum bio završen i kako je dospeo u javnost. Iz SANU se insistiralo na tome da Memorandum nije završen, da je ukraden i da se tako se našao u javnosti. Na tu temu autor je obavio obimno istraživanje, razgovrajući sa kompetentnim ljudima koji međusubno nisu povezani i takoiz apsolutno nezavisnih izvora došao do zaključkada je Memorandum potpuno završen dokument koji je namerno plasiran u javnost. Memorandum je pušten u javnost pre nego što se našao na
skupštini SANU da bi se proverio stav javnog mnjenja, političara i drugih naroda u SFRJ. Osim toga, autori Memoranduma su se plašili kako će reagovatiskupština Akademije, s obzirom da ima više od 100 članova, pa su hteli da unapred provere stav javnog mnjenja.
Kad je reč o tome, da li je Dobrica Ćosić pisao tekst Memoranduma, on više puta u razgovorima saautorom ponavlja da ga nije pisao. Međutim, u knjizi Hudelist piše:
„Dobrica Ćosić je jedan i jedinstven – iznad svih, pa i iznad samoga, trenutačno aktuelnoga predsjednika SANU. Kao i predsjednika koji su bili i koji će to tek postati. Da budem do kraja jasan: Dobrica Ćosić je u Srbiji veća institucija i od same Srpske akademije nauka i umetnosti“.
U jednoj od više ispovesti autoru Ćosić kaže: „Ja sam bio čovjek u dubokoj opoziciji, ali sam, isto-
dobno uživao i status nedodirljive ličnosti u Srbiji, koja je po mnogo čemu jača i od same Akademije“.
Ćosić je rekao Hudelistu da je mogao biti predsednik SANU da je hteo:
„Ali nije mu, kaže ni bilo stalo da formalno, na papiru, bude na čelu Akademije kad je ionako svakome jasno da je njegova specifična težina kudikamo veća od težine SANU“.
Autor navodi da je francuska novinarka Florans Artman u svojoj knjizi Milošević – dijagonala ludaka povezala Ćosića sa Memorandumom:
„Artman u njoj dovodi u neposrednu vezu Dobricu Ćosića i Memorandum SANU na jedan, najblaže rečeno, neobičan način.
Prvo, napisala je da je početkom rujna 1986. Ćosić predstavio u najvećoj tajnosti, glavne točke Akademijinog Memoranduma (čije se pisanje tada upravo privodilo kraju) trojici vodećih političara u SR Srbiji, jedan od kojih je bio netom ustoličeni predsjednik Predsjedništva SR Srbije Ivan Stambolić, a preostala dva Dragiša Pavlović i novi šef srpske partije, u to vrijeme politička zvijezda u usponu Slobodan Milošević.
A drugo tome je još dodala da je Memorandum SANU Ćosić pustio u opticaj kao svoj vlastiti politički projekt...“
Hudelist ne veruje Artmanovoj. U svojoj knjizi Dnevnik samoće koja je objavljena u Beogradu 2010, književnik Vidosav Stevanović koji je u vreme nastanka Memoranduma bio Ćosićev prijatelj i izdavač, a školski drug sa Dragišom Pavlovićem i vrlo blizak prijatelj sa Ivanom Stambolićem, piše da ga je Dobrica Ćosić početkom 1986. pozvao na sastanak u kafanu Grafičar i tom prilikom mu rekao:
„Ti dobro pamtiš. Zapamtićeš ovo što ću ti ispričati. Sve što kažem prenećeš Pavloviću i Stamboliću. To je moja politička poruka njima... Država u kojoj živimo nije više Jugoslavija već brionska Jugoslavija. Tito je napravio za svoje potrebe, a protiv Srba. Federalizacija iz 1974, napravila je države od republika, a Srbi su ostali u bar tri republike. Srpsko nacionalno biće je razbijeno i podeljeno. Jugoslavija se mora menjati zbog nacionalnog pitanja, pre svega zbog našeg nacionalnog pitanja. Srpski komunisti moraju temeljno promeniti svoju politiku, ona mora biti nacionalna. Treba dovrišiti nedovršeni posao i stvoriti državu u kojoj će živeti svi Srbi. Ako drugi neće s nama, u redu, neka idu, ali neka ostave ono što nama pripada. Izlazak iz Jugoslavije mora da se plati. Moja poruka Pavloviću i Stamboliću glasi: Ili će sprovoditi srpsku politiku ili će nestati sa scene, biće izdajnici kao i njihovi predhodnici. Spreman sam da razgovaram
sa njima o tome. Neka me javno napadaju, ako im je to privremeno potrebno, ali treba da razgovaramo“.
