Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

[pesak]

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
OD ŠEŠELJA PA DO BRISELA
9. svibnja, 2007.


Svečanom sednicom srpskog Parlamenta na kojoj se petnaest sati, do četiri ujutru, birao predsednik Skupštine, država Srbija praktično je proslavila svoja dva najveća praznika: Dan Europe i posebice Dan antifašističke borbe. U čast evropskih tekovina kojima je Srbija odana (hrvatski: skrhana) do bola, naročito u herojskoj borbi protiv ultranacionalizma i megašovinizma, impresivnom skupštinskom većinom za predsednika Parlamenta izabran je Tomislav Nikolić, šef Srpske Radikalne Stranke, uzgred četnički vojvoda. Hinjeno iznenađenje na granici šoka zbog činjenice da su za popularnog Tomu Grobara (poetski nadimak iz mladosti) glasali ne samo radikali, miloševićevski socijalisti nego i koalicija oko dr. Vojislava Koštunice – moglo je da zaprepasti samo one budale koje su još pre tri i po meseca, posle izbora, poverovale u dve najveće laži: a) da je većina građana u Srbiji proeuropski raspoložena i b) da Demokratska Stranka Srbije (DSS) ima nekakve veze s vizijama moderne civilizacije.

Tobožnji pregovori o formiranju Vlade "demokratskog bloka" u koju su strpani uplašeni demokrati na čelu sa izgubljenim Borisom Tadićem, mafijaši iz G17+ predvođeni finansijski neurotičnim Mlađanom Dinkićem i, konačno, sam Koštunica okružen svojom pronacističkom svitom – brzo su se pretvorili u klasičnu ucenu; bez obzira na matematičku činjenicu da u ovom bermudskom trouglu njegova Demokratska stranka ima najviše mandata, predsednik Boris Tadić počeo je da popušta i puca po šavovima.

Odmah je odustao od premijera iz svojih redova; brzo pristao da dr. Kalašnjikov opet bude predsednik Vlade; složio se i da ministarstvo policije ostavi Voji & drugovima; nije imao ništa protiv ni da legendarni Velimir Ilić i dalje bude ministar kapitalnih krađa... i sasvim je logično bilo da Koštunica ispravno pomisli da će Tadić pristati na sve kad je već pristao da se onako piše Ustav, pristao da ćuti kad se na ustavnom referendumu kralo šakom i kapom, pristao da bude Koštuničin portparol u danima kad dr. Voja nije bio raspoložen da prima diplomate iz sveta. I kad je puklo tamo gde je najtanje – na pitanju tko će kontrolisati tajne službe, Tadić je iskusio staru narodnu poslovicu "ko s decom spava, popišan se budi".

Upravo zato, zbog kilavog Tadića i njegove malaksale popustljivosti ne samo poslednja tri meseca već poslednje tri godine – Koštunica se osetio superiorno jakim; glasanje Vojinih klonova za Tomu Nikolića magareća je šamarčina za DS, jer su odbijali da shvate ono što se videlo iz kosmosa: da Koštuničinu stranku zabole q za Europu, reforme, integracije i slične budalaštine, da Koštuničini glasači nisu nikakva "proevropska" kategorija nego, baš kao radikali, kolektivna šljam-klasa ponosna na svoj primitivizam.

Na praktičnom oglednom času, tokom maratonske sednice u Skupštini, iz redova ljubavne DSS-SRS koalicije čuo se pravi Srpski Glas: da su pristalice Čede Jovanovića "kukolj", da je Solana šef Tadiću i da je ovaj vele-izdajnik koji šuruje sa osovinom "Tači – Čeku – Mesić – Silajdžić", da "neće nama Evropa i Karla Del Ponte birati ministre", da je Slobodan Milošević bio "heroj i patriota", da je Haški Tribunal "mučilište za srpski narod"... uz kočijaške psovke i epitete kojima su polivani poslanici Tadićeve stranke. Kad je izgledalo da makar mrvica ponosa neće dozvoliti demokratama da zaborave ko im je kofe govana sipao na glave neprekidno petnaest sati – dočekali smo da šef njihove poslaničke grupe kaže da još uvek "postoje šanse da se napravi zajednička vlada"! Kako bi ta retardirano-poremećena Vlada izgledala nakon svega što je preko dva miliona građana Srbije čulo i videlo u direktnom tv prenosu – niko još nije objasnio, jer se ovakvo ludilo duha objasniti ne može.

I taman kad smo se na Dan Europe pripremili na činjenicu da su novi izbori neizbežni, jer samo kreten nad kretenima posle ovakvog zasedanja Skupštine može da pomisli da sa Koštunicom tikve sadi – javila se gore pomenuta Europa! Iz nemačkog ministarstva inozemnih poslova stigla je poruka u kojoj se kaže da Predsedništvo EU "apeluje na sve reformski orjentisane partije u Beogradu da ne propuste Ustavom dat rok i da do 15. maja formiraju većinsku, demokratsku vladu koja će obnoviti evropsko usmerenje srpske politike"! Alo, bre, Nemci! Mora da ste skroz pukli kad DSS vidite kao "reformski orjentisanu partiju", ali smisao za šalu niste izgubili kad govorite o obnovi "evropskog usmerenja srpske politike".

Kako to obnova izgleda, videlo se onog časa kad je Toma Grobar, kao Speaker of Parliament, u zvaničnu posetu primio ranoranioca Aleksandra Aleksejeva, ruskog ambasadora u Beogradu, koji mu je preneo oduševljene čestitke majčice Rusije. Tokom razgovora, nasmejanom Nikoliću zazvonio je telefon: ringtone mu je, logično – ruska himna, što je dodatno rastopilo već u šlag od ljubaznosti pretvorenog Aleksejeva. Na krilima ruskog telefonskog zvona (što Nemci prevode kao "obnovu evropskog usmerenja srpske politike"), Nikolić je u čast EU pred poslanicima izgovorio rečenicu: "Nažalost, Srbija nije ruska provincija", objašnjavajući da se nada da još važi Sporazum o prisajedinjenju Rusiji i Belorusiji, izglasan u proleće 1999, dodajući da se nada da Srbija neće postati "kolonija EU".

Sličan nemački simptom dementnosti pojavio se kod šefa Evropske komisije u Beogradu Žosepa Ljoverasa koji je 24 časa posle Nikolićeve lekcije otkrio da je "većina građana na izborima izrazila volju i želju za reformama i evropskim integracijama"! Kako upokojiti budalu Žosepa: da je većina građana htela reforme i EU, ne bi radikali, socijalisti i Kalašnjikov dobili blizu dva miliona glasova, što je više nego DS + LDP + nesrećni G17 Plus. Kako optimisti po zadatku objasniti da je dolazak Tomislava Nikolića na državnu poziciju No2 dokaz da je Srbija našla sebe i da se zemlja tek sad oseća sasvim relaksirano i normalno, naročito kad Rusija brine o nama!

Ipak, najzanimljivije je da će čitavu ovu smrdljivu priču morati da okonča onaj kome nikako nije prijatno što se zove Boris Tadić i koji je, gle malera, baš sad Predsednik Srbije: samo od njegove odluke – a to je jedino problematično jer će morati da razmišlja – zavisi šta će se dešavati tokom idućih sedam dana. Hoće li Boris ponosno obrisati pljuvačku i Koštunici dati sve što poželi? Ili će Koštunici dati mandat da s radikalima pod ruskim zvonom pravi buduću pravoslavnu Vladu? Ili će raspisati nove izbore, što bi bilo normalno?

Ali kako je "normalno" najneprecizniji pojam u Srbiji – Tomislav Nikolić, recimo, tvrdi da je normalan – ostaje nam vera da ne paničimo, nego da odmah poležemo ispod kreveta i dovratka, pokrijemo se ćebadima i, pošto smo prethodno isključili aparate iz struje i ugasili svetlo, u mraku čekamo Big Bang 15. maja.

Tko preživi, tražiće hrvatsku putovnicu! Verujem: Alah je milostiv!

[pesak]

Feral, 17.svibnja

KOŠTUNICA: NAJSTARIJI ZANAT NA SVETU

Piše: Petar Luković

Za ispravno mentalno uverenje kako današnja Srbija pripada najnižem redu organizama u podvrsti retardiranih cirkuskih kolektiviteta – bilo je sasvim dovoljno 96 sati, koliko je prošle nedelje trajala ovdašnja politička šarada sa koloritnim elementima bolesnog horrora, polivanja govnima, udaranja glavom o patriotska zvona, mafijaških prevara i nagle promene polnog partnera, sve uz obavezni hičkokovski obrt s neizbežnim srpskim hepiendom!
Nesrećni čitalac „Ferala“ prethodnog je tjedna ostavljen da razbija mozak trigonometrijskim dilemama – koja je to količina pljuvačke koju Boris Tadić može da primi od Koštunice, a da, pritom, Koštunicu preklinje da bude premijer (odgovor: beskonačna količina); hoće li Europa ostaviti voljenog Koštunicu na cedilu (odgovor: naravno da neće); da li će se, konačno, formirati nova Vlada (odgovor: of course); kako je moguće da nekakva Skupština u četiri dana bira dva različita predsednika (odgovor: u Srbiji je sve moguće)... da bi već ovog tjedna isti čitalac video kako se Tadić & Koštunica srdačno pozdravljaju, kako je Europa presrećna što je Srbija dobila „proevropsku Vladu“, kako se toj istoj Srbiji odjednom otvaraju sva vrata, o pobedi na „Eurosongu“ da ne govorimo! Prava idila! Sve u devet poteza!

PRVI POTEZ: Čitava dva minuta nakon (već zaboravljenih) januarskih izbora bilo je jasno da se Srbija nije otarasila Vojislava Koštunice kao premijera. Treća po broju glasova (47), daleko iza Šešeljevih radikala (81) i dovoljno blizu Tadićevih demokrata (64), stranka dr Kalašnjikova našla se u ugodnoj poziciji: ako joj se prohte, s radikalima će lako imati većinu, ako baš bude moralo, mogu i s demokratama, videćemo.
Ono što ovdašnje analitičke hulje zovu „koalicionim kapacitetom“ pretvorilo se u neviđenu vrstu kurvanluka: Vojin DSS, ispostavilo se, može s radikalima, može sa miloševićevskim nekrofilima, može s Dinkićevim parazitima, može s Tadićevim mekušcima, može s muškarcima, ženama, biljkama i životinjama, sve može i sve je dozvoljeno samo da Koštunica ostane predsednik Vlade!

Takva vrsta stranke koja je pre podne „proevropska“ a popodne „državotvorno srpska“, partije kojoj je na srcu Ratko Mladić, ali se baš ne usuđuje da to kaže javno, udruženja poremećenih građana koje se glasno radovalo zbog likvidacije Zorana Đinđića da bi danas tvrdili kako su baš oni nastavljači Đinđićevih „vizija“... to više nije ništa nego interesna organizacija u službi DSS Patrijarha. S takvom srboidnom ideologijom, čiji su stubovi Kosovo, Republika Srpska, Crkva i Akademija nauka – DSS je rukopoložio prvi potez: mi koji sa svima možemo, čekamo vaše ponude!

