srbija o zlocinu

[rumenko]

Moguce da je ovo bilo...ako jeste ignorisite...nego ja slucajno naletih pa se zacudih da ova nekakva gradjanska organizacija otvoreno i bez uvijanja govori o zlocinima pocinjenim od strane srba...
Posebno interesantni zvucni zapisi u mp3 formatu....presretnuti razgovori najvecih organizatora i ideologa zlocin i njihovih koljaca na terenu...

ZAMISLI SRBIJU

ZAMISLI SRBIJU 2

(na drugom linku na sredini stranice su razgovori)

[zmijoljubac]

Gušteri & Muslimani

Piše: Petar Luković

Državna (čitaj: Koštuničiina) briga da se proteklih 30 dana vaskoliko iskoristi za predstavljanje Istine O Srebrenici – gde The Serbs, razume se, nikakve zločine nisu učinili jer je to narod (po Matiji Bećkoviću) koji «guštera ne bi zgazio iz straha da mu ne umre majka». Kako guštera od 11. do 16. jula u Srebrenici nije bilo, što znači - oslobođeni straha od gmizavaca, Srbi su, uprkos Bećkovićevoj poetskoj metafori koja, kao i obično, veze nema ni sa čim, posebice s životinjama islamskog porekla, započeli sa sistematskim nacističkim radovima: danima su, bez prestanka, 100 ljudi na sat, likvidirali obično pucnjima u potiljak, da Bošnjacima ne vide lice, kako bi se spremili za novu turu zarobljenika/civila među kojima je bilo dece, maloletnika, staraca, žena, svejedno, važno je da su to Muslimani, vekovni neprijatelji, ukratko: gamad kojeg se mi, The Serbia, moramo osloboditi ne bi li smo ostvarili strateški prekodrinski cilj o «jedinstvenoj državi» bez islamskih fanatika od 11 godina.
Kad čovek dođe u Potočare/Srebrenicu i osmotri sva ona herojska pravoslavna brda sa kojih su još hrabriji The Serbs granatirali «neprijatelja» u dolini, priča o takozvanom srpskom junaštvu kroz vekove & milenijume, sve ono što smo čuli: čast, dostojanstvo, pizda materina od poštovanja Ženevske konvencije... dobija smisao najčistijeg Genocida, apsolutne srpske potrebe da se unište Muslimani, svako od njih, dete ili starac, svejedno, jer je to deo Srpskog Vojnog Plana, rezultat miloševićevsko-mladićevsko-karadžićevog dogovora da u saradnji Vojske Republike Srpske & Vojske Jugoslavije & MUP Srbije & svih naših tobož paravojnih, u stvari, vojnih jedinica «očistimo» Istočnu Bosnu od «neprijateljskog naroda» jer je «narod» neprijatelj, ne vojnici, ne uniformisani BH novaci, već deca, klinci, devojčice, starci, bilo ko muslimanskog porekla i obličja; streljalo se danima, bez prestanka, zakopavalo se i otkopavalo se da se Međunarodna Zajednica ne seti; ubiti preko 8.000 ljudi zahtevalo je patriotski ali i mišićavi aktivizam, valjalo je stvoriti naviku da se Muslimani ubijaju kao da nisu u pitanju ljudi već, recimo, gljive ili Bećkovićevi gušteri; kad je zločince zabolela ruka od povlačenja oroza, morali su da kopaju džinovske rupe ne bi li u njih ubacili komade streljanih Bošnjaka koje su zvali Turci, jer su – iskreno ili već svetosavski, javno govorili o «povratku Turaka», izjavljujući da je ovo «osveta» nad onih 500 godina pod Turskom imperijom kad je, by the way, Srbija doživela svaku vrstu duhovnog procvata.