Stevanović je preneo Ćosićevu poruku Pavloviću i Stamboliću koji su mu rekli da je to zastareo, lud i opasan predlog. Stevanović je o toj njihovoj reakciji obavestio Ćosića koji je na to odgovorio: „To je najveća glupost koju su učinili u svojim životima punim gluposti“. Ubrzo posle ovog Stevanovićevog posredovanja pojavio se pisani tekst Memoranduma SANU.
Ovo je direktna i iz prve ruke izneta potvrda teze Florans Artman iz njene knjige. Ćosić negira, moglo bi se reći sa gnušanjem tezu Artmanove. U svojoj knjizi Memorandum SANU pod udarima politike, Kosta Mihailović i Vasilije Krestić navode da Dobrica Ćosić nije formalno bio član Komisije za izradu Memoranduma da, kao poznati politički disident ne bi unapred diskreditovao ovaj dokument u očima političara kojima je bio namenjen. Međutim, Ćosić je bio prisutan na sva tri sastanka (koliko ih je ukupno bilo održano) Komisije, a nakon lektorisanja i poveziva-
nja priloga u celinu što je uradio akademik, lingvista Pavle Ivić, Ćosiću je tekst pored još dvojice akademika (Ljubomir Tadić i Jovan Đorđević) uručen. Autor ekonomskog dela Memoranduma Kosta Mihailović i podnosilac predloga na skupštini Akademije da se pristupi izradi Memoranduma Ivan Maksimović, bili su Ćosićevi vrlo bliski prijatelji koji su ga i upoznali sa Miloševićem. Kosta Mihailović je bio izuzetno važna ličnost u Miloševićevoj nomenklaturi.
Pošto je Memorandum politički osuđen i izazvao velike negativne reakcije širom Jugoslavije, Ćosić nastoji da teze iz Memoranduma plasira u drugim dokumentima. Formira grupu pravnika, filozofa i sociologa koji pod njegovim rukovodstvom sastavljaju Predlog novog Ustava SFRJ koji je formulisan 28. marta 1988, a koga su potpisali Udruženje književnika Srbije, Sociološko društvo Srbije i Filozofsko društvo Srbije. Taj Predlog novog ustava SFRJ predstavio je Ćosić na skupštini Udruženja književnika Srbije 27. marta 1988. Glavne teze Predloga su, kao i u Memorandumu da se ne priznaju avnojevske granice Jugoslavije i da je Jugoslavija zajednica naroda, a ne država. Kako se promene granica ne mogu izvršiti bez rata to je Memorandum SANU inicijalna kapisla za početak rata.
Dakle, Ćosić je značajniji od svih predsednika SANU (bivših, sadašnjeg i budućih), zatim, Ćosić je značajnija institucija od SANU. On početkom septembra 1986, sa sadržajem Memoranduma SANU upoznaje najviše političke funkcionere Srbije, da bi se tekst Memoranduma pojavio u javnosti krajem septembra. Posle osude Memoranduma Ćosić 1988, organizuje pisanje Predloga za promenu ustava SFRJ sa ključnim tezama istim kao u Memorandumu koji lično promoviše. I mnoge druge činjenice takođe ukazuju da o političkim pitanjima u SANU nema diskusije bez Ćosićevog imprimatura.
Ne slažemo se sa zaključkom autora knjige da Ćosić nije pisao Memorandum. Tvorac Memoranduma i autor svih ključnih formulacija u njemu je nesumnjivo Dobrica Ćosić. To što on negira pisanje Memoranduma je jedna od mnogobrojnih laži koje je on izrekao autoru knjige.