DRUGI POTEZ: Potresni detalj iz detinjstva Borisa Tadića: da se, po rečima svoje majke, davio u šnenoklama i gicetini i da je „samo mislio na hranu“, moguće da je ostavio halucinantne posledice na misaone tokove u predsednikovom organizmu, naročito u čestim slučajevima napada gladi. Impresivna količina mlitavosti s ukusom kilavosti pretvorila je Tadića u najbezličniju političku šnenoklu evropske kuhinje; povremeni predizborni ispadi nezapamćene hrabrosti u detaljima opštih mesta („kad mi dođemo na vlast, preuzećemo odgovornost“) brzo su se povlačili pred Koštunicom koji je namirisao strah.
Od svog kandidata za premijera (Božidara Đelića) Tadić je odustao pre nego što ga je za to mesto predložio; odustao je od borbe za ministra policije; odustao od borbe protiv srpskog gazde Velimira Ilića; odustao od svega što je u kampanji obećavao. Nije bilo teško naslutiti da je Tadić savršeno nesposoban: danas je verovatno van sebe od sreće što mu Koštunica nije tražio funkciju predsednika Demokratske stranke! Tko zna: popustljiv kakav jeste, pristao bi na potpredsedničko mesto! Čim je Tadić skeniran do detalja, Koštunica je mogao da odahne: od manekena Borisa ne preti mu nikakva opasnost.

TREĆI POTEZ: Uvodeći u igru „tehničku Vladu“ ma šta to značilo, Koštunica je poslao dimni signal Tadiću na koji se ovaj odmah primio. Strah da će ga Voja u poslednjem trenutku zajebati i okrenuti se radikalima, ili će Voja odbijanjem da se nova Vlada formira izazvati još jedne izbore a u međuvremenu nastaviti da bude na vlasti kao da se ništa nije desilo, učinili su da se Tadić sasvim izgubi: nekoliko meseci „pregovora“ prošli su bez ijednog poena za predsednika države, svaki gem i set osvajao je Koštunica, povremeno reketom zamahujući prema Evropskoj Uniji, držeći se kao pijan plota onoga što najviše voli: srpskog Kosova i srpske Rusije.

Pokušavajući da se u nacionalnoj poremećenosti takmiči sa Koštunicom koji mu je iza leđa stajao sa šibom u ruci, uvek spreman da protivnika optuži za izdaju – Tadić je ponekad vatrenije branio Kosovo od samog Voje, izjavljujući da Srbija „nikad neće priznati nezavisnost Kosova“ i da se „nikad neće odreći integralnog dela svoje teritorije“. U svakoj je kosovskoj prilici Tadić podržao Koštunicu: delom da se lično dokaže kao tough momak, a najviše zato da ga slučajno ne poistovete s Čedomirom Jovanovićem i njegovom strankom koja mu je (Borisu) bolna, neprežaljena rana. Vezan za dr Kalašnjikova čeličnom stegom oko sopstvenih muda, Tadić je postao puka replika neprejebivog kosovskog junaka Voje: četvrti potez mogao je da se povuče!

ČETVRTI POTEZ: Kao čovek koji obožava da ga svi obožavaju i da mu se pritom, vidljivo oznojeni, dive – Boris Tadić je tokom svojih (čudovišno mnogobrojnih) poseta inozemstvu, svojim domaćinima neoprezno obećavao da će se Srbija „sasvim promeniti“ kad on i njegovi preuzmu vlast. Hvalisao se da će „njegova“ Vlada okončati saradnju s Hagom, uvesti Srbiju u Evropu, da će svaki Srbin postati dobitnik lotoa... na šta su počeli da ga podsećaju pre mesec dana kad je izgledalo da se Koštunici uopšte ne žuri a da Tadić ne zna šta će od nervoze. Pod opsesijom da je on taj koji o nečemu odlučuje, Boris T je u nekoliko navrata najavio „brzo formiranje reformske Vlade“ što su europski tupsoni doslovno shvatili i razumeli.

PETI POTEZ: Kad je pre godinu Evropska Unija prekinula pregovore s Beogradom glede nekakvog pridruživanja – ispostavilo se da razlog nije bio nimalo slučajan: dr Voja je slagao EU, obećavajući im da će Ratko Mladić biti uhićen i isporučen Hagu do kraja aprila 2006. Premijer koji javno laže jedva je dočekao prekid pregovora; umesto da laže Evropu (što nije bilo teško), nastavio je da laže Srbiju, uživajući u svakoj minhauzenovskoj rečenici.
Vrlo svesna tko je i od kakvog je nacionalističkog kova satkan Prvi Srpski Lažov, Evropa ga je nakon godinu dana kućnog zatvora – abolirala. Glasovi iz EU da se što pre formira „demokratska vlada“ podrazumevali su da je integralni deo te Vlade – preciznije njen prvi čovek – isti onaj Koštunica iz aprila 2006: ista masa, ista zapremina. Taktika „štapa i šargarepe“ zamenjena je oprostom i šećerlemama: ako budete dobri, ne pravite sranja, bićete nagrađeni! Baš kao što je Voja namirisao strah kod Tadića, osetio je miris evropskog straha: bolje Koštunica nego radikali! Dr Voja se nasmeja i rukom povuče konja.

ŠESTI POTEZ: Ničim izazvana, sednica na kojoj je Tomislav Nikolić izabran za predsednika Skupštine bila je kruna Koštuničinog trijumfa. Hinjeni žar uspaljenosti kojim se optuživao „izdajnik“ Tadić a hvalio „patriota“ Nikolić, bila je perfektna dramatizacija predvidljivog scenarija. Boris Tadić se paralizovao; Evropska Unija ostala bez reči; odlično organizovana medijska kampanja u Srbiji gde su, kao, spontano, ljudi počeli da mole/preklinju Voju i Borisa da se slože, sve u ime tobož srpske svetle mogućnosti – značila je da će Tadić na sve pristati. Još kad su evropski moroni poručili da će odmah nakon formiranja Vlade biti obnovljeni pregovori – bez ikakvih uslova, što je Ratko Mladić pozdravio aplauzom – i da će Srbija dobiti „mnoge beneficije“, blaži vizni režim, finansijsku pomoć, možda pošalju Merkelovu u toplesu, šta god poželimo...bilo je jasno da su dani Tomislava Nikolića izbrojani.

SEDMI POTEZ: Neponovljiva lakoća bestidnosti kojom su isti oni DSS poslanici koji su glasali za Nikolića, četiri dana docnije tražili njegovu ostavku – ostaje kao lakmus ovdašnje politike u kojoj je sve dozvoljeno, samo ako se zoveš Koštunica Voja. Koliko god to bizarno izgledalo, Tomislav Nikolić poneo se vrlo časno: mada nije morao, ponudio je ostavku, uz opasku da ga je sramota što je „nekim poslanicima bio Predsednik Skupštine“. Teza da je Koštunica zloupotrebio Nikolića ne samo da je tačna do poslednjeg slova nego je egzemplarna kao omiljena Vojina taktika; pristajući da se reši Nikolića, Koštunica je od Tadića i Evrope dobio više nego što se 21. januara uveče mogao nadati u nacionalnom polusnu! Danke svima!

OSMI POTEZ: Brzina kojom se pokušavalo pobediti vreme ograničeno tzv. Ustavom da se formira „demokratska, reformska, proevropska“ Vlada, dovela je Srbiju pred svršen čin dvadeset minuta, u utorak, uoči ponoći; Koštunica je položio zakletvu zajedno sa svojim ministrima kojima je svima – da se zna – on šef, svejedno da li se oni zovu Đelić, Ilić, Šutanovac ili Đilas.
Ova nakazna skupina sa čak 22 ministarstva kako bi se namirili svi partijski i lični apetiti, preti da će dugovečno živeti upravo zbog svoje mutantne retardiranosti i vertikalne brige o svojim ministarskim feudima. Imena ovde više nisu važna, jer je dovoljna činjenica da je premijer – Vojislav Koštunica.

DEVETI POTEZ: Malo mi se povraća ali ne toliko da ne primetim šta je premijer hteo da nam kaže: odosmo u pizdu materinu!

[pesak]

Feral, 23.svibnja

Piše: Petar Luković

002: Šta je zanimljivije? Vijest da su, konačno, na po 40 godina robije zbog likvidacije Zorana Đinđića osuđeni Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović ili vijest da je ovo maratonsko suđenje privedeno kraju ili vijest da se nije sudilo političkim nalogodavcima već egzekutorima ili vijest da je izricanju presude prisustvovao predsednik države Boris Tadić kojeg ovo suđenje godinama baš previše nije interesovalo kao ni njegovu stranku?

Za koju se god varijantu odlučili, ostaje problem o kojem je odmah nakon presude govorio Čedomir Jovanović, lider Liberalno demokratske partije: "Mi ćemo i dalje insistirati na dobijanju odgovora na pitanja: Zašto je Koštunica podržao pobunu crvenih beretki? Šta je Legiji obećano u noći predaje, šta je sa službenom beleškom i o čemu su te noći s Legijom pričali ministar policije Dragan Jočić, šef Koštuničinog kabineta Aleksandar Nikitović, šef Bezbednosno Informativne Agencije (BIA) Rade Bulatović, direktor RTS Aleksandar Tijanić i ministar pravde Zoran Stojković i zašto pred Specijalnim sudom oni nisu svedočili?".

Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske Unije, istakao je da se slaže s predsedavajućom veća Natom Mesarović koja je na kraju čitanja presude rekla da je atentat "posledica neuspeha državnih organa da zaštite Zorana Đinđića" kao i da je ključni momenat za atentat "pobuna Jedinice za specijalne operacije". Korać se upitao: "Ako je to bilo tako važno za razumevanje atentata, onda je Mesarovićeva trebalo da kaže ko je podržao tu pobunu i zašto nije pokrenuta istraga i došlo do suđenja".

Kao i obično, savršeni komentar imao je Vladimir Popović, bivši šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije koji je ocenio da je presuda "nepotpuna i politička". Popović objašnjava: "Organizatori i inspiratori tog ubistva danas nisi bili u Ustaničkoj ulici (gde se nalazi Specijalni sud), nego su se šepurili u Nemanjinoj (gde se nalazi Vlada) sedeći u Zoranovoj stolici u koju su jedino mogli da uđu kad su njega ubili. Danas se, između ostalog, vidi koliko je tragično to što smo požurili da prihvatimo pravila civilizovanog sveta – iako smo od tog sveta daleko najmanje pola veka – pa smo tako brže-bolje ukinuli smrtnu kaznu, jedino što bi imalo smisla da je ona danas izrečena ovim zlikovcima i masovnim ubicama koji ubijaju s osmehom i 'verom u Boga'...".

004: Mada je svojevremeno obećao zastupnicima porodice Đinđić da će odmah po okončanju procesa Ulemeku, Zvezdanu Jovanoviću i njihovim pomagačima – započeti nova istraga o inspiratorima i političkim organizatorima ubistva srpskog premijera – javni tužilac Specijalnog suda već je počeo da se povlači. Izjavom da se podsećanjem na njegovo obećanje "vrši pritisak na Sud", najavljuje se era nove kohabitacije između zadovoljnog Tadića i prezadovoljnog Koštunice – ne samo zbog gole činjenice da su obojica profitirali nestankom Đinđića već i prećutnim dogovorom da se sve zaustavi baš danas i baš ovde, nakon ovakvih maksimalnih presuda.

