Interview: Vidosav Stevanović, književnik
Postoji kolektivna odgovornost srbijanske inteligencije
Razgovarao: Selvedin Avdić
http://www.startbih.info/broj/intervju.asp?br=155
Nedavno ste dobili državljanstvo BiH. Čestitamo. Šta ste napisali u obrazloženju zahtjeva?
- To je jednostavna molba da mi se dodeli državljanstvo zemlje za čiju sam se multietničnost i multikulturnost zalagao za vreme rata i posle. Smatram da Bosna treba da bude primer države u kojoj postoje neophodne i jednostavne norme tolerancije i vredi se potruditi da se to ostvari. Nikakav drugi motiv nisam imao. Došao sam da provedem neko vreme u Sarajevu, gdje se lepo osjećam... Multikulturnost mora biti obrazac svih balkanskih država za ulazak u Evropu. To je i model buduće Evrope koja je daleko od idealnog prostora ali poštuje osnovne stvari.
Ali, ni ovdje ljudi nisu imuni na nacionalno ludilo...
- Nacionalno ludilo vlada svuda, ne može se izlečiti preko noći. To je jedno emotivno stanje koje vešti kalkulanti dobro koriste. Ali mislim da već postoji izvestan zamor od nacionalizma. Nacionalizam je energija koja se povećava samo u akciji. Kada nije u akciji, ona opada. Nacionalizam koji nije u ratu slabi. On živi na neostvarivim ciljevima i na izmišljenim nevoljama. Ako se to smanjuje, smanjivaće se i nacionalizam. Ljudi će, malo po malo, shvatati da je svakodnevni život važniji od apstrakcija kao što su nacija, narod, slavna prošlost, izmišljeni heroizam...
Rekli ste mi da je Sarajevo dobro zbog onog što ima, kao i zbog onog što nema...
- Već sam isticao vrline Sarajeva koje su postojale pre, za vreme i posle rata – tolerancija, ljudski odnos jednih prema drugim, nehajnost prema mitovima i veličinama. U Sarajevu nema organizovanog nacionalizma u najekstremnijem vidu, nema simptoma fašizma. Postoje tendencije i uvek će ih biti. Ali, dok su neorganizovane, one su nemoćne. Ideje, same po sebi, ne truju, truju samo kada ih uzme u ruke dobra organizacija i propaganda. Srbija je, od 1987. do 1990. godine, za tri godine uporne propagande, postala nacionalistička. Nije preko noći... Propaganda je smišljena i totalno provođena. Nemačkom zrazu totalni rat možemo dodati izraz totalna propaganda, koji su uveli balkanski političari. Sve je stvoreno preko medija... Fascinantan je uticaj televizije na masu. Tako korišćena televizija stvara i podstiče zablude koje stvaraju mržnju a mržnja podstiče ratove...
Sa izrazom odbojnosti na licu govorite o televiziji. Gledate li televizijski program?
- Delim mišljenje mog omiljenog Karla Poppera koji kaže da je televizija mogla biti blagoslov, a da se često pretvara u prokletstvo. Sa televizijom treba preduzeti izvesne mere organizacije, uvesti određena pravila... Prosto, producenti moraju znati šta ne smeju - da ne smeju propovedati rasnu mržnju, glorifikovati nasilje, da moraju štititi decu... Drugim rečima, moraju prihvatiti sve norme savremenog društva.
Vi ste prekaljeni egzilant. Beograd ste napustili na kreativnom vrhuncu. Na umjetničkom nivou – dobili ste NIN-ovu nagradu za roman "Testament" a na poslovnom – bili ste generalni direktor najveće izdavačke kuće u nekadašnjoj Jugoslaviji. Ipak se niste mogli oduprijeti pritiscima...
- To što može izgledati kao velika nevolja, pretvorilo se u vrlo srećnu okolnost po mene. Istovremeno vodeći dve karijere, imao sam sve manje vremena da budem pisac... U trenutku kada je izvršena politička smena, drugarica Marković krenula je da svuda postavlja svoje ljude, u NIN-u, Politici, a onda je na red došla i Izdavačka kuća Prosveta, kao najveća, najuticajnija i najbogatija. Odbio sam te pritiske, podnio ostavku i našao se na ulici sa par hiljada maraka, ženom bez posla i troje dece.