Primera radi, Ćosić laže kada piše o svom putovanju brodom Galeb sa Titom kao član državne delegacije na putu za Afriku početkom 1961:
„Na Galebu sam shvatio s ovakvim čovjekom kakav je Tito nema demokratskog socijalizma. Uvidio sam: ovo je diktatura, ovo je birokratska monarhija i cijela žrtva moje generacije je uzaludna, a uzaludan je i novi Program SKJ u čijem sam pisanju sudjelovao, nadajući se da će nastati demokratsko društvo, slobodno društvo, slobodan čovjek... Nisam mogao zamisliti toliku deformaciju birokracije, taj jedan monarhistički život i monarhističko ponašanje, jedno rasipništvo neshvatljivo, jedan luksuz nepojmljiv – meni koji sam poznavao sirotinjski narod...“
Sve ovo nije smetalo Ćosiću da u jesen 1961, napiše predgovor za Titovu knjigu „1941“ koju je izdala Srpska književna zadruga. Taj predgovor je jedan panegirik par ekselans, udvorički i ulizički tekst, bljutavo ulagivanje Titu. Ilustracije radi navodimo samo jednu rečenicu iz tog Ćosićevog predgovora koji je napisan 27. novembra 1961, (dakle sedam meseci nakon povratka Galeba u zemlju). Ta rečenica glasi:
„Biti Titov sledbenik, znači imati titovski stav prema životu, titovski misliti, titovski se boriti u svome vremenu, u svojoj sadašnjosti, uvek“.
Savetnik za štampu Josipa Broza Tita Blažo Mandić koji je bio na Galebu zajedno sa Ćosićem u knjizi Tito u dijalogu sa svetom, objavljenoj u Novom Sadu 2005. piše:
„Na brodu su, ne računajući posadu jedni radili, a drugi se uglavnom odmarali. Među ovim posljednim aktivan je bio i Dobrica Ćosić. Kad bi se u podne i uveče društvo okupilo, obično bi Tito prvi, nekom šalom ili dosjetkom dao podsticaj za priču. A potom bi upravo
Dobrica, čio i za priču oran bio glavni animator... Nije se, ama baš ni po čemu dalo zaključiti da je Ćosić nečim nezadovoljan, da se ne oseća ugodno, da baš tu na Atlanskom okeanu u noćima pod ogromnim mjesecom sagorjeva svoju vjeru u jugoslovenski demokratski socijalizam. Biće da se akademik – uvjek aktuelno politički angažovan – toga naknadno sjetio“.
Opisujući svoje putovanje Galebom Ćosić Hudelistu priča:
„Kad sam se vratio sa tog puta izgledao sam kao da sam došao iz Dahaua. Toliko sam na Galebu oslabio da me nisu pustili direktno u Beograd nego su me odveli direktno na Brijune, gdje su me desetak dana hranili glukozom i injekcijama, da mi povrate snagu, pa kad se budem vraćao u Beograd da ličim na čoveka. A kad sam došao u Beograd, odmah sam otišao u Vrnjačku Banju na daljni oporavak“.
Političar Josip Vrhovec koji je kao novinar bio u Titovoj pratnji na Galebu, pričao je autoru Hudelistu da se Ćosić otrovao hranom, da je imao dijareju ili narodski rečeno proliv, da je dehidrirao i zbog toga je bio iscrpljen i primao infuziju. Ljudi zbog dehidriranja i umiru. Znači, Ćosić je zbog proliva imao zdravstvene probleme, a ne zbog razočarenja u Tita i u jugoslovenski socijalizam.
Sledeća Ćosićeva laž je da je bio Jugosloven. To apsolutno nije tačno. Ćosić nikad nije bio Jugosloven i ova Hudelistova knjiga puna je Ćosiće-
vih izliva razočaranosti što je posle Prvog svetskog rata formirana Jugoslavija. Pašićevo odbijanje tzv. Londonskog ugovora 1915, smatrao je kardinalnom i kobnom greškom i izvorom svih srpskih problema i nedaća u XX veku. Ćosić se u knjizi uvek vraća tom odbijanju Londonskog ugovora. Posle Drugog svetskog rata, Ćosić je bio za integralno jugoslovenstvo (što je podrazumevalo velikosrpstvo), za jugoslovenski unitarizam, centralizam, administrativno upravljanje privredom, za tzv. udbaški socijalizam rankovićevskog tipa, za srpsku majorizaciju, bio je protiv avnojevskih principa uređenja Jugoslavije.