Događaj od pre nekoliko dana kad su članovi Tadićeve stranke bez ikakvih moralnih dilema podržali Koštuničin predlog da Sekretar Vlade i dalje bude izvesni Dejan Mihajlov (koji je svojevremeno čelnike Demokratske stranke javno optužio da su ubili Đinđića da bi, kao svedok u Specijalnom sudu, rekao da je to izjavio u "žaru političke borbe") signal je da zarad novoproglašene ljubavi između dve bratske partije nikakvo novo suđenje na kojem bi se – daleko bilo! – pojavio Koštunica Voja ili njegov medijski zelenko Aleksandar Tijanić realno nema šansi. Ovakva Vlada je i stvorena da se ništa ne promeni i da se ne talasa.

005: Dan uoči izricanja presuda Legiji i ostalim srbofašistima – novobeogradski Bulevar koji tek 24 časa nosi ime dr. Zorana Đinđića oblepljen je stotinama plakata na kojima je pisalo: "Bulevar Ratka Mladića". Ovaj umetnički happening tipičan za obožavaoce srebreničkog krvnika imao je specifičnu političku poruku u času kad nova Vlada pod vođstvom premudrog Vojislava Koštunice opet obećava da će "okončati saradnju s Tribunalom". Kad se Vojino nerazgovetno mumlanje prevede na konkretni jezik, sasvim je izvesno da od hapšenja i isporučenja Ratka Mladića u Hag – nema ništa. Mogućnost da se to dogodi jednaka je mogućnosti da se na Kosovu održi referendum gde će albansko stanovništvo aklamacijom zahtevati da po svaku cenu ostanu u Srbiji samo ako im premijer bude dr. Kalašnjikov.

006: Kosmička brzina kojom je Srbija zaboravila šta se događalo u onih sedam dana kad su govna letela u Skupštini tokom noćnih i jutarnjih sednica – ne samo da je impresivna kao genetska anegdota, nego i poučna za svaku vrstu razmišljanja o državi u kojoj je ama baš sve moguće. Ovakva monstrum-vlada u kojoj Koštunica ima sve šta je poželeo dočekala je razdraganog Borisa Tadića koji je u svojstvu predsednika države organizovao – svečani koktel za ministre, zamenike ministra i ostale ministarske parazite; sama ta odluka: da se pripremi posluženje za one ljude koji su tog istog Tadića i njegove kadrove sedmicama hranili fekalijama, pljuvali ih, brisali s njima poljske klozete... a sve u ime "opštenarodne sloge", više nije ni dno, već dubinsko uvlačenje u neotkrivene šupljine rektuma.

Ali, šta očekivati od Tadića koji je čvrstini šnenokle dao politički smisao? S takvim Tadićem i podlim Koštunicom, ova je zemlja – bez obzira na reklamne kampanje – izgubljena na duže vreme!

007: Ista ona Europa besramno oduševljena što je Tadić pao u naručje Koštunici, te je porođena "proreformska Vlada koja će Srbiju povesti putem integracija", ni za jotu nije promenila svoju nameru da sistem viza iskoristi kao sanitarni kordon prema određenim kategorijama stanovništva. Dok narodnjačke zvezde zajedno sa svojim pratećim vokalima i harmonikaško-trubačkom pešadijom bez ikakvog problema dobijaju šengenske vize na godinu-dve, dok svaki Koštuničin DSS-član putuje svetom, odakle nam javlja da se svet urotio protiv Srbije, dok Tijanićevi reporteri krstare Evropom šireći istinu o dr. Voji, dok Šešeljevi drugovi redovno obilaze Holandiju i posećuju Savjet Europe u Strazburu... mogućnost da neko pristojan dobije vizu, makar na mesec dana, svedena je na puku teoriju.

Nedavno su novinarke Svetlana Ceca Lukić i Svetlana Vuković, autorice kultne radio emisije "Peščanik" (nimalo slučajno: emisije u kojoj kritičari Koštunice imaju mogućnost da kažu što misle o ovom zlu koje hoda) pozvane u Beč gde je u austrijskom Parlamentu trebala da prime nagradu tamošnjih "Reportera bez granica". Ni poziv predsednice austrijskog Parlamenta nije bio dovoljan da se ambasada u Beogradu odobrovolji: izdata im je viza na 72 sata! Sasvim dovoljno da dođu, operu ruke, prime nagradu, prespavaju i vrate se tamo gde im je mesto: u zemlju Koštunice Voje! Možda sam i zbog toga ovih dana svečano proslavio trogodišnjicu od poslednjeg viznog odlaska na Zapad: šta će mi Pariz, London ili Diseldorf kad imam Srbiju s Koštunicom na čelu? On je meni i domovina i inozemstvo: sve što on vidi, kao da sam ja video!

[pesak]

Feral, 7.lipnja

Piše: Petar Luković

001: Neoborivi utisak tjedna: slika dementnih srpskih nogometnih navijača koji su usred Helsinkija na tamošnjem olimpijskom stadionu, u kolektivnom šovinističkom transu razvili transparent s imenom Ratka Mladića, uzgred podsetili Fince na EPP parolu „Kosovo je Srbija“ i mahanjem unakažene EU zastave plastično objasnili koliko je pomenutoj Srbiji stalo do ostatka kontinenta – najpreciznija je mentalna dijagnoza one vrsti poremećene svesti koja trese ovu tzv. državu. Valjalo je videti srpske navijače uoče utakmice Finska – Srbija: sa razvijenim crnim četničkim zastavama i obaveznim šajkačama s kojih nas je gledalo ljotićevsko znamenje, zagrljeni u ćiriličnom kolu, ispred stadiona su otpevali „Od Topole pa do Ravne Gore/ Sve su straže đenerala Draže“ s iskrenim ubeđenjem da je ovaj budući Eurosong jedini autentični srpski brend.

Sasvim nenavikli da u Helsinkiju vide čovekolike primate, prljave i bezube, koji grlenim glasom uzvikuju „Srbija! Srbija!“ i „Ratko! Mladić!“ gurajući tri prsta u kameru – retki prolaznici bi na trenutak zastali i onda produžili, očigledno šokirani pojavom pomahnitalih hordi koje su, ko zna kako, stigli u Finsku. Ako su ovi „navijači“ stigli iz Srbije ili iz Republike Šumske, ko im je i zašto dao vizu? Da li je uopšte moguće da ovakvi stvorovi dobiju mogućnost da zagade Helsinki u koji su, očigledno, poneli sve fašističke rekvizite? Ako su, pak, ovi „navijači“ gastarbajteri – teško onim poslodavcima kod kojih rade. U obe varijante, uplašeni Finci nisu reagovali: umesto da nekakva specijalna policija uleti na stadion, polomi i zapali transparente i prebije stoku, oduzme im pasoše i baci ih na robiju – Finci su se pravili blesavi, tobož ne znaju ćirilicu te nisu razumeli da se radi o Ratku Mladiću!

002: Šteta što su Finci ispali pičke. Da su hteli, za precizan prevod parola i paraživotinjskih urlika mogli su da pitaju Predsednika Borisa Tadića koji je utakmicu pratio iz svečane lože gde je sedeo sa Olijem Renom, evropskim komesarem za nekakve europske integracije. S blentavo-euforičnim izrazom tipičnog srpskog navijača, Tadić je aktivno učestvovao u srpskoj borbi za nova tri boda, otpozdravljajući srpskom krdu koje umalo nije krenulo u stampedo nakon pobede od 2:0 nad mučenim Fincima; sama činjenica da nije pomenuo ništa od onoga što je ceo svet video na stadionu – klicanje Ratku Mladiću, zajebavanje Evropske Unije, vesele četnike ili crne zastave s lobanjom i kostima, čini ga saučesnikom ove profašističke predstave tradicionalno karakteristične za Srbiju. Umesto da se sablazni, izvini domaćinima, objasni da su u pitanju kreteni a ne navijači – Boris Tadić je otkrio da je ovo „veliki uspeh Srbije“, ne precizirajući na šta misli: na pobedu nogometaša ili na trijumf navijača koji su predstavili Srbiju u pravom svetlu. Potom je Tadić, kao da je na mestu nogometnog selektora, nešto lupetao oko „igre kratkih pasova“ i „našem tipičnom stilu“, ne pominjući blam u kojem je sam dobrovoljno učestvovao. Klasični Tadić, naravno! Sa ovakvim navijačima i ovakvim Predsednikom države – da ne pominjem fašistu na mestu Predsednika Vlade – sve što nam se najgore desi, sasvim smo zaslužili!

003. Pod naslovom „Perverznjaci stopirani“, ovdašnji pravoslavni tabloidi s ponosom su objavili vijest da je u beogradskom Studentskom gradu prekinuta projekcija filma „Slani kikiriki“ Tomislava Gotovca. Ovu časnu akciju u obrani svekolikog Srpstva protiv hrvatskog autora koji je – podrazumeva se – ustaša, naročito jer se zove Tomislav Gotovac, organizovala je nadaleko čuvena nevladina organizacija „Obraz“ poznata po svojim prefinjenim nacističko-religioznim načelima. Izvesni skot koji se predstavlja „generalnim sekretarom“ ove paraSS grupe, povodom prekida filma izjavio je: "O tezini zloduhovnog ludila koje obitava u glavi ovog nesrecnika (Gotovca), svedoci cinjenica da se dotični nije libio da svoje bolesne maštarije iznosi pred publikom u kojoj je bilo čak i dece predškolskog uzrasta!". Ovo senzacionalno otkriće: da avangardne filmske predstave u Studentskom gradu prate deca „predškolskog uzrasta“ koja u toj dobi već shvataju neviđene razmere svetske zavere protiv Srba – okončano je još jednom izjavom pomenutog genseka: ".. studenti su uspeli da prekinu prikazivanje filma i tako osvetlaju obraz Beograda". Nakon Helsinkija, još jedna pobeda u Studentskom gradu: igra kratkih pasova, rekao bi Tadić!

004: U retkim trenucima odmora kad srpski navijači oštre noževe ili peglaju zastavu sa imenom Ratka Mladića – lepo je čuti neku promišljenu i kosmopolitsku izjavu. Recimo, od Marije Šerifović, pobednice Eurovizije, koja je post festum, baš ovih dana, lamentirala o genetskim karakteristikama nordijskih naroda. U rasističkom napadu iskrenosti, Pobednica je izjavila da „prezire Fince“ jer su „žuti i providni“ i da se nada da više „neće morati da ide u tu zemlju“ koja joj je odvratna! Tek da podsetimo: ta odvratna zemlja dala je Šerifovićki 12 poena, da ne pominjemo odvratni publicitet i još odvratniju medijsku pažnju koja je ukazana Eurosong-Mentolu. Sve bi se još nekako moglo objasniti medicinskom činjenicom da je nesrećnica pre tri nedelje posetila Skupštinu Srbije i da se tamo, verovatno, zarazila srboidnim virusom, ali je pravi razlog Marijinog ludila otkrio njen menadžer koji je rekao: „Znam da nije htela da deluje rasistički, ali bila je izazvana Ahtisarijem. Revoltirana je što jedan takav čovek, koji je inače Finac, hoće da preotme Kosovo, srce njene zemlje“.
Kosovka devojka a.k.a. Marija Šerifović očigledno je mnogo bolesnija nego što se činilo: kako će se nesrećnica tek ponašati kad „srce njene zemlje“ postane nezavisno, ostaje laka misterija za Fince ali ne i za lekare koji odavno znaju da je srbovanje – neizlečivo! Tu ni „Molitva“ ne pomaže!

