Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

[pesak]

Piše: Petar Luković

ZVANIČNI SASTANAK # 1: DSS/NS/SRS/SPS

KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Dogovor naše koalcije jeste da se danas kolektivni sastanak otkazuje zbog Pesme Evrovizije. Svi ćemo glasati za majku Rusiju i njihovu gasnu pesmu! Poslušajte kako to predivno zvuči!


TAJNI SASTANAK #1: BORIS TADIĆ & DRAGAN MARKOVIĆ PALMA U BEOGRADSKOM ZOOLOŠKOM VRTU, OKRUŽENI SLONOVIMA:

TADIĆ (oprezno): Da ne bude zabune, ovo je privatni, neformalni susret, sasvim slučajno smo se sreli u Zoološkom vrtu.
PALMA (opreznije): Ali, vaše je obezbeđenje zatvorilo Zoološki vrt. Samo smo nas dvojica ovde. I životinje.
TADIĆ (žovijalno, grleći Palmu sa obe ruke): Neka nam je sa srećom, Dragane, junače! Da nastavimo da okrećemo evropske pedale, da bicikl razvoja nikad ne stane zahvaljujući našoj budućoj zajedničkoj Vladi!
PALMA (šireći ruke): Nešto mi gimnastika ne ide od ruke, više volim da sedim uz meze, pa muzika na uvce…
TADIĆ (raspoloženo): Vaše su reči melem za našu koaliciju, upravo nam treba tako neko prirodan, običan…
PALMA (mršteći se): Običan?
TADIĆ (panično): Običan u onom sjajnom smislu: da ste neposredni, direktni, da uživate u životu, da ste hedonista…
PALMA (zbunjen): Šta sam ja?
TADIĆ (u sve većoj panici): Da volite sve što je ljudski, punim plućima, da se predajete životu čije evropsko lice lako možemo da dostignemo, samo ako nastavimo da okrećemo pedale.
PALMA (odlučno): Mislim da sam za pedale bio jasan. Ništa ne okrećem.
TADIĆ (depresivno): Nema veze, mi ćemo zajedno da okrećemo umesto vas. Nego, dozvolite da vas pitam: da li ste zadovoljni kadrovskim ishodom u vašoj koalciji?
PALMA (koračajući prema kavezu sa slonovima koji su ga radoznalo gledali): Da se više ne zajebavamo: šta nudiš meni i Krkobabiću?
TADIĆ (mrmljajući): Ali, šta vas dvojica tražite?
PALMA (gledajući u slonove dugim ispitivačkim pogledom): Recimo…
TADIĆ (spušta pogled): Ministarstvo kulture za vas, Ministarstvo omladine i sporta za čika Jovu Krkobabića, nekoliko Upravnih odbora, možda Ministarstvo poljoprivrede ili Jugoslovensko dramsko pozorište, mesto ambasadora u Kairu, Bangkoku, Varšavi i Lisabonu.
PALMA (bacajući slonu kilogram banana): I još?
TADIĆ (očajnički): Sva sredstva Nacionalnog Plana uložićemo u Jagodinu. Izgradićemo vam Diznilend. Novu Ajfelovu kulu. Big Ben. Notr Dam.
PALMA (zabavljen posmatranjem slona): A keš?
TADIĆ (opušten): Ako kažete „da”, Mlađa Dinkić će od vas napraviti Kreza!
PALMA (uvređeno): Nema potrebe da se vređamo. Ja u Jagodini imam većeg i novijeg slona od ove vaše matore drtine, tek da znaš.
TADIĆ (sijajući od sreće): Krez je bio najbogatiji čovek sveta! Kupao se u zlatu, svili i kadifi.
PALMA (hladnokrvno): Dok pare ne legnu na račun, zadrži slobodno tog Kreza.
TADIĆ (držeći se za slona): Ali, sam si, Dragane, rekao da se patriotizam ne toči u traktore. Šta ćeš da radiš ako ti ponište Sporazum o pridruživanju? Kako će Jagodina izgledati ako ne budemo nastavili da okrećemo pedale ka Evropi?
PALMA (ledeno): Kad budeš imao cifru, javi se. A ovo za Ministarstvo kulture nije loše. Konačno da u Jagodinu lično dovedem tog Betovena: da ga ugostimo kao što to Srbi rade – sir, mladi kajmak, šopska, teleća čorba, jagnjeće ispod saća, vruće lepenje, ladan špricer, vanilice. Pa da otpeva tu devetnaestu simfoniju u Jagodini kao da smo u Njujorku! E, to hoću! Možda se zbog Betovena i dogovorimo oko Vlade!


ZVANIČNI SASTANAK # 2:KOŠTUNICA & DAČIĆ, OČI U OČI

KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Dogovor naše koalicije jeste da se danas kolektivni sastanak otkazuje i da ja, kao budući premijer, razgovaram sa Ivicom Dačićem. Slažemo se? Slažemo.
...
KOŠTUNICA (relaksirano): Konačno sami.
DAČIĆ (napregnuto): Nadam se.
KOŠTUNICA (suzdržava DB smešak): Shvatam istorijsku odgovornost na tvojim plećima. Ili si s nama ili si protiv nas. Ili si s Tadićem ili si ovde. Ili će Kosovo postati nezavisno ili će ostati lažna država. Ili ćeš ovde biti vice-premijer sa pet ministarskih mesta ili ćeš kod Tadića u predvorju čekati da te primi Dinkić. Izbor je lak.
DAČIĆ (šapatom): Nikad lakši.
KOŠTUNICA (nasmejan): Najlakši.
DAČIĆ (veselo): A da ih malo zbunimo? Da, kao, počnemo da s njima da koketiramo, da ih malo podložimo?
KOŠTUNICA (širi ruke): To je to, što bi rekao Oliver Dulić.
DAČIĆ (grohotom): Pa da u „Blicu” u utorak pročitamo: „Palma i Krkobabić lome Dačića!”.
KOŠTUNICA (grohotom, sve udarajući se rukama po kolenima): Pa da čujemo Dinkića kako vas moli, voli, pazi, mazi, kako je odjednom zaljubljen u izvorne principe slobodarske politike Slobodana Miloševića!
DAČIĆ (iznenada): A za one pare?
KOŠTUNICA (ledeno): Mihajlov aminovao, Nikitović sve sredio. Već uplaćeno.
DAČIĆ (lukavo): A znaš li s kim sutra imam neformalni na obali Save?
KOŠTUNICA (iz topa): Dinkić.
DAČIĆ (vadi iz džepa sto dinara): Opet si dobio!
KOŠTUNICA (hladno): Ima se, može se!