Nije bilo nikakve reakcije na moju ostavku...
Vjerovatno ste očekivali žestoke reakcije, jer ste sarađivali sa kompletnom intelektualnom scenom Srbije...
- Da, sarađivao sam sa stotinama ljudi za koje sam bio ubeđen kako će se boriti protiv svakog oblika diktature. Međutim, srpske elite, umjesto da se bore, stvarale su diktaturu. Otišao sam u Sarajevo, radio kao savetnik u Svjetlosti. Nakon dve godine, otišao sam 1991. godine u Grčku... Srbiju sam napustio onog dana kada je pao Vukovar, vrlo zadovoljan činjenicom da moji sinovi nisu na frontu. Pomogao sam im da budu dezerteri! Moje sinove su privodili, maltretirali... Zahvaljujući listu Elefterotipia i Leonidu Hadžipodromidisu uspio sam izaći iz Grčke i poslije kratkog boravka u Šumadiji otišao u Pariz gde sam i ostao. Bio sam prinuđen da poslije 50. godine naučim francuski jezik, što mi je pošlo za rukom, i na šta sam ponosan. Tamo sam živeo, manje-više, normalan književni život. Što sam bio življi na Zapadu, više sam nestajao u svom jeziku. Dogodilo se da desetak knjiga koje sam objavio u Francuskoj nemam na svom maternjem jeziku. Živeo sam profesionalni život pisca, koji je vrlo težak ali istovremeno znači i slobodu. Nisam želeo da se angažujem bilo gde niti za bilo koga, osim za moju literaturu i moje principe.
Uskoro ste se vratili u Srbiju...
- Da, 1996. godine, tokom demonstracija u Srbiji, sinovi su mi rekli da moram videti taj novi pokret. Bio je to spontani nepolitički pokret, širi od svake političke partije i ideje. Bilo je to nezadovoljstvo opštim stanjem, želja za promenom... Shvatio sam da se moram tome priključiti. U Kragujevcu je na vlast došla opozicija i postavljen sam za direktora televizije. Mi smo opkolili televiziju, tri dana je držali pod opsadom... Bila je to prva slobodna televizija u Srbiji. Emitovali smo 144 dana i onda su počeli problemi... Opozicija je počela da pravi kompromise sa Miloševićevom vlašću, sa zapadom koji je smatrao da je Milošević garant stabilnosti na Balkanu... O tom glupom mišljenju neću da govorim... Morao sam napustiti televiziju i ponovo otići u Francusku. Tada sam uzeo i politički azil. Poslije pada Miloševića nisam hteo da prihvatim takve promene. Jer, to nisu promene, radi se o političarima koji nastavljaju Miloševićevu politiku a predstavljaju se drugačije...
U jednom tekstu napisali ste kako je Miloševićev projekat podržala čitava nacionalna inteligencija. To "miriše" na naznake kolektivne krivice...
- Ne bih uvodio taj opasan pojam koji se može zloupotrebiti. Ali, činjenica je da postoji kolektivna odgovornost. Postoje moralna i politička odgovornost. Niko ne može reći da Nemci 1945. godine nisu bili moralno i politički odgovorni za Hitlera i nacizam. Nije svaki Nemac bio uz njega i većina je, možda, tu i tamo imala nešto protiv njega... Ali, moramo shvatiti, ako se takve sredine žele promeniti, one se moraju suočiti sa svojom moralnom i političkom odgovornošću. To se nije dogodilo na prostorima bivše Jugoslavije, naročito ne u Srbiji. Bez tog procesa nema narednog, a to je put u slobodno, multikulturno društvo. To se nije dogodilo zbog toga što te inteligencije, elite koje su stvarale nacionalne vođe, nisu spremne da se suoče sa svojom ulogom. Nacionalne projekte stvaraju elite, tek ga onda političari uzimaju u svoje ruke i sprovode na terenu. Tek tamo se pojavljuje treća vrsta krivaca – onih koji ubijaju jer im je rečeno da to mogu raditi. Bojim se da se mnogo ubica šeta našim prostorima a niko ih ne kažnjava niti moralno osuđuje.