[pesak]

Feral, 7.lipnja

Piše: Petar Luković

001: Neoborivi utisak tjedna: slika dementnih srpskih nogometnih navijača koji su usred Helsinkija na tamošnjem olimpijskom stadionu, u kolektivnom šovinističkom transu razvili transparent s imenom Ratka Mladića, uzgred podsetili Fince na EPP parolu „Kosovo je Srbija“ i mahanjem unakažene EU zastave plastično objasnili koliko je pomenutoj Srbiji stalo do ostatka kontinenta – najpreciznija je mentalna dijagnoza one vrsti poremećene svesti koja trese ovu tzv. državu. Valjalo je videti srpske navijače uoče utakmice Finska – Srbija: sa razvijenim crnim četničkim zastavama i obaveznim šajkačama s kojih nas je gledalo ljotićevsko znamenje, zagrljeni u ćiriličnom kolu, ispred stadiona su otpevali „Od Topole pa do Ravne Gore/ Sve su straže đenerala Draže“ s iskrenim ubeđenjem da je ovaj budući Eurosong jedini autentični srpski brend.

Sasvim nenavikli da u Helsinkiju vide čovekolike primate, prljave i bezube, koji grlenim glasom uzvikuju „Srbija! Srbija!“ i „Ratko! Mladić!“ gurajući tri prsta u kameru – retki prolaznici bi na trenutak zastali i onda produžili, očigledno šokirani pojavom pomahnitalih hordi koje su, ko zna kako, stigli u Finsku. Ako su ovi „navijači“ stigli iz Srbije ili iz Republike Šumske, ko im je i zašto dao vizu? Da li je uopšte moguće da ovakvi stvorovi dobiju mogućnost da zagade Helsinki u koji su, očigledno, poneli sve fašističke rekvizite? Ako su, pak, ovi „navijači“ gastarbajteri – teško onim poslodavcima kod kojih rade. U obe varijante, uplašeni Finci nisu reagovali: umesto da nekakva specijalna policija uleti na stadion, polomi i zapali transparente i prebije stoku, oduzme im pasoše i baci ih na robiju – Finci su se pravili blesavi, tobož ne znaju ćirilicu te nisu razumeli da se radi o Ratku Mladiću!

002: Šteta što su Finci ispali pičke. Da su hteli, za precizan prevod parola i paraživotinjskih urlika mogli su da pitaju Predsednika Borisa Tadića koji je utakmicu pratio iz svečane lože gde je sedeo sa Olijem Renom, evropskim komesarem za nekakve europske integracije. S blentavo-euforičnim izrazom tipičnog srpskog navijača, Tadić je aktivno učestvovao u srpskoj borbi za nova tri boda, otpozdravljajući srpskom krdu koje umalo nije krenulo u stampedo nakon pobede od 2:0 nad mučenim Fincima; sama činjenica da nije pomenuo ništa od onoga što je ceo svet video na stadionu – klicanje Ratku Mladiću, zajebavanje Evropske Unije, vesele četnike ili crne zastave s lobanjom i kostima, čini ga saučesnikom ove profašističke predstave tradicionalno karakteristične za Srbiju. Umesto da se sablazni, izvini domaćinima, objasni da su u pitanju kreteni a ne navijači – Boris Tadić je otkrio da je ovo „veliki uspeh Srbije“, ne precizirajući na šta misli: na pobedu nogometaša ili na trijumf navijača koji su predstavili Srbiju u pravom svetlu. Potom je Tadić, kao da je na mestu nogometnog selektora, nešto lupetao oko „igre kratkih pasova“ i „našem tipičnom stilu“, ne pominjući blam u kojem je sam dobrovoljno učestvovao. Klasični Tadić, naravno! Sa ovakvim navijačima i ovakvim Predsednikom države – da ne pominjem fašistu na mestu Predsednika Vlade – sve što nam se najgore desi, sasvim smo zaslužili!

003. Pod naslovom „Perverznjaci stopirani“, ovdašnji pravoslavni tabloidi s ponosom su objavili vijest da je u beogradskom Studentskom gradu prekinuta projekcija filma „Slani kikiriki“ Tomislava Gotovca. Ovu časnu akciju u obrani svekolikog Srpstva protiv hrvatskog autora koji je – podrazumeva se – ustaša, naročito jer se zove Tomislav Gotovac, organizovala je nadaleko čuvena nevladina organizacija „Obraz“ poznata po svojim prefinjenim nacističko-religioznim načelima. Izvesni skot koji se predstavlja „generalnim sekretarom“ ove paraSS grupe, povodom prekida filma izjavio je: "O tezini zloduhovnog ludila koje obitava u glavi ovog nesrecnika (Gotovca), svedoci cinjenica da se dotični nije libio da svoje bolesne maštarije iznosi pred publikom u kojoj je bilo čak i dece predškolskog uzrasta!". Ovo senzacionalno otkriće: da avangardne filmske predstave u Studentskom gradu prate deca „predškolskog uzrasta“ koja u toj dobi već shvataju neviđene razmere svetske zavere protiv Srba – okončano je još jednom izjavom pomenutog genseka: ".. studenti su uspeli da prekinu prikazivanje filma i tako osvetlaju obraz Beograda". Nakon Helsinkija, još jedna pobeda u Studentskom gradu: igra kratkih pasova, rekao bi Tadić!

004: U retkim trenucima odmora kad srpski navijači oštre noževe ili peglaju zastavu sa imenom Ratka Mladića – lepo je čuti neku promišljenu i kosmopolitsku izjavu. Recimo, od Marije Šerifović, pobednice Eurovizije, koja je post festum, baš ovih dana, lamentirala o genetskim karakteristikama nordijskih naroda. U rasističkom napadu iskrenosti, Pobednica je izjavila da „prezire Fince“ jer su „žuti i providni“ i da se nada da više „neće morati da ide u tu zemlju“ koja joj je odvratna! Tek da podsetimo: ta odvratna zemlja dala je Šerifovićki 12 poena, da ne pominjemo odvratni publicitet i još odvratniju medijsku pažnju koja je ukazana Eurosong-Mentolu. Sve bi se još nekako moglo objasniti medicinskom činjenicom da je nesrećnica pre tri nedelje posetila Skupštinu Srbije i da se tamo, verovatno, zarazila srboidnim virusom, ali je pravi razlog Marijinog ludila otkrio njen menadžer koji je rekao: „Znam da nije htela da deluje rasistički, ali bila je izazvana Ahtisarijem. Revoltirana je što jedan takav čovek, koji je inače Finac, hoće da preotme Kosovo, srce njene zemlje“.
Kosovka devojka a.k.a. Marija Šerifović očigledno je mnogo bolesnija nego što se činilo: kako će se nesrećnica tek ponašati kad „srce njene zemlje“ postane nezavisno, ostaje laka misterija za Fince ali ne i za lekare koji odavno znaju da je srbovanje – neizlečivo! Tu ni „Molitva“ ne pomaže!

[pesak]

ziveo pero, ziveo care !
podavili bi smo se bez tebe...

[jerry021]

Interesuje me da li će Pera i dalje da piše za Feral posle svega ovog što se sada događa tom čuvenom časopisu?

[jerry021]

Ne berem bože tebe; kako će pisati za njih ako Feral ne bude izlazio?

Pogrešno sam se izrazio. Mislio sam ,gde možemo čitati njegove kritičke tekstove o srpskoj politici , mi iz Srbije ?

[jerry021]

Ne berem bože tebe; kako će pisati za njih ako Feral ne bude izlazio?

Pogrešno sam se izrazio. Mislio sam ,gde možemo čitati njegove kritičke tekstove o srpskoj politici , mi iz Srbije ?

Nigdje koliko ja znam, samo za Feral redovno piše

[prleitihi]

na forumu b92..koliko je meni poznato..

[prleitihi]

pesak će nam potvrditi..

[pesak]

eh, ja se ponadala da je novi Perin tekst... , posto je vec cetvrtak...trebao je juce da izadje....
podavicemo se ...

[prleitihi]

znači niš ni od b92..

[pesak]

nis.

[walkabout]

Malo proslosti - da li se neko sjeca Lukovica i njegovih clanaka/recenzija ploca za Dzuboks?

[walkabout]

Hvala InfraRedRidinghood, legenda si.

Lukovica se sjecam jos od tih vremena (sredina i kraj 70-tih) zbog njegove ostrice u pisanju.

Sa godinama mu je evo ostrica jos veca i britkija, krci dzunglu i mocvaru oko sebe.

Steta sto ga nema vise u BH medijima.

[pesak]

danas je trebao da izadje novi Perin tekst....

[pesak]

Eh, pa bilo bi lepo da Pera pise makar za sajt LDPa, kad vec nema jos Ferala...ajde, Pero, pisi za sajt LDPa...pisao si za prosli...sto si inace clan ? Ajde...
Kriziramo bre !

[pesak]

Feral, 28.lipnja


Piše: Petar Luković


PARLAMENTARNI TUNEL: Sasvim je moguće da je dvonedeljno neizlaženje Ferala ostavilo otiske ugriza u onim delovima vlastite poremećene svesti koja rangira događaje po važnosti, jer hladno preskačem izvinjenje Borisa Tadića hrvatskom narodu i okrećem se omiljenom heroju tjedna: Oliveru Duliću, najnovijem predsedniku Skupštine Srbije.
Usred tropskih vrućina, koje su iznenada a podmuklo napale Srbiju, elegantno oznojeni Dulić – očigledno žrtva plamteće sunčanice – na vanrednoj pres-konferenciji ispravno se opredelio da se ne bavi svakodnevnim budalaštinama: nekakvim glupim zakonima, odbijanjem Vlade da ukine PDV za dečju garderobu ili raskošnom budžetskom stavkom za obnovu Hilandara. Ne!
Obraćajući se zapanjenim novinarima, Dulić je neobično mirnim tonom – karakterističnim za žrtve vrućine – rekao da je njegova ideja i plan „da se prokopa tunel između zgrade Doma Narodne skupštine na Trgu Nikole Pašića i zgrade republičkog parlamenta u ulici Kralja Milana". On je dalje objasnio da bi tako bile povezane zgrada u Kralja Milana (nekad Maršala Tita), gde bi ostale prostorije poslaničkih klubova, kancelarije i administracija, i Dom Skupštine na Trgu (nekad Savezna Skupština), gde bi se održavale samo plenarne sednice.