TAJNI SASTANAK #2: DAČIĆ & DINKIĆ

DAČIĆ (sedi na obali reke Save i baca kamenčiće u vodu): Kasniš.
DINKIĆ (uzbuđen): Oprosti mi, molim te. Neverovatna je gužva u gradu.
DAČIĆ (hladno): Neće biti gužve kad naš radikalski gradonačelnik stupi na dužnost.
DINKIĆ (glasom molibana): Nećete valjda, pa, Ivice, znate koliko je G17+ računao na vas svih ovih godina, sećate li se naših skupštinskih druženja, kako smo zajedno radili na Ustavu…
DAČIĆ (bacajući još jedan kamenčić u Savu): Bilo pa prošlo. Mladost ludost. Prvi se mačići u vodu bacaju.
DINKIĆ (cvileći): Ali, da li možeš da zamisliš da ja više neću biti ministar?
DAČIĆ (škiljeći na jedno oko i gađajajući rečni talas): Mogu.
DINKIĆ (očajno): A šta ja da radim? Bez imuniteta, pod paljbom neprijatelja koji su mi godinama pretili sudom….
DAČIĆ (hladno): Pređi kod nas. Lako je.
DINKIĆ (neodređeno): Da napustim Tadića koji mi je u alkoholiziranom stanju poklonio 24 mandata?
DAČIĆ (hladnije): Aha.
DINKIĆ (gleda u nebo): I da kod vas budem ministar ekonomije ili finansija ili ukupnog ekonomskog razvoja.
DAČIĆ (arktički ispod nule): Nema ministarstva za tebe.
DINKIĆ (zbunjen): A šta ima?
DAČIĆ (veselo): Referent u nekoj lokalnoj banci, dok svi ne zaboravi na tebe.
DINKIĆ (plačno): Ali, ako te molim, preklinjem…
DAČIĆ (odrečno odmahuje glavom): Ne vredi, Mlađo. Uzmi gitaru i sviraj neke tužne pesme.
DINKIĆ (plače): Ne mogu da verujem da neću biti ministar, to je nešto što mi je ušlo u krvotok, postalo deo fiskalnog računa, pretvorilo se u inozemni dohodak… razumeš.
DAČIĆ (filozofski): Gotovo je, Mlađo. It’s All Over Baby Blue. Voliš li još Bob Dylana?


ZVANIČNI SASTANAK # 3: KOŠTUNICA, KRKOBABIĆ Sr, KRKOBABIĆ Jr, PALMA, SAMARDŽIĆ, DAČIĆ

KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Naša zajednička Radna grupa lako je usaglasila stavove oko pet principa. Da ponovimo gradivo nacionalne svesne Vlade: nemilosrdna odbrana Kosova, nemilosrdna borba protiv kriminala & korupcije, uslovne evropske i ostale bezuslovne integracije, nemilosrdni ekonomski prosperitet… i kako ono beše…socijalna pravda. Mislim da nema potrebe za diskusijom koja bi nam oduzimala dragoceno vreme u borbi protiv lažne države Kosovo.
PALMA (dobacuje): Čekaj, Vojo. Nismo raščistili pitanje ovog Sporazuma o…. kako se zove, bre, ovo što su potpisali Tadić i Đelić…
KRKOBABIĆ Jr (ponosno): Sporazum o pridruživanju Evropskoj Uniji. SPP!
KRKOBABIĆ Sr (glasno): Bravo, sine, sve znaš!
PALMA (rukama objašnjava): E baš to! Čuo sam da u tom Sporazumu nema ničeg što nam otima naše svetinje i naše monahinje, član 135 kaže da se poštuje Rezolucija 1244…
SAMARDŽIĆ (nervozno): Tebe kao da je juče brifovao Tadić.
PALMA (defanzivno): Bio u Zoološkom vrtu, očiju mi. Malo gledao slonove, jeo semenke, sklapao stihove. Jebo miš čaplju, pa joj suze kaplju! Žabac žabi na lokvanju nabi!
SAMARDŽIĆ (dubinski): Od drveta ne vidiš slona, kaže naš napaćeni narod s Kosova i Metohije. Videli su te, Dragane.
PALMA (neugodno gledajući ispred sebe): Ali nisam znao da će Tadić da svrati do slonova, majke mi, pitajte Krkobabića.
KRKOBABIĆ Sr (odsutno): Zašto da ja svraćam kod slona?
KRKOBABIĆ Jr (mirno): Svaki slon će da dođe kod tebe, tata, jer ti imaš pet mandata.
SAMARDŽIĆ (prodorno): Nije to, moj Dragane, tako prosto kako ti Boris kaže. Ništa mi nećemo da poništimo; možemo, eventualno, da ne ratifikujemo Sporazum, ali to je odluka buduće Vlade u kojoj će imaš pravo glasa, upravo onako kako smo se dogovorili.
PALMA (desperately): Ali, ako ne bude benzina za traktore…
SAMARDŽIĆ (Ice Ice Baby): Ništa ne brini. Libija, Irak, Iran, Venecuela… sve zemlje koje nisu priznale lažnu državu Kosovo. Sve zemlje koje diktiraju cenu nafte. Sve zemlje prijatelji jedinstvene i celovite Srbije. A tek Rusija kao štit nad svima nama!
PALMA (ozaren): A ostaje ono za Diznilend u Jagodini? Big Ben? Kineski zid do Paraćina?
SAMARDŽIĆ (umorno): Ostaje, naravno. Pitaj Dačića, uostalom.
DAČIĆ (podiže ruku): Provereno, min njet!