Ne mogu dalje: ono što se videlo u Potočarima, što se osetilo u vazduhu i što se skamenilo u razgovoru s majkama koje su u Srebrenici izgubili svoje najrođenije – ne samo da nije tema za novine, nego nije tema o kojoj bismo raspravljali: kako izgleda majka koja je u Srebrenici izgubila tri sina i koja, nakon svega, razgovara sa Srbima, kao s najboljim prijateljima? Šta je to u tim ljudima koji ne traže osvetu već očajnički čekaju srpsko priznanje da se Genocid desio; šta je u tim ljudima koji su spremni da razgovaraju o svakom obećanom gestu, verujući da je, recimo, Boris Tadić, predsednik Srbije, baš taj koji bi na ovom srebreničkom mestu, u centru zločina, trebalo da progovori koju reč o odgovornosti Srba.
Kad se to nije desilo i kad je Tadić – imam ispravan utisak: jedva čekao da ode iz Srebrenice, pun mu je bio polni organ kuknjave i sahrane svega 610 žtava – desetogodišnjica genocida/genocida/genocida u Srebrenici, jer je ime ovog gradića jedini simbol za genocidnu ideju Srpstva spremnog da uništi Sve ne bi li dobila čisto-etničku teritoriju na kojoj će se The Serbs slobodarski raširiti i potom, logično, postati delom Velike Srbije, one fantomske tvorevine koja je unapred računala sa bošnjačkim žrtvama, otpisujući ih kao «fundamentalističku štetu», nešto kao đubre kojeg se moramo osloboditi.
U međuvremenu se ozbiljna Srpska Javmost navukla na smrtonosnu političku tezu da su u ratu, u istočnoj Bosni, stradali svi: Srbi najviše, potom Muslimani, eventualno Hrvati, ima indicija da su građani Nove Gvineje ubijani u znak religiozne odmazde, da ne pominjemo Mali ili Kamerun!
Kad se priča otkrila u detaljima pojedinosti i kad je građaninu Nove Gvineje postalo jasno da Srbi baš nisu tako nevini kako nas uči RTS – jer osam hiljada likvidiranih u Srebrenici nije delo vanzemaljaca nego stotine vrednih Srba koji su samo izvršavali svoje patriotske zadatke – onda smo posegli za tezom da su nas u Bratuncu & Sklelanima ubijali onako kako Srbe ubihaju vekovima, opako i lukavo, podlo i kurvinski. Patološka potreba da izjednačimo naše i njihove žrtve – svi smo se ubijali, ne? – okončala se ispraznom tezom da je sve to isto, svaki je zločin strašan, ali se nigde i nikad nije reklo šta je sa 8.000 likvidiranih u Srebrenici, šta su ti ljudi skrivili i zbog čega su ubijeni.
Ali, ne brinem: već će mi Ljiljana Smajlović ili Slobodan Reljić («NIN»), oboje poreklom iz Karadžićeve genocidne RS tvorevine, objasniti da je u pitanju zavera, pročitaću da su nesrećni Srbi iz krvoločne RS osuđeni da budu Žrtve, jadni oni! Iz RS nedeljnika «Evropa» javiće se, ne sumnjam, Željko Cvijanović, nekadašnji medijski RS junak, da nam objasni kako je Srebrenica «propagandni» ali ne i «politički» problem, jer je i sam, verovatno, nožem učestvovao u umetničkom eksperimentu «Srebrenica 95». Neće izostati ni reakcija Željka Vukovića iz «Večernjih novosti» koji je za samo nekoliko godina postao simbol četništva, tek da nam dokaže kako «Novosti» ostaju na tragu miloševićevske ideologije.
Svi ovi likovi bosansko-srpskog SDS usmerenja koljačke su figure Karadžićeve politike – poslati da usred Beograda šire ideju o Radovanovoj nevinosti ali da, uzgred, nikako ne zaborave da je njihov osnovni zadatak da priču o nevinosti Srba i krvavim lepotama Republike Srpske postave u okvir regularne DSS politike gde će ih, širom otvorenih ruku, dočekati dr Vojislav Koštunica.
A ko drugi?
Ekstremni nacIonalista koji, verovatno, žali što nije bio u Srebrenici 11. jula da lično prikolje svoje islamske neprijatelje, naročito one od 11 ili 12 godina, na koje je naročito alergičan!