Prostorno objašnjenje za puk van Beograda: da pomenute Skupštine dele dve paralelne ulice i jedan park, hrvatskom vazdušnom linijom oko 150 metara tj. 100 metara srpskom vazdušnom linijom – koje se invalidskim hodom mogu hramajući preći za manje od tri i po minuta, učinilo je da se Dulićev predlog vaistinu može smatrati avangardno genijalnim! Bilo bi to isto kao kad bismo u hrvatskom Saboru čuli fascinantnu ideju da se kopa tunel od zagrebačkog Trga Bana Jelačića do hotela „Dubrovnik“, preciznije do knjižare „Algoritam“!

Ono što je sigurno najzanimljivije u ovom naučnom radu Olivera Dulića – koji je diplomirao medicinu a ne arhitekturu ili građevinu, kako bi to nesrećni čitalac umislio – jesu nepoznati detalji. Hoće li tunel imati četiri ili osam saobraćajnih traka? Kako će automobili ulaziti u tunel? Da li će tunel imati helikopterski koridor pa će se zrakomlatom leteti ispod zemlje? Koliko će vremena trebati poslanicima da automobilom ili peške protrče kroz tunel od jedne do druge Skupštine? Da li će u tunelu biti postavljeni štandovi s pljeskavicama? Hoće li tunel biti otvoren za pojedinačne ili grupne posete turistima iz celog sveta? Kako će se kažnjavati poslanici koji ne koriste usluge tunela? Zašto tunel ne bi imao uspinjaču? Ima li šanse da pored tunela budu sagrađeni bazeni s lekovitom vodom? Ima li mesta za trajekt? Može li se u tunelu sakriti Ratko Mladić? Zašto se tunel ne produži tako da se između svih državnih institucija napravi Mreža Tunela? Hoće li legitimni odlazak u Podzemlje amnestirati kriminalce na površini Vlade?

Senzacionalni Dulić kojem se Ovo javilo za manje od mesec dana otkad je na dužnosti predsednika Skupštine – otišao je preko dementne ivice onog časa kad je objasnio da izgradnja Tunela neće ništa koštati poreske obveznike, već će sama Skupština finansirati gradnju ovog, inače, uobičajeno jevtinog podzemnog objekta. Pomisao da će sami poslanici kopati tunel mogla bi se učiniti zanimljivim rešenjem, ali Dulić, nažalost, nije ulazio u eksplicitne tehničke detalje, jer se upravo kupao u goloj vodi, mokar od nadahnuća koje ga je zracima pržilo dok je satima sedeo na suncu.
Ako se tropska žega navrzme na Srbiju koja već stolećima tradicionalno muku muči s mrazevima, blatom, kišom, poledicom i naročito sa zverskom promajom od koje je u Srbiji obolelo više ljudi nego što ih je nastradalo u svim ratovima – Dulić će tek biti u svom kreativnom elementu; od ovog učenika Alberta Špera možemo očekivati ne samo nove tunele, već čitave podzemne gradove u kojima će ekskluzivno živeti poslanici, zajedno s predsednikom Vlade i predsednikom Srbije. Neka živi, živi rad!

AMERICAN PIE: Koristeći možda poslednju priliku da se svekolikoj javnosti obrati sa zemljine površine pre nego što se zauvek spusti u Dulićev Tunel, predsednik srpske Vlade, večni Vojislav Koštunica pre nekoliko dana opomenuo je Ameriku sledećim nadzemnim rečima: „Amerika je postala predvodnik u predlaganju da se na teritoriji Srbije napravi još jedna albanska država, što direktno utiče na pogoršavanje odnosa između dve zemlje“.

Kad se bagerom razgrnu ove Koštuničine reči, ostaje jebana srpska dilema bez nedojebanog odgovora: šta će Srbija učiniti ako/kad se dogodi da nezavisno Kosovo priznaju mnoge svetske države?
Uteha srpskog ministra inozemnih poslova da tih zemalja neće biti više od „20-30“ pada u tunel onog časa kad se otkrije da su među tim državama USA, Velika Britanija, Francuska, Holandija, Švicarska... Ali, neumoljivi dr Voja Koštunica ima odgovor; za njega je Amerika „tek jedna od zemalja“ u procesu odlučivanja o Kosovu, nešto kao proširena verzija Andore ili nepriznatog Gibraltara! Od prvobitne hard-core da se prekinu diplomatski odnosi sa svima onima koji priznaju Kosovo, stiglo se do diplomatskih aforizama da će se koristititi „iskustvo Turske“ u ciparskom problemu ili da će „nivo komunikacije“ biti sveden na minimum.

Istovremeno, ista ta Srbija tvrdi da je do jaja za europske integracije – ali zato njen novi ministar vera (koji je u prošloj Vladi bio ministar energetike; logično, veza između nafte i pravoslavlja jedna je od konstantnih pravoslavnih vertikala) upravo juče, na skupu simpatične klerofašističke organizacije „Dveri“, izjavljuje sledeće: "Kosovo i Metohija ne mogu iščupati iz srca srpskog naroda nikakvom voljom svetskih moćnika".
Prevedeno na hrvatski, hoće se reći da možda najbolje građevinsko rešenje da se Kosovo preseli u Dulićev Tunel, pa neka neprijatelj kopa ako ga ne mrzi! Savršeno je jasno da nam više ne treba Teslino tajno oružje: zemlja koja ima Dulića i Tunel nikad neće biti nadzemno pokorena!

[pesak]

Feral, 5.srpnja

Piše: Petar Luković

"Pred očima celog sveta odvija se novi, sada srpsko-američki kosovski boj."
V. Kostunica, premijer Srbije, jul 2007.


A4: Zlosutni efekat sunčanih pega na nacionalno kompaktnu moždanu masu, kao što se vidi iz gornje izjave, lepo se primio na Vojislava Koštunicu: unezvereno izgubljen, kako i priliči bolesniku koji već mesecima bunca o srpskom Kosovu i majčici Rusiji, predsednik Vlade ovih je dana dramatično tužan. Njegova kosmička nada da će usred Bušove vikendice drug Putin nokautom proglasiti pobedu Srbije u Novom Kosovskom Boju, izjalovila se onog časa kad je postalo jasno da se na ovom summitu daleko više pažnje poklonilo jelovniku („meka morska riba, salate, laki kolači“) nego Kosovu koje je imalo zaslužen status lanjskog snega.

Budući da ishod srpsko-američkog kosovskog boja nije upitan čak ni za nesrećnu Rusiju, ogorčeni Koštunica – besan što mu nije pružena paravojna šansa da postane novi Miloš Obilić i američkom Muratu/Bušu otfikari glavu – rešio je da usred Srbije još jednom započne bitku protiv večito mrskih neprijatelja: Čedomira Jovanovića i Vladimira Bebe Popovića.
Sportske statistike radi, ovo je bolesnom dr Voji već četrvti put da organizuje tešku medijsku artiljeriju protiv Jovanovića i Popovića, večito koristeći identične izmišljotine koje se svode na patološku optužbu da su njih dvojica odgovorni za likvidaciju Zorana Đinđića. Kako je u međuvremenu maratonsko suđenje Đinđićevim ubicama konačno završeno i nedvosmisleno utvrđeno da su Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović tehnički organizovali i izvršili ubistvo, započela je istraga o nalogodavcima i inspiratorima atentata; upravo taj detalj – da stotine neposrednih i posrednih dokaza upravo vode do Koštunice Vojislava i njegove klike, jer su svi od ovog ubistva profitirali i politički ga iskoristili – bio je ona inicijalna kapisla da dr Koštunica opet/again pokrene harangu po sistemu „drž’te lopova“.

A2: Po sistemu da ne menja tim koji gubi, veselnik koštunjavi opet se okrenuo starim, proverenim suradnicima: voljena Ljiljana Smajlović (devojačko: Ugrica), glavna urednica „Politike“, bila je zadužena za strategiju; voljeni Slobodan Reljić, glavni urednik srboidnog tjednika „(K)Nin“ bio je zadužen za taktiku; Željko Cvijanović, glavni urednik DSS-zabavnika „Standard“ bio je, kao obično, zadužen za teže fizičke radove u kojima su mu pomagali partijski vojnici iz govnoida koji se zovu „Kurir“, „Press“ ili „Pravda“; naravno, elektronsku podršku iz analne pozadine pružali su RTS kao Javna Kuća i fašističko-gestapovski Radio Fokus, stanica za koju bi dr Gebels dupe dao, samo da je tridesetih godina bio član DSS-a.

Nimalo slučajna činjenica da su Ugrica, Reljić i Cvijanović novinarsko-bezbednosni kadrovi preuzeti iz tzv. Republike Srpske – svi dokazani borci za Mladićeve slobodarske ideje tipa „Pali! Raspameti!“ – svedoči na koje se igrače Koštunica oslanja; takva paramilitarna grupa u kojoj je razroki Dušan Reljić još najženstveniji, s najbujnijim grudima, nema potrebe da razmišlja već da izvršava ono što joj je rečeno i servirano. Pa tako, po već ko zna koji q puta, slušamo, čitamo i gledamo iste debile koji se ubiše da nam objasne da, možda, ipak Zveki nije pucao iz snajpera već je u pitanju četvrti ledeni metak ispaljen od strane Hrvata, jer su baš tako organizovali Beba & Čeda, majke mi!
Pitanje: kako dr Kalašnjikovu ne dosadi ova medijska igra, zadire u oblasti medicine nepoznate modernoj civilizaciji. Čitava ta ekipa neonacista – svejedno kliču li se Cvijanović ili Ugrica – vrsta su onih poslušnika iz Aušvica koji su objašnjavali da su „samo radili svoj posao“. U ovom logoraškom slučaju, RS poslušnici imaju samo jedan zadatak: da sačuvaju dr Voju Koštunicu od izlaska pred sud gde bi, za početak, mogao da posvedoči o svojoj podršci Crvenim beretkama u antidržavnoj pobuni. Tek da bude jasno o čemu se, vaistinu, radi.