ZVANIČNI SASTANAK # 4: KOŠTUNICA, KRKOBABIĆ Sr, PALMA, ILIĆ, NIKOLIĆ, DAČIĆ

KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Dozvolite da nastavimo usaglašavanje. Stav tri, pasus četiri, alineja dva: nemilosrdna borba protiv kriminala i korupcije. Program dosadašnjeg i budućeg ministra policije Dragana Jočića garantuje...
DAČIĆ (diže dva prsta): Primedba: u alineji tri načelnog Sporazuma nema ni reči o kadrovskim rešenjima za ministarstvo policije.
KRKOBABIĆ Sr (šapuće Palmi u uho): A šta je to alineja?
PALMA (šapuće Krkobabiću Sr u uho): To ti je ono kad svi glasaju „za” a ti glasaš „protiv”, pa onda kažeš sinu: „Svi su glasali `za`, Ali Ne Ja”. Shvataš?
KRKOBABIĆ Sr (briše naočare kravatom): Ne shvatam.
KOŠTUNICA (nervozno gledajući u Palmu & Krkobabića Sr): A je l’ vas dvojica možete malo tiše? Što se Dačićeve primedbe tiče, sklon sam da je formalno prihvatim mada je praktično jasno da boljeg ministra policije svet nije video...naročito kad je reč o korupcionaškim aferama (prodorno gleda Dačića) koje su stvorile pun kufer nervoze u javnosti.
DAČIĆ (elegantno): Nije trenutak da se bavimo pojedinačnim detaljima koji još nisu rasvetljeni, predlažem da pasus četiri, alineju dva odložimo dok ne postavimo načelno opšte principe nemilosrdne borbe protiv kriminala.
ILIĆ (umorno): Šta vam znači ovo... „nemilosrdna borba protiv kriminala i korupcije”! Da odmah izbacimo ovo „nemilosrdno”, ne voli naš čovek da mu se brani da zaradi nešto sa strane, šta fali da mu damo šansu da malo popravi kućni budžet, neće država da propadne zbog dve tone cementa ili šlepera benzina. Jebeš državu koja se brani propisima. Pa, to, bre, kao ova Evropska Unija: regulativa, pravila, ugovori, memorandumi.
NIKOLIĆ (sumorno): Ovi dosovski lopovi uspeli su ponište samu suštinu krađe, Velja je tu sasvim u pravu! Nije isto kad kupiš šećeranu za jedan evro ili kad počneš da gradiš bolnicu bez dozvole...
ILIĆ (nervozno): Ma, kasnila dozvola, sestru im jebem demokratsku...
NIKOLIĆ (ledeno): Mislim da je verbalno insistiranje na apsolutnom poštenju, bar u prvoj fazi vlasti, uslov opstanka ove koalicije. Ako nam, recimo, prebace zbog Veljinog bazena, Dačićevog koferčeta ili našeg zemunskog Magistrata, pomenu Voju zbog uvoza struje ili Nikitovića zbog ovog poludelog Miškovića, uvek imamo alibi: Janušević, Kolesar, Sartid, ko je stvarno ubio Đinđića, voli narod da se vraća proverenim vrednostima. Srpski radikali nemaju ništa protiv da ova Smajlovićka i Tijanić ostanu tamo gde jesu: dok rade kako rade, ova koalicija ima opštenarodnu podršku.
KRKOBABIĆ Sr (odsutno): Ništa ne razumem. Pričamo prvo o korupciji i kriminalu, a sad se pominje taj Smajlović. Da li je on kandidat za ministra policije?
PALMA (uzbuđeno): Da mi prvo proverimo generalije tog Smajlovića pa tek onda da pričamo o kadrovskim rešenjima. Stvarno nema smisla da nam se nameću imena o kojima naša koalicija nije raspravljala. Evo ga, živ Dačić: jesmo li diskutovali o tom Smailoviću, ajde, kaži?
DAČIĆ (nasmejan): O Ljilji nismo pričali, priznajem.
KRKOBABIĆ Sr (zapanjen): Koja sad Ljilja? Pa je l’ to neko nas penzionere ovde zajebava?
KOŠTUNICA (opet ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Predlažem da napravimo pauzu, da se interno konsultujemo, ne smemo da dozvolimo da verbalni nesporazumi budu prepreka formiranju nacionalno svesne Vlade u borbi protiv lažne države Kosovo. Vidimo se za dva sata. Slažemo se? Slažemo.
KRKOBABIĆ Sr (ustaje): Ja ću malo da kasnim. Danas dele penziju, moram da čekam u banci. Čim završim, eto mene.