Razmere Ćosićevog integralnog, centralističkog i unitarističkog jugoslovenstva najbolje se vide iz jedne polemike koju je vodio 1961, kad je Rankovićeva varijanta jugoslovenskog unitarizma bila na vrhuncu. Naime, reagujući na jedan Ćosićev intervju, dat zagrebačkom Telegramu 20. januara 1961, ugledni slovenački intelektualac, univerzitetski profesor, inače partizan i filozof, Dušan Pirjevec Ahac je u slovenačkom kulturnom časopisu Naša sodobnost objavio polemički prilog Molim kako ste rekli? Sa tim tekstom Pirjevec je replicirao na Ćosićev odgovor iz intervjua da će tema pasivnosti u međurepubličkim kontaktima biti aktuelna dokle god postoje republike. Ovakvim odgovorom Ćosić implicira (ili još preciznije, nagoveštava) vrlo brzo ukidanje republika. U časopisu Naša sodobnost broj 3 za 1961, Pirjevec objavljuje odgovor Ćosiću:
„Možda nekome nije baš shvatljivo zašto tako iznenada upadamo u ovaj zagrebački dijalog. Ali vidite: ovde se prvo postavlja pitanje o suviše pasivnim međurepubličkim odnosima. Zatim je u pitanju i Ćosićevo ubeđenje da će to pitanje biti sve dotle aktuelno dok budu egzistirale republike, što bi moglo da znači da ćemo u međurepubličkim odnosima sve dotle biti suviše pasivni dok imamo svoje republike. Iz toga logično sledi zaključak da je za pasivnost u međurepubličkim odnosima kriva pre svega egzistencija republika kao takvih. A od ovog svakako nije više daleko do bludne misli, kao – čitava će ova stvar biti uređena pa će i pasivnost u međurepubličkim odnosima isčeznuti tek onda kad i republika ne bude više. To je u određenom smislu i istina, jer, kad ne bi bilo republika ne bi bilo ni međurepubličkih odnosa, ni aktivnih ni pasivnih“.
To Ćosićevo jugoslovenstvo je ustvari, prikriveno velikosrpstvo. To je njegov pokušaj ispravljanja Pašićeve greške iz 1915, to je majorizacija jer Srba u Jugoslaviji ima tačno koliko svih ostalih. To su Ćosićeve floskule o zajednici naroda, a ne država, o referendumu jedan čovek jedan glas, plebiscitu naroda i slično.
Još jednu ordinarnu laž plasirao je Dobrica Ćosić u svom razgovoru sa Hudelistom. Reč je o njegovoj izjavi da je mlaki đilasovac. Ćosić nikad nije bio đilasovac ni mlaki, ni hladni, ni vrući. Dobrica Ćosić je bio rankovićevac par ekselans. Ranković ga je slao kao poverljivog čoveka na Goli otok, u zatvor u Sremsku Mitrovci da isleđuje četnike, u Mađarsku 1956, da izveštava o kontrarevoluciji Imre Nađa, tražio je od njega da nastavi polemiku sa Pirjevcem. Kada je Ranković pao, pisao je preteće pismo Titu. U svojim javnim nastupima devedesetih godina tvrdio je da je početak kraja Jugoslavije bila smena Rankovića 1966. Ćosić je bio za Rankovićev rigidni, ortodoksni, udbaški komunizam, unitarizam, centralizam, administrativno upravljanje privredom, za rigorozan i dosledan antizapadni stav. Đilas je bio, u početku, za socijalizam sa ljudskim likom, za samoupravljanje, decentralizaciju. Kasnije je bio za socijaldemokratiju zapadnog
tipa, za tržišnu ekonomiju, podelu vlasti, višepartijski sistem, pravnu državu.
Dobrica Ćosić je po nalogu UDB prisustvovao prvom suđenju Milovanu Đilasu i Vladimiru Dedijeru 24. januara 1955. U razgovoru sa svojim biografom Slavoljubom Đukićem, Ćosić pokušava da se opravda. Da bi umanjio značaj tog čina, on kaže da je bio na suđenju jedan dan, što bi značilo da ostalih dana nije bio i da je to njegovo učešće na suđenju beznačajno. Međutim, suđenje je trajalo samo jedan dan. Tajnom suđenju Milovanu Đilasu u to vreme nije mogao da prisustvuje niko kome to ne odobri najviši funkcioner UDB, Aleksandar Ranković. Ćosić, Đukiću u njegovoj knjizi Čovek u svom vremenu objašnjava:
„Posle Đilasovog prvog izlaska sa robije mi se ne pozdravljamo, jer on to izbegava, zamerajući mi, kako sam saznao, što sam jedan dan bio na njegovom suđenju. A bio sam iz čiste literarne radoznalosti u kojoj ima i nesumnjive beskrupuloznosti. Kao čovek, ja se toga stidim, a kao pisac, ja toj beskrupuloznosti ostajem
veran“. U političkom životu Jugoslavije, posle raski-
da sa Staljinom postoje dve linije, dve struje, dve koncepcije, dva smera, dve ideologije i praktično, dve politike međusobno dijametralno suprotne i koje zastupaju đilasovci i rankovićevci. Ćosić je od početka prononsirani i najautentičniji protogonista Rankovićeve struje.