[Reina]

izgleda da se u Srbiji ne prave bas svi ludi:

evo sta kazu:


" Budimo neobavesteni, to je tako bezbolno, pa cu vas posle gledati u oci do mile volje.
Beckovic prica o gusterima, o nasoj nevinosti, pa to je tako bolesno gadno.
Krivi smo, a i dalje pokusavamo lazima da menjamo istinu.
One scene se ne mogu zaboraviti."
LINK

[Fair Life]

SVETLANA CECA LUKIĆ, NOVINARKA BEOGRADSKOG RADIJA B92, KOJU U SRBIJI MNOGI MRZE ZATO ŠTO SVAKOG TJEDNA U EMISIJI "PEŠČANIK" O POLITIČARIMA I TRAUMATIČNIM DOGAĐAJIMA GOVORI BEZ ANESTEZIJE

VAŽNO JE SVE UPRLJATI

Bojan MUNJIN

Situacija je dovoljno komplikovana sama po sebi: od ekonomije do saradnje sa Haagom, no iz nedelje u nedelju teško je probiti se između tih haotičnih i često puta konstruisanih i izmišljenih vesti. Taj tempo su nam nametnuli tzv. tabloidi koje čak ne možemo smatrati žutom štampom, već ih naravno treba smatrati pamfletima raznih ogranaka policije, državne bezbednosti i članova vlade, pa je onda užasno teško snaći se u svemu tome. Tabloidima i političarima jako je važno da se svi drže uprljanim, da se stvori ljudima haos u glavi i da ih se dovede u stanje apstinencije od svakog aktivnog razumevanja politike.

Novinarku beogradskog radija B92, Svetlanu Cecu Lukić, u Srbiji danas mrze mnogi zato što svakog tjedna u emisiji "Peščanik" o političarima razmišlja bez kompromisa i o traumatičnim događajima govori bez anestezije. Izbačena s Radio Beograda još 1992. zbog kritičkih tekstova iz Vukovara i Sarajeva, Lukićeva je danas jedna od malobrojnih srpskih novinara koja zastavu dostojanstva ove profesije drži krajnje uspravno.

- Kako iz novinarskog ugla izgleda pogled na medijsku scenu u Srbiji danas?

- Situacija je dovoljno komplikovana sama po sebi: od ekonomije do saradnje sa Haagom, no iz nedelje u nedelju teško je probiti se između tih haotičnih i često puta konstruisanih i izmišljenih vesti. Taj tempo su nam nametnuli tzv. tabloidi koje čak ne možemo smatrati žutom štampom, već ih naravno treba smatrati pamfletima raznih ogranaka policije, državne bezbednosti i članova vlade, pa je onda užasno teško snaći se u svemu tome. Tabloidima i političarima jako je važno da se svi drže uprljanim, da se stvori ljudima haos u glavi i da ih se dovede u stanje apstinencije od svakog aktivnog razumevanja politike.

- Kako koncipirate emisije "Peščanika" u atmosferi takvih lažnih vijesti i poluinformacija?

- Pokušavam da maksimalno uprostim stvar. Ima puno informacija koje moram da ignorišem jer ne znam kuda bi me odvelo kada bih se upetljala u svaku indiciju koje donose tabloidi, što jest intencija zamagljivanja. U toj poplavi informacija hoće li, na primer, Mladić biti isporučen do kraja nedelje, ili do kraja meseca, zašto neće, kada hoće i kada bi mogao biti, gubi se iz vida činjenica ko je Ratko Mladić. Kada je vlada isporučila četrnaestoro ljudi u Haag, mi smo rekli da je to u redu, ali smo isto tako rekli da nije u redu da se oni isporučuju na crvenom tepihu i da ih prima predsednik vlade i patrijarh Pavle.

Šizofrena situacija

- Kako biste opisali tip vašeg novinarstva?

- Ono što pokušavamo da pokažemo jest kontinuitet (lošeg) života; za to nije odgovorna samo sadašnja vlada, Koštunica ili tajne službe, nego svaki ispaljeni metak i svaka oficirska plata još pre petnaest godina doveli su do sadašnje devastacije. Ljudi koji danas bedno žive to su potpuno izgubili iz vida. Sadašnja vlada želi da nakon rušenja Miloševića podvuče crtu, a mi govorimo da je takav stav nemoralan jer je ova Srbija posledica onog vremena od pre petnaest godina. U emisijama "Peščanika" pokušavamo da uporedimo uzroke i posledice.