B2: Kao vlasnik privatne medijske ergele u državi u kojoj se kao poraženi izborio za titulu predsednika Vlade, dr Kalašnjikov ima političku slabost glede pojedinih grla. Poslednjih godina, omiljeni mu je galoper na kratke staze izvesni Đorđe Vukadinović, šef fantomske firme „Nova Srpska Fašistička Misao“, kolumnista Ugricine „Politike“, svakodnevni gost Tijanićeve Javne Kuće i stalni pretplatnik u psiho-programu „Utisak nedelje“ kod Olje Bećković (hrvatski: Ugrica 2), uzgred asistent na nekom bgd fakultetu, po ličnom priznanju „analitičar“.
Od mucavog Vukadinovića – koji, da lična drama bude zbir užasa, ne ume da izgovori slovo „š“ pa erotsko „šašoljenje“ u njegovoj varijanti zvuči kao analno „sasoljenje“ – već se godinu i po dana ne može živeti; šta god da otvorite ili uključite ili odlepite ili razbijete ili strgnete ili iscepate ili iskenjate – eto vam Đorđa koji će vam sve objasniti: zašto je Koštunica genije, zašto je DSS nova srpska Crkva, zašto je nacionalizam divan, zašto je šovinizam privlačan, zašto je Putin sexy, zbog čega voda ključa na 100 stepeni, čemu služi hlorofil, zašto je točak okrugao! Kad je valjda iscrpeo sve teme, setio se Đorđe da za „Politiku“ ispiše portret srpskog izdajnika. Evo kako to analitički izgleda:

„On ne prati mnogo politiku, sporadično se informiše sa jedne TV stanice i istoimenog radija, ali ima stav o većini pitanja. Zna da su Srbi krivi za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, siguran je da je Milošević odgovoran za sankcije, bombardovanje, turbo-folk i sveopštu kriminalizaciju društva, podržavao je otcepljenje Crne Gore, nema ništa protiv nezavisnog Kosova, a ima dosta razumevanja i za “opravdane zahteve Vojvođana”. Veruje da je Republika Srpska genocidna tvorevina, zalaže se za lustraciju, po mogućstvu, što jedinstveniju BiH, “bezuslovnu saradnju” sa Haškim tribunalom i, ako ne baš čistu okupaciju – ta je prilika, avaj, verovatno propuštena devedestdevete – a ono barem jedan ozbiljan protektorat kojim bi se ovde konačno “uveo red” i malo disciplinovala ova balkanska krčma. Možemo se sporiti oko toga da li je ovaj politički kroki više komičan ili žalostan. Ali se u svakom slučaju ozbiljno treba zamisliti nad činjenicom da neuobičajeno veliki broj srpske obrazovane populacije u dobi između dvadeset i četrdesetpet godina ima slične stavove i gaji gotovo patološku odbojnost prema svojoj zemlji i mržnju prema svemu što nosi srpski nacionalni predznak. Svako od nas poznaje bar nekog takvog, a poneko će se u gornjem opisu možda i prepoznati“.

Preporučujem ovu naučnu shemu svakom Hrvatu, obolelom od „Ferala“: lako je prilagodljiva svakoj državi, DSS jednostavna i galoperski efikasna! Šteta što je Vukadinović srpsko grlo: takvog konja poželela bi svaka tvornica konzervi!

[pesak]

Feral, 12.srpnja


Piše: Petar Luković

Rođendanski podatak da je najnovija srpska Vlada proslavila prvih 50 dana svog koalicionog života ima značaj statističke greške, naročito kad se ispravno učini da se ama baš ništa nije promenilo u poređenju s prethodnom vlastodržačkom klikom; to što je nekadašnji ministar energetike postao ministar vera, a ministar za lokalnu samoupravu promovisan u ministra prosvete – molerski su detalji, baš kao i vajno prisustvo kadrova Borisa Tadića u Vladi: vešto sakriveni po državnim zgradama, ovi likovi iz Demokratske stranke postali su upravo ono što je dr Kalašnjikov tražio od njih – nevidljivi činovnici i puki izvršioci volje mudrog predsednika Vlade! Isti qurac, isto odstojanje: važno je da nam Rusija sačuva Kosovo, za sve ostalo nas zabole!

BLOOD: Akcija dobrovoljnog davanja krvi koja u centru Beograda traje nedeljama poprimila je sve izobličene oblike vulgarne propagandne kampanje; medijski teror spram vesti da je krv dao Zdravko Čolić koji je čak pevao u ležećem položaju ili da je krv dala Ljiljana Smajlović Ugrica, glavna urednica lista “DSS Politika”, bez obzira što nesrećnica izgleda kao da joj je preko potrebna transfuzija mozga – morao se okončati logičnim skandalom kad su na red stigle seksualne manjine. Odbijanje ovdašnjeg Instituta za transfuziju da od gay-populacije uzme krv, nije samo lokalna diskriminacija, već integralni deo državne politike homofobične na sve što nije domaćinski standard one zadrigle Srbije čije moralne standarde piše ministar Velimir Ilić, poznat po lukavoj taktici da svoje političke protivnike naziva “pederima”, uzgred objašnjavajući da “imaju dečka”, što mu je inače vrlo smešno. Ilićev duh uselio se u Institut za transfuziju i tamo se lagodno razbaškario, naročito u obaveznom obrascu, gde se nalazi i pitanje br. 23 potencijalnom davaocu crvene tekućine: “Da li ste tokom poslednjih šest meseci imali seksualne odnose sa osobom koja je duže vreme živela u inostranstvu ili češće putuje u inostranstvo?”.

Genetski strah od zaraženog inozemstva, od kojeg se, verovatno, izuzima Rusija, ali u Institutu još nisu stigli da izmene question No23 – tako je dobio svoje krvavo opravdanje; sumnjiv je svako tko se seksa s Hrvaticom, rizičan svako ko se kreše s Bošnjakinjom, najebali su oni koji se karaju s Mađaricama ili Čehinjama, šta li tek čeka one koji se pale na Amerikanke afričkog porekla ili makar Amerikanke bele puti?

Svi oni zadovoljavaju najviše kriterijume pitanja No23: ne žive u zdravoj Srbiji gde sve puca od rasne čistoće! Ostaje nam, dakle, samo jebačina u nacionalnom entitetu, sve pod uslovom da partner ne putuje često preko granice: u tom slučaju, pre seksanja, obavezno pregledati putovnicu nage osobe i proveriti koliko često napušta domovinu i zašto. Srećom što Koštuničina država vredno prikuplja podatke o LGBT osobama; uredno vođeni, ovi dosijei samo su još jedan bezbednosni segment u odbrani Kosova. Jer, onaj ko je danas spreman da obljubi Hrvaticu, sutra je spreman da ga Hrvatska obljubi! A to, drugovi, nećemo dozvoliti!

BOOK: Komunističku tezu da je knjiga “najbolji čovekov drug”, današnja koštunjava Srbija je s gnušanjem odbacila: prvo, najbolji čovekovi drugovi su pas, rakija, truba, Rusi; drugo, knjiga nikom ništa nije dobro donela: šta fali milionima nepismenih I polupismenih Srba koji nikad u životu nisu uzeli knjigu u ruke, ali zato mudro glasaju za dr Voju K ili dr Voju Š, koji će im svaku knjigu prepričati njihovim rečima; treće, konačno, najmanje nam trebaju knjige iz inostranstva jer je dokazano – baš kao u slučaju krvi – da su knjige na stranom jeziku ne samo virusno zaražene već napisane tako da izazivaju zavisnost, što je u ovom političkom trenutku bezbednosni rizik.

Zato je Srpska Država preduzela odlučne patriotske mere da ograniči primanje ove štampane droge iz mrskog inozemstva koje - da podsetimo - hoće da nam otme dušu i srce: Kosovo. Naime, ako vas potera nesreća pa vam neprijatelj iz belog svijeta (recimo, Hrvatske) pošalje nekakvu knjižicu koja, recimo, vredi dvadeset evra ili petnaestak funti, spremite se da najebete i da državi & njenim mafijaškim satelitima platite barem 100 eura! Pre neki dan u listu “Danas” jedan od ovih mučenika ispisao je sledeće redove:
“Uvozne usluge manipulacije bez PDV - 600 dinara, carinsko posredovanje u uvozu, takođe bez PDV - 3 500, administrativne takse 240, PDV (gle sad!) 738, carina 157, naknada za procesnu obradu JCI - 300, taksa u novcu prema masi robe 230, naknada stvarnih troškova carinskog organa 600, porez na dodatu vrednost 1 047, svega 7 313 dinara.Niste razumeli o čemu je reč? O prispeloj knjizi. Jednoj jedinoj, u paketu kojim se naručiocu donosi narudžbina. Vrednost knjige 25 dolara, težina 300 grama! Poslata je kao poklon, dakle besplatno, što je u pratećem papiru i naznačeno. Izdavač iz Amerike poslao svom kolegi i, razume se, platio poštarinu. A nesrećni primalac ucenjen je da plati sve navedeno, ili se pošiljka vraća. Pošto je kod profesionalnih i konzervativnih izdavača kategorija obraza i dostojanstva još prisutna, primalac je - da ne bi brukao sebe i zemlju pred poklonodavcem i objašnjavao mu kako ovde stoje stvari - stegao zube i platio. U lovu u mutnom, u državi bezbrige, na to se i računa. Umesto na pravila i zakon, svi se oslanjaju na hajdučiju”.

Pažljivo iščitavanje ove fakture (vredne oko 700 kuna) jeste u spektakularnom uvođenju nove parazitske kategorije – carinsko posredovanje u uvozu, dakle: špedicije! Pojam “špedicije”, očigledno pogrešno, celi sam život vezivao za uvoz džinovskih objekata: bilo mi je lako da zamislim da mi špedicija treba ako uvozim prepariranog King Konga u prirodnoj veličini, električnu lokomotivu s vagonima, komplet tenkova ili čeličanu u delovima, ali koji će mi kurac špediter za knjigu od 300 grama?

Prevedeno na književni hrvatski, Srbija je jedina zemlja u Evropi koja je zabranila uvoz knjiga iz inostranstva – poštom! Ako za knjigu koja u zagrebačkom “Algoritmu” košta 80 kuna, u Srbiji valja platiti deset puta više, onda u pitanju nije globa već mentalni poremećaj čitave države. Kako to biva u Koštunistanu, niti ovu temu neko pominje kao problem, niti nekog zabole Ona stvar da Ovu stvar reši: jebeš strane knjige, otputuj u inostranstvo pa ih lično donesi! Ali, pazi: ako često putuješ u inozemstvo po knjige, nećeš moći da daš krv!
Pa ti biraj: Evropa sa svojom prljavom krvlju i još prljavijim knjigama, ili Vojina Srbija u kojoj nam knjige ne trebaju jer su nam ruke krvave do lakata! Umalo da zaboravim: knjige iz Rusije ne podležu špediciji i ostalim pizdarijama!
Tek da shvatite čija je krv čista, a knjiga plemenita!

[pesak]

Feral, 19.srpnja


Piše: Petar Luković


Da li zbog nedavno objavljenog podatka da je u Srbiji sve veći broj mentalno obolelih, da li zbog vrištećih vrućina, da li zbog Vojislava Koštunice, čiji izliv Kosova u mozak više nije dijagnoza već nesuvislo stanje svesti, da li zbog podlaca iz Demokratske stranke koji su ulaskom u Vladu postali najveći obožavaoci dr Kalašnjikova, spremni za svaku vrsta deala koji ne ugrožava njihov lični interes, da li zbog Rusije u čiju smo satelitsku orbitu oduševljeno uleteli – svejedno zbog čega, današnja Srbija izgleda sasvim raspamećeno. Ne pomažu ni The Rolling Stones čiji je koncert bio veličanstveni izuzetak od srpskog sivila: došli, odsvirali, otišli – a mi se vratili oprobanim domaćim herojima čije epsko guslanje služi kao melem na ranu svakog ovdašnjeg patriote/pacijenta.

