Ad blocker detected: Our website is made possible by displaying online advertisements to our visitors. Please consider supporting us by disabling your ad blocker on our website.
hrabren miloradovic wrote:Znači Hum je sigurno povezan sa srpskom državom i tradicijom bez prestanka sve do Hercega od sv.Save! , što da je neprekidan kontinuitet sve do danas!
Ovo je vjerovatno najveća glupost i laž od svih koje si izrekao. Svaka čast na ovome bi ti pozavidio i Risto Đogo.
Jeste malo pretjerao ali moraš priznati da je od doseljavanja slovena pa do 1324 Hum najčešće pod srpskim uticajem.Naravno nećemo se složiti oko dukljanskih vladara ali šta ćeš,naša ,mislim srpska istorijigrafija je zauzela stav da su Voisavljevići srpska dinastija.
Malo pretjerao? Izvini ali hajde da pročitamo ponovo: "Znači Hum je sigurno povezan sa srpskom državom i tradicijom bez prestanka sve do Hercega od sv.Save! , što da je neprekidan kontinuitet sve do danas!".
Ako se ne varam od doseljavanja Slavena do 1324. Hum je bio i samostalan i pod Dukljom i pod Nemanjićima i to nije uopšte sporno, ali također nije sporno ni da se od vremena Stjepana Kotromanića pa do osamostaljenja Herceg Stjepana Hum u kontinuitetu nalazio u sklopu bosanske države. Nakon toga pod osmanskom vladavinom Hercegovina je uvijek bila (osim kratkih perioda odmah nakon osvajanja Hercegovine i nakon gušenja bune Husein kapetana) u sklopu bosanskog sandžaka i pašaluka i nikad više naslonjena ili povezana sa Srbijom. Isto se nastavilo i tokom austrougarskog perioda pa je onda od 1929-41 bila u zetskoj banovini pa opet u SRBiH. Apsurdno je uopšte ljudima koji su išli u osnovnu školu govoriti o tome da su Bosna i Hercegovina jedna neodvojiva cjelina zadnjih skoro 700 godina jer to je banalna činjenica. Srpski državni uticaj u Humu prije 1324. uopšte nije upitan ali reći da je Hum u kontinuitetu povezan sa srpskom državom je apsurd jer srpska država nije postojala od 14. do 19. vijeka a ni nakon njene obnove Hum odnosno Hercegovina nikada nisu bili dio srpske države ili administrativne jedinice. Što se tiče srpske narodne tradicije u Humu mislim da se ona formira tek pod uticajem srpske pravoslane crkve nakon 1219. odnosno formiranje Humske eparhije. Međutim činjenica je i to da bosanska državna vlast u Humu nije bila doživljena kao okupaciona niti silom održavana. Humsko plemstvo ponosno se kitilo bosanskim imenom i titulama kao što su vojvoda od Bosne koju su koristili i Vlatko Vuković i Sandalj i Stjepan prije nego što je uzeo titulu Hercega. Stećci su autentični bosansko-humski fenomen a ne humsko-srpsko-pravoslavni prema tome srednjevijekovni humljani nisu smatrali da im bosanci silom ruše njihov srpski identitet kao što se danas hercegovački Srbi ježe od pomisli na bilo kakvu vezu sa Bosnom.
Chmoljo mislim da su sve ove digresije opet dio teme, iako se slična prepucavanja vode na različitim mjestima, to je samo zato što se sve teme o našoj istoriji svode na istu priču. Šta da radimo kad nam je takva istorija...
Nezbilj wrote:
Chmoljo mislim da su sve ove digresije opet dio teme, iako se slična prepucavanja vode na različitim mjestima, to je samo zato što se sve teme o našoj istoriji svode na istu priču. Šta da radimo kad nam je takva istorija...
maaa ja sam već nešto pobrisao, što bi se pretvorilo u petparačko prepucavanje. nisam mislio na vašu polemiku.
kaboom wrote:jel neko moze u kratkim crtama da prenese sta uce djeca u federaciji o hercegovackom ustanku (ako uce uopste)
iko ???
jel to ustanak zvani hercegovacka puska?
jes da je bilo prije 3 godine, ali se sjecam da smo govorili da se narod zalio jer se trazilo od njih da se prikljuce u vojsku osmanskog carstva sto bi znacilo da idu stotine kilometara daleko od kuce da se bore i gube zivote
valjda nisam fulila, ali meni ovo nije inace struka, ima ovdje dosta drustvenjaka. mozda se neki i javi
"Hercegovački ustanak 1875.-1878. jedna je od povijesno bolje obrađenih tema, najprije kroz memoarsku, a kasnije publicističku i znanstvenu građu. Međutim, nedovoljno je naglašena, odnosno nedovoljno poznata, njegova uloga u povijesti današnje Bosne i Hercegovine. Posebice je skromno obrađena uloga Hrvata u Hercegovačkom ustanku. Nadalje autori u obje Jugoslavije, su problematiku Hercegovačkog ustanka koji je inicirao rješavanje Istočne krize, tretirali selektivno. Za Kraljevine Jugoslavije, naglašene su zasluge jedne od strana u ustanku, Srba, dok su drugi – Hrvati i Bošnjaci, bili u drugom, pa i trećem planu. Za druge Jugoslavije Hercegovački ustanak i kriza koju je izazvao, nastojali su se podvesti pod kontekst općeg htijenja naroda, odnosno vjerskih grupacija. I jedno i drugo ima svoje manjkavosti, pa je aktualni trenutak lišen stereotipija, pogodan za novi znanstveni pohod na ovu zanimljivu povijesnu temu. Tim više što se mogu, još jednom ističemo, pronaći i neke podudarnosti s aktualnom krizom u Bosni i Hercegovini."
Negdje potrazi i knjigu koja se zove "Hadzi Lojo" Takodje iz tog perioda...
Uh svashta se desilo od moje zadnje posjete, evo uhvatih malo vremena pa da napisem par redova.
Ovdje sam optuzen da pokusavam da Tvrtka I proglasim Srbinom.
Dobronamjernom citaocu jasno je da se vise Tvrtko trudio da se prikaze Srbinom, pardon, Nemanjicem, nego shto mu to ja impliciram.
Tacno je da sam pogresno citirao Tvrtkovu povelju iz 1378., ja sam napisao roditelja, a treba da stoji praroditelja, i zbog toga sam zlonamjeran troll.Povelju sam citirao napamet pa mi se eto potkrade greska.
Ovdje cu nesto reci o Tvrtkovom krunisanju.
Kraljevska kruna, moze se dobiti sa jednoga mjesta i od jednoga covjeka, ko ne zna odakle neka ne cita dalje.
Istocno rimsko carstvo ne poznaje ovu titulu, prema tome tamo se ne moze ni dobiti.
Na istoku postoje 4 tzv. Carske titule 1.car, 2.despot, 3.sevastokrator i 4.kesar, chelovjek koji nosi Vizantijsku titulu posredno znaci da priznaje vizantijsku teoriju o jednom univerzalnom carstvu te da se nalazi u vazalnom odnosu spram cara u Konstantinopolju.
Zbog toga Stefan Prvovencani titulu trazi od Pape, a u ovoj kruni Tvrtko trazi svoj legitimitet.
O Tvrtkovom krunisanju pisali su mnogi, a najznacajnija djela su M.Dinic O krunisanju Tvrtka I za kralja, N.Radojcic Obred krunisanja bosanskog kralja Tvrtka I. Prilog istoriji krunisanja srpskih vladara u srednjem veku , S.Cirkovic Sugubi venac. Prilog istoriji kraljevstva u Bosni.
D.Lovrenovic Proglasenje Bosne kraljevstvom 1377. Pokusava da raskrinka velikosrpsko sovinisticku i hegemonisticku istoriografiju.
Svaka cast Lovrenovicu, ipak je on djak pokojnog Cirkovica, ali grijesi vec u naslovu.
Nije Bosna proglasena kraljevstvom 1377 vec je Tvrtko proglasen za kralja.
Uvijek dobro obavijesteni Dubrovcani Tvrtka I nazivaju ban Bosne i kralj Raske.
Mavro Orbini kaze da je tvrtko krunisan od strane mitropolita manastira Mileseve i od njegovih monaha u crkvi pomenutog mesta prozvavsi se Stefan Mirce 1376.str 151.
Na osnovu Tvrtkove svecane povelje iz 1378 ja mogu zakljuciti samo da je krunisan negdje u zemljama koje je osvojio od Altomanovica, a ne iduci ka tim zemljama kao usput, pa nije stavit krunu na glavu ko svratit u Gojka na meso.
Na ovom Orbinijevom pasusu pociva otprilike sve sto znamo o Tvrtkovom krunisanju.
Cinjenice, srpsko vladarsko ime Stefan, intitulacija, kralj Srba Bosne primorja i zapadnih strana.
Tako je , Tvrtko se krunisao za kralja , a nije Bosna proglašena za kraljevstvo , što se vidi u titulisanju!
I on se sigurno krunisao u Mileševi iz čistog razloga što ga to potvrđuje za kralja najviše i bez toga nema potvrde njegove kraljevske vladavine!
A jeli posle Mileševskog krunisanja bila velika žurka u Milama?! , verovatno jeste , samo to je nebitno jer boli patka Mađare i za Mileševsko krunisanje a kamoli za to famozno u Milama! , a i bez toga nema išta od dmitrovskog poreza!
Znači kruna Nemanjića je osnov njegove vladavine i to mu jedino daje legitimitet kakav takav jer druge krune nema niti je može dobiti pored živog mađarskog kralja!