- Kako izgleda prosječno javno mnijenje u Srbiji danas?

- Kada je Beogradski centar za ljudska prava u istraživanju javnog mnjenja pitao građane da li su za priključenje Srbije Evropi, imali ste šizofrenu situaciju da su ljudi većinom odgovarali "da", a kada su ih pitali ko su po njihovom mišljenju neprijatelji Srbije, ljudi su poimence nabrajali sve evropske države i institucije. S druge strane, u situaciji egzistencijalne bede političke stranke nameću građanima temu Kosova, ali na način da ako Kosovo postane nezavisno, svakome će od tih građana ponaosob biti maltene amputiran jedan deo tela. Političari sada žanju plodove panike koju stalno proizvode.

- U emisije "Peščanika" zovete uglavnom istomišljenike? Zašto ne razgovarate i s "lošim momcima"?

- Kao prvo, do rušenja Miloševića "loši momci" nisu hteli da dolaze na B92 i izlažu se neugodnim pitanjima kada su za to imali RTS... Radio i TV stanica B92 bila je "neprijateljska" i oni su za nas bili nedostupni. Posle petog oktobra mediji su se otvorili, svake večeri mogli ste videti sve te političare u raznim emisijama i tada se pojavilo pitanje izbora.

Neke kolege otvoreno su se opredelile da kritikuju vladu Zorana Đinđića, a mi smo pokušali da nađemo prostor gde će govoriti ljudi koji ne komentarišu dnevnopolitičke događaje, nego analiziraju strukturna i temeljna pitanja koja su stavljena pod tepih. Drugi problem je u tome što je Srbija mala čaršija i ljudi sve doživljavaju lično, uvredljivi su i neće da razgovaraju. Jednom smo u "Peščaniku" imali sasvim legitimnu temu o tome kako se Srpska pravoslavna crkva ponašala za vreme rata, ali na pismeni poziv da sudeluju u emisiji Crkva i Ministarstvo vera nikada nisu odgovorili.

- Zašto ne razgovarate sa čelnicima stranaka i funkcionarima državnog aparata?

- Kada smo izveštavali iz Bosne dok je trajao rat, mi nismo jurili Karadžića i Mladića iako smo sa njima mogli razgovarati u svako doba, nego su nas zanimali obični ljudi i njihovi motivi. Razgovarali smo sa čovekom koji jede slaninu i u isto vreme gađa Sarajevo iz haubice i u prvih pet minuta on vam izgovara propagandni tekst koji je poželjan za televiziju da nakon pola sata shvatili da bulazni i da ima haos u glavi. Mi smo mogli da izaberemo za sugovornika Vojislava Koštunicu, ali nađite mi tog novinara na svetu koji će iz tog čoveka da izvuče jednu suvislu rečenicu. S obzirom da i njegovi suradnici izgovaraju frazu za frazom, odabrali smo da umesto tog konjskog posla ispunimo prostor nekim drugim ljudima.

"Misionarska inteligencija"

- Čini se kao da na srpskoj medijskoj sceni postoji stanoviti paralelizam svjetova.

- Nije nikakva fraza da neprestano postoje dve Srbije. Ova prva Srbija nameće vam temu "da li je Srebrenice bilo ili ne" i tada ste vi pod pritiskom da u emisiju pozovete Matiju Bećkovića, Branu Crnčevića ili Kostu Čavoškog. Mi ne želimo o tome da razgovaramo jer se na taj način legitimiše dilema da li je tamo zločin počinjen i da li je Srbija u tome učestvovala. Mnogi intelektualci koji učestvuju u emisiji "Peščanik" učestvovali su na drugim TV i radiostanicama u razgovorima oko ovakvih tema i na kraju shvatili da su zapravo upotrebljeni u dilemi da li je Srbija odgovorna za sve ove ratove.

- Kakav je utjecaj B92 u javnosti?