Značajan prostor u knjizi posvećen je Ćosićevim pričama o njegovim samoubilačkim razmišljanjima u pojedinim periodima života. Iz razgovora Ćosića i autora knjige koji su vrlo opširni vidi se da su to Ćosićeve izmišljene priče i tipične ćosićevske laži. Autor je uložio veliki napor da pokaže da se Ćosić nikada ne bi ubio. U tom smislu, pored svojih opservacija citirao je i Ćosiću predočavao pojedine pasuse iz knjige Hermana Hesea Stepski vuk. Sve u svemu Ćosićeve priče o samoubistvu su još jedna njegova velika laž.
Iz knjige se jasno vidi da je Dobrica Ćosić bio glavni faktor u formiranju srpskih stranaka u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini poćetkom devedesetih godina prošlog veka. On je postavio i promovisao lidere tih stranaka, Jovana Raškovića i Radovana Karadžića. Ćosić otvoreno govori o tome. Ne samo da je ustoličio Raškovića, Ćosić je pisao program Srpske demokratske stranke (SDS) iz Hrvatske na čijem čelu je Rašković i to objašnjava:
„Inače, program SDS-a smo pisali ovdje, u Srpskoj akademiji. Ja sam pisao prvi projekt. A onda smo pozvali Srbe iz Hrvatske, jednu grupu njih, u Beograd, u moj kabinet u Akademiji, i pomoću njih dalje širili taj program. Ja sam, dakle, stvorio osnovu programa, a Rašković je to odnio i dao Dušanu Stareviću i drugim Srbima u Hrvatskoj, koji su to dalje razvijali.“
Darko Hudelist postavlja Ćosiću pitanje: „Eto vidite, Dobrice kakav ste vi bili igrač: u Hrvat-
skoj ste za vođu Srba instalirali Jovana Raškovića, a u Bosni i Hercegovini ni manje ni više nego Radovana Karadžića. Obojica su vaša čeda“.
Ćosić odgovara: „Jest – potvrdno je odgovorio – osobno sam natjerao Karadžića da bude predsjednik Srpske demokratske stranke u BiH. Sam Karadžić je predlagao politologa Nenada Kecmanovića profesora na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, no on se meni čini kao nekakav salonski čovjek, nedorastao da u tim teškim vremenima bude vođa. Zato sam Karadžića nagovorio da on bude vođa bosanskih Srba“.
Da je uradio samo ovo što je priznao Hudelistu (a uradio je mnogo, mnogo više po svim aspektima rata u bivšoj Jugoslaviji) bilo bi dovoljno da bude glavni akter tog krvavog rata i zato je zaista nerazumljivo kako je izbegao odgovornost pred Haškim tribunalom.
Moj beogradski dnevnik – susreti i razgovori s Dobricom Ćosićem 2006 – 2011, prva je knjiga od još najmanje tri iz projekta Darka Hudelista o raspadu Jugoslavije. U radu na ovom projektu Hudelist je više godina proveo u Beogradu.
Ovaj prikaz završavamo konstatacijom autora na samom početku knjige šta mu je u ovom projektu najvažnije:
„...čekala me dugotrajna, iscrpljujuća serija razgovora sa živim protagonistima povijesti koju sam istraživao. Onaj najvažniji protagonist bio je naravano, Dobrica Ćosić. S jednim sam već unaprijed bio načistu: o tome kakav ću kontakt uspostaviti s Ćosićem, ocem, glavnim ideologom i vođom antititoističkog i nacionalnog pokretu u poslijeratnoj Srbiji, o tome će izravno zavisti i konačan uspjeh mog istraživanja. Bez obzira na sve ostalo. Sve drugo mogu napraviti besprjekorno, ali ako to ne napravim kako sam zamislio i kako sam isplanirao – nisam napravio ništa.“
