PRIJATELJSTVO

[Nomad123]

Šta je to prijateljstvo, naizgled jednostavno pitanje, svi imamo prijatelje. Zar je zaista tako? Možemo li govoriti da imamo prijatelja, a da prije toga nismo načisto sa tim šta je to prijateljstvo, mozemo li priustiti egzistenciju prijateljstvu a da ne znamo njegovu esenciju. Esencija prethodi egzistenciji, a ako ne znamo bit prijateljstva nema prijatelja. Pitamo li čovjeka šta je to ptijateljstvo, on će prema vlastitoj predodzbi odgovoriti uprkos tome što o ovome ne zna ama bas ništa. On time samome sebi daje iluziju prijateljstva. Ako je negativnim iskustvima opterećen odgovorit ce da prijateljstva nema, što je zapravo logična konzekvenca njegova iskustva. Sa druge strane onaj sa pozitivnim iskustvima ce reci da ima. Iskustva negativno-poziyivnih opterećenih i predodzbe o prijateljstvu ne govore ništa o samome prijateljstvu. Oni govore o pojavama. Ljude ne zanima ono jedino bitno, a to je šta pobogu ptijateljstvo čini ptijateljstvom? Ništa iskreno bitno o ničemu, kao ni o prijateljstvu ne znamo, sve smo zamijenili odvratnim ubjedenjima...od kojih se zgrazam... prijateljstvo je vrsta ljubavi samo ne-eroticna... da li je...

[Nomad123]

[cenecimoveocino]

[dresdener78]

Šta je to prijateljstvo, naizgled jednostavno pitanje, svi imamo prijatelje. Zar je zaista tako? Možemo li govoriti da imamo prijatelja, a da prije toga nismo načisto sa tim šta je to prijateljstvo, mozemo li priustiti egzistenciju prijateljstvu a da ne znamo njegovu esenciju. Esencija prethodi egzistenciji, a ako ne znamo bit prijateljstva nema prijatelja. Pitamo li čovjeka šta je to ptijateljstvo, on će prema vlastitoj predodzbi odgovoriti uprkos tome što o ovome ne zna ama bas ništa. On time samome sebi daje iluziju prijateljstva. Ako je negativnim iskustvima opterećen odgovorit ce da prijateljstva nema, što je zapravo logična konzekvenca njegova iskustva. Sa druge strane onaj sa pozitivnim iskustvima ce reci da ima. Iskustva negativno-poziyivnih opterećenih i predodzbe o prijateljstvu ne govore ništa o samome prijateljstvu. Oni govore o pojavama. Ljude ne zanima ono jedino bitno, a to je šta pobogu ptijateljstvo čini ptijateljstvom? Ništa iskreno bitno o ničemu, kao ni o prijateljstvu ne znamo, sve smo zamijenili odvratnim ubjedenjima...od kojih se zgrazam... prijateljstvo je vrsta ljubavi samo ne-eroticna... da li je...

Lijepo napisano

Prošlih sedmica sam dosta razmišljao baš o ovim stvarima, jer sam nedavno onako uspio "restartovati" prijateljstvo sa jednim čovjekom s kojim se nismo vidjeli par godina, razlozi su bili recimo pretjerani muški ponos sa obje strane i tvrdoglavost, njegov raskid sa curom koja je bila moja dobra poznanica (mada ja nisam osuđivao nijednog, to je bila njihova veza, ne moja) ali on se jednostavno totalno povlačio i obustavio komunikaciju što me je lično jako uvrijedilo). Sad se viđamo redovno uz pivu, satima pričamo o milijardi tema, planiramo zajedničko pecanje kad bude toplije itd. Rekao bi da uživamo u satima u kojima smo zajedno. Kad smo slučajno poslovno isti dan u Pragu, ganjamo se putem poruka hoćemo li uspjeti da idemo kući istim vozom da možemo popričati.

Mislim da stvarno prijateljstvo je baš jedna vrsta ljubavi bez fizičke privlačnosti, i neka vrsta bezuslovnog međuljudskog odnosa. Dakle da jedan može drugome reci i priznati bilo šta bez straha da bude odbaćen i da bude meta žestoke kritike i osuđivanja. U najkrajnijem slučaju nakon rečenice "drug imam ja leš kući" trebao bi slijediti odgovor "ajmo kod mene na bašti ja ću sutra da sadim krompir preko toga". Hahah.

Za stvarno prijateljstvo je potrebna ne samo neka ista frekvencija moždanih talasa, nego i spremnost za pomoć, nesebićnost i neproračunatost.

Svakako je takva vrsta međuljudskog odnosa vrlo, vrlo rijetka, s obzirom na poremećenu atmosferu u kojoj živimo, u kojoj imaju glavnu ulogu oni papirčići sa brojkama i portretima nekih osoba. Kažu ti sa svih strana ili da moraš da se prilagođavaš svojoj okolini (ma šta će da komšiluk kaže na ovo ili ono!!!) i da moraš praviti karijeru preko leševa i ne uzimati obzir na druge jer to je znak slabosti. Navodno.

Okruženi smo u većini slučajeva ljudima koji su onako poznanici. Pa i pogrešnim "prijateljima" koji imaju gomilu slatkih riječi ali jave se samo kada njima nešto treba, ali ne samo onako "ej kako si mi, jesi li ok? Hoš li da se vidimo sutra uz kafu?"

Dakle stvarno prijateljstvo, bezuslovno i nesebično, mislim da čovjek može da stekne u najboljem slučaju u 2-3 slučajeva. I zbog toga me nervira npr. na engleskom jeziku kako se sve naziva izrazom "friends". Pogledajte samo fejsbuk koliko čovjek ima stvarnih "friends" i koliko je tamo osoba koje samo taj Fejsbuk naziva na ovakav način.

Meni lično je zanimljiva kulturološki još jedna stvar: Rekao bi ja da mi u srednjoj i istočnoj Evropi imamo malo drugačiji i valjda zdraviji pogled na ljudske odnose... imam drugara Amerikanca, vrlo obrazovan i "smart" dečko sa savršenim smislom za humor, i proveli smo već dosta vremena na zajedničkim putovanjima. Tokom beskrajnih razgovora sam skontao, da u Americi prihvaćaju ljudske odnose na dosta drugačiji način, nešto kao potrošnu robu. Jedan od razloga je taj njihov bijesan individualizam, i također stalno preseljavanje. Par godina u Los Angeles, par godina u Filadelfiji, par godina u Denveru. Onako život na nomadski način. Svaki put kada se preseljavate na ovakve udaljenosti, ostavljate iza sebe ne samo stan/kuću i bivši posao, nego i sve socijalne veze. Ustvari desilo se da mi se jednog dana na našem putovanju otvorio i ispričao mi toliko vrlo privatnih stvari da sam i ja to gledao u nevjerici otvorenih usta - jer jednostavno nema kome da se ispriča. Standardna komunikacija izme­đu Amerikanaca jeste očigledno baš drugačija, i ono što mi možemo ispričali stvarnom prijatelju, oni bi ispričali u najboljem slučaju svome psihoanalitičaru kojem još plaćaju debele pare. Valjda i to je jedan od razloga zašto je američki mentalitet toliko "od plastike", pun praznih fraza i na prvi pogled pun ogromne pristojnosti, ali sa druge strane ona fascinacija nasiljem, oružjem itd. koja potiče od neke frustracije jer prosječan Amerikanac "nikoga nema" u smislu nesebičnog trajnog prijateljstva.