On prepisuje Dušanovo titulisanje gde je prvi put stavljeno pojma Srbljem kad se zacario , do tada su svi Nemnjići bili u titulama "kraljavi Raške i ..." , znači da taj pojam Srbljem je ujediniteljskog karaktera , jer ne može se biti "car Raške , i .."!
nezbilj moram ti reći da jako cijenim tvoj civilizovani dijalog koji ovdje vodiš,bez obzira na razliku u stavovima.
Ovdje postoji jedan veliki, a ničim izazvani nesporazum u vezi zajedničke nam srednjevjekovne istorije.Ja uporno branim srpski identitet Huma a to se nekako pogrešno implicira i na Bosnu.Svjestan sam činjeninice da tadašnji Srbi sem navodnog Časlavovog vladanja Bosnom i intermeca vezanog za Dragutina nemaju neke validne izvore da potvrde svoje prisustvo.
Na sceni su od bošnjačke istoriografije pokušaji da se prisustvo Srba na ovim terenima predstavi kao svojevrsna okupacija i kolaboracija sa Turcima ,što apsulutno ne odgovara činjenicama.Kao pojavio se neko ćopavi priučeni pisar koji je sa par ćoravih stihoklepaca negdje u 19 vijeku naturio pravoslavcima u Bosni i Hercegovini srpski nacionalni identitet.Ne ide to tako.Istina je da su pravoslavci u 19 vijeku, u vremenu romantizma i nacionalnog misionarenja postali dio moderne srpske nacije ,ali tu nema ništa sporno jer su oni i prije u predanju baštinili kao svoju prošlost i Nemanjiće i kosovski ciklus,istina u početku samo u Humu.
A šta se desilo.Da sad ne ne tupim više o srednjevjekovnom uticaju srpske države u Humu,jasno je kao dan da su stanovnici Hercegovine,barem one istočno od Neretve, u vremenu dolaska Osmanlija bili većinom pravoslavci i da su galjili uspomene na svoje ne tako daleke pretke koji su sa Vlatkom Vukovićem išli na Kosovo.Pa su negdje polovinom 15 vijeka počeli i graditi i hramova posvećene Knezu Lazaru.Kako se radi o kraju koji je nepristupačan a vrlo pogodan za masovno stočarstvo ti ljudi, zovi ih vlasi,Bošnjani,Srbi kako ti je volja uspjeli su izbjeći ratne pohare i epidemije i uslijed prehrane bogate proteinima uspjeli se namnožiti što ih je neprestano gonilo na migracije.Pa su tako djelovi pitome Bosne gdje žive današnji Srbi bili odredište doseljavanja pravoslavnih stanovnika Huma.Ne uklapa se priča o nekom misionarenju iz 19 vijeka kad su ti ljudi generacijama očuvali pravoslavlje i sjećanje na srpsku srednjevjekovnu prošlust a da pritom generacije i generacije nisu prisustvovale crkvenom bogosluženju.Znači to je bio jedan prirodni proces
majstorina wrote:nezbilj moram ti reći da jako cijenim tvoj civilizovani dijalog koji ovdje vodiš,bez obzira na razliku u stavovima.
Ovdje postoji jedan veliki, a ničim izazvani nesporazum u vezi zajedničke nam srednjevjekovne istorije.Ja uporno branim srpski identitet Huma a to se nekako pogrešno implicira i na Bosnu.Svjestan sam činjeninice da tadašnji Srbi sem navodnog Časlavovog vladanja Bosnom i intermeca vezanog za Dragutina nemaju neke validne izvore da potvrde svoje prisustvo.
Na sceni su od bošnjačke istoriografije pokušaji da se prisustvo Srba na ovim terenima predstavi kao svojevrsna okupacija i kolaboracija sa Turcima ,što apsulutno ne odgovara činjenicama.Kao pojavio se neko ćopavi priučeni pisar koji je sa par ćoravih stihoklepaca negdje u 19 vijeku naturio pravoslavcima u Bosni i Hercegovini srpski nacionalni identitet.Ne ide to tako.Istina je da su pravoslavci u 19 vijeku, u vremenu romantizma i nacionalnog misionarenja postali dio moderne srpske nacije ,ali tu nema ništa sporno jer su oni i prije u predanju baštinili kao svoju prošlost i Nemanjiće i kosovski ciklus,istina u početku samo u Humu.
A šta se desilo.Da sad ne ne tupim više o srednjevjekovnom uticaju srpske države u Humu,jasno je kao dan da su stanovnici Hercegovine,barem one istočno od Neretve, u vremenu dolaska Osmanlija bili većinom pravoslavci i da su galjili uspomene na svoje ne tako daleke pretke koji su sa Vlatkom Vukovićem išli na Kosovo.Pa su negdje polovinom 15 vijeka počeli i graditi i hramova posvećene Knezu Lazaru.Kako se radi o kraju koji je nepristupačan a vrlo pogodan za masovno stočarstvo ti ljudi, zovi ih vlasi,Bošnjani,Srbi kako ti je volja uspjeli su izbjeći ratne pohare i epidemije i uslijed prehrane bogate proteinima uspjeli se namnožiti što ih je neprestano gonilo na migracije.Pa su tako djelovi pitome Bosne gdje žive današnji Srbi bili odredište doseljavanja pravoslavnih stanovnika Huma.Ne uklapa se priča o nekom misionarenju iz 19 vijeka kad su ti ljudi generacijama očuvali pravoslavlje i sjećanje na srpsku srednjevjekovnu prošlust a da pritom generacije i generacije nisu prisustvovale crkvenom bogosluženju.Znači to je bio jedan prirodni proces
Drago mi je da si zainteresovan da diskutuješ i hvala ti što imaš razumjevanja za moj ton. Naravno pripadnost određenom narodu i tradiciji daje određeni ugao gledanja na stvari i dovodi do različitih nesporazuma i distorzija. Meni u principu godi čitati diskusije ljudi koji očigledno dolaze iz različitih ideoloških pozadina jer to mi pomaže da posmatram različite istorijske teme iz raznih uglova kako bi ih bolje razumio. Međutim problem kreiraju stavovi koji su ekstremno ideološki motivisani i iskonstruisani na krajnje isključiv način. Takvi stavovi su baza nacinalne mržnje i netrpeljivosti i ideološko opravdanje svih sranja koja su upropastila i dalje upraopaštavaju generacije ljudi u ovoj zemlji. Iz moje perspektive ja tu cijelu stvar vidim ovako: Zbog te takve ideologije o srpskom Humu istočna Hercegovina danas zjapi poluprazna, bijedna, odsječena od svega i bez šansi za ikakav prosperitet. Zbog takve ideologije nisu ga samo popušili Bošnjaci i Hrvati već i Srbi koji su ovakvom politikom sebe doveli u poziciju samoizolacije. Dok je Trebinje funkcionisalo kao zaleđe Dubrovnika čitava regija je cvala a danas Popovo polje nema ko ni da obrađuje. Hercegovina prirodno gravitira Mostaru kao svom regionalnom centru i nemože sada početi gravitirati Banja Luci, Nišu ili Beogradu zato što je nekome palo na pamet da bi u skladu sa tradicijom Nemanjića iz 13. vijeka Hum trebao da bude dio Srbije. Ne znam koliko češ imati razumjevaja za ovakvo gledanje ali eto zato mi smeta ta isključiva priča o srpskom Humu jer jednostavno nikome nije donijela ništa dobro (osim možda vladiki Gligoriju) a uz to nije ni istorijski tačna.
Da se vratimo na istoriju. Hum je neosporno imao dobru pravoslavnu crkvenu organizaciju od 13. vijeka pa nadalje i ona se očuvala i tokom osmanskog perioda (o čemu govori broj pravoslavnih crkava u ovom regionu), gajeći u narodu srpsku tradiciju i veličajući sjećanje na Nemanjiće. Međutim geledajući iz istorijske perspektive Nemanjići su vladali Humom malo više nego Kotromanići, a prije Nemanjića Hum je bio manje više samostalan ili naslonjen na Duklju. Dakle SPC jeste usadila u narodu tradiciju Nemanjića i izbrisala tragove svega ostalog ali opet kažem ako ćemo historiografski i državnopolitički Hercegovina je najveći dio svoje istorije bila dio BiH koliko god se to nekome ne sviđalo. Pri tome ne pokušavam da minimiziram ili izbrišem srpsku tradiciju Huma već je samo želim naglasiti njeno mjesto u odnosu na istorijsku bosanskohercegovačku realnost.
Slažem se da istorija Bosne kakvu je pokušava prikazati recimo Muhamed Filipović upravo tako nekako imputira posrbljavanje bosanskih pravoslavaca i hrvatizaciju bosanskih katolika u 19. vijeku i ja se ne slažem sa takvim tumačenjem. Proces razdvajanja identiteta u BiH počeo je dolaskom osmanlija i tekao pod uticajem vjerskih zajednica. Osmanski sistem vlasti stvorio je vremenom jaz između katolika, pravoslavaca i muslimana i oni su postepeno formirali odvojene identitete. Međutim jasno je da su procesi koji su tekli u 19. vijeku oblikovali nacionalne identitete kakve imamo danas. Srpstvo kao nacionalni koncept i identitet stvoreno je sa srpskom državom u 19. vijeku ali taj koncept izgrađen je na pravoslavnoj tradiciji koju je odnjegovala SPC tokom cijelog osmanskog peroda. Tradicija koju je gaila SPC bazira se na tradiciji srednjevijekovne srpske države ali problem je u mitologiji koja je proizašla iz stotina godina prepričavanja i modifikovanja istorije u režiji SPC. Mislim zapravo da se tu krije odgovor na pitanje iz uvoda ove teme.
