Stihovi, citati... za srce i dušu

[Aurelia Bronski]

Samo ti


Moje misli
tiho hodaju
da ih nitko ne čuje.

Lebde u zraku
nestaju i javljaju se
da ih nitko ne osjeti.

Skrivaju se od pogleda
tuđih očiju
da ih nitko ne vidi.

Samo tebi
hodaju bez straha
spuštaju se iz zraka
i javljaju se
da ih čuješ, vidiš, osjetiš.

Samo ti.


Saša Petar

[schnappi]

"Da nema vjetra, pauci bi nebo premrezili."

[Aurelia Bronski]

"A brate, znas kako je.. Ima te, a nema.. Dises, a ne osjecas da zivis.. I onda stanes, dignes glavu i sretnes se, oci u oci, s jedinim razlogom za zivot.. Promuca ti jedno cao i krene dalje, ona sa osmijehom, ti sa još jednim zarezom na srcu.. I tako danima.."

[Aurelia Bronski]

Ne želim samo naša dva tijela, već i sve ostalo
Ono teško i ono lako
Ono što se čini lakim.

Htjela bih savladati oluje u tvojim očima
Htjela bih svirati na usamljenoj flauti tvog osmijeha
Htjela bih sudjelovati u lovu po tvom kaosu
U tvojim melankoličnim očima
Htjela bih ih usnama zatvarati.

Planina koja se uzdiže na tvojim tamama između jedanaest i podne
Htjela bih je učiniti još tamnijom mojim tamama
To je pad kroz dan
Želim s tobom padati.

Svoje ja proživljavam kroz tebe,
Tvoje ja želim u sebi
I želim svoju slobodu kroz sebe i tebe
Zajedno ćemo brati trenutke ruža bez trnja …

Marija Vine

[Aurelia Bronski]

NA SVE SPREMNA BUDI

Na sve spremna budi. U noci nekoj
kao djevojcici pricacu ti bajke i skaske.
Drugi put cu zazeljeti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno necu ti doci
i na stolu uzalud cekace me tvoje ruke i caj.
U drustvu s brezama setacu u noci
a ti ces misliti da je zauvijek prosao nas maj.
Na sve spremna budi. Na smijeh i na suze.
U zivotima nasim tek prvi cin je gotov.
Da bih bio muzej, ako zelis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da ti napisem stotine ovakvih redaka,
jer u stihu nista se drugo i ne desava sem ljubavi i vjere.
Tako je bilo u doba predaka,
tako ce biti i hiljadu godina poslije nase, poslije tvoje i moje ere.
Pa ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je i da cekamo i da spavamo,
da strahujemo za sunca, za srne, za snove.
Preostaje nam jos toliko toga, a u nasim glavama,
na zalost, mjesta nije samo za stihove.
Nekad mozda necu ni primjetiti bore na tvom licu,
ni bijele epolete snijega na tvojim ramenima kad udes s ulice.
Nekad tvojim cerkama zaboravicu da ispricam "Snjezanu" i "Crvenkapicu"
i cetiri zida nase sobe ucinice ti se kao cetiri beznadezna zida tamnice.
Ponekad pomislices da odumirem kao drzava,
ni Danton, ni Hajne, ni Goran,
i to ja, koga si za besmrtnog drzala,
na koga sam i sam bio ljubomoran.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma sto preklinju i prijete,
ali ruke koje su mi se jednom predale,
te ruke su svete!

Izet Sarajlic

[Aurelia Bronski]

Kad snovi nestanu

Više se i ne sjećam kad je sve to počelo,
kad smo prestali sanjati,
kad nam je iz očiju pobjegla sva radost,
ko je izbrisao osmijeh sa tvog lica,
kad sam potrošio sve riječi namjenjene tebi?

Da li sam to ja?
Jesam li te ja probudio, uplakao i rastužio?
Ili te je neko drugi oteo i odveo od mene?

Na koncu, nije ni bitno,
možda ti se opet vratio osmjeh na lice,
možda se opet mjesec stidi tvojih očiju,
možda sada tuđi snovi imaju smisla.

Meni ostaje samo sjećanje i sjeta,
na vrijeme kad si mi bila personifikacija sreće,
san koji je nestao u toplo julsko jutro,
strast koja se istopila,
I uspomena koja mi ponekad na lice izmami
uzdah i osmijeh u isto vrijeme.

Bojan Zdrale

[Aurelia Bronski]

Monolog na rubu vremena

Davno si otišao. Davno.
Ne sjećam se više koji to bijaše dan.
Ni mjesec. Ni godina. A poslije
sve su bile iste. Te godine. Puste. 
I užasno prazne. Toliko prazne da ih 
čovjek najradije ni brojao ne bi.
Pamtio bi samo one dane
kada smo se smijali. Onako.
Bez razloga.
Kada smo se smijali svemu. - 
Ali vrijeme k`o vrijeme. Izbriše sve. 
Zaračuna i ono što zbilo se nije, 
a trebalo je. I ono što jest, a nije.   

Gdje si uopće sada?

Visoko nad gradom jedan zvonik 
odzvanja podne, a ja stojim na rubu ceste
koju bi trebao prijeći. - Gužva je. 
I ljudi psuju jedni druge. 