Pratite li suđenje Miloševiću?
- Ne mnogo... Moju knjigu o Miloševiću završio sam sa njegovim ulaskom u zatvor, smatrajući da je time izašao iz balkanske istorije i ušao u istoriju međunarodnog pravosuđa. Samo suđenje je sporo i dosadno, takav je anglosaksonski pravni postupak... Ali Haški sud je veoma važan sud, prvi put se sudi jednom šefu države. To je ozbiljna opomena budućim zlikovcima da ne mogu uraditi sve što su namerili... Jer, do Miloševićeva hapšenja svi su mislili da su nedodirljivi, mislili su da mogu nesmetano činiti zločine a onda ih pokriti plaštom ideologije, nacije ili neke druge apstrakcije koja dobro krije pojedinačnu krivicu.
Kako reagirate na činjenicu da i dalje postoji jako mnogo intelektualaca koji javno ustaju u Miloševićevu odbranu?
- Smatram da se nisu pojavili novi intelektualci koji će starim propagatorima reći da su radili pogrešno i loše. Na sceni Srbije i dalje imamo Dobricu Ćosića. On je, sam po sebi, intelektualni i literarni anahronizam. Ako on postoji i dalje, to znači da ta sredina želi da sačuva anahroni način mišljenja gdje smo svi mi i niko nije pojedinac.
Jednom ste napisali kako imate "strah od istorije koja ubija". Možete li objasniti taj strah?
- Porodična istorija Stevanovića mahom se svodi na to gde je ko poginuo, kako je ranjen, gde se skrivao za vreme nekog rata... Niz mojih predaka poginulo je u raznim ratovima.
Zbog toga ste zvučali tako ponosno kada ste izjavili kako ste pomogli sinovima da dezertiraju...
- Da, moje osnovno političko ubeđenje je da više niko u mojoj porodici neće ratovati. Postoji dogovor, bezbroj ljudskih načina da se reše problemi... Izašao sam iz takve istorije i vrlo sam zadovoljan.
Napisali ste da je Beograd ružnolijepi grad koji Vas je zarobio za čitav život... Mnogo ste žrtvovali svojim egzilom.
- Ljuto sam se prevario kada sam bio ubeđen da ću doživotno ostati u Beogradu. Naravno da sam mnogo izgubio, dvije karijere, uspeh, društvo... Ali, sam mnogo i dobio. Dobio sam priliku da živim i u drugim kulturama, da budem slobodan, da se ne moram sramiti pred sobom i pred drugima, da otvoreno mogu braniti svoja ubeđenja... Da ne bih bio preterano samozadovoljan, svakog dana sam vrlo kritičan prema sebi. Sloboda nema smisla ako je svakog dana ne ispunjavate sopstvenom sadržinom i ako ne budete vrlo kritični prema svakom svom potezu. Prvo kritikujte sebe, pa druge. Ja često kritikujem sebe i svoje knjige, znam gdje nisam dovoljno jasno nešto rekao, gde moram popraviti... Kao i svi ljudi koji su se otvorili prema svetu, ja komuniciram sa svima. Meni nije teško pričati sa mladima, sa vernicima i ateistima, sa političkim protivnicima i onima koji me ne razumeju... Sloboda se mora plaćati svakog dana. Ona traži disciplinu duha.
Kaže se da je egzil stvar navike. Kada se čovjek jednom pomjeri sa mjesta, onda mu više nije teško neprestano mijenjati mjesta boravka. Da li je to tačno?
- Jednom otkrivena sloboda je zauvek otkrivena. Sarajevo je peti grad u kojem živim i u kojem se dobro osećam. Svaki grad znači novi život. Postoje stare priče o smrti i uskrsnuću. One se događaju u životu svakog od nas i svakog dana. Stalno umirete i rađate se kao čovek koji otkriva i uči nove stvari. Sve u svemu, čovek koji luta nije nimalo nesrećniji od čoveka koji stoji na jednom mestu.