Što se tiče Srba u Bosni činjenica je da se pravoslavni vjernici počinju u značajnijem broju pojavljivati u Bosni od 15. vijeka pa nadalje i da se u isto vrijeme počinju graditi i pravoslavne crkve. Generalno ovo se tumači kao rezultat kako doseljavanja iz Huma i Raške tako i konverzije katolika i pripadnika bosanske crkve na pravoslavlje. Osmanlije su kao i vizantijci imali sistem vojnih krajina koji su poslije pođonili i austrougari. Sistem se svodi na to da u pogranična područja koja su opustošena ratovanjem dosele lokalno stanovništvo iz nekog bližeg područja i daruju im zemlju u pograničnoj zoni te na taj način obezbjede odbranu granice jer ti ljudi onda brane svoju zemlju. Ovo se pokazao kao dobar sistem pa su Austrijanci isto tako sa druge strane granice u Lici također napravili vojnu krajinu od Srba prebjeglih na austrijsku stranu. Sigurno da je vremenom bilo opet i dosta prelazaka na islam ovih istih ljudi isto kao što je povlačenje muslimana iz drugih oblasti u Bosnu doprinjelo formiranju bošnjačkog naroda. Sve je to kao što ti kažeš neki prirodan proces odnosno ja bih rekao splet istorijskih okolnosti.
@nezbilj
Odgovoricu ti ovdje da ne miniramo vise temu o natpisima.
Ili ne citas moje postove ili se boris sa vjesticama.
ASE LEZI SRBIN PRAVOSLAVNI…
Je formulacija jako cesta u I. Hercegovini u prvoj polovini XIX vijeka, sto mogu lako dokazati.Ovo sam napisao kao kontrargument tvrdnjama da Srba nema u BiH do unazad 130 godina.Ti mi pokazi gdje tvrdim da je to na stecku.
Hrabreni Miloradovici.
Turci po dolasku na ove prostore zadrzavaju postojeci system, tako Miloradovici i kao turski podanici ostaju na svome mjestu, hriscanski vojnici bore se na strani sultana (martolosi,vojnuci, derbendzije…).Sve ovo se odnosi na prve godine Osmanske vladavine, vec u XVII vijeku mogu se pratiti samo u tragovima i svi hriscanski vojnicki redovi su u jednome momentu totalno islamizovani, a Miloradovice pronalazimo u sluzbi kod austrijskog i ruskog cara.
Humska zemlja se nalazi u sklopu organizacije SPC od XIII vijeka valjda je ovo dovoljno duboko.
Ja smatram da su bosanski vladari katolici, bar oni tako tvrde, ako oni lazu ja polagujem. Da li je dovoljno duboko.
Islam dolazi sa El Fatihom e, sada jeste da je malo cudno bastiniti i El Fatiha i onoga ciju je glavu otkinuo i drzavu ukinuo, ali ja to prihvatam i postujem kao neciji izbor.
Ninoslava cini mi se ja nisam pominjao, a dubrovcani nisu prevodili ove povelje vec je njima Ostoja izdao povelju sto je priznaces drugacije.Na toj povelji Ostoja (ili pisar po Ostojinom naredjenju), je napisao da su napisane srpskim, nijednu nisam video da pise da se sacini bosanskim, moguce da je do mene.
Okupacija, agresija, heroj odbrane su termini koje jedan istoricar ne bi sebi smio da sebi dozvoli kada govori o srednjem vijeku.
DAI kao izvor da se odbacuje prvi put cujem, kao i za nove izvore koji ga opovrgavaju.
Bosna u srednjem vijeku, mislim poslije X vijeka, se razvija nezavisno od Srbije i pod razlicitim istorijskim okolnostima i uticajima, (Ugarska Vizantija).Tvrtko je pokusao da iskoristi priliku i upraznjeni srpski presto, sto realno nije mogao da ucini iako mu nikada ni Lazar ni Vuk kao saveznici nisu (bar ne javno) osporili pravo na srpsku krunu.Bosna i Srbija u poznom srednjem vijeku su upuceni jedna na drugu kao saveznici u borbi protiv zajednickog neprijatelja Turaka.
Mozda u ovoj borbi mozemo pronaci nesto zajednicko sto mozemo slaviti, sta mislis ono kao zajednicka bastina
miroslaw wrote:Humska zemlja se nalazi u sklopu organizacije SPC od XIII vijeka valjda je ovo dovoljno duboko.
Ja smatram da su bosanski vladari katolici, bar oni tako tvrde, ako oni lazu ja polagujem. Da li je dovoljno duboko.
Islam dolazi sa El Fatihom e, sada jeste da je malo cudno bastiniti i El Fatiha i onoga ciju je glavu otkinuo i drzavu ukinuo, ali ja to prihvatam i postujem kao neciji izbor.
Upitno je koliko je ona bila SPC!!!
Nego u to vrijeme kao i u vrijeme dolaska osmanlija na Balkan.Sirenje religija je bilo misionarstvom.
Sto znaci od X st. konkretno na podrucije danasnje BiH dolaze misionari pojedinci da sire religiju.
Medju prvima su bili katolici-kasnije franjevci.Tako vjerovatno i pravoslavlje u dijelovima Huma i podrinja.
Sto znaci da nisu se naselili neki leteci narodi zajedno sa misionarima.Oni su vrsili misionarstvo na autohtonom
stanovnistvu.Znaci ako su dosli franjevci iz rima ili madjarske u Bosnu nisu tada ti stanovnici postajali madjari
il talijani.Tako sa dolaskom osmanlija sirilo se pravoslavlje misionarstvom iz Grcke,Kosova,...i nije to
stanovnistvo u BiH postajalo Grci il Kosovari il Rasljani..Takodje misionari iz reda turaka ako su sirili misionarstvo
islam na stanovnistvo u BiH nisu tada postajali stanovnici turci...
Sve do kraja XIX st. u bosni su bili bosnjani poslije bosnjaci u tri vjere:islama,pravoslavlja i katolicanstva.
Jer prikazujete pravoslavlje koje se sirilo na podruciju danasnje BiH od misionara iz srbije na stanovnistvom
u Bosni na Bosnjacima i pokusavate reci da ti Bosnjaci(a prije Bosnjani) postaju Srbi kada su primili pravoslavlje.
Znaci sada neki iz Srbije misionari odu u Afriku da sire misionarstvo SPC i ti ljudi tamo prihvate pravoslavlje
naprave iste crkve i manastire kao po Srbiji tada bi neki pametnjakovic rekao to su sada Srbi narod u Africi.
To su pigmeji pravoslavci a ne Srbi.Tako i u Bosni nisu to Srbi to su Bosnjaci pravoslavci.SPC konstantno svojim
sirenjem i od Garasanina,Stefanovica,Pelagica..do Dobrice pokusava svi koji stanovnici prihvate pravoslavlje na
balkanu prikazati Srbima.Tako u dijelovima danasnje Hrvatske vlasi koji su naseljavali i dr.autohtoni stanovnici
kada su primili pravoslavlje nisu imali veze sa dijelovima Srbije i SPC da bi postali Srbi.To je samo jedna u nizu
lazi i prevara SPC i Srbije tj.velikosrbske ideologije da su svi pravoslavci u BiH i Hrvatskoj Srbi.
Bosnjaci su narod u Bosni i Hercegovini autohtoni stanovnici u vise vjerskih zajednica(I,P,K) kao i ostali
ubjedjenja.Tako se zovu stanovnici Bosne i Huma od X st do XIX st. a danas jedino Bosnjaci su u BiH ispravnog
naziva autohtonog izvora stanovnika BiH.Gdje nema farbanja i ideologija ...bilo bi da se Bosnjaci islamske
vjere proglase Turcima kao sto se danas proglasuju Srbi i Hrvati izmisljenim nazivima i povezuju se sa narodima
koji su susjedi i nemaju veze sa stvarnom istinom svog autohtonog korijena Bosnjackog.
miroslaw wrote:Humska zemlja se nalazi u sklopu organizacije SPC od XIII vijeka valjda je ovo dovoljno duboko.
Ja smatram da su bosanski vladari katolici, bar oni tako tvrde, ako oni lazu ja polagujem. Da li je dovoljno duboko.
Islam dolazi sa El Fatihom e, sada jeste da je malo cudno bastiniti i El Fatiha i onoga ciju je glavu otkinuo i drzavu ukinuo, ali ja to prihvatam i postujem kao neciji izbor.
Upitno je koliko je ona bila SPC!!!
Nego u to vrijeme kao i u vrijeme dolaska osmanlija na Balkan.Sirenje religija je bilo misionarstvom.
Sto znaci od X st. konkretno na podrucije danasnje BiH dolaze misionari pojedinci da sire religiju.
Medju prvima su bili katolici-kasnije franjevci.Tako vjerovatno i pravoslavlje u dijelovima Huma i podrinja.
Sto znaci da nisu se naselili neki leteci narodi zajedno sa misionarima.Oni su vrsili misionarstvo na autohtonom
stanovnistvu.Znaci ako su dosli franjevci iz rima ili madjarske u Bosnu nisu tada ti stanovnici postajali madjari
il talijani.Tako sa dolaskom osmanlija sirilo se pravoslavlje misionarstvom iz Grcke,Kosova,...i nije to
stanovnistvo u BiH postajalo Grci il Kosovari il Rasljani..Takodje misionari iz reda turaka ako su sirili misionarstvo
islam na stanovnistvo u BiH nisu tada postajali stanovnici turci...
Sve do kraja XIX st. u bosni su bili bosnjani poslije bosnjaci u tri vjere:islama,pravoslavlja i katolicanstva.
Jer prikazujete pravoslavlje koje se sirilo na podruciju danasnje BiH od misionara iz srbije na stanovnistvom
u Bosni na Bosnjacima i pokusavate reci da ti Bosnjaci(a prije Bosnjani) postaju Srbi kada su primili pravoslavlje.