- Emisija "Peščanik" prozvana je "fundamentalističkom frakcijom" unutar B92 koji je u nekoj meri relativizovao svoju uređivačku politiku u želji da obrani svoju poziciju da uopšte postoji. Čelni ljudi u radiodifuznom savetu Srbije, koji odlučuju kome će dati frekvenciju a kome ne, patološki mrze B92 i o tome javno govore. Četiri godine oni drže razne elektronske medije u stavu "mogu da te ubijem ali i ne moram, a ti sada gledaj kako ćeš da se ponašaš". Mnogi savetnici u kabinetima premijera i predsednika države rade u raznim marketinškim agencijama i prave pritisak na medije, privatno kao potencijalni partneri i javno kao zagovarači neke politike, pri čemu se nalaze u klasičnom sukobu interesa što ovde uopšte nije registrovano kao problem.

- Kako izgledaju emisije "Peščanika" iz tjedna u tjedan?

- Emisija "Peščanik", koja traje već šest godina, prilično je atipična emisija, vrlo mučna i naporna za slušanje, koja zahteva da budete neprestano prilepljeni uz radioaparat. Istraživanja javnog mnjenja u poslednje dve godine kažu da "Peščanik" sluša sto hiljada ljudi pri čemu treba imati u vidu da se u nekim delovima Srbije radio B92 ne čuje. Što se tiče uticaja, on je mnogo veći. Ne samo da su telefoniranja mom uredniku iz raznih državnih kabineta i iz političkih stranaka neprestana nego užasno puno ljudi razgovara o "Peščaniku". Za političku birokratiju, sve te savetnike Koštunice, neke profesore i književnike mi smo opasnost pa nas nazivaju "misionarskom inteligencijom" ili "paradigmatskim slučajem govora mržnje", nešto kao "leva skretanja" u odnosu na "normalnu i nacionalno osveštenu" Srbiju.

Bijedne kukavice

- Intelektualni razgovori u "Peščaniku" pretočeni su u knjige u nastavcima...

- Sada smo krenuli da promovišemo te knjige po Srbiji i na promocijama nam se pojavljuje između 300-500 ljudi, što se na ovakvom tipu tribina nije pojavljivalo poslednjih deset godina. S obzirom da "Peščanik" nema konkretne političke ambicije, promocije knjige prerastaju u političke tribine onih kojima je "Peščanik" zajednički nazivnik za elementarnu kritičku poziciju. U Čačku, gde je na vlasti Velja Ilić, ili u Vrbasu, gde je gradonačelnik radikal koji na stolu ima sliku Radovana Karadžića, velika je hrabrost doći na promociju "Peščanika". To je neka vrsta prebrojavanja; srpska provincija je materijalno i duhovno strašno opustošena, jako puno ljudi je emigriralo i oni koji su ostali ovakve tribine doživljavaju kao dokaz da još nisu sasvim poludeli. Danas u Srbiji postoji atmosfera strahovite apatije koja je nastupila nakon ubistva Đinđića, posle čega se ljudi do danas nisu oporavili. Intencija vlasti jest da slušaoce "Peščanika" proglasi manjinom i sektom pa je ljudima u provinciji drago da vide da nisu baš tako usamljeni.

- Strahujete li kao novinarka za vlastitu sigurnost?

- Bila sam na listi "neprijatelja" Srbije koju je na prvom programu RTS-a 1992. čitao Vojislav Šešelj, što u to vreme nije bilo nimalo ugodno. Bilo je kasnije pretnji telefonom ili mailovima, u poslednje vreme buše mi gume i pretnje su učestale zato što smo krenuli na promocije izvan Beograda. Interesantno je da pristalice radikala i socijalista nikad ne žele da uđu u dvoranu i pred svima kažu šta misle jer se objektivno radi o bednim kukavicama.

- Kako izgleda vaš radni dan?