Ne prelazim je.  

Više od svega tek htio bi ti reći, 
kako srce zatreperi...
Znaš li? 
Ono te još uvijek čuva 
u šapatu jedne riječi. 

Vinko Kalinić

[Admir_1984]

ti aurelija samo po sentimentalnosti oplela na ovim i slicnim temama

[Aurelia Bronski]

Takvo mi trenutno raspolozenje...

[ptičica]

"Voli me ako možeš i ako znaš voljeti ženu kao što sam ja, rekla je gotovo nadmeno dok smo korake brojali šetajući. Nad nama su zvijezde naprosto briljirale. Dostizale su vrhunac svoje ljepote i bilo je kao da nas je netko stavio u bajku. Voli me ako znaš kako se voli, ponovila je, ali ako ne znaš nemoj. Jer iz neznanja ljubavi uvijek nastaju odlične tuge. I nisam mogao, zagledan u uzburkane oceane njenih očiju, propustiti taj zadnji vlak koji će me odvesti do kraja besvijesti. Toliko je neotkrivenih zemalja i predjela bilo u njoj, neotkrivenih znanosti i izvora ljubavi, puteva koje tek treba otkriti. I rekao sam joj mislim da znam voljeti ženu kao što si ti. I povjerovala mi je jer jednostavno u takvim trenucima znaš i osjetiš i ne treba ti nikakva nauka da osjetiš kako ti to ljubav umjesto krvi počne strujati žilama."

Željko Krznarić

[Admir_1984]

Takvo mi trenutno raspolozenje...

ejoj

[Aurelia Bronski]

Ma joj, nema kukanja. Znas kako Djoletov kolega kaze - jebo ljubav ako nije nesretna.



Ne diraj moje godine

Ne diraj moje godine
ne igraj se mojim rukama
ostavi moje usne...
Najbolje bi bilo za tebe
da odeš
da otvoriš vrata
ostaviš tu kafu koju pijemo
zaklopiš knjigu i
pokupiš tih svojih deset sličica
iz raznih razdoblja tvoga života.
Zasto me gledaš tako bezobrazno
tako toplo i nemirno
tebi ću, evo, samo tebi ću
otkriti tajnu
jer te želim spasiti od sebe i tuge
ja sam rođen u godini
loše berbe
i što možeš od mene dobiti
samo suzu na kraju.
Zato ti kažem
pokupi sve te tvoje nežnosti
skini poljupce sa mojih usana
ne ostavljaj te mirise na jastuku
jer tako te volim
a rođen sam u godini loše berbe
i znam da će sve to
loše završiti...

Zeljko Krznaric

[Admir_1984]

hah, i ja bi volio da se opet bakcem oko tih "nesreca", ali ne da mi se nešto

[Amazingness]

To je samo nekoliko dana, kažeš.
I „samo“ nekoliko noći.
Jedva čekam da se vratim, kažeš.
Jedva čekam da prestaneš da odlaziš.
Ne znam šta da kažem, kažeš.
Pričaj bilo šta.
Nasmej se, molim te, kažeš.
Čemu?
Ne, nisi patetičan, samo si tužan, kažeš.
Samo sam tužan.

[Amazingness]

Čuješ li kako je blaga tišina nekapnute suze?
Dobro je ponekad zaplakati uz smešak.
To su one tuge zbog prohujale radosti,
koja se suzama ne sme naružiti,
jer bolje je što je prošlo, nego da nije bilo.
A možda bi bolje bilo da nije bilo,
kad nikada više biti neće?
Čuješ li kako ćutim tugu zbog toga?
Dobro je ponekad prećutati
da ne umem bez tebe.
Zašto da te mučim svojom mukom?
Bolje da ćutim i da te volim,
to ne možeš čuti.

[Aurelia Bronski]

Dobro je ponekad prećutati
da ne umem bez tebe.
Zašto da te mučim svojom mukom?
Bolje da ćutim i da te volim,
to ne možeš čuti.

[Aurelia Bronski]

Izgubljena

Sjećaš li se te noći
kad si nestala ispod mojih ruku,
mnogo je kišilo vani
i bio sam odveć pijan da
primjetim da te nema.

Bila si tako skromna,
savršenog ritma,
riječi su se rađale
pod olovkom koja je pucala
pod pijanim prstima i zvukom
vatre koja je lomila tišinu.

Ne sjećam te se dobro,
no jedno znam,
u toj noći dao sam ti sebe
onakvog kakvog me niko ne zna,
ranjiv i predan samo tebi.

Nadam se da si našla nekog
ili je neko našao tebe,
ispričaj mu priču koju ja nisam mogao,
reci sve što sam ja htio reći kroz tebe,
reci da si poznavala čovjeka
kojem si na svijetu jedino ti ostala,
a da je na kraju i tebe izgubio.

Dozvoli da te pročita.


