"Stabilnost nije prirodni poredak stvari."
SAD i svetski poredak: Anarhija i hegemonija
Američki predsednik salutira vojnicima, juni 2011.
Piše: Robert D. Kaplan (Stratfor)
U većem delu ljudske istorije, periodi relativnog mira su proizvod neke vrste hegemonije. Težnja ka jednakosti u geopolitici često vodi haosu. No, ovo je jedinstveni istorijski trenutak jer hegemonija SAD je u pojedinim aspektima na zalasku. Osim ako neka sila ne uspostavi ponovo hijerarhiju – bilo da je reč o globalnom delovanju SAD kao hegemona, ili regionalnih inicijativa neke međunarodne organizacije, suočićemo se sa fluidnijom situacijom, većom jednakošću i, stoga, većom anarhijom kojoj će takve okolnosti pogodovati.
Svi vole jednakost: rasnu, etničku, seksualnih orijentacija. Problem je, međutim, u tome što geopolitička jednakost ne funkcioniše dobro. U Evropi je u prošlosti u osnovi postojala jednakost velikih sila, koja se nazivala “ravnoteža moći“ (the balance of power), a koja je često vodila ratovima. S druge strane, u Istočnoj Aziji je od 14 do početka 19 veka postojao sistem sa podređeniim i dominantnim zemljama, u kome je Kina imala ključnu ulogu. Kao rezultat, prema mišljenju profesora Univerziteta u Južnoj Kaliforniji Dejvida Kanga (David), politička klima u Aziji je bila mirnija nego u Evropi.
Činjenica je da dominacija bilo koje vrste – tiranska ili ne - ima više šansi da spreči izbijanje rata nego u sistemu u kome niko nema presudnu ulogu.
Zbog toga je poznati profesor Univerziteta u Kolumbiji Kenet Volc (Kenneth Waltz), pripadnik američke realističke škole međunarodnih odnosa, kazao da suprotnost “anarhiji” nije stabilnost, već “hijerarhija”. Hijerarhija ukida suštinsku jednakost; ona implicira da su neki istinski “više jednaki” nego drugi. Ova formalna nejednakost – u kojoj neko, ili država ili grupa ima veću moć nego drugi – sprečava haos. Zbog toga nejednakost sama po sebi stvara uslove za mir.
Vlada je najčešća forma hijerarhije. Ona monopoliše upotrebu nasilja u određenom geografskom prostoru, sprećavajući tako anarhiju. Da citiramo Tomasa Hobsa, engleskog filozofa iz 17 veka, jedino kada je moguće kazniti zlo – dobro i lose imaju neko praktično značenje, a to iziskuje “izvesnu moć prisile”.
Najbolja vrsta nejednakosti je hegemonija. Dok se supremacija, kako ističe Volc, odnosi samo na vojnu ili ekonomsku nadmoć, hegemonija “uključuje legitimaciju i konsenzus”. To znači da je hegemonija neka vrsta dogovorene nejednakosti, gde drugi očekuju od dominantne sile da vodi. Kada hegemon ne preuzme lidersku ulogu, onda je njegovo ponašanje neodgovorno.
Hegemonija, naravno, ima lošu reputaciju u medijskom diskursu. Međutim, to se može objasniti terminološkom zbrkom među novinarima, mada samouvereno prosuđuju o prethodnim istorijskim periodima koristeći isključivo sopstvene standarde.
Zapravo, u većem delu ljudske istorije, periodi relativnog mira su proizvod neke vrste hegemonije. Uglavnom su hegemoni ili imperijalne sile bile liberalni, mereno standardima toga doba. Rim, Venecija i Britanija su uglavnom bili liberalniji nego snage sa kojima su se sukobljavale. Austro-ugarsko carstvo je često štitilo pravo manjina i sprečavalo etničke sukobe - mnogo više nego moderne države koje su ga nasledile. Slično se ponašalo i Otomansko carstvo na Balkanu i Bliskom istoku. Postojali su, naravno, izuzeci, kao što je habsburška Španija, sa kombinacijom inkvizicije i osvajanja. Međutim, suština je u tome da hegemonija ne iziskuje tiransku ili apsolutnu vladavinu.
Stabilnost nije prirodni poredak stvari. Zapravo, istorija pokazuje da je stabilnost obično u funkciji imperijalne vladavine, koja je, povratno, česta forma hijerarhije.
Naime, malo šta je haotičnije u geopolitici nego propast imperija. Kolaps Habsburga, otomanskih Turaka, sovjetske i britanske imperije u Aziji i Africi, vodilo je hroničnim ratovima i nemirima. Neki nerazumni komentatori nas podsećaju da su sve imperije završile lose. To je, naravno, tačno, ali to se desilo tek nakon što su decenijama, pa i vekovima obezbeđivale relativni mir.
Očito je da nemaju sve imperije istu moralnu težinu. Na primer, austrijski Habzburzi su bili tolerantniji od sovjetskih komunista. Zaista, da Lenjinovi boljševici nisu zbacili dinastiju Romanova 1917, Rusija bi se razvila kao mnogo humanije društvo nego što je bila tokom 20-og veka. Stoga, ja kažem samo u opštem smislu da je red poželjniji od haosa (mada postoji izobilje očaravajućih suptilnosti: na primer, Napoleon je izdao ideale Francuske revolucije stvaranjem carstva, ali je, istovremeno, kreirao sistem meritornosti nasuprot postojećem u kome su društvene pozicije počivale na rođenju i privilegijama).