- Autori "Peščanika" smo Svetlana Vuković i ja, naš radni dan traje po deset sati zato što se niko baš ne gura da radi sa nama jer to nije ni profitabilno ni bezbedno. Drugo, uvek se bojim da uveče upalim televizor jer se svake večeri pojavljuje na pokretnoj traci na ekranu neka nova i strašna vest... Patim od nekog nevidljivog udarca i taman kad se opustim, taj nevidljivi udarac se pojavi. Vrlo često moram da ponavljam intervjue sa gostima jer do trenutka objavljivanja "Peščanika" desi se nešto iznenadno što obesmisli ceo razgovor.

- Postoji li u Srbiji udruženje novinara?

- Postoji Miloševićevo udruženje novinara i nezavisno udruženje novinara u nastajanju, ali cehovska solidarnost nikada nije postojala, ne samo među novinarima nego i drugde. U Srbiji ne postoji javno mnjenje; postoji vlast, takozvani narod, nešto malo NGO-a i većina medija koji su pod direktnom kontrolom političara. Od nezavisnih novina imate Danas i u mnogo manjoj meri Vreme i B92. Na medijskoj i javnoj sceni u Srbiji vlada visoki stepen sadizma, brutalnosti i velika količina nepodnošljivog. Ovde se politika shvata kao krvna osveta pa među ljudima još uvek vlada strah da može svašta da vam se dogodi, da vas proguta mrak u bilo kojem smislu; da izgubite posao, da vas neko uhapsi, pretuče ili ubije, a da niko ne reaguje. Solidarnost je u Srbiji na niskim granama i ljudi se zbog toga osećaju usamljenim.

Sve je neizvjesno

- U prošlom broju Ferala Biljana Kovačević Vučo nazvala je novinara Aleksandra Tijanića paradigmom današnje Srbije.

- Paradigma današnje Srbije je njen premijer Voja Koštunica. Srbija bi u ovom trenutku htela da bude rafinirana, a zapravo je gruba, htela bi da bude civilizovana, a zapravo je prosta, htela bi da bude energična, a zapravo je neodlučna. U tom smislu Aleksandar Tijanić, kojeg je Koštunica postavio na čelo RTS-a na potpuno nezakonit način, jeste projekcija Koštuničinih neostvarenih dečačkih snova i zato mu odgovara Tijanićeva verbalna brutalnost i siledžijstvo u obračunu sa svojim protivnicima.

Tijanić je bio na strani Miloševića kada je Jugoslavija gorela, bio je njegov ministar i preživeo je sve režime, a u međuvremenu se obogatio i postao jako moćan čovek. U trenutku Miloševićeve smrti Tijanić je na RTS-u pustio emisiju o Miloševiću koja je trajala devet sati, ali za razliku od B92 nije pokazao snimku egzekucije Bošnjaka koju su izvršili Škorpioni "da se ne bi uznemiravale porodice i deca žrtava i izvršilaca". Na kraju svega Tijanić je postao loš čovek i loš novinar.

- Kakvu sliku imate u glavi kada se nakon svega navečer vratite kući?

- Imam sliku koja me užasava toliko da bih najradije otišla iz zemlje. Ne samo zato što je danas u Srbiji teško nego zato što je, kako kaže Biljana Srbljanović, budućnost ove zemlje ukinuta. Vi ne možete ništa da predvidite i ne možete garantovati da ste usvojili bilo kakvu vrstu kriterijuma, standarda ili slobode. Ništa nije sigurno i sve je neizvesno.

- Zašto ste ostali u zemlji koja vas užasava?

- Značaj našeg i mog života u Srbiji danas, koji nije ni krucijalan ni veličanstven, mogao bi se uporediti sa junacima naučnofantastičnog romana koji odlaze sa Zemlje koja propada i traže novu planetu. Ti junaci znaju da treba da prođe pet generacija da bi oni do te obećane planete došli i sve što rade jeste da produže ljudsku vrstu do one generacije koja će na tu planetu konačno stići. Ljudi koji govore u "Peščaniku" i koji od toga imaju malo koristi i puno neugodnosti, to rade zato da bi se prenela poruka, da bi se sačuvali tragovi i zrnce zdravog razuma za generacije koje dolaze posle nas. To možda nije epohalni napor, ali mislim da je vredan da za to bude potrošen jedan ljudski život. Više od toga mi ne možemo.