VELIKO NIŠTA: Omiljena gimnastička disciplina među elitnim srpskim fašistima: negiranje teoretske mogućnosti da su The Serbs sposobni da nekom nešto učine nažao, taman posla da likvidiraju, prekolju, zakolju ili zapale mrskog neprijatelja – jer, Srbin nije naučen da mrzi – svakog se jula, baš nekako oko godišnjice Srebrenice, pretvara u bolesnu gebelsovštinu sa samo jednom porukom: Srbi ne čine ratne zločine!
Ovo patološko izrugivanje koje se pantomimom pretvara u esencijalni nacizam – ne priznaje nijednu činjenicu: ni da je u Srebrenici, za nekoliko dana, efikasno pobijeno preko osam hiljada ljudi, možda i više; ne priznaje se odluka Međunarodnog suda pravde koji je zločin u Srebrenici proglasio genocidom; ne priznaje se ni dirljiva uloga države Srbije koja je ubicama logistički pomagala; čini se sve da se ismeje Srebrenica i predstavi kao neka vrsta muslimanske izmišljotine uperene protiv časnog, nevinog, srpskog golorukog naroda.

Među spisateljskim huljama na ovom genocidnom zadatku, posebno mesto ima Miroslav Toholj, nekadašnji ministar informiranja u genocidnoj tvorevini pod imenom Republika Srpska: ovaj pisac, esejista i izdavač Karadžićevih psiho-knjiga, utočište je – poput mnogih lokalnih RS zločinaca – našao u Beogradu gde je kao nagradu dobio državljanstvo Srbije! Sukladno svom demokratskom statusu: da ima ustavno pravo da širi rasističke ideje i da ismejava žrtve, pomenuta hulja dobila je zaslužen prostor u najnovijem ćiriličnom nazi-tabloidu „Pravda“ gde je prošlog tjedna ispisala sledeće redove:
„Navršilo se punih dvanaest godina otkako se u Srebrenici nije dogodilo ništa. Ništa neobično bar za onu vrstu lokalnog i međuverskog sukoba u kakvima se događa sve i svašta. Za ovih tuce naoko mirnodopskih leta srebreničko ništa ratnohuškački je pretvoreno u nešto golemo i strašno. Njime su se zabavljale inostrane vlade, padale i iznova se konstituisale, ono im je podizalo i spuštalo nivo državne potentnosti. Nad njime su onamo cmizdrili krupni, ovamo sitni državnici: njime se ovde napaljivala žuta; onde zelena omladina “.

Ova zaklana Toholjeva logika poseduje poremećenu univerzalnost primenljivu na
svaku vrstu primera, recimo, Aušvic, pa bi se njegov tekst mogao i ovako čitati: „Navršilo se punih pedeset dve godina otkako se u Aušvicu nije dogodilo ništa. Ništa neobično bar za onu vrstu lokalnog i međuverskog sukoba u kakvima se događa sve i svašta. Za ovih mnogo naoko mirnodopskih leta aušvicko ništa ratnohuškački je pretvoreno u nešto golemo i strašno. Njime su se zabavljale inostrane vlade, padale i iznova se konstituisale, ono im je podizalo i spuštalo nivo državne potentnosti. Nad njime su onamo cmizdrili krupni, ovamo sitni državnici: njime se ovde napaljivala nemačka; onde jevrejska omladina “.

Pomisao da bi se ovako nešto smrdljivo štampalo usred Nemačke i da niko ne reaguje: ni Vlada, ni Parlament, ni tužilac, ni javnost, baš niko – izgleda onoliko naučno-fantastično koliko je to realno u Srbiji gde se upravo to dogodilo: Ništa!
Šta, uostalom, očekivati od Vlade Vojislava Koštunice koja je elegantno zaboravila Srebrenicu i kojoj ni na pamet nije palo da na godišnjicu ovog nečuvenog masakra u Potočare pošalje makar petog zamenika državnog sekretara za prosvetu ili energetiku? Šta očekivati od nabildovane srpske javnosti u kojoj većina ljudi zdušno veruje da su Markale i Srebrenica propagandni trikovi, a dragi Ratko Mladić naša jedina uzdanica u obrani SrBstva? Šta očekivati od tužioca kad je u ovoj državi sasvim legalno poricati bilo koji zločin: Dahau je prethodnica Markala, tobožnje žrtve samo izmišljeni deo čuvene jevrejske zavere!

Slobodno zalaganje za istrebljenje svim sredstvima, uz veličanje nacističkih ideja usađenih u tzv. Republiku Srpsku – u Srbiji je sasvim legitimno! A što ne bi bilo kad između Toholja i Koštunice nema nikakvih ideoloških neslaganja oko Srebrenice: ono što Voja K. misli, Miroslav T. glasno kaže! U čitavoj ovoj priči, kolektivno ćutanje Demokratske stranke i njenog šefa Borisa Tadića odavno nije ništa neobično; ta savršena vrsta besramne ljigavosti zarad koalicionog interesa – zagadila je Srbiju na isti način na koji funkcioniše mafijaška skupina G17+, spremna na svako ćutanje kad su pare u pitanju!

VELIKO SVE: Kad je pre nekoliko nedelja, inicijativa građana, zajedno sa 35.000 potpisa stigla u Skupštinu Srbije, kojom se traži da se smanji ili ukine PDV na proizvode za decu – hitro je reagovala srpska Vlada i ekspresno odbila ovaj zahtev, objašnjavajući da će se tako poremetiti budžet, da u ovom historijskom trenutku deca nemaju prava na popust, da zahtev nije utemeljen na odgovarajući način, da nema para, da ima prečih stvari, ukratko, Njet!
Onda se srpski Patrijarh Pavle obratio verniku Koštunici i predložio da se smanji ili ukine PDV na proizvode za decu: Vlada je opet hitro reagovala i ekspresno prihvatila molbu Njegove Svetosti!

Pouka ove istinite bajke: da je Srbija teokratska država na unutrašnjem planu (čika Paja može sve što poželi) i ruska provincija na spoljnopolitičkom planu (čika Putin može sve što poželi), određuje koordinate zemlje čija šizofrenija poseduje dramatične dimenzije!
Sympathy For The Devil, poručili bi The Rolling Stones!

[pesak]

Pouka ove istinite bajke: da je Srbija teokratska država na unutrašnjem planu (čika Paja može sve što poželi) i ruska provincija na spoljnopolitičkom planu (čika Putin može sve što poželi), određuje koordinate zemlje čija šizofrenija poseduje dramatične dimenzije!
Sympathy For The Devil, poručili bi The Rolling Stones!

[pesak]

Feral, 26.srpnja


Piše: Petar Luković

Kad se desi neko elementarno sranje: svejedno jesu li to poplave ili sulude vrućine – uvek se ispostavi da je ova konstrukcija od države Srbije otišla u pizdu materinu; ili nemamo vreće s peskom da zaustavimo vodu ili nemamo vodu da zaustavimo vatru – u najnovijem slučaju otkrije se da Domovina ne poseduje nijedan avion za gašenje požara, jer je pre deset godina miloševićevska mafija prodala Grčkoj četiri specijalizovana kanadera za siću od osam i po miliona dolara, religiozno uverena da Bog čuva Srbe od vrućina! Onda saznamo da Vojska Jugoslavije poseduje jedan (hrvatski: 1) helikopter za gašenje vatre, ali je zrakomlat u takvom psihičkom stanju da ne sme da leti po visokim temperaturama već samo rano ujutru i kasno uveče!

Rezultat ovakve državne organizacije jeste apel lokalnom stanovništvu da zasuče rukave i krene direktno u obračun s vatrom – što je efikasno koliko i gašenje požara lončetom za kafu. Suočen sa glupom činjenicom da tzv. požari preuzimaju medijski primat u javnosti nad večito gorećom temom očuvanja srpskog Kosova, predsednik ovdašnje srpsko-ruske Vlade tovariš Vojislav Koštunica zatražio je od svog Šefa Vladimira Putina da Srbiji u pomoć pošalje protupožarni avion koji je posle 48 sati iščekivanja konačno stigao i već sručio 80 tona vode na plamteću Staru planinu. Na žalost miliona rusofila koji u ovaj avion gledaju kao Nebeskog Zaštitnika Srba – letilica se odmah vraća na nove radne zadatke: gori Bugarska, gori Rumunija, gori Moldavija, samo je Vojislav Koštunica ledeno hladan pred vatrenim jezicima koji gutaju čitave narode!

NOGOMET: Temperature od preko četrdesetak stepeni – uobičajena svakodnevica za Srbiju poslednja dva tjedna – postale su neka vrsta političkog ambijenta u kojem se lako gubi granica između razuma i demencije; jedino je tako moguće objasniti nogometnu utakmicu koju su prošle nedelje, u šest popodne, dok je trava isparavala i nebo gorelo, na stadionu Crvene zvezde, pred praznim tribinama (!), odigrali parlamentarci Srbije i nenadjebivo bratske Rusije! Bolesna potreba da se Rusima pokaže koliko su nam značajni jer se tekma održava na najvećem srpskom stadionu umesto u nekoj gimnastičkoj dvorani za rekonvalescente – korespondirala je sa saobraćajnim kolapsom u gradu Beogradu; dok se asvalt topio kao sladoled, a građani očajnički tražili tragove betonske hladovine, gotovo čitav uži centar, ali i autoput na Novom Beogradu bio je zatvoren za saobraćaj; nije se čak moglo preći s jedne strane ulice na drugu! Beskrajna kolona policijskih automobila i motora bila je samo uvod u mimohod crnih automobila iz kojih su virele preteće cevi automata: stigli Rusi!

Smrtonosni zagrljaj sunčanice nije prošao bez očekivanih žrtava; prvi je, po običaju, prolupao dr Vojislav Koštunica, večito osetljiv na visoke temperature. Slično Oliveru Duliću koji je pod uticajem vreline osmislio legendarni tunel između dve Skupštine, Koštunica je, sa identičnim žarom u snenim zenicama, uoči utakmnice izjavio: „Narodna Skupština Srbije i Državna duma Ruske Federacije rešile su da igraju ovu fudbalsku utakmnicu samo pod uslovom da temperatura bude iznad 40 stepeni. To je već samo za sebe rekord“.

Šta je, osim besmislenog rekorda, cilj odigravanja utakmice na temperaturama većim od 40 stepeni, misteriozni dr Voja nije objasnio; znači li to da se tekma ne bi desila da je bilo 39 ili svega 38 stepeni? Da li je ovo nagoveštaj novih fudbalskih pravila: da će se mečevi igrati samo ako bude iznad 60 stepeni? Hoće li ruski kanader stražariti iznad stadiona i polivati igrače vodom ako zanemoćaju? Jedno je definitivno sigurno: sunce ne prija dr Kalašnjikovu. Njegov omiljeni klimatski ambijent jeste hladna i tamna crkva: nekoliko upaljenih sveća i užaren pogled Ljiljane Smajlović Ugrice, glavne urednice „Politike“, čija ga vatra greje sve do albanskog Kosova.

OMLADINCI: Nikako slučajno – da je baš onog dana kad je u Srbiji izmerena najveća temperatura Ever, u Skupštini Srbije održana još jedna protivpožarna sednica na kojoj je doneta najnovija vodena Rezolucija glede Kosova! Nesnosna vrućina pretočila se u nesnosni, vreli patriotizam teških, dramatičnih reči, da od Kosova nikad i nikad i never nećemo odustati, da ničeg vrednijeg od Kosova nemamo, da ćemo se boriti svim blah-blah sredstvima, da nećemo dozvoliti, da zahtevamo, da tražimo, da insistiramo („Obavezuju se Vlada Republike Srbije i svi državni organi i folk pevačice da blagovremeno i energično odgovore svakom nagoveštaju ili činu ili aluziji ili vicu bilo kojeg međunarodnog subjekta koji bi bili usmereni na jednostrane ili dvostrane akte povrede polnog suvereniteta i seksualnog teritorijalnog integriteta Republike Srbije“), sve uz pominjanje imena blažene Rusije koja nas toliko obožava da nam je čak i poslala i parlamentarni nogometni tim!