Da li biste mogli definirati osobine grada koji bi Vas mogao potpuno vezati uz sebe?
- Što se mene tiče, idealnog grada nema. Osnovna tema u mojim knjigama je grad. Menjajući gradove menjao sam i teme. Za mene pravi grad treba da bude tolerantan, ne smije biti jednoetnički, jednouman, da se u njemu može slobodno izneti mišljenje, da taj grad komunicira sa drugim sredinama, da je otvoren, da u njega neprekidno dolaze ljudi... Ne mislim da je fatalno za jedan grad to što ljudi odlaze iz njega...
Da, Vi ste došli da živite i radite u Sarajevu, a mnogi pisci su ga napustili...
- Ali, mnogi se i vraćaju u Sarajevo. Mnogi odlaze i iz Atine, vredni grčki umetnici žive po svetu... I Pariz je grad stalnih promena, tamo ne žive samo Parižani. Neko je davno izračunao da bi Pariz, bez stalnog priliva ljudi, odavno bio mrtav. U njemu se mnogo manje ljudi rađa nego što umire... Upravo to Pariz čini svetskim gradom, on se razlikuje od ostatka Francuske po svojoj otvorenosti. To je čudna osobina francuske kulture, ona je usisivačka, lako prima druge i sve što primi smatra francuskim. Oni za Kineza koji je dobio Nobelovu nagradu, kažu da je to francuski pisac kineskog govornog iskustva. I o meni su pisali da sam francuski pisac srpskog porekla.
Kakve konkretne planove imate tokom boravka u Sarajevu?
- Hoću da završim dvije knjige – kraj moje pariške trilogije o egzilu i egzilantima i jedan manji roman. Nemam jasnih planova, sedim, pišem, srećem ljude, šetam... Ovde mi je vrlo dobro... Sredina je udobna i ugodna, bez obzira šta stanovnici Sarajeva misle o svom gradu. Oni su kritični i moraju biti takvi prema svom gradu da bi on bio bolji. Ali, po meni, Sarajevo napreduje, ono se menja... Ja to uočavam.
Koliko pratite ovdašnju književnu scenu?
- Uspevao sam doći do dobrih proza – Hemona, Jergovića, Veličkovića... Skoro sam pročitao roman mog starog druga Seada Fetahagića, koji mi se dopao. Ja sam i prijatelj i čitalac Vešovića, Lovrenovića, Sidrana, Stojića, Tontića... Relativno pristojno poznajem šta se zbiva u literaturi a verujem da ću uskoro saznati i mnogo više. Ja sam strastven i dobar čitalac.
Pisac o pisanju: Dnevne stranice su svjetlije od noćnih
Kada pišete?
- Nekada sam pisao prepodne i tokom dana. Međutim, u egzilu su mi se navike promenile. Budim se u dva sata iza ponoći i pišem...
Vampirsko vrijeme...
- Da, vampirsko i stvaralačko... Ali, zanimljivo je da su te stranice mnogo svetlije od mojih dnevnih. Jedan južnoamerički pisac rekao je da može razlikovati dnevne i noćne stranice. Mogu i ja...
Olovka ili računar?
- Već 19 godina radim na računaru. Ali, neprekidno pravim beleške, ima ih svuda na mom stolu i po sobi, treba ih držati pred sobom... Onda ih unosim u računar. On je odličan pomoćnik, trpi stalna menjanja i ima ogromnu memoriju u koju se može smeštati arhiva. Idealno za lutajućeg umetnika poput mene.
Imate li trenutno bilježnicu u džepu?
- Ne, ništa ne beležim kada sam izvan kuće.
Koliko ispravljate prvu verziju rukopisa?
- Moj drug Kiš radio je puno verzija i stalno popravljao. On je neprekidno izbacivao. Umeo je da napiše tekst pa da ga skraćuje dok ga ne svede na strogu meru onog što je hteo. Radim slično... Recimo, roman Testament prošao je sedam prekucanih verzija. U međuvremenu sam radio brojne ispravke. Bulgakov je imao sedam daktilografisanih verzija Majstora i Margarite...
Koji roman biste sa strašću potpisali?