ZVANIČNI SASTANAK # 5: KOŠTUNICA, ILIĆ, DAČIĆ, KRKOBABIĆ, PALMA, NIKOLIĆ

KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire):: Stav dva, član sedam, alineja šest našeg budućeg koalicionog ugovora pominju socijalnu pravdu. Ko se javlja za reč?
ILIĆ (analitički): Meni to sve nešto smrdi da neko hoće leba bez motike. Imaš da radiš, brajko, a ne da sediš kod kuće i pljuckaš za kompjuterom…da te jebo kompjuter.
DAČIĆ (ozbiljno): Čekajte, kolega Iliću, da objasnim. Socijalna pravda je stanje u kojem većina ili svi članovi društva imaju ista osnovna prava, mogućnosti, obaveze i socijalne beneficije. Kao ključna vrednost socijalnog rada, socijalna pravda zahteva zastupanje klijenata kako bi se suprotstavili diskriminaciji, represiji i institucionalnim nejednakostima. Mislim da sam bio jasan.
KRKOBABIĆ Sr (ulazi u salu): Izvinite, malo kasnim. U banci se otegao red, penzioneri nervozni što su im penzije sve manje. Iz baze zahtevaju pare. Bar pedeset maraka mesečno više.
DAČIĆ (ponosno): Upravo sam obrazložio koncept socijalne pravde. Do poslednjeg detalja.
PALMA (pronicljivo ignorišući Dačića): O kojim to markama govoriš, Krkobabiću?
KRKOBABIĆ (hladno): O nemačkim markama, naravno, koje druge marke voli narod?
ILIĆ (nadrkano): Pa, gde ti živiš, dilejo penzionerska! Ukinute marke pre pet godina, jesi li ti normalan? Jebote blagi bog, sa kim mi pravimo koaliciju!
KRKOBABIĆ (uvređen): Gospodine Koštunica, mi penzioneri nećemo dozvoliti da nas vređaju samo zato što nam se ponekad desi da nešto amnezijom skleroze zaboravimo. Ako su marke ukinute, neka nam se lepo kaže, ne mora kolega Ilić javno da vređa. Nisam siguran da bi gospodin Tadić bio tako nervozan u eventualnim razgovorima oko naših pet mandata.
KOŠTUNICA (pomirljivo): Naravno, Krkobabiću, naravno da ste u pravu. Velja je, da kažem, malo nervozan, čuo je da Dinkić hoće da bude ministar kapitalnih investicija pa ga je to lično pogodilo. Nego, stvarno su marke ukinute. I meni je žao, navika iz detinjstva: deset maraka, pedeset maraka, sto maraka. Znala se, prijatelju, vrednost valute. A danas? Evro. Evrolex. Lažna država Kosovo.
KRKOBABIĆ (radoznalo): A je l’ još primaju negde marke. Nešto sam čuvao kod kuće, za crne dane.
ILIĆ (zlobno): Ovo su najcrnji dani Srbije kad moram da ti objašnjavam da su evro uveli pre pet godina.
KRKOBABIĆ (diže dva prsta i gleda Koštunicu): Evo ga opet, ponovo vređa.
NIKOLIĆ (umorno): Slušaj, Krkobabiću.
KRKOBABIĆ (uplašeno): Slušam.
NIKOLIĆ (još umornije): Koliko sam uspeo da shvatim iz Dačićeve definicije, ovi tvoji penzioneri nemaju drugih zahteva nego da im se u markama poveća penzija deset, dvadeset odsto, koliko se dogovorimo?
KRKOBABIĆ Sr (brišući znoj maramicom): Dvadeset dva odsto.
NIKOLIĆ (okrutno): I ti stvarno misliš da ćemo žrtvovati nacionalno svesnu Vladu zbog tvojih 22 procenta?
KRKOBABIĆ Sr (sleže ramenima): Ne znam.
NIKOLIĆ (brutalno): Nećemo da cepidlačimo. Imaš 22 procenta, sin ti je zamenik ministra za socijalni rad, daj Nikitoviću broj žiro-računa da ti uplatimo zaostale penzije do smrti, cirka milion maraka, možeš u Ministarstvu da zaposliš do pedeset penzionera i penzionerki, dobićeš besplatna kolica na nuklearni pogon sa dve dobrodržeće medicinske sestre za tebe i sina, imaš godišnje pet dana besplatno u Bogutovačkoj banji, Velja ti daje džabe kartu za voz, banka ti isplaćuje svakog meseca po tri penzije, kupićemo ti grobno mesto, obećavamo da će ti Predsednik Vlade održati govor ako u međuvremenu capneš, na poklon od SRS imaš dve šahovske garniture, Velja će ti asfaltirati put do svake kuće koju lično odabereš, unuka će da ti radi kao voditeljka na RTS-u, komunalije više ne plaćaš, EPS te svakog meseca nagrađuje sa tri hiljade dinara zato što si se opredelio za njihove usluge, GSP ti šalje autobus kad god poželiš, u restoranu Skupštine imaš šravo da hraniš čitav Izvršni odbor s familijama. Ovo je naša poslednja ponuda. Da ili ne?
KRKOBABIĆ Sr (lukavo): I da primam „Politiku” besplatno?
NIKOLIĆ (nasmejano): I da primaš „Politiku” besplatno i da je čitaš od umrlice do umrlice!
KRKOBABIĆ (odlučno): Može. Važi. U redu. Mojih pet mandata je vaših pet mandata.
KOŠTUNICA (svečano): Sad kad smo završili sa socijalnom pravdom, da napravimo pauzu. Slažemo se? Slažemo.