Znaci sada neki iz Srbije misionari odu u Afriku da sire misionarstvo SPC i ti ljudi tamo prihvate pravoslavlje
naprave iste crkve i manastire kao po Srbiji tada bi neki pametnjakovic rekao to su sada Srbi narod u Africi.
To su pigmeji pravoslavci a ne Srbi.Tako i u Bosni nisu to Srbi to su Bosnjaci pravoslavci.SPC konstantno svojim
sirenjem i od Garasanina,Stefanovica,Pelagica..do Dobrice pokusava svi koji stanovnici prihvate pravoslavlje na
balkanu prikazati Srbima.Tako u dijelovima danasnje Hrvatske vlasi koji su naseljavali i dr.autohtoni stanovnici
kada su primili pravoslavlje nisu imali veze sa dijelovima Srbije i SPC da bi postali Srbi.To je samo jedna u nizu
lazi i prevara SPC i Srbije tj.velikosrbske ideologije da su svi pravoslavci u BiH i Hrvatskoj Srbi.
Bosnjaci su narod u Bosni i Hercegovini autohtoni stanovnici u vise vjerskih zajednica(I,P,K) kao i ostali
ubjedjenja.Tako se zovu stanovnici Bosne i Huma od X st do XIX st. a danas jedino Bosnjaci su u BiH ispravnog
naziva autohtonog izvora stanovnika BiH.Gdje nema farbanja i ideologija ...bilo bi da se Bosnjaci islamske
vjere proglase Turcima kao sto se danas proglasuju Srbi i Hrvati izmisljenim nazivima i povezuju se sa narodima
koji su susjedi i nemaju veze sa stvarnom istinom svog autohtonog korijena Bosnjackog.
Katoličanstvo i pravoslavlje imali su dosta različite razvojne puteve u BiH od 13. vijeka pa nadalje. Ključni događaj za razovoj katoličanstva bilo je preseljenje sjedišta bosanske biskupije u Đakovo odnosno Ugarsku u 13. vijeku a za pravoslavlje formiranje SPC u Raškoj i Humu. Katoličanstvo je faktički bilo u službi Ugarskih imperialnih ciljeva kao što je i SPC služila srpskoj državi. I Bosna i Hum su do 13. vijeka imale lokalne katoličke teritorijalne organizacije međutim formiranjem Humski eparhije katolička crkva u Humu praktično je teritorijalno istisnuta, a slično se desilo i formiranjem bosanske crkvene organizacije u Bosni. Katolički biskup u Đakovu imao je samo formalnu nadležnost nad Bosnom i služio je isključivo Ugarskim političkim težnjama.
Srbija je za vrijeme Stefana Nemanje uspjela dobiti od pape kraljevsku krunu prije nego što se okrenula formiranju vlastite pravoslavne crkve međutim bosanski vladari i dalje su bili formalno ugarski vazali tako da nisu mogli zvanično odbaciti katoličanstvo i zamjeniti ga lokalnom crkvom kakva je bila SPC za srpske vladare. Bosanska crkva nastala je iz postojeće lokalne katoličke hijararhije ali za razliku od pravoslavne crkve katoličanstvo nije omogućavalo nikakvu lokalnu autokefalnost tako da je bosanska crkva za razliku od SPC ostala u poluilegali kao heretički pokret i vremenom pod pritiskom Rima nestala. SPC je međutim nastala u vrijeme kada je pravoslavlju zadat težak udarac zauzimanjem Carigrada od strane katoličkih krstaša i u takvim uslovima pravoslavna hijararhija omogućila je autonomiju lokalnih pravoslavnih crkvi. Sa druge strane Rim je na našim prostorima imao za saveznika snažnu Ugarsku putem koje je vršio regionalni uticaj i u toj konstalaciji odnosa Bosna se i dalje nalazila na udaru Ugarskih imperialnih interesa. Međutim slabljenjem Ugarske usljed rivalstava i građanskih ratova Bosna je bila tokom 14. i 15. vijeka u poziciji jačanja i učvršćivanja svoje samostalnosti međutim bosanska crkva za Rim nikada nije bil a opcija koju se trebalo tolerisat ili u bilo kojem obliku priznati. Zato bosanski vladari i pored evidentne značajne političke uloge bosanske crkve u 14. i 15. vijeku uvijek u međunarodnim odnosima iskazuju svoju pripadnost katoličkoj crkvi. Međutim katolička crkvena organizacija u Bosni bila je kao što smo rekli u organizacionoj krizi tokom 13. vijeka tako da poslije neuspjelih krstaških pohoda Ugarske za vrijeme Ninoslava predvođenih dominikanskim redom Rim je u 14. vijeku pribjegao nešto umjerenijoj taktici i isposlovao za vrijeme Stjepana Kotromaniće sredinom 14. vijeka dolazak franjevačkih misionara koji su inicijalno bili stranci uglavnom Italijani. Tako da tu možemo reći da se zaista radilo o pravom misionarstvu.
Međutim SPC imala je od 13. vijeka imala direktno prisustvo u graničnim područjima Bosne odnosno Humu, Podrinju i Polimlju, sa svojim lokalnim sveštenstvom i slavenskom liturgijom. Pripajanjem Huma bosanskoj državi u doba Stjepana a naročito pripajanjem dobrog dijela Raške u doba Tvrtka pravoslavlje dobiva otvoren prostor za djelovanje i širenje unutar bosanskog kraljevstva na puno jednostavniji način od katoličanstva predvođenog stranim misionarima franjevcima. Naročito poslije kosovske bitke i propasti srpske države bosanski vladari nisu imali razloga da SPC posmatraju kao prijetnju odnosno instrument srpskih državnih interesa jer srbija više nije predstavljala nikakvog političkog rivala. Sa druge strane katoličanstvo čije je otjelovljenje predstavljala uvijek potencijalno opasna Ugarska moralo se ipak strožije držati na oku. Međutim kralj Stjepan Tomaš uviđa da najveću opasnost za bosansku državu ipak predstavljaju osmanlije i pod pritiskom Rima konačno ruši bosansku crkvu u prvoj polovini 15. vijeka. Sveštenstvo bosanske crkve većinom nalazi utočište u Humu kod Hercega Stjepana koji ih uzima pod svoju zaštitu međutim tridesetak godina kasnije i Hum pada pod osmansku vlast.
Pravoslavlje u osmanskom periodu puno se brže obnavlja od katoličanstva koje je opet kao strana potencijalno opasna organizacija bilo puno strožije tretirano od strane osmanlija nego pravoslavlje koje se nalazilo pod njihovom kontrolom. O tome svijedoći masa novih i obnovljnih pravoslavnih crkava koje su građene za razliku od katoličkih koje su bile pod strogim embargom. Obnovom pećke patrijaršije tokom 16. vijeka i stvaranjem dabribosanske mitropolije Bosna ulazi direktno u teritorijalnu organizaciju SPC. Zato mislim da se u slućaju SPC ne može govoriti o mislionarstvu već jednostavno o širenju crkvene teritorijalne organizacije kroz izgradnju i obnovu crkava.
miroslaw wrote:@nezbilj
Okupacija, agresija, heroj odbrane su termini koje jedan istoricar ne bi sebi smio da sebi dozvoli kada govori o srednjem vijeku.
DAI kao izvor da se odbacuje prvi put cujem, kao i za nove izvore koji ga opovrgavaju.
Bosna u srednjem vijeku, mislim poslije X vijeka, se razvija nezavisno od Srbije i pod razlicitim istorijskim okolnostima i uticajima, (Ugarska Vizantija).Tvrtko je pokusao da iskoristi priliku i upraznjeni srpski presto, sto realno nije mogao da ucini iako mu nikada ni Lazar ni Vuk kao saveznici nisu (bar ne javno) osporili pravo na srpsku krunu.Bosna i Srbija u poznom srednjem vijeku su upuceni jedna na drugu kao saveznici u borbi protiv zajednickog neprijatelja Turaka.
Mozda u ovoj borbi mozemo pronaci nesto zajednicko sto mozemo slaviti, sta mislis ono kao zajednicka bastina
Za Ninoslava smatram da je heroj iz prostog razloga što se uspio oduprijeti frontalnom napadu Ugara u vrijeme kada su oni još uvijek bili u poziciji da slome bosansku državu. Mislim da se Ninoslavu za ovo djelo ne pridaje dovoljno pažnje i zato naglašavam da je on uspio odbraniti bosansku državnost u veoma teškim okolnostima. Da je Ugarska tada zavladala Bosnom ne bi bilo ni Stjepana ni Tvrtka već bi Bosna kao Hrvatska bila utopmljena u Ugarskoj dominaciji tokom ostatka srednjovijekovlja. Eto vidiš para ti uho kako je Ninoslav heroj što je sačuvao Bosnu od Ugara a slavio bi uzaludan pokušaj odbrane od Turaka Za srednjovijekovnu Bosnu svi oni koji su je ugrožavali podjednako su doživljavani neprijatelji bili oni katolici Ugari ili Turci muslimani. Bosna i Srbija jesu se udružili kada se pojavio zajednički neprijatelj ali nemoj zaboraviti šta se dešavalo samo jednu generaciju ranije u doba Dušana i Stjepana..
Zajednička baština borba protiv Turaka? što se mene tiče ja sam za mora se odnekud krenut..
@nezbilj
Ovaj prvi post bi i ja uglavnom potpisao.
Ne para meni uho to kao Srbinu vec kao istoricaru, ne volim kada se danasnji normativi indiguju na starije periode.
Sto se odnosa feudalaca (Dusan i Stepan) tice to nije sukob ni naroda ni civilizacije ni religije, pogledaj samo sukob Vukana i Stefana Prvovenčanog ili Dragutina i Milutina, Dušana i Dečanskog...to su odnosi normalni za srednji vijek.