Količina razularenog patriotizma i udaranja u srpska prsa – sa sve mentalnim a oratorskim izletima u mrtvu Republiku Srpsku Krajinu ili kontuzovanu Republiku Srpsku – uzela je taman onoliko maha da sednica traje šest sati, kako bi se pred mikrofonom po Evropi, Americi, po nesrećnom Ahtisariju (kojeg je jebao tko je stigao), po Albancima ili već našim mnogobrojnim neprijateljima ispovraćali svi poslanici koalicije i opozicije, sa časnim izuzetkom Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića i nekoliko predstavnika mađarske manjine. Odavno na jednom mestu za 360 minuta nije viđeno toliko akutnih i aktivnih ludaka, na čelu sa Koštunicom i Tadićem, između kojih je poništena svaka moguća razlika kad je sveto Kosovo u pitanju.

I kad čovek odahne, jer se ova mentalno razarajuća sesija završila – već sutra u novinama pročita priopćenje „omladine DSS“! Sama fizička činjenica da Koštuničina stranka (DSS) ima „omladinu“ već je zastrašujuća, baš kao i politička potreba da, kao u socijalizmu, istaknemo „mlade kadrove“; u slučaju ove retardirajuće organizacije u kojoj godine nisu garancija da je neko normalan, naprotiv – čini se da su koštunjavi „omladinci“ ono najbolesnije hard-core jezgro iz kojeg će se godinama regrutovati Koštuničini klonovi, već sad zaraženi fašističkim virusima i onom vrstom srboidne bahatosti koja se, kao Vojin mozak, topi na višim i visokim temperaturama.
Kako ono beše: mladi su naša budućnost!
Da probam nešto politički korektno: poserem se na dss-budućnost, na dss-omladinu i dss-penzionere! Bolje da nas sunce sprži nego takva budućnost!

[pesak]

Feral, 2.kolovoza

Piše: Petar Luković


Smrtonosno ozbiljna vest – da po nekakvim istraživanjima polovina građana majčice Srbije nije spremna da se zarad ulaska u belosvetsku Evropsku Uniju dodatno školuje, prekvalifikuje ili usavršava, a da svaki njen treći građanin ne bi zbog te budalaštine menjao „stil života i rada“, savršeno se uklapa u ovdašnje političke profile. Vojislav Koštunica, recimo: zajapureno dosledan u sopstvenom sovjetskom transu, danima se zahvaljivao „bratskom ruskom narodu“ zbog dolaska protivpožarnog aviona, čestitao pilotima, drugu Putinu poslao nekoliko dirljivih pisama, za svaki slučaj obratio mu se i telegramom a potom mu lično, telefonom, izjavio ljubav, stavljajući svoje telo na polno raspolaganje svim budućim ruskim pilotima koji će, ako ustreba, braniti Srbiju. I sve to zbog čelične ruske ptice koja je u Srbiji boravila 48 sati; question – kako bi se tek Koštunica zahvaljivao da je pravoslavni airplane među srpskim šumama ostao desetak dana, ostaje izazov za erotsko maštanje glede specijalnih, jebačkih odnosa između dva (nova) oka u glavi zahvaćenoj požarom.

Tu negde – na temu glave i njene sadržine – nekako stižemo do Koštuničinog omiljenog ministra Velimira Ilića koji svoju mentalnu formu precizno tempira za predstojeći Sabor trubača u Guči. Ohrabren prošlogodišnjom antologijskom izjavom večitog srpskog premijera dr Kalašnjikova („Ko ne razume trubu, ne razume Srbiju“), bivši ministar za kapitalne investicije, danas ministar za infrastrukturu, Ilić – koji je sebe poslednjih godina proglasio gaulajterom za Guču – zabranio je da se na predstojećem Saboru izvodi pesma „Šote, mori Šote“. Oduševljene ovakvim patriotskim potezom baš u času kad „svetski moćnici pokušavaju da nam otmu srce Srbije“, beogradske „Večernje novosti“ objasnile su o čemu je reč: "Pesmi koju je Azem Bejta, ...ski odmetnik iz dreničkog kraja, naručio za svoju ženu i saborca Šotu Galicu, trajno je zabranjen ulaz na Sabor trubača u Guči.
Srpske trube na najpoznatijem srpskom saboru izvornog stvaralaštva ostaće neme za ovu pesmu koja se gotovo čitav vek orila srpskim svadbama i saborima izazivajući konsternaciju u veselju“.
Dodatnu moždanu alko-analizu uradio je sam Velimir Ilić sledećom izjavom: „ Politika nema nameru da se meša u muziku, niti to radi. Ali svako ima pravo, pa i Guča koja je postala najpoznatiji srpski brend, da se zaštiti od kvazidodataka. Sabor trubača u Guči je sabor izvornog srpskog stvaralaštva i tradicije, to je vašar najlepših srpskih kompozicija iz srpske istorije i kulture i nema smisla da se tu pojavljuju pesme drugih naroda, a posebno ne naroda koji su nam bili i ostali veliki neprijatelji“.

Detalj da je Guča zbir „najlepših kompozicija iz srpske istorije i kulture“ bio je vidljiv svih ovih godina kad su se po blatu, stvaralački duhovno, valjale horde obeznanjenih alkoholičara dok su iz žablje perspektive gledale polugole pevačice na stolovima – što će takođe, najavio je gaulajter Ilić, biti zabranjeno (dobro obaveštene „Novosti“ pišu: „Srpsko izvorno stvaralaštvo u Guči zaštitiće tradiciju i od razigranih pevačica. Prvi put ove godine njima neće biti dozvoljeno da se, kao nekad, penju i igraju po stolovima, dok muškarci u dertu lome čaše i inventar. Trubački orkestri držaće se samo izvornih, autentičnih i tradicionalnih srpskih nota“).

Da je Ilićeva odluka glede državne likvidacije pesme „Šote, mori, Šote“ čvrsto utemeljena na istorijskim činjenicama, brzo su utvrdile legendarne „Novosti“ čije je istraživačko novinarstvo reagovalo kao munja, pronašavši u kosmpolitskoj Kosovskoj Mitrovici pacijenta koji se pod imenom Dragi Malinković izdaje za „dekana kosovskomitrovačkog Univerziteta“. Zapanjenoj srpskoj javnosti koja je decenijama upijala albanske muzičke gene pevajući „Šotu“ i ne sluteći da je reč o genocidnom notnom virusu namerno ubačenim u naš slobodarski narod – šizofreničar Malinković otkrio je sledeće: „Pesma ’Šote, mori Šote’ nastala je kao svadbeni poklon. Azem Bejta ju je naručio za svoju ženu Šotu, a Srbi su je sve vreme pevali kao svoju. Azem Bejta bio je najpoznatiji ...ski odmetnik u dreničkom kraju. Kad je njen muž poginuo, Šota Galica obukla je mušku narodnu nošnju i stavila keče na glavu. Nastavila je da se bori protiv Srba i Srpstva istom silinom kao njen muž. Po predanju, Šota Galica je posle smrti muža, besna i divlja, uhvatila šestoro srpskih čobančića. Svezala ih je i zatim zapalila vatru. Dok su deca umirala, ona je pevala ’Šote, mori, Šote, Šote, mašala, davno želim, Šote, mori, da te igram ja’...“.

Raspolućeni Malinković zaključio je svoju ispovest sledećom dekanskom izjavom: „Ovo predanje se javilo i zadržalo u narodu kao jezivo kazivanje i personifikacija zla koje su Arnauti činili prema Srbima. U svakom slučaju Azem Bejta i Šota Galica ubijali su Srbe, radujući se svakom ubistvu. Jer, brojali su uzete srpske duše. A srpski narod, ne znajući za sve to, obožavao je baš tu pesmu. Hvala bogu da su iz srpske muzike počele da se ispiraju te krvave note za krvavu nevestu!“.Malinkoviću je odmah na servis uzvratio Ilić: „Narod sluša i prihvata ono što se emituje. Ova pesma se emitovala po lokalnim radiostanicama skoro čitav vek, ljudi su to ne znajući zavoleli, sviraju po svadbama i saborima kao vrhunac veselja. Nije bilo mnogo onih koji su znali jezivu istoriju te pesme. Sada smo rešili i da joj preporukom zabranimo ulaz na Guču. Sa svim orkestrima potpisali smo ugovore po kojima mogu da sviraju samo tradicionalnu, izvornu, kvalitetnu srpsku muziku“.

Kad smo konačno, zahvaljujući duetu Ilić-Malinković, zauvek oslobodili albanske rock propagande, za utehu ostaju podaci sasvim beznačajni za ovu priču; šota je ime narodne igre na Kosovu, zajednička Srbima, Albancima, Turcima, Romima i Gorancima; to nije isključivo albanska igra, recimo, u Albaniji je ni nemaju. Šota (Shota) nije albansko ime i na albanskom ne znači ništa; to je kao kad bismo imali Srbina koji se zove Žikino Kolo.
Konačno, ovu (zabranjenu) verziju Šote napisao je početkom sedamdesetih Dragan Aleksandrić, tekst Radmila Todorović, a prvi izvođač je bio izvesni Nenad Jovanović – pa je malkice neobično da je gđa Galica skakajući oko vatre u kojoj su se pekli Srpčići mogla da 1924. godine peva hit-song iz 1970!

Ali, kako činjenice nisu svetinja, naročito kad se udruže dvojica psihopata: Ilić i Malinković – sve je sasvim logično; istorijski je trenutak, recimo, da započnemo obračun s pesmom „Kaleš bre Anđo“ jer je „Anđa“, u stvari, pseudonim za Albanke koje se zovu Adelina, Afërdita, Albana, Albulena, Alketa, Anxhela, Arbenita, Arbnora ili Arjeta, koje su takođe veselo plesale pored vatre, kuhajući srpsku decu, što će vam, odmah, naučno, potvrditi Malinković, čim ga otkopčaju na leđima.

Konačno, celokupnom srpskom narodu predvođenim Ilićem ostaje teška borba: da kažemo istinu o pozadini pesme „Jovano, Jovanke“ jer je reč o teškoj ujdurmi; reč o Albanki koja se zvala Jehona i koja je po mnogobrojnim koncentracionim logorima po Makedoniji ne samo kuhala već i dinstala Srpčiće, o čemu – već pretpostavljate – u dekanatu u K. Mitrovici postoji obiman naučni dosije.

Odlukom Vlade Srbije ukida se izreka „Tko pjeva, zlo ne misli“. Misli, misli!
Srećom po Srbiju, imamo Velju Ilića, borca protiv neprijateljskih pesama iz neprijateljskih naroda! Jer, sad kad smo sa Albancima završili, na redu su Hrvati! Uostalom, znamo mi šta se krije iza pjesme „E, moj Saša“. I Srbi su konačno shvatili!