TAJNI SASTANAK #3: TADIĆ, KRKOBABIĆ Sr, KRSTIĆ, ŠAPER

TADIĆ (oprezno): Da ne bude zabune, ovo je privatni, neformalni susret, slučajno smo se sreli trčeći po Košutnjaku.
KRKOBABIĆ Sr (zabrinuto): Ali, ja ne trčim, jedva hodam.
TADIĆ (u speedu, muški ga udarajući po ramenu): Možete vi to, Krkobabiću, možete. Izgledate kao mladić, vitki, elegantni, snažni, nikad vam ne bih dao devedeset.
KRKOBABIĆ (stidljivo). Sedamdeset osam i po.
TADIĆ (nasmejano zdrav): Srbija nema vremena za izbornu matematiku, Krkobabiću. Ja nemam vremena. Valja okretati pedale za Evropu. Ako stanemo, gotovi smo.
KRKOBABIĆ (još stidljivije): Da budem iskren, mrzim bicikl. Jednom me je jedan biciklom udario kad sam bio mlađi, bacio u jarak i pobegao.
TADIĆ (uverljivo): Ali, sad je čas, čika Krkobabiću, da pobedite strah. Da se pridružite snagama koje brzo hitaju u Evropu, tamo gde caruje socijalna pravda.
KRKOBABIĆ Sr (uvređeno): Da vozim bicikl?
TADIĆ (nestrpljivo): Figurativno, naravno, da budete karika u lancu koji će nas zauvek vezati sa Evropom, na principima socijalne pravde.
KRKOBABIĆ Sr (sumnjičavo): A što ste zapeli za tu socijalnu pravdu?
TADIĆ (defanzivno): Želeo sam da verujem da je vašim generacijama stalo do mogućnosti da svoje poslednje godine provedu u bezbrižnom miru, bez finansijskih trzavica.
KRKOBABIĆ Sr (prodorno): Kakve poslednje godine?
TADIĆ (panično): Poslednje godine nesigurnosti. Jer ono što Evropska Opcija nudi jeste da okrećemo pedale...
KRKOBABIĆ Sr (uvređeno): Na pamet mi ne pada da okrećem pedale u ovim godinama.
TADIĆ (uporno): O pedalama govorim metaforički, naravno.
KRKOBABIĆ (zabrinuto): Šta ste navalili s tim pedalama, čoveče! Šta vam je jutros?
TADIĆ (odsečno): Dozvolite da objasnim. Ako vozimo bicikl...
KRKOBABIĆ Sr (plašljivo se okreće i gleda oko sebe): Predsedniče, ko je onaj čovek na biciklu iza nas?
TADIĆ (lakonski odmahuje rukom): Nebojša Krstić, moj savetnik za medije.
KRKOBABIĆ Sr (pronicljivo): A što tako veliki čovek vozi tako mali bicikl?
TADIĆ (crveni): Lakše mu je da okreće pedale.
KRKOBABIĆ Sr (pokazuje rukom): A ko je onaj čovek koji čuči na drvetu?
TADIĆ (užurbano): Srđan Šaper, pi-ar kampanje.
KRKOBABIĆ Sr (u šoku): Pijan? Od ranog jutra? Nije čudo što je na drvetu.
TADIĆ (besno): Nije pijan, nego pi-ar. A sa drveta pazi da nam se neko ne umeša u ovaj neformalni razgovor.
KRKOBABIĆ Sr (odbrambeno): Nema potrebe da ga branite ako je pijan. Mi penzioneri znamo šta je pošast alkohola.
TADIĆ (hvata Krkobabića za ruku, diskretno se okreće i poziva Krstića da požuri): Čika Jovo, dozvolite da vas nešto pitam?
KRKOBABIĆ Sr (očinski): Reci, sinko.
TADIĆ (poverljivo): Jesu li vam nešto ponudili za ovih pet mandata?
KRKOBABIĆ Sr (skrušeno klimnu glavom): Nešto malo...tek se razgovara o detaljima.
TADIĆ (radoznalo): Možda EPS? „Politiku”? JAT? Već vas vidim kako avionom obilazite čitav svet, šireći istinu o socijalno odgovornoj Vladi...
KRKOBABIĆ Sr (uplašen): Jeste, daju mi struju i novine... ali...
TADIĆ (brzo): Ja nudim tri odsto EPS-a u kešu, sad, odmah!
KRKOBABIĆ Sr (zbunjen): U markama?
TADIĆ (zbunjeniji): Koje sad marke?
KRKOBABIĆ Sr (ljut): Ja vas, mladiću, ništa ne razumem. Marke, nemačke.
TADIĆ (okreće se Krstiću): Dođi, molim te, pomozi mi u prevodu.

*Sve se zbilo u deliću sekunde. Visoki Krstić na malom, dečjem biciklu na nizbrdici Košutnjaka izgubi kontrolu nad pedalama; pokuša da održa ravnotežu, poče da viče „Čuuuuvaj!“, Tadić se skloni u poslednjem trenutku, ali ne i Krkobabić Sr koji je kao ukopan stajao. Krstić i bicikl odbaciše predsednika PUPS-a u jarak: Tadić poče da beži koliko ga noge nose, sa drveta pade Šaper, otrese prašinu i poče da trči za predsednikom; iza njih dvojice, hramajući, išao je Krstić noseći polupani bicikl u ruci. Neka ptica je pevala, remeteći blagougodnu tišinu šume presečenu Krkobabićevim urlicima bola.


ZVANIČAN SASTANAK #6: KOŠTUNICA, KRKOBABIĆ Sr, KRKOBABIĆ Jr, RADE BULATOVIĆ

KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Moram da pitam prisutne zbog čega je Krkobabić u zavojima? Šta se dogodilo?
KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*!!!
KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata kaže da su ga napali biciklom.
KOŠTUNICA (iznenada vrlo zainteresovan): A gde su ga napali?
KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*$#“
KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Bio je na livadi, usred Košutnjaka, u mirnoj šetnji među poljskim cvećem.
KOŠTUNICA (razumno): Ali, otkud biciklista na livadi, ničim izazvan?
KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*!!*
KRKOBABIĆ Jr (prevodi): To se i tata pita.
KOŠTUNICA (vrlo, vrlo zainteresovan): A da ovo nema veze s formiranjem Vlade? Da nije bio pokušaj ubistva?
KRKOBABIĆ Sr (odrečno se vreteći ispod belih čalmi): #“!/&%*
KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata misli da je to bio neki narkoman. Bio je prosed a onaj drugi vozio mali bicikl.
KOŠTUNICA (detektivski zanesen): Znači, bila su dvojica.
KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*!!
KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Trojica. Treći je visio na drvetu.
SAMARDŽIĆ (vispreno): Otkud drvo nasred livade?
KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*
KRKOBABIĆ Jr (prevodi): To se i tata pita.
KOŠTUNICA (razmišlja): A da pozovemo Đorđa Vukadinovića da nestranački analizira ovaj livadski incident?
KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*“
KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata se seća da su obojica govorili nešto o pedalama.
PALMA (udari se o čelo): I meni je govorio o pedalama dok sam bio u Zoološkom vrtu!
KOŠTUNICA (analitički): Ovo je otišlo suviše daleko da bi bilo istinito (okreće se mlađem Krkobabiću). Pitaj oca da li je možda video slona? Ili Tadića na slonu? Ili slona na Tadiću?
KRKOBABIĆ Jr (pita oca): $#(/&==*???
KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*
KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Nije bilo slona, ali je onaj na drvetu bio pijan.
RADE BULATOVIĆ (profesionalno): Služba preuzima slučaj. Nećemo dozvoliti da nam Livadsko-
slonovska mafija onemogući stvaranje nacionalno svesne i socijalno odgovorne Vlade.
KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*
KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata kaže da je na livadi možda bio slon, ali ga on nije video jer je bio u jarku.
KOŠTUNICA (odsečno): Sa slonom ili bez slona, Srbija će dobiti Vladu! Hanibal Ante Portas!