Bojan Zdrale

[Amazingness]

Okreneš glavu na drugu stranu,
kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima.
Najradije bi pobegla iz prošlosti,
al’ ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.
Nečeg se stidiš, ja ne,
ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,
svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,
osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,
onako kako je najbolje umeo.
Još uvek želim da ti je bolje nego meni
i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,
što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,
da bolje ne može biti.
Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,
biće ga sve manje, nestašica je ljudi.
Faliću ti, al’ nećeš priznati da ti falim baš ja,
nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:
“valjda se neko i za mene rodio”,
a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro
i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.
Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,
okreneš glavu na drugu stranu,
da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,
da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.
Okreneš glavu na drugu stranu,
kao dete kad zažmuri i kaže: “Ne vidiš me”.

[Aurelia Bronski]

Završiću našu priču s jednim moglo je biti, ali nije. I ko zna, kroz par godina kad sretnemo se, pričaćemo o nama kroz šalu, možda, mada ni jednom ni drugom neće biti smešno u dubini duše. A onda jednog jutra shvatićeš, kao i ja, da oni što se bude na drugoj strani kreveta nisu mi. I više neće biti smešno, već tužno. Nedostajaće mi ona tvoja druga strana mene da upotpuni mozaik moje životne priče.

[Amazingness]

Nije pošteno da ti nedostajem.
Ne sme ništa da ti fali, zaboravi me.
Sve što je vredelo, pamtiću ja,
svakako neću doživeti ništa za pamćenje,
a tvoja budućnost tek će da se pamti.
Mirisaću na tebe, da zbunim druge žene,
a tvoj dah na mom dahu
treperiće u ritmu ovoga što osećam
i sve što izgovorim biće tvoja zasluga.
Ja sam svoje u dve reči rekao.
Nije pošteno da ti nedostajem.
Moja kosa je srasla sa kožom
među tvojim prstima,
pa te ponekad golicam, kao uspomena.
Ne dam da te uspomena muči,
al’ ne pitam se ja,
već nešto u tvojim grudima,
što osećam k’o svoje,
a ti misliš da je tvoje,
pa ti nedostaje bilo šta moje.
Nije pošteno, ti si ipak ti, a ja samo ja.

[ptičica]

PROBAŠ I USPEŠ

I odjednom sam shvatio:
postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

M. Antić

[Amazingness]

Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,
al’ ne dâ nam se da se razdvojimo.
Pliva mi tako pogled u tebi,
dok se talasaš u mojim očima.
Ronim u sebe na dah, da izronim biser,
koji nikom nije potreban.
Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,
žurim da izgovorim sve što me guši,
ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,
kao ni sa tobom.

[Aurelia Bronski]

Biću ja u redu. Samo me pusti na sekundu.
Možda par minuta. Ako potraje nekoliko dana, ne čudi se.
Slučajno koji mesec...Ko zna, godina dana brzo prođe.
Strpi se samo jednu malu neprimetnu večnost da te prebolim...

[Aurelia Bronski]

Spavaj, Anđele

Prestao sam da priželjkujem da me sanjaš.
Bledi tragić mene samo bi uneo nemir u tvoj san.
Spavaj, kao da me nikada nisi srela.
Neke brige će nestati, nekih ćeš se rešiti
time što ću ih preuzeti na sebe.

Dok spavamo, nema nas,
osim u tuđim snovima.
Kao duhovi lutamo nevinim mislima
onih kojima nedostajemo,
vežbamo za život, nakon života.

Nemoj da sanjaš,
potreban ti je odmor.
Sklupčaj se u položaj fetusa.
Moj će ti dlan biti prostran i udoban,
drugim ću te pomilovati i pokriti.
Sklopljeni dlanovi ličiće na školjku.
Pa da, tako se čuva biser.

Ne sanjaj, samo spavaj.
Snovi su kao san, ali noću
nemaš kontrolu nad njima.

San je kao film –
ništa nije tužno,
al’ ipak te rasplače kadar,
ili scena sa likom,
koji liči na lik iz života.
Uglavnom se sanjaju premijere,
ponekad repriza filma,
ponekad repriza života,
al’ ne možeš nikog da pitaš:
“Jesi li gledao onaj film?”
niti da prepričaš,
jer san treba videti i doživeti.
Neke je teško preživeti.

San je kao život, zato spavaj.
Budi spokojna.
Zaboravi da su nam se srca zamerila.
Ništa strašno, samo se nisu razumela.
Dobro znaš da ljubav
nema nikakve veze sa mnom.
Znaš mene - simuliram zubobolju,
da imam opravdanje za dlan na obrazu.
Moj dlan, moj obraz, al’ zamislim
da je nešto od toga tvoje,
da me duša ne boli kao šupalj zub.
Pusti mene, spavaj. Neću ti smetati.
Taman posla da me sanjaš,
pa da ti sutra čitav dan nedostajem.

Posuću po tebi, kao bebi puder,
najnežnije nežnosti,
mirisaćeš na život,
koji sam kratko sa tobom živeo.
Biće ti kao na oblaku,
kao u nečijem snu, naprimer, mom.
Bićeš spokojna, mila.
Zar mi treba više od toga?
Neću ti smetati, ja ovo tek onako...
Ne spavam, pa noć tobom ukrašavam.

Goran Tadic

[Amazingness]

U mene je sve od Tadića