Svak hoce da prosiri svoju bastinu radi novih podanika i teritorije, a boljom zemljom se smatra ona koja ima više jezika (naroda).
Sankovići,Branivojevići,Vojinovići... više vole Dušana ili Stepana onoliko koliko su ovi spremni da im daju nove podanike teritorije ili da im smanje određene obaveze.Zbog ovih privilegija vlastela je sklona da prizna Papu, srpskog Patrijarha ili da predje na islam, ovo nije pravilo niti u istoriji postoje formule, ali znam bezbroj ovakvih ili sličnih primjera.
ne volim kada se danasnji normativi indiguju na starije periode.
a upravo se to radi u Sarajevu,Beogradu i Zagrebu.
Muslimani pokušavaju prikazati srednjevjekovne Bošnjane sve kao neke bogumile i spominju "duhovne veze" s njima samo kako bi opravdali Islam na ovom području. U tom se smislu gleda i odobravanje otomanske okupacije Bosne jer su Turci,tobože, ove krajeve svojom okupacijom oslobodili a ne okupirali. Upravo su današnji Muslimani ( namjerno kažem Musliman; Bošnjak nije konfesijalna odrednica već etnička) začetnici najkontradiktornije historiografije na ovim područjima. Oni na osnovu vjeroispovijesti određuju ko je bio tamničar a ko "vitez na bijelom konju" u oslobodilačkom pohodu. Tako je AU monarhija tamničar i rušilac viševjekovne muslimanske kulture na području Bosne koja je btw. tu stigla sa Turcima koji su oslobodili jadne bogumila od pravoslavnog i katoličkog jarma...a ti Bogumili su svi odreda bili muslimani ( klanjali pet vakata, postili, nisu jeli krmetinu,vjerovatno hodočastili u Mekku i Medinu) samo što su se eto silom prilika nazivali KRSTJANIMA ali otom potom. Interesantno je kako je u nekim slučajevima hvaljena i slavljena bosanska državnost od preko 1 000 godina a onda pak u nekim slučajevima potpuno zatirana slavljenjem okupacije Bosne od strane Otomana. nije to teško razumjeti...imaš bosanski identitet ( stećci,kršćanstvo,ljiljani,kraljevi,plemići,stanak,bosančica) a onda dođe Turčin i donese Islam što rezultira trganjem dijela Bošnjaka od njihovog identiteta...ti ljudi postaju izgubljeni u vremenu i prostoru...oni nastoje da ono što su bili zatru ( slučajevi u kojima su begovi bosanskog porijekla okrutnije postupali prema kršćanskim podanicima nego pravi Turci) i fizički i psihički pa onda u narednim stoljećima kasape historiju najsvjetlijeg perioda Bosne- srednjevjekovlja premještajući kvazi-etničke sukobe današnjice na srednji vijek i izmišljajući bajke i mitove o tzv.bogumilima koji su se eto 400 godina krvili sa "krstašima" da opstanu a onda prešli na Islam u jednom danu.
Susjedi - Srbi i Hrvati također ogrizli u mitove premještaju sadašnjost u srednji vijek. Tako da neko u Banjaluci kojemu su u 19.vijeku usadili da je Srbin ( tada moderan naziv za "rišćane") misli da su Srbi na tom području od Adama i Eve, govori o srpskim poturicama na području Bosne ( bilo ih je u Srbiji da se razumijemo; Srbin koji pređe na Islam je i dalje SRbin)...A Hrvati inspirisani Starčevićem i NDH granicom na Drini izmišljaju Tomislavove pohode na istok, sade i plijeve hrvatsko cvijeće itd...
Oni koji su svojim zalaganjem za Bosnu izlazili iz okvira naturenih od strane Turaka, raških patrijarha i Kaločkih nadbiskupa su sada na marginama historije, zaboravljeni, kao korov koji se neda uništiti ali lagano popušta...koga je briga za Jukića i Zmaja od Bosne kad su tu ustaše, četnici,Turci i ostale džihadlije...jebeš Bosnu...važno je da se Alžirci i Rusi osjećaju kao kod kuće.
miroslaw wrote:@nezbilj
Ovaj prvi post bi i ja uglavnom potpisao.
Ne para meni uho to kao Srbinu vec kao istoricaru, ne volim kada se danasnji normativi indiguju na starije periode.
Sto se odnosa feudalaca (Dusan i Stepan) tice to nije sukob ni naroda ni civilizacije ni religije, pogledaj samo sukob Vukana i Stefana Prvovenčanog ili Dragutina i Milutina, Dušana i Dečanskog...to su odnosi normalni za srednji vijek.
Svak hoce da prosiri svoju bastinu radi novih podanika i teritorije, a boljom zemljom se smatra ona koja ima više jezika (naroda).
Sankovići,Branivojevići,Vojinovići... više vole Dušana ili Stepana onoliko koliko su ovi spremni da im daju nove podanike teritorije ili da im smanje određene obaveze.Zbog ovih privilegija vlastela je sklona da prizna Papu, srpskog Patrijarha ili da predje na islam, ovo nije pravilo niti u istoriji postoje formule, ali znam bezbroj ovakvih ili sličnih primjera.
Ma meni se čini da se u tebi ipak vodi epska borba između Srbina i istoričara .
Evo pogledaj kako ti prirodno onako usput postavljaš Stjepana Kotromanića u rang sa srpskim vladarima i plemstvom, tako da sukob Stjepana sa Dušanom implicitno karakterišeš kao neku vrstu unutarsrpskog lokalnog konflikta. Istoričar u tebi možda i osjeća istorijografsku nedosljednost u takvom pristupu, jer Stjepan kao ni jedan drugi poznati bosanski vladar nikada nije bio vazal srpskim vladarima. Pošto znaš kako funkcioniše feudalno društvo onda ti je jasno da lojalnost lokalnih feudalaca zahtjeva i njihovu službu vladaru uključujući i plačanje poreza i vojnu službu tako da nakon što Stjepan preuzima vlast u Humu srpska država efektivno gubi tu teritoriju. Ako se ne varam Vukan, Stefan Prvovenčani, Dragutin, Milutin, Dušana i Dečanski svi su redom pripadali dinastiji Nemanjića koja je vladala Srbijom odnosno Raškom, ali istoričar u tebi zna da je Stjepan pripadao dinastiji Kotromanića i vladao potpuno odvojenom državom koja se zvala Bosna. Na ovaj način Srbin u tebi naravno negira državnost i posebnost Bosne i pokušava je prikazati kao jednu od srpskih zemlja ili oblasti.
Stvar je u tome što srpska ideologija uči da kada se govori o srpstvu i srpskoj državi onda se tu uvijek uspostavlja jedinstvo pojmova srpska država, srpski narod, srpska nacija, srpska zemlja, pravoslavlje, srpski jezik. Svi ovi pojmovi stvaraju jedan istorijski univerzum srpstva unutar kojeg je dozvoljeno manipulisati navedenim pojmovima po potrebi. Zato kada govoriš o bosanskoj državi ti je relativizuješ pozivajući se na feudalne odnose i interese ali kada govoriš o srpskoj državi odmah je povezuješ sa srpskim narodom i daješ joj ideološku i istorijsku osnovu.
Mislim da tek kada budeš u stanju objektivno razdvojiti ove pomove kada je u pitanju srpska istorija, možeš početi objektivnije posmatrati istorije zemalja čiji identitet ne nosiš.
Pa kada bi ja progovorio tvojim jezikom moji postovi bi izgledali otprilike ovako.
Junaci odbrane Huma od bosanske agresije, koji svoje živote položiše na oltar hercegovačke slobode, ti div junaci Branivojevići humski, ničim izazvani postadoše prve žrtve velikobosanskog projekta.
Ili Nikola Altomanović divotnik i plemić koji goloruk stade na put agresiji svojih komšija podlegnu u neravnopravnoj borbi braneći goloruki humski narod.
I u meni se vodi epska borba.
Bezbolna integracija Humske oblasti u Bosansku državu, govori valjda u prilog mojoj tvrdnji da to nije civilizacijski sukob, već sukob vlastele, npr Dušan nikada nije u potpunosti integrisao grčke oblasti.
A, što se Huma i Bosne tiče meščini da je ili isti ili vrlo sličan narod.Usput šta je danas sa Humljanima ili Usoranima.
miroslaw wrote:Pa kada bi ja progovorio tvojim jezikom moji postovi bi izgledali otprilike ovako.
Junaci odbrane Huma od bosanske agresije, koji svoje živote položiše na oltar hercegovačke slobode, ti div junaci Branivojevići humski, ničim izazvani postadoše prve žrtve velikobosanskog projekta.
Ili Nikola Altomanović divotnik i plemić koji goloruk stade na put agresiji svojih komšija podlegnu u neravnopravnoj borbi braneći goloruki humski narod.
I u meni se vodi epska borba.
Bezbolna integracija Humske oblasti u Bosansku državu, govori valjda u prilog mojoj tvrdnji da to nije civilizacijski sukob, već sukob vlastele, npr Dušan nikada nije u potpunosti integrisao grčke oblasti.
A, što se Huma i Bosne tiče meščini da je ili isti ili vrlo sličan narod.Usput šta je danas sa Humljanima ili Usoranima.