[pesak]

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA

GOSPODAR GLUPOSTI
28. svibnja, 2008.

011: U sredu, u podne, u fancy-ambijentu restorana "Kalemegdanska terasa" potpisan je koalicioni sporazum onih stranaka koje će narednih godina voditi Beograd; bez mnogo frke, Šešeljevi radikali, Koštuničin DSS, miloševićevski SPS i otužno penzionerski PUPS (Partija Ujedinjenih Penzionera Srbije) dogovorili su da su Skupštini Beograda formiraju Većinsku Koaliciju i da za gradonačelnika predlože Aleksandra "Pussy Lips" Vučića, inače generalnog sekretara Srpske Radikalne Stranke.

Biti gradonačelnik Beograda praktično znači biti treći čovek u Srbiji, odmah posle Predsednika i premijera: zbog ogromnog budžeta, veličine i značaja – glavni grad je po mnogo čemu "država u državi", te pobeda jednih ili poraz drugih ima tektonske posledice; osetilo se to još pre četiri godine, na prvim i jedinim neposrednim izborima za gradonačelnika Beograda, kad je za dlaku ispred radikala Aleksandra Vučića pobedio Nenad Bogdanović, predstavnik Demokratske stranke. Uplašena da će na budućim gradonačelničkim izborima u ovakvom sistemu izgubiti, Demokratska stranka Borisa Tadića – uz pomoć Koštuničine DSS s kojom je na vlasti u glavnom gradu bila godinama, uz obećanje da će se večno voleti – promenila je Izborni zakon i uvela pravilo koje im se u sredu obilo u glavu; gradonačelnika bira Koalicija koja skupi najviše glasova.

Ova glupost Borisa Tadića ne bi bila najstrašnija da se sam Tadić nije iz sve snage potrudio da farsu pretvori u komediju; dok su po Kalemegdanu radikali i ostali slavili, iz štaba predsednika Demokratske stranke poručivali su da još "nije sve gotovo" i da još ima nade da se u Beogradu formira "proevropska vlada u koaliciji sa socijalistima", što je izgledalo realno koliko i Tadićev predlog da se danas nastave razgovori sa Kosovom kako bi se našlo rešenje koje "zadovoljava obe strane".

Teško je u istoriji modernih izbora naći primere takve dementnosti u postupcima kao kod nesrećnog Tadića: on je istinski verovao da je Koštunica predstavnik "proeuropskih snaga"; on je verovao da ga Koštunica nikad neće izdati; on je verovao da ga Srbija toliko obožava da će svaki njegov predstavnik, zvao se on Dragan Đilas (kandidat DS u Beogradu), automatski imati većinsku većinu; on je verovao da će mu se miloševićevski SPS prikloniti kad Tadić počne da mu se udvara: on je verovao da će abolicijom ratnih zločina i svega najstrašnijeg u Srbiji pacifikovati ne samo socijaliste već i ostale ratne huškače – ispao je smešan; on je verovao da će pretnjama o formiranju "proevropske vlade" pobediti matematiku; on je verovao da mu je Ivica Dačić najveći budući prijatelj a Čedomir Jovanović iskonski neprijatelj – zato je platio Beograd koji će Vučića na duši imati narednih četiri godine.

Kad se jednom budu rangirali srpski političari, dileme neće biti: glup, gluplji, Tadić.

Svaka čast, majstore! Sposoban da svaku veliku pobedu pretvori u još veći poraz!

002: Tadić nije ličnost: to je nivo svesti. Uverili su se u to nedavno i slučajni Hrvati koji su uživo mogli da čuju srpskog komedijaša Vuka Jeremića, tzv. ministra inozemnih poslova koji se izlupetao po Zagrebu samo nekoliko dana nakon što je ljutito, zajedno sa Tadićem, napustio nekakav skup u Bugarskoj kad se za govornicom pojavio neko iz Vlade Kosova. Ta odurna ministarska pojava koja se večito kezi i smeška dok priča gluposti, jer je negde čuo da će izveštačenim osmehom zavarati šupljinu u glavi, savršen je proizvod iz Tadićeve majstorske radionice; kad čovek čuje Jeremića, onda mu jasno što je Demokratska stranka izgubila Beograd, što će izgubiti mesto u budućoj republičkoj Vladi – jer pored ovakvog Jeremića svaki radikal mora da izgleda normalno, makar se zvao Aleksandar Vučić.

Verzija Jeremićeve historije po kojoj su za recentne ratove devedesetih krivi Hrvati, Slovenci, Bošnjaci i Albanci – dok su se Srbi samo branili, jer su bili nevini, naročito Slobodan Milošević, deo je tadićevske taktike da se već danas u Srbiji pomiri sve ono što se svađalo tolikih godina; četnici s partizanima, partizanovci sa zvezdašima, republikanci s monarhistima, fašisti s mondijalistima, nacisti s Jevrejima, sve u ime voljene i jedine Srbije.
Upravo Tadić, kao predsednik stranke koja je na poslednjim izborima imala 102 glasa – najviše od svih – ne bi smeo biti spreman na ustupke; umesto da ga drugi mole da ih on primi, on ide naokolo, oprašta, abolira i poziva na zaborav, udvarajući se najstrašnije Socijalističkoj partiji Srbije koja u svojim zahtevima ne zna šta je dosta; juče čujemo da SPS zahteva od "budućeg koalicionog partnera" da se prestane sa maltretiranjem porodice Milošević a da se bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović, onaj koji radnike nije obavestio da će RTS biti bombardovan, a znao je da hoće – pusti iz zatvora.

Slutim da bi Tadić i na ovo pristao samo da obrazuje Vladu; njegovi su kriterijumi – da on nema kriterijuma, o čemu, setite se, svedoči svaki put Vuk Jeremić gde god da se pomahnitali ministar pojavi.

