Ja prvo razmotrim sta je sustina poraza - iz moje perspektive ili nekoga drugoga.
Svi mi zivimo, borimo se, padamo, ustajemo, ostanemo lezati ili klecati neko vrijeme ali poraz je nesto sto je jako definirati.
Evo jedan licni primjer:
Dosao sam do faze teskog konflikta oko prirode i namjene zajednickog projekta sa grupom ljudi sa kojima sam suradjivao. Izmedju ostaloga i sa mojim, vec bivsim, najboljim jaranom. Ja sam smatrao, jos uvijek smatram, da je moj koncept bio ispravan, baziran na profesionalizmu i postenju dok su drugi podlegli mentalitetu seoskih varalica i primitivizma i ja sam se povukao iz te grupe.
U njihovim ocima ja sam gubitnik, priznao sam poraz. U mojim ocima ja sam samo se drzao svojih principa od kojih nisam mogao odustati i okrenuo se drugim stvarima. Ostace zapamcena moja uloga u pokretanju projekta i to mi niko nece i ne moze uzeti, moja satisfakcija dolazi od podrske pojedinaca koji cijene moje stavove ali nisu za javnu konfrontaciju. Ja sam tim nemam problema - i to je razlog zasto se ne osjecam porazenim.
Ako sam zbog svojih principa izgubio par poznanika onda mi nisu ni trebali, prijatelje, osim jednog, nisam izgubio, ostali su uz mene.
Da rezimiram - sve je stvar individualnog pristupa, subjektivnog osvrta na situaciju.
Dobra tema.