Napoleon
U svakom slučaju, takav poredak mora da proiziđe iz hijerarhijske dominacije. Od kraja Drugog svetskog rata do skora, SAD je ostvarivao ulogu hegemona u svetskoj politici. Amerika može biti demokratska kod kuće, ali je u svetu hegemonistička. Prema načelnoj međunarodnoj saglasnosti, SAD ima odgovornost da predvodi. On je formirao NATO u Evropi, dok su njegova mornarica i avijacija demonstrirali nadmoć u Pacifičkom basenu. Od SAD se očekivalo da predvodi u reagovanju na svaku humanitarnu krizu u svetu u razvoju. Amerika je periodično trpela neuspehe. Međutim, svet bi bio prilično drugačiji i haotičniji bez njene hegemonije.
No, ta hegemonija SAD je u pojedinim aspektima na zalasku. Zbog toga je ovo jedinstveni istorijski trenutak. NATO jednostavno nije ono što je bio. Američke snage u Pacifiku se doživljavaju kao manje moćne nego u prošlosti, s obzirom da Kina testira njihovu hegemoniju u ovom regionu. Što je još važnije, predsednik Barak (Barack) Obama razvija doktrinu hirurški preciznih udara na konkretne ciljeve bez mešanja – ili minimalnog – u slučaju regionalnog haosa. Radi se o Libiji i Siriji. Prošla su vremena, makar u ovom trenutku, kada su američke snage bile spremne da dovedu u red stanje u određenoj zemlji.
Kada je reč o Velikom Bliskom istoku, čini se da Amerikanci žele zaštitu koja neće mnogo koštati i Obama im to omogućava. “Ubićemo teroriste bespilotnim letilicama, ali osim ograničenog broja jedinica za specijalne operacije, neće se slati kopnene trupe u Libiju, Siriju ili bilo koje drugo mesto”. Kada je reč o Iranu, šta god saopštavala Bela kuća, stiče se utisak da bi radije obuzdavala atomskom bombom naoružani Teheran, nego da vojnim udarima spreči razvoj njegovog nuklearnog oružja.
To, samo po sebi, nije neočekivano. Prethodne administracije nisu bile previše sklone upotrebi sile. U poslednje vreme jedino se Džordž Buš (George W. Bush), i to nakon terorističkih napada 11. septembra, opredelio za slanje velikog broja trupa za vođenje agresivnih ratova za koje nije postojalo opravdanje.
George Bush
Međutim, nešto se promenilo. U svetu jakih država – koga karakteriše hijerarhija – SAD često primenjuje pravila, koja takav poredak podrazumeva, ili se u tome nadmeće sa drugim hegemonima, kao što je bio Sovjetski Savez. Ta pravila se primenjuju, odnosno nameću u formi robusne diplomatije, često poduprte pretnjom upotrebe vojne sile. Ričard Nikson (Richard Nixon), Ronald Regan (Reagan) i Džordž Buš Stariji (George H.W. Bush) su bili predsednici u vreme kada je američko vođstvo bilo poznato kao efikasno a njihova spoljna politika ponekad bespoštedna. Nakon okončanja Hladnog rata i dolaskom Bila Klintona (Bill Clinton) na čelo Bele kuće, američko vođstvo je često izgledalo ili kao neozbiljno, nestručno i grubo ostvarivano, ili relatvino odsutno.
To se dešavalo čak i kada su države na Velikom Bliskom istoku slabile. Drugim rečima, moć SAD, kao hegemona, i mnogih država na koje ima uticaj, na silaznoj je putanji. Hijerarhija nestaje na svim nivoima. Princip jednakosti sada dobija primat u geopolitici: američka hegemonija je manje hegemonska; u pojedinim zemljama – Egipat, Sirija, Libija, Irak, Tunis i tako dalje – interne snage nisu više pokorne režimu. (Države poput Turske, Saudijske Arabije i Pakistana, nisu više u američkom kampu u meri u kojoj su bile nekada, što dodatno slabi hegemoniju SAD).
Štaviše, Evropska unija kao princip političkog organizovanja, takođe, slabi, a čak i jednopartijska država u Kini je pod sve većim pritiskom. Ipak, u slučaju Bliskog istoka, ne treba mešati haos sa demokratijom. Demokratija, sama po sebi, podrazumeva, nejednaki, hijerarhijski poredak, mada ga određuju birači na izborima. To što sada postoji na Bliskom istoku ne može se definisati kao demokratija jer skoro nigde nema nove i dovoljno formalizovane hijerarhije. U mnogim delovima ove regije na delu je slabljenje centralne vlasti bez nove hijerarhije koja bi je zamenila. Osim ako neka sila ne uspostavi ponovo hijerarhiju – bilo da je reč o globalnom delovanju SAD kao hegemona, ili regionalnih inicijativa neke međunarodne organizacije, ili, na primer, egipatske vojske na unutrašnjem planu – suočićemo se sa fluidnijom situacijom, većom jednakošću i, stoga, većom anarhijom kojoj će takve okolnosti pogodovati.
To je prilično uznemiravajuće, jer civilizacija odbacuje anarhiju. U romanu “Bili Bad” (Billy Budd) iz 1924, Herman Melvil (Melville) veoma je žalio zbog toga što se čak i lepota mora žrtvovati za očuvanje reda, odnosno poretka. Bez njega – bez hijerarhije – nema ničega.
Izvor: RSE
