Kako sam pomoću obične gumene cijevi zarobio tenk?
Bilo je to u proljeće 1993. godine, mjesec prije žestokih napada na naše položaje. I tada je bilo borbi, ali nisu bile ni približno teške kao one koje će uslijediti za mjesec, dva. Kako nije bilo prevelike opasnosti često smo onako opušteno znali da se krećemo bez ikakvog oružja u tih nekih par kilometara naše teritorije. Ja kao najmlađi sam bio zadužen da donosim vodu vojnicima. Donosio sam stotinu puta i nije bilo nikakvih problema. Izvor je bio na međuprostoru i tu nikada nikoga nisam viđao, ni naše ni njihove. Ali ovaj put je bilo drugačije. Krenuo sam sa dva prazna kanistera i gumenom cijevi pomoću koje bih sipao vodu. Koračao sam bezbrižno i prišao na nekih stotinjak metara i opazio sam tenk VRS. Sakrio sam se iza jednog stabla, a par minuta kasnije sam ugledao posadu tenka kako odmaraju prilično udaljeni od tenka. U početku sam mislio da ima neko u tom tenku, ali kad se ni nakon nekih pola sata niko nije pojavljivao zaključio sam da je prazan. U tim trenucima sam razmišljao samo o tome kako bi nama jedan tenk bio od velike koristi. Mnogo sam razmišljao i prelomio sam... IDEM UZETI TAJ TENK PA ŠTA BUDE! Obišao sam veliki krug kako bih neprijateljima došao sa leđa i kad sam prišao na dvadesetak metara gumenu cijev koju sam prekrio majicom do pola sam uperio u njih i rekao STOJ! I da, vjerovali ili ne uspio sam ih razoružati. Rekao sam im da ih naši imaju na nišanu iz obližnje šume, ali ako mirno odšetaju neće im niko ništa. Povjerovali su i odšetali su, a ja nisam mogao da vjerujem. Nasjeli su na priču da su naši u šumi, a naši su zapravo ostali nekoliko kilometara dalje i čekali da im donesem vodu. Ušao sam u tenk i naišao na prvi problem. Pa ja uopšte ne znam voziti tenk!!!
Iako sam završio vojsku, čak sam se nekoliko puta i vozio u tenku ja ovu gomilu željeza ne mogu pokrenuti. Pritiskao sam razna dugmad, vukao poluge ali ništa. Nakon nekoliko minuta neprijatelji su se vratili kad su shvatili da tenk stoji u mjestu a naša "vojska iz šume" ne prilazi. Priča se totalno okrenula: Sad oni meni garantuju da mi neće ništa uraditi ako odmah izađem iz tenka. Dali su mi rok od pet minuta. Srce je lupalo kao nikada, nisam mislio da ću preživjeti. Nakon što su zaprijetili da će ubaciti bombu na poklopac tenka izašao sam. Desilo se nešto što nisam očekivao. Nakon što su me pretresli i pronašli samo gumenu cijev prišao mi je njihov pretpostavljeni i čvrsto stisnuvši ruku je rekao: SVAKA ČAST! Ovo sam vidio samo u filmovima i evo ovdje danas!!! Bio je impresioniran mojom hrabrošću, pitao me odakle sam, koliko imam godina i još mnogo nekakvih stvari ali sam kroz razgovor shvatio da neće biti nikakvih problema i da će me pustiti. I tako je i bilo. Još jednom mi je čestitao na hrabrosti, ali i svi drugi koji su se tu našli. Jedan se našalio i kazao kako imam veća m.... od konja. Prokomentarisali su samo "mladost ludost", ali su ovaj put malo grublje rekli "kako drugi put neću tako dobro proći". Kad sam trebao poći izvadili su nekakav ruksak i napunili ga cigaretama, rakijom i konzervama i rekli da se počastimo ja i moji momci. Zahvalio sam se i otišao. Kad sam došao svojima i ispričao im ovu nevjerovatnu priču nisu mi povjerovali. I tako sve do dana današnjeg. Kad sam im uzvratio pitanjem otkud mi cigarete i rakija koju sam im donio rekli su da sam to prošvercovao kako bi im "prodao" ovu priču. I dan danas kažem: Da sam samo znao voziti taj prokleti tenk! Siguran sam da bi to bio najveći podvig proteklog rata. Ali eto, šta je tu je. Važno je da niko nije stradao iako sam možda mogao ispaliti neku granatu iz tog tenka, ali nisam htio. Htio sam čist plijen bez ijednog ispaljenog metka. Nisam uspio, ali i pored toga što sam ostao bez tenka to smatram velikim podvigom. Sad pitam vas da li mi vjerujete, a možete i sami ispričati nešto što ste doživjeli ili što su vam pričali a smatrate da je veliki podvig?
RATNI PODVIZI
Moderator: anex
-
pedeset
- Posts: 574
- Joined: 26/10/2014 14:11
#2 Re: RATNI PODVIZI
Proskok, a ovaj međuprostor ni sam ne znam kako se zove, mi smo ga zvali Golica. Bilo je to u drugoj polovini maja ne pamtim datume baš najbolje. A žao mi je što ne znam, jer mi je to drugi rođendan. U jednom trenutku misliš da nećeš dočekati sutra, a onda ti neprijatelji daju rakiju, konzerve, cigare... Ma ludilo... Zato mi niko i ne vjeruje. Da sam imao ovu pamet tražio bih neki suvenir, ali kome to pada na pamet kad misliš da ti je vrijeme odbrojano.