- Ima ih mnogo... Ana Karenjina, Gospođa Bovary, poštujem Borisava Stankovića, neobično volim Prokletu avliju, Đavoli dolaze, Derviš i smrt, Grobnicu za Borisa Davidoviča, Vrata od utrobe... Volio sam i Edvarda Kocbeka, njegovu knjigu Strah i hrabrost. Veliki sam čitalac Prousta, Balzaka, Kamija, Mana i Broha, bio sam zabljesnut latinoameričkim piscima, Marguesom, Ljosom, Sabatom... Voltaire je imao biblioteku od sto knjiga, moja idealna biblioteka je znatno veća.
Koju knjigu trenutno čitate?
- J.Kolin de Plancy, Dictionnaire infernal, na francuskom.
Koji pisac je bio najlakši za saradnju dok ste radili kao izdavač?
- S velikim piscima se lako sarađuje. Neobično lako se komuniciralo sa Czaslavom Miloszom koji je dolazio u Beograd. Imali smo dobre odnose sa Kunderom, Marguesom...
Koji su bili teški?
- I njih ima mnogo, ali ja pisce razumem.
Koji pisci su najviše kasnili sa predajom rukopisa?
- Jedan moj prijatelj kasnio je sa rukopisom šest godina. Uredno sam ga podsećao svakog meseca, a onda sam se pomirio s tim. Nikava šteta nije bila u tome, sem što su čitaoci morali čekati tolike godine.
Ličnosti:
Kusturica je dušu prodao đavolu propagande
Alija Izetbegović?
- Političar čija uloga nije do kraja rasvetljena.
Zoran Đinđić?
- Ambiciozan političar koji se zbog pogrešnog metoda izložio smrtnoj opasnosti.
Vojislav Koštunica?
- Spor, konzervativan, štetan i nepotreban na političkoj sceni moderne države.
Radovan Karadžić?
- Netalentovan pisac koji je pokušavajući da se bavi politikom postao zločinac.
Dobrica Ćosić?
- Darovit čovek koji nikada nije razvio svoj dar i zato je stalno tražio pribežište u politici.
Emir Kusturica?
- Jedan od najdarovitijih reditelja koji je svoj dar i dušu prodao đavolu propagande.
Momo Kapor?
- Beznačajan pisac koji se potrudio da napravi značajnu štetu.
Postoji kolektivna odgovornost srbijanske inteligencije
-
dariosa
- Posts: 512
- Joined: 03/05/2003 00:00
-
digger
- Posts: 2925
- Joined: 03/12/2004 02:10
- Location: blizina Toronta
#4 Re: Postoji kolektivna odgovornost srbijanske inteligencije
Nazalost, za bilo sta "kolektivno" nema ni kazne. Steta.dariosa wrote:Interview: Vidosav Stevanovic´, knjizˇevnik
Postoji kolektivna odgovornost srbijanske inteligencije
-
Aristokrata
- Posts: 442
- Joined: 23/12/2004 14:50
#5 Re: Postoji kolektivna odgovornost srbijanske inteligencije
A ti bi kolektivno da kaznjavas?digger wrote:Nazalost, za bilo sta "kolektivno" nema ni kazne. Steta.dariosa wrote:Interview: Vidosav Stevanovic´, knjizˇevnik
Postoji kolektivna odgovornost srbijanske inteligencije
-
Aristokrata
- Posts: 442
- Joined: 23/12/2004 14:50
#7
pa onda po toj tvojoj logici njemacka bi trebala bit zbrisana sas vih karti svijeta!Engram::X wrote:shodno odzivu brace ti...logicna je kolektivna po usima
e jest ti logika...
-
Aristokrata
- Posts: 442
- Joined: 23/12/2004 14:50
#9
ma gdje ces izjednacavat srbiju i hitlerovu njemacku ?Engram::X wrote:u skladu sa medunarodnim pravom, njemacka je dugo ispastala svoje grijehe, placala odstetu & proganjala kolaboracioniste i kvislinge...
sta li tek ceka srpski narod pokazat ce historija
jesi ti pri sebi?
ma kakva istorija bolan...