Uvijek sam mrzio rastanke, posebno one iznenadne, kao slucajne a zapravo u nekoj laboratoriji zloce brizno spremane... onaj osjecaj...
A narastajao sam se, u zivotu, prokletom sudbinom satkanom, i za tri prosjecna zivota.
Nekada sam isao ja, nekada su isli drugi, a nekada smo samo kretali u suprotnim pravcima. Nisam siguran je li gore kada ostajes, ili ides...
Kao kada sam pratio nju, jednog davnog cetvrtka.. salim se, nije bio cetvrtak, ne znam ni koji dan je bio, ali sada je vec u rubrici zaboravljeni datumi nebitnog kalendara. Da je samo isla, preko bare, vec sam morao ici sa njom do tog prokletog aerodroma, truckati se satima u autobusu do druge drzave,d rugog grada, a zatim iz grada do zracne luke udaljene dobrih sat vremena voznje... ma nisam morao, ali sam htio, mada mi je momenat nedostajao da joj na stanici ostavim poljubac na staklu autobusa i da mi na usnama procita.. ne znam ni sam sta, sta sam uopce tada osjecao, i sta sam uopce htio reci, ili mogao. Nisam, usao sam u autobus, sjeo pored nje, nismo puno pricali, mislim da me gledala veci dio puta ali nisam se usudio okrenuti glavu. Buljio sam u suvozacevu glavu, brojao isprekidane linije na cesti, saobracajne znake, pamtio imena gradova i sela, udaljenost do Banjaluke, Slavonskog broda, Osijeka, Zagreba, Ljubljane, a nisam upamtio nista osim da me gledala veci dio puta. Odjednom nisam vise zelio da nam se pogledi sretnu.
Poljubila me je, u usne, pa u obraz, pomilovao sam je po licu i rekao sretno, u novom zivotu. Nadam se da nije vidjela prirodnu reakciju u ljudskim, ovaj put mojim, ocima.. uzrokovanu velikom kolicinom uzbudjenja, boli ili tek razocarenja. Nerijetko srece, ali takav ovaj put nije bio.
Volio bih reci da je bio ruzan dan, da je padala kisa, da je pljustalo sa svih strana, da sam bio mokar i promrzao. Ali nije, bio je lijep, suncan i prohladan zimski dan, njen avion sam vidio savrseno, i dok je polijetao, i kad je odlazio, i kad je vec bio daleko, samo tacka na nebu.
Dalje nije za pricu
Mrzim rastanke, i jednom sam zaista pustio zauvijek odlazeceg prijatelja i njegovu pratnju da udju u bus, i samo mu mahnuo i rekao, sretno. Nisam mogao ni zelio uci, ne znam zasto, to je ipak "samo" prijatelj. Vratio sam se doma, u nadi da ce razumjeti, svratio u lokalni kafic, popio pivo i smijao se nekoj humoristicnoj seriji na ekranu iznad sanka.
Ne znam je li teze kada sam odlazio, daleko, kada sam se zadnji put okrenuo da vidim, mjesto na koje se vise nikada vratiti necu. I nisam se vratio. Mozda sam iz srca plakao jer sam znao da je upravo jedna epizoda mog zivota zavrsila.
Isto kada sam gledao u onu tacku visoko na nebu, onaj osjecaj kad znas...
Nedavno me jedna draga djevojka pitala jesi li ikada imao dugometraznu epizodu u zivotu, i koliko njih, a ja iskreno, nisam znao sta da joj odgovorim.