Konačno, zašto toliko o Tadiću? Zato što nas je svojom kohabitacijom, svojom ljigavošću spram Koštunice, svojom glupošću i svojim koketiranjem sa najodvratnijim izdancima nacionalističkog korpusa – doveo u situaciju da se danas Srbija nalazi tamo gde jeste, između lošeg i goreg, između laži i zla, ni na nebu ni na zemlji, tamo gde Tadić najviše voli da obitava dok mu se udvaraju da je najbolji i najpametniji.

Neka mu bude!

Koliko Tadić živi van vremena i prostora govori njegov intervju koji je dat nakon odluke radikalsko-penzionersko-socijalističko-koštunjave Koalicije da u Beogradu formira vlast: "Ova koalicija koja se najavljuje na nivou Beograda, na nivou Srbije, apsolutno nije celovita i koherentna i ne vodi zemlju izlasku iz krize koja je dugogodišnja i mi bismo ponovo bili uronjeni u probleme devedesetih godina. Ne kažem ja da bi sada neko podigao zidove oko Srbije, ne bi bilo ni potrebe, jer bi Srbija sama izgradila nove prepreke prema svetu koji nas okružuje. Šta bi to značilo u praktičnom smislu, umesto da mi završimo Koridor 10, modernizujemo železnicu, što je teško bez fondova EU, to će uraditi neko drugi", rekao je Tadić, ne objašnjavajući kakve veze Koridor 10 ima sa Beogradom ili kakve veze sa glavnim gradom ima modernizacija železnice.

Tvrdoglavo glup, Tadić ni u najnovijem intervju ne prestaje da se udvara miloševićevskom SPS-u: "Nema nikakve dileme da je SPS prirodan partner za nacionalno pomirenje, za uspostavljanje socijalnog dogovora. Ta stranka je bila autentični predstavnik naše zemlje 90-ih godina, pobeđivala je na izborima, a nakon 5. oktobra 2000. godine, autentični predstavnik te nove Srbije je DS", rekao je on.

Sad je valjda malo jasnije zašto je Srbija ovakva.

I zašto smo dugoročno najebali: svejedno da li nam o glavi rade Dačić, Vučić, Tadić ili Jeremić.

[pesak]

http://www.e-novine.com

novine koje uredjuje pera lukovic

[100urbanihlegendi]

Da niste "malo" pretjerali s tim Petrom Lukovicem?! OHLADITE POBOGU!!!

Promijeni kanal... tj, topic.
Pesak, samo naprijed, kaci genijalne tekstove P.Lukovica!

[omar little]

UBIŠTE BRATE S OVIM!!! Što je previše - previše je!

Pa, ko tebe pita za sta? Hosh, nesh, ne morash...Voz sa teme.

[Murisno1]

ovo moreta pogledati

http://www.youtube.com/watch?v=rZPCwGpF7LY

Petar Lukovic rulzzzzzzzzzzzz

[klixober]

ovo moreta pogledati

http://www.youtube.com/watch?v=rZPCwGpF7LY

Petar Lukovic rulzzzzzzzzzzzz

LJUDINA !!!!

[pesak]

aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaahahahaaaaaaaaaaa

http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=14223

[pitt]

pesak opet zabushavas Ima li sta novo od pere?

[pesak]

ja sam malo proplupala...niti mogu da slusam, niti da citam , niti da gledam...niti da pratim. zivi mi se normalan zivot. ne mogu vise ovaj trip.
sorry

evo, ipak.




Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA

ZABOLE ME IDEJA
8. lipnja, 2008.
"Obe stranke se suočavaju sa činjenicom da neki naši lideri nisu više među nama, obe stranke imaju svoja iskušenja, imaju svoj bol, imaju svoju nesreću u sebi, ali imaju spremnost da pronađu pravo rešenje koje obezbeđuje sreću za razvoj čitavog društva."

(Boris Tadić, predsednik Srbije o zajedničkim mentalnim bolovima Socijalističke partije Srbije i sopstvene Demokratske stranke)


01*BOLESNIK SE UVEK VRAĆA NA MESTO BOLA: Čak i po slučajnim intravenoznim hrvatskim kriterijumima, Boris Tadić – nažalost Predsednik Srbije i još žalosnije predsednik Demokratske stranke – jeste specijalni medicinski primerak. Samo se iznenadnom i očekivano-razarajućom bolešću u tragovima mozga može objasniti ono što se u ćelijama svesti oblikovalo pomenutom Političkom Mešetaru u procesu kupovine miloševićevskog Otpada kako bi on, Tadić, nekako, bilo kako, svakako, po bilu koju cenu, formirao Vladu sa socijalistima, psihotički uveravajući javnost da SPS krdo Ivice Dačića europski muče i da je ta ekipa okupljena oko mrtvog Slobodana Miloševića toliko dovoljno živahna u svom mrtvilu da će se, koliko sutra, o njima govoriti kao o intelektualnoj eliti po meri Borisa Tadića.

Stvar je, u stvari, savršeno jasna: Demokratska stranka Borisa Tadića odavno je postala mega-preduzeće sa desetinama hiljada partijski zaposlenih likova; ko sve nije u tom poslovnom cirkusu – Poslovni prostori diljem Srbije, Upravni odbori stotine miliona preduzeća, Odbori, Grupe, Odeljenja, Skupštine, Namesništva, kako, bre, odjednom da Stranka ostane bez resursa, gde su ugovori, tenderi za mostove, gde su tenderi za sijalice, kamene kocke, kako da se Demokratska stranka ne ugradi u svaku beogradsku ciglu, u svaki beton, cement ili armaturu; kako da Tadić na cedilu ostavi tisuće demokratskih robova koji su radili za sebe i za stranku, kako da Tadić ode u opoziciju kad se toliko zadužio kod onih koji lako ne opraštaju dugove; kako da pristanemo da budemo poraženi kad od nas zavisi budućnost svakog od vas?