U pravu si ja u principu i ne zazirem previše od karakterisanja istorijskih ličnosti i davanja ocjena njihovim djelima. Na kraju krajeva ne vidim ni neki naročit problem ni u malo patriotizma ili lokal patriotizma. Jedini uslov je da se ocjene i karakerizacija baziraju na objektivnim istorijskim činjenicama, a ne na čisto subjektivnim motivima. Ako diskutujemo u okviru jedne ideološke osnove onda je sasvim normalno raspravljati o ulozi određenih ličnosti jer se njihov doprinos mjeri u odnosu na fiksne istorijske parametre koji u okviru jedne ideologije imaju svoj legitimitet. Tako na primjer dva Srbina mogu objektivno raspravljati u istorijskoj ulozi u odnosu na srpsku državu i ličnosti kao što su recimo Dušan ili Uroš nejaki i sigurno da bi se sugovornici lako složili oko pozitivne ocjene za Dušana i negativne za Uroša. Ali ako bi se u raspravu uključio neki Grk on bi možda Dušana doživljavao kao okupatora što je također legitimno mišljenje iz njegove perspektive. On bi Dušana trebao cijeniti kao vojskovođu ali niko ga ne može ubjediti da je Dušan bio dobar za Grčku čiji identitet on nosi. Tako isto kada govorimo o bosanskim ličnostima možemo iz bosanske perspektive davati ocjene pojedinim vladarima i njihovim djelima. U tom kontekstu sam dao komentar o Ninoslavu jer je po mom mišljenju njegova uloga u izgradnji bosanske države potcjenjena u odnosnu na druge ličnosti kao što su Kulin, Stjepan ili Tvrtko. Ninoslav je po mom mišljenju napravio istorijski podvig za bosansku državu jer je odbranio od mnogostruko nadmočnijeg neprijatelja što ima svoju univerzalnu vrijednost. Takav podvig po mom mišljenju može se pripisati recimo i Hercegu koji se uspio održati Hercegovinu još tridesetak godina nakon što su osmanlije osvojile Srbiju i Bosnu iako je pri tome morao ratovati protiv rođenog sina. Zato se danas ova zemlja zove Bosna i Hercegovina, a ne Bosna jer istorija pamti takve podvige. Hercega slave i pamte svi Hercegovci bez obzira na vjeru i ovo što danas nazivamo nacijama isto kao i Kulina bana. Kruna Stefana prvovjenčanog je podvig isto kao Tvrtkovi sugubi vjenci kao i Dušanovo osvajanje Grčke ili Stjepanovo zauzimanje Huma. Da se kojim slučajem Lazar odbranio na Kosovu danas bi mogli i njemu pripisati jedan takav značajan istorijski podvig ili da se Nikola Altomanović odbranio od Tvrtka i Lazara pa napravio Hercegovinu prije Hercega. Međutim Ninoslavov podvig nema tu istorijsku refleksiju iako je njegova vladavina obilježena ključnim događajima po razoj srednjevijekovne bosanske države.
Međutim naravno problem nastaje kada imamo različite i suprotstavljene ideološke pozicije kao što je bosanski patriotizam i srpski patriotizam (koji u osnovi ova imaju svoj legitimitet). Realno gledajući, BH patriota i Srbin iz Hercegovine, u ovom trenutku dolaze iz dijametralno suprotnih ideoloških pozicija i teško se mogu usaglasiti oko uloge bilo koje istorijske ličnosti koje se tiču srednjevijekovne Bosne i Huma, i to je nešto što valjda jednostavno treba prihvatiti, jer je nažalost jednostano tako.
I meni se šćini da narod jeste isti, ali su ideologije na žalost dobro različite, što očigledno čini sve ostale činjenice ireleventnim. Usora i Hum su se utopile u bosanskohercegovačku državnu cjelinu i izgubile svoje regionalne identitete na račun religijskih i nacionalnih. Tuzlaci i Hercegovci i dalje imaju svoj lokalni identitet i mentalitet, ali dominaciju na njima imaju nacionalne i državne/entitetske političke ideologije.
turban wrote:Vec duze vrjeme ceprkam po dalekoj i bliskoj proslosti,trazeci neke odgovore.Najvise me zanimaju Srbi i njihova proslost,te koliko se ta proslost reflektira na same Srbe te njihove susjede.
Jedno je za mene sigurno.Srbi su kroz istoriju zivjeli izmedju maca i krsta.Ravnotezu su tesko ikada nasli.Srbi su kroz vjekove proizvodili najvise zahvaljuci ludim glavama bjedu i jad,najvise sebi licno.Sjeca li se neko (IZ UDZBENIKA)kako su Srbi u Beogradu pred drugi svr izjavili."BOLJE RAT NEGO PAKT".Ili one pjesme rado Srbin ide u vojnike,napisana od svestenog lica.Ili one Ko to kaze ko to laze SRBIJA JE MALA,NIJE MALA NIJE MALA TRI PUT RATOVALA,I OPET CE AKO BOG DA SRECE.
Sarajevski atentat i Gavrilo princip,svima poznat ishod tog atentata.
Pola Srbije su poveli preko Albanije u smrt.
Da neduzim.Srbi su kroz istoriju nagrabuslil.Ali nikada nisu svatili da su i sami krivi.Svi su krivi samo oni ne.Otuda Mladiceva izjava o osveti Turcima.
DALI SE RADI DAKLE KOD DJELA SRPSKOG NARODA O PARANOJI, TE JEDNOJ TESKOJ PSIHOZI,KAO PROIZVODU TOG STRASNOG VREMENA.
STA MISLITE O TOME??
Kako je Turbanovo pitanje u BiH i te kako aktuelno, evo jos jednog odgovora, za njega i slicno mislece.
Ратне злочинце штитили 18 година
Сисак:почетак суђења за незапамћени ратни злочин Фотодокументација Политике Од нашег сталног дописника
Загреб, 8. марта – У жупанијском суду у Сиску данас је после 18 година поново почело суђење двојици хрватских војника, припадника елитне 1. гардијске бригаде „Тигрови”, који су 21. новембра 1991. године на посебно окрутан начин убили четворо српских цивила у Новској, која се иначе налазила изван тадашњег ратног попришта. На оптуженичкој клупи је другооптужени Жељко Шкледар (42) из Новске, док се у одсутности суди првооптуженом Виду Дамиру Рагужу (19) који је у бекству и по свему судећи се скрива у БиХ. Њихов трећи саборац и судруг у овом ратном злочину Дубравко Лесковар је у међувремену преминуо.
Рагуж и Лесковар били су ухапшени због овог злочина убрзо после његовог извршења, у истражном затвору тада је био и њихов саборац Борислав Тулић, али су обојица решењем Војног суда 10. новембра 1992. ослобођени применом тада донетог Закона о амнестији иако тај закон није важио за починиоце ратних злочина. Тулић није био ни оптужен, као ни Маријан Кумић који је такође био са њима у време извршења злочина.
Они којима тада није одговарало да се суди починиоцима злочина над Србима масакр четворо српских цивила од стране активних хрватских војника приказали су као „обичан злочин”, а не ратни, па су их у ствари незаконитом применом закона о амнестији у ствари штитили све ово протекло време. Данашње суђење покренуто је захваљујући у првом реду упорности најближе родбине убијених и помоћи невладиних организација које су им у томе пружале протеклих година и успеле да се најзад о том монструозном злочину и свему што га је пратило чује и у широј јавности од које се то упорно скривало.
Како је описано у оптужници, 21. новембра 1992. око 22 часа у породичној кући Мише Рашковића у улици А. Михановића 9. у Новској зверски су мучени и убијени Мишо и његова супруга Сајка, и њихове комшије Љубомир Вујић и Михајло Шеатовић. Злочин је почињен на посебно окрутан начин – наводи се да је убијена жена пронађена без одеће, разрезаног прсног коша и врата те изрешетана рафалом, док су мушкарцима резани прсти, полни органи, бодени су ножем и дробљени су им зглобови и кости. На крају су заклани и изрешетани.
Према сведочењу Тулића и Кумића, тада је њих шест војника тражило оружје по кућама, а у кући Рашковића са српским цивилима остали су наводно само Рагуж и Шкледар, док су остала четворица припадника „Тигрова” отишли. Уз споменуте, међу војницима је био и Анте Перковић, који је такође у међувремену умро.
Када су починиоци овог монструозног злочина 1992. године пуштени, супруге убијених Вујића и Шеатовића су упорно годинама покушавале да истерају правду. Уз помоћ невладиних организација на крају су тужили државу Хрватску тражећи одштету за убијене мужеве, што је био једини начин да се цела та трагична прича поново покрене, али су на суду изгубиле спорове зато што су крвници судски ослобођени одговорности, односно аболирани. Да апсурд и стравична неправда буду још већи оне су осуђене да сносе трошкове суђења од по неколико хиљада евра, а како нису ништа имале осим малих пензија држава им је „села” на њих, па им је годинама одузимано по трећину месечне пензије. Њихова борба за обнову суђења трајала је пуних 18 година, колико је и хрватско правосуђе носило ову љагу на свом образу.
Радоје Арсенић
[објављено: 09/03/2010.] Politika, Beograd
Како је око 30 интелектуалаца с простора некадашње СФРЈ, из Америке и Европе, током дводневне расправе на трибини Универзитета Колумбија у Њујорку видело постјугословенски културни простор
Плакат којим се најављује скуп на Универзитету Колумбија Од нашег сталног дописника
Њујорк – Југославије већ одавно нема – неки би рекли да је „на ђубришту историје” – али и даље постоји. Не само у успоменама оних који су у њој провели део својих живота, него и као предмет проучавања. Зашто је настала, како је опстајала и зашто је нестала, односно трауматично се распала? И шта је од ње, не више у државној форми, него од идеја, остало.
У њујоршком Универзитету Колумбија, једном из Ајви лиге најпрестижнијих образовних установа не само Америке, него и света, одржан је 26. и 27. марта дводневни скуп посвећен управо овој теми – шта је остало (или постало) од Југославије. Званични наслов конференције која је укупила око 30 интелектуалаца с простора некадашње СФРЈ, из Америке и из Европе, гласио је „Еx uno plures” – „из једног мноштво” на латинском – а њена тема била је „Постјугословенски културни простори и Европа”.
Формално, тема је била култура, али оквир је ипак била политика. На скупу одржаном у сали на 15. спрату Института „Хариман”, дела универзитета који је најстарије место у Америци где се проучавају источна Европа и Балкан, два пуна дана, у осам тематских целина, о бившој Југославији и њеним тековинама расправљали су пре свега они који се тиме професионално баве: професори универзитета како са ексјугословенског простора, тако и са источноевропских катедри америчких и европских институција високог образовања. Као што се могло и очекивати, многи имају „балканска” презимена, што значи да су почетно образовање стекли у Југославији, а каријере затим наставили „у дијаспори”.
Изнети су различити погледи на оно што је било и што се сада дешава, кроз научни пост мортем почивше државе која је дуго имала специјално место не само у региону, него и у Европи и на планети. И која се на „специјални”, драматичан начин и распала, доспевши и тим завршним чином у центар светске пажње.
Цео бивши југословенски простор је данас међутим поново уједињен – у свом стремљењу ка Европској унији. Један део је тамо већ стигао (Словенија), други је пред вратима (Хрватска), трећи су у чекаоници (Србија, Црна Гора, Македонија, Босна и Херцеговина). Косово је по једним тумачењима формални део Србије, по другима независна држава, призната „квалитетно” али не и „квантитетно”.
Националистичке олује су прохујале, оставиле непријатне успомене и дубоке ожиљке – али шта је данас, када је све различито, остало ипак заједничко? Да ли се наставља међусобно раздвајање започето распадом, или су све различитости „потрошене”, па се сви поново окрећу сличностима?
Ево шта се о томе могло чути пре седам дана у Њујорку.
Тврди и мекани национализам
Интонацију скупу, као уводничар, дала је професорка Марија Тодорова, професор историје на Универзитету Илиноис. Пореклом Бугарка, она је познати експерт за питања национализма, културне историје, комунизма и посткомунизма.
Њено излагање било је емотивно обојено већ својим насловом „Моја Југославија”. Било је то подсећање шта је некадашња држава јужних Словена све значила, али и прецизна анализа последица које је оставила. Професорка Тодорова је говорила о разлагању на саставне делове етничке мешавине која је некада постојала, о томе да је и национализам део идентитета, као и да је сам идентитет искључив, као и национализам. Објашњавала је појмове „јаког” и „слабог” национализма, предочивши при том да је српски национализам у категорији „јаких” – заједно са америчким.
Рат у Југославији одсекао је од ње друге делове Балкана, али је и њу саму поцепао по етничким односно националним шавовима. Али кад се све слегло – остали су послејугословенски омеђени културни простори. Да ли међутим све остаје на границама нових националних држава или се нешто и прелива?
Можда је суштинску карактеристику тих простора – или тог простора – има елемената да се каже и једно и друго – најтачније описао професор Давор Бегановић с Универзитета Констанц (Немачка), који је, говорећи о савременој босанској књижевности, њене вредносне координате сместио „између трауме и меланхолије”. Тако је, у ствари, протекао и цео скуп: у анализи тврдих чињеница распада и опстајању онога што је некад повезивало и што у извесној мери југословенских простор на неки начин спаја и данас.
Цео проблем је из занимљивог угла сагледао професор Александар Јерков с Филозофског факултета у Београду. „Можемо ли да трауме прошлости превладамо само уласком у ЕУ, што сада изгледа да је једино решење за екс-Ју, или чланство треба да нам буде одобрено само ако сами пронађемо бољи начин да комуницирамо једни са другима и постанемо пост-Ју”, пита се Јерков. „Да ли ће бити довољно да се у том процесу примене древне исцелитељске моћи културе, да ли је довољно да читамо исте књиге и певамо европске химне уместо наших националних песама да би смо се лепо осећали?”
Професор Јерков без злобе опомиње да и кад сви будемо у Европи може да се догоди да проблеми буду привремено затрпани, као што је то био случај у бившој Југославији. Нисмо ли, уосталом, већ били у две „уније” и добро знамо шта се догодило после. Ако годинама после конфликта не можемо да се сложимо ни око чега, констатује Јерков, треба ли онда једноставно да заборавимо на трауму – верујући да се неће поновити – и да победимо у политичкој утакмици придруживање ЕУ по сваку цену, јачајући културну размену у нади да ће нас на крају зближити. Није ли то било понуђено, па и било доступно, пре распада бивше Југославије?
Неизбежан крај немогуће земље
Наравно, неизбежна тема је био и сам распад. Да ли је био неизбежан? Дејан Ђокић, историчар прве Југославије, виши предавач на Катедри за историју и директор Центра за проучавање Балкана на Лондонском универзитету, не верује у „историјски детерминизам” и у сваком случају доводи у питање неопходност да се Југославија распадне како се распала, насилно, упркос томе што је стварање нових држава по правилу насилан процес.
Он није понудио дефинитиван одговор ни на старо питање да ли је клица краја Југославије посејана већ на самом њеном почетку, кад је оснивана: одговор на ово, као и на сва друга питања по њему је „вишеслојан”. Комбинација многих фактора допринела је и њеном стварању и и њеном распадању. Да ли је Југославија била „вештачка творевина” како многи често констатују? Свака држава је вештачка, каже Ђокић, државе наследнице СФРЈ у том погледу нису ништа „природније” од ње.
За Дина Вулетића, који је тек стекао докторат из модерне европске историје на Колумбији, југословенски модел је био добар све док је постојао онај други (источни) од кога је био бољи. Гордон Бардош, помоћник директора Института „Хариман”, изнео је свој закључак о распаду као „неизбежном” исходу за једну „немогућу” земљу. То што су се некако истовремено, мада мање драматично, распали и Совјетски Савез и Чехословачка, по њему говори о „урођеним структурним слабостима комунистичких федералних система”. А да ли би демократска Југославија имала више шанси? По Дејану Ђокићу, Југославија никад није била демократска држава, док Гордон Бардош предочава бројке по којима је од 73 године колико је трајала, неку врсту демократије Југославија у свим својим инкарнацијама имала само 11 година.
„Оно што се догодило било је неизбежно зато што се догодило”, сажео је накнадну памет историје професор Ендрју Вeхтел са америчког Северозападног универзитета, док је у дискусији после излагања један учесник цитирао актуелног министра унутрашњих послова Србије Ивицу Дачића да братство и јединство још постоји и да се одржава на ексјугословенском простору: одржавају га криминалци.
Наднационални културни слој
Донекле отрежњујућа је била порука Александра Јеркова да „само ентузијазам који је ослобођен прошлости и који изражава добродошлицу будућности… може да има прави утицај на културну сферу и у крајњем исходу преокрене ток ствари”. Јерков каже да морамо једни друге да позовемо да изнесемо оно најгоре о нама јер је „солидна основа за сваки будући развој да почнемо да откривамо сопствене слабости”.
Зоран Милутиновић, виши предавач и шеф Катедре за источноевропске језике и културу на Лондон јуниверсити колеџу, сматра међутим да Југославије није била прости збир својих саставних националних култура, већ да је током седам деценија свог постојања успела да створи један наднационални, заједнички културни слој у коме је учествовала цела земља. Милутиновић тај слој илуструје примерима ратног филмског епа Вељка Булајића, на чијој одјавној шпици су имена која не могу да се стриктно укалупе ни у једну појединачну културу југословенских компоненти, остајући при том под покровитељством свих. У нејезичким уметничким формама, југословенском слоју припадала је „Медијала”, уметници који нису представљали никога другог осим себе самих.
Најупечатљивији пример у позоришту био је Љубиша Ристић са својом КПГТ трупом (КПГТ: скраћеница за „казалиште, позориште, гледалишче, театар”), која је окупила глумце, писце, редитеље и сценографе у самосвесној наднационалној уметничкој идеологији и постала симбол заједничке културе у бившој Југославији.
Други важан пример, по Милутиновићу, јесте извођење „Хрватског Фауста” у београдском Југословенском драмском позоришту, представе која је окупила хрватског драмског писца, македонског редитеља, словеначког сценографа и српске глумце. Позориште је у ствари било сфера у којој је најлакше остваривано заједништво, готово у подједнакој мери као у популарној култури, која је била „истински југословенска”: цела земља је слушала „Бијело дугме”, „Леб и сол”, „Ју групу” и „Булдожер”. Фахрета Јахић, односно Лепа Брена, била је свуда популарна, а такође и Зана Нимани, Ђорђе Балашевић, Јосипа Лисац и Здравко Чолић.
Целу земљу је засмејавао Миодраг Петровић Чкаља, а поред њега и Нела Ержишник, која је, иако из Бањалуке, имитирала Загорку из Хрватске. Недељници „Старт” из Загреба и НИН из Београда читани су свуда и објављивали текстове аутора из свих делова Југославије. Милутиновић затим наводи и „Праксис” и Корчуланску летњу школу, такође као примере заједничке културе. Интелектуалци који су у њима учествовали нису били представници својих националних култура, већ следбеници истих интелектуалних циљева.
Чак је и књижевност, која зависи искључиво од језика, дозвољавала и подржавала заједничку културу. „Немам у виду само писце који су истовремено припадали више него једној националној култури, као што су Андрић и Десница”, каже Милутиновић, „већ и многе друге који су својим делима потврђивали да је цело подручје српско-хрватској језика функционисало као једна заједничка књижевна култура.” Тако је Крлежин говор у Љубљани био догађај за сваку књижевност југословенских нација и имао свугде слично дејство. У „Историји српске књижевности” Јована Деретића, подсећа Милутиновић, Крлежа се помиње подједнако често као и Исидора Секулић, а чешће него неки „канонски” српски писци попут Момчила Настасијевића и Бранислава Нушића.
Чак су и они који ће, по овом професору, „током осамдесетих и деведесетих постати тврдокорни националисти”, учествовали у заједничкој књижевној култури: прво издање романа „Киклоп” Ранка Маринковића објављено је у Београду, на ијекавском и штампано ћирилицом, „босански Србин” Момо Капор је до 1991. своје књиге објављивао у Загребу, на екавском и латиницом, а чак је и Добрица Ћосић своју књигу „Стварно и могуће” 1982. објавио у Ријеци.
Сви ови примери међутим нису индикатор да је Југославија успела да синтетизује или уједини све националне културе у једну, тврди Зоран Милутиновић. Националне културе остале су тамо где су и биле, заштићене сложеним законодавством и републичким финансирањем. Описани наднационални културни слој који се с правом може звати југословенским искључиво је резултат је искорака многобројних појединаца. Период од 1961. до 1991, који укључује бар 15 година економске стиске која није баш најпогоднији амбијент за културну продукцију, био је најбогатији у свим националним културама Југославије, чему је бар делимично допринео овај наднационални културни слој.
Професор Милутиновић је на крају бацио рукавицу изазова: „Узмите било којих 15 година из тог периода и упоредите их с постигнућима ексјугословенских култура од 1995. до 2010, па ћете видети шта је с нестанком Југославије изгубљено”.
zonbirile wrote:šta li je c/p pisac @bokakotorska htjeo reći?
Milan Misic, novinar Politike imao je sta reci na temu Sta je ostalo od Jugoslavije.
Bokakotorska smatra Jugoslaviju za znacajan deo Srpske Istorije, pa je citirao tekst.
Kako bi rekli drugari ovde ako tako nastavis svoj jed i nerazumevanje -> Allah Heellkek zonbirile
На данашњи дан пре 69 година, бомбардовањем Београда, Адолф Хитлер је покренуо нацистичку машинерију за уништавање Југославије, Срба и Србије
Душанова улица у Београду 6. априла 1941. Фотодокументација „Политике”
Бесан због пристиглих вести из Београда, да су одржане велике демонстрације због приступања Југославије Тројном пакту и да је у том општенародном протесту пакт срушен, Адолф Хитлер је истог дана, 27. марта 1941. године, свом генералитету издао наредбу да свим могућим војним средствима уништи Југославију, да је збрише с лица земље, у што је могуће краћем року. А да би та идеја нацистичког вође била реализована, прво је требало разорити Београд.
Хитлер је своју стратегију према Југославији и Србији тајно дефинисао већ средином тридесетих година – Јужне Словене ће раселити у Сибир, а град на ушћу река Саве и моћног Дунава преобратиће у Еугенију, у славу принца Еугена Савојског који је у рату против Турске освојио Београд 22. августа 1717. године.
Наредио је да се „непрекидним даноноћним нападима разори Београд”, да Југославија и Србија буду збрисане с лица земље. Кодирани назив овог злочиначког напада гласио је „Казна”. Сам тај назив сведочи да су из Хитлера проговорили осветнички бес и србофобија, јер је на састанку на коме је захтевао сурову одмазду успоставио везу између 1914. и 1941. године. Брутално и цинично, одговорност за рат свалио је на Југославију, поготово на Србију и Србе, проглашавајући их за агресора, зато што су се дрзнули да у тада покуњеној Европи дигну своју слободарски глас отпора нацизму.
Операцијом „Казна” командовао је ваздухопловни генерал-пуковник Александар Лер. Без објаве рата, мучки, више од 450 бомбардера ,,Луфтвафеа”, у пратњи авиона ловачке авијације, око 6.45 сати 6. априла 1941. године истоварило је на Београд прве товаре смртоносних бомби.
Циљеви су били помно изабрани – државне, цивилне, војне и културне установе, индустријски погони и инфраструктура, стамбене четврти, болнице и подземна склоништа. После првог јутарњег, уследила су још три таласа бомбардовања током ноћи, а онда је и 7. април у Београду био пакао.
О тоталној безобзирности бомбардерског удара сведоче и разарања или оштећења на скоро 3.000 објеката, а процене људских жртава крећу се од четири до двадесет хиљада погинулих.
Уништење Народне библиотеке Србије у том бомбардовању беспримерни је доказ злочина културног геноцида, у коме су бомбе и пламен сажегли 350.000 књига и пола милиона свезака, небројене историјске документе и рукописе непроцењиве вредности.
Тог 6. априла 1941. Југославију су напале 34 немачке, 44 италијанске дивизије и четири мађарске дивизије.
Дан раније, у касним поподневним сатима, појавио се последњи број међуратне „Политике” који је носио датум 6. април 1941. године. Рано штампање издања за унутрашњост („провинцијско” издање) било је условљено промењеним („ратним”) редом вожње, уведеним неколико дана раније.
Београдско (јутарње) издање листа за 6. април 1941. било је припремано до дубоко у ноћ, малтене до самог јутра. Дежурни уредник тог броја, Слободан Нешовић, настојао да дође до текста уговора о пријатељству и ненападању, потписаног те ноћи у Москви, између СССР-а и Краљевине Југославије.
Пошто његова настојања нису уродила плодом, ротација је била спремна да избаци прве јутарње примерке „Политике” без документа потписаног у Москви.
Али је зора 6. априла то онемогућила.
Смртоносни товар бачен на Београд из бомбардера нацистичке Немачке погодио је и „Политику”. Зграда нашег листа је срушена, уништени су нова ротациона машина и много друге опреме, а складиште хартије погођено бомбама на Обилићевом венцу горело је данима.
„Политика” није могла да објави вест о Хитлеровом злочиначком бомбардовању Београда и о нападу на Југославију.
Слободан Кљакић
Last edited by bokakotorska on 06/04/2010 17:56, edited 1 time in total.
gospodar kuglastih munja wrote:Za mene je i danas parola "BOLJE RAT NEGO PAKT" nesto velicanstveno sto se moglo dogoditi. I da znas tu parolu nisu izjavili Srbi vec komunisti, gdje je bilo i srba. Srpska Vlada je svoje kazala kroz kolaboraciju cetnika sa njemcima. I ne opruzuj narod, opasno je.
Ne mozes se identifikovati sa nekom nacijom ako ne prihvatas istu sa svim njenim aspektima.Pa dakle i dobrim i losim...
Bolje rat nego pakt,sta ja mislim o tome:
Parola je rodjena u Beogradu 27 marta,pred onaj tamo daleki rat.Dakle od Srba potekla.Ja u toj paroli a imajuci tadasnje svejtske prilike vidim jedno ludilo epskog junaka.
Ne optuzujem ja narod.
Ja trazim odgovor na patinje kako se dogodilo da iz tog naroda potekne i iznikene toliko stasnih ubica?
Nisu koljaci u ovoj agresiji iznikli iz Arapa???Zna se dobro ko je okajavao cetnicke grjehe,zna se ko je dao blagoslov za
agresiju,valjda to ne trebebamo ponavljati?!
Ako me neki nisu razumjeli...
Ja sam dakle misljenja da su Srbi kako svojom tako i tudjom voljom ispatili i propatili,da su genetski nabijeni bolom zbog po njihovom ubjedjenju nepravde koja je Srbima nanesene.Iz toga bola radja se sasvim nesto drugo...
Narod koji je svesno ili nesvjesno dozvolio da se iz njega izrodi toliko mrznje uistinu treba biti zabrinut...
Znas li koliko je ubica kroz istoriju poteklo iz njemackog naroda? A iz francuskog? Ruskog, spanskog, austrijskog...?
Svakako sam misljenja da njima treba velika katarza, otreznjenje, radikalan preokret treba da im se desi, da se osvijeste i izadju iz svoje nacionalisticke cahure, a za to ce trebati jos vremena...
Svako vrijeme nosi svoje dzelate i zrtve, pozitivce i negativce...
Nadam se da ce se srpski narod, pogotovu onaj u Srbiji sto prije okrenuti prema buducnosti a pokusati manje razmisljati o proslosti.
Bio je Zoran Djindjic, on je bio covjek koji je pokrenuo preokret, ali ga ubise. Mislim da bi danas mnogo stvari bilo drugacije da je Zoran ziv.
Zivimo u "zajebanom" vremenu za sve, rado bih da nije tako.
Ako ne dodje do denacifikacije Srba i Srbije i ukoliko Srbi->Srbima (politicari,historicari->srpskom narodu) ne objasne da je sva mrznja izgradjena na lazima i na mitoloskom fanatizmu,da je "slava" izgradjena na plagijatu,bojim se da ce se u buducnosti ponavljati jos strasniji genocidi
Ako ne dodje do denacifikacije Srba i Srbije i ukoliko Srbi->Srbima (politicari,historicari->srpskom narodu) ne objasne da je sva mrznja izgradjena na lazima i na mitoloskom fanatizmu,da je "slava" izgradjena na plagijatu,bojim se da ce se u buducnosti ponavljati jos strasniji genocidi[/quote]
6 April je bio povod i tema
10 April je za neki dan opet povod i tema
Kazes ako ne dodje do denacifikacije Srba i Srbije ....
Tvoj komentar je o nekim drugim datumima ili nekim drugim Srbima ?
bokakotorska wrote:
6 April je bio povod i tema
10 April je za neki dan opet povod i tema
Kazes ako ne dodje do denacifikacije Srba i Srbije ....
Tvoj komentar je o nekim drugim datumima ili nekim drugim Srbima ?
varas se i datum nije bitan,jer svaki rat se ponavlja genocid -procitaj knjigu "Genocid nad Muslimanima" od Vladimira Dedijera a vrijeme Genocida je Drugi Svjetski Rat-izvrsioci naravno chetnici i chetnicki ravnogorski pokret
ono kao zajednicka bastina
što se mene tiče ja sam za 