Ispravno shvatajući da 12 poslaničkih mesta Ivice Dačića rešava sve njegove probleme, uz tri mesta Arkanovog kurira koji se kliče Palma i pet mesta iz Penzionerske stranke koju predvodi Leš U Obliku Kostura (Krkobabić) kojem je vreme stalo još 1886. kad je bio u drugom pubertetu – Tadić se moždano opustio; nije mu bilo dovoljno što je prošlog tjedna, ničim izazvan, ponudio nacionalno pomirenje, već je na sednici Glavnog Odbora vlastite stranke, praćen aplauzima koji su veselo ličili na staljinističko-partijske orgije u kojima je uvek najebao onaj koji prvi prestane da aplaudira, plasirao tezu o 2 Bola za 2 partije, izjednačavajući likvidiranog Đinđića sa mrtvosanim Balkanskim Kasapinom, kao da je svaka smrt savršeno ista, kao da je Đinđić umro prirodnom smrću, a možda je po Tadiću – to stvarno bila sasvim prirodna smrt, šta je prirodnije nego kad mu ubiju konkurenta za presto?

02*BOLESNIK UVEK MOŽE BITI BOLESNIJI: Dosadna propagandna priča o tome kako Srbija mora dobiti proevropsku vladu (sa socijalistima Slobodana Miloševića), kako je imperativ da što pre uđemo u Evropu, kako ćemo ulaskom u Evropu odbraniti Kosovo, kako je najbitnije da duet Tadić/Dačić gaze krupnim koracima ka euroatlantskim integracijama, kako je bitno da Srbija ispunjava svoje obaveze prema Haškom tribunalu (evo, uhićen Stojan Župljanin, šta više hoćete, da nećete možda Mladića?), kako je najvažnije da Tadić bude točak našeg napretka a Dačić osovina pomenutog točka – ovih se dana otela kontroli; odjednom, iz Tadićevih usta, čujemo da je nešto drugo najvažnije, recimo: "Zaboravite na bivše sukobe! Stegnite ruku onima sa kojima ste se sukobljavali devedesetih godina i zajednički nađite rešenje za bolju budućnost! Ako to ne budete uradili imaćete problem sa mnom."

Kako to u praksi izgleda, Tadić nije precizirao, sem ako nije mislio na ljubavno-seksualni zanos koji ga opseda svaki put kad steže penis onima sa kojima se nije sukobljavao tokom devedesetih godina; naime, teško je da se bilo ko seća Tadića iz devedesetih godina, uspešno se sakrivao kao da je bio član podzemne Demokratske stranke Srbije (čitaj: Koštunica), teško da mu je problem da bilo kome iz SPS pruži ruku i izljubi ga kao rođenog oca kad sa tim ljudima već deceniju deli ista uverenja, danas ponavlja sve njihove priče, svejedno da li je reč o ratnim zločinima ili oprostu, ako bude trebalo da se Vlada formira – ući će Tadić u SPS kao počasni član, sve vredi žrtvovati za DS Preduzeće, jebeš Evropu, jebeš Hag, jebeš Sporazum o pridruživanju, samo da Tadić ostane na vlasti, kako naći mesta tolikim ministrima koji su već postali nestrpljivi; izbori završeni a nigde keša.
Što se "stezanja ruke" tiče, neka me Tadić unapred odjebe! Ako njegova izjava znači – a znači – da danas ponizno Miloradu Vučeliću ili Marku Miloševiću ili Ivici Dačiću ljubimo skute u hippie-peace-fazonu "Vodimo Vladu a ne rat", što prevedeno na hrvatski znači da odobrimo svaki zločin koji je SPS detaljno planirao i izvršio, svejedno da li je to Vukovar, Dubrovnik ili Sarajevo, svejedno da li je to ideja o Velikoj Srbiji, kolektivnom klanju u Srebrenici ili logorima u Prijedoru, svejedno da li je to ova ili ona masovna grobnica u Bratuncu ili Zvorniku, onda me svečano zabole ideja o zajedničkoj Vladi.

Takva frankeštajnovska Vlada u kojoj su zločinci i oni koji se ne gade na zločine – nema nikakve potrebe da se trudi da nas do Evrope povede, bez obzira na Tadićevu fizičku pretnju da ćemo, ako to ne budemo uradili, imati posla sa njim.

Šta to znači?

Da će nas lično tući ili slati savetnike tipa Krstića i Šapera u kaznene ekspedicije? Da će nas sudski goniti, maltretirati dahtanjem u telefonsku slušalicu, pretiti široj familiji ili jebavati na sex blogu Demokratske stranke?

Budući da mi na pamet ne pada da pružam ruku onima sa kojima sam se sukobljavao, dolazim u veselu situaciju da iznenada osetim svoju ličnu bol: zabole me nježnik za Borisa Tadića!

Jedva čekam njegov sledeći, preteći potez!

[pesak]

Kraj za “Feral Tribune”?

NIŠTA VIŠE BAČVICE

Kroz desetljeće i pol svoga postojanja Feral Tribune pisao je o temama o kojima su drugi mediji šutjeli. Otkrivao je istine koje su drugi prikrivali. Iznosio je stavove od kojih su drugi zazirali. List i njegovi novinari u tih su petnaest godina dobili više međunarodnih priznanja i nagrada nego cjelokupno hrvatsko novinstvo u cjelokupnoj svojoj povijesti...Za čitaoce e-novina, prenosimo tekst iz poslednjeg broja “Ferala”, uz obaveštenje da ćemo nekoliko narednih nedelja/tjedana na našem portalu redovno objavljivati tekstove, vijesti, novosti i sve ostalo vezano za sudbinu najpoznatijeg nezavisnog tjednika...


Nakon više od petnaest godina Feralovoga redovitog tjednog izlaženja, pred sobom imate zadnji broj. Usprkos tome što je kroz proteklu godinu list imao stabilnu nakladu, usprkos tome što su redakcijski troškovi i troškovi proizvodnje svedeni na minimum, zbog nagomilanih financijskih teškoća - koje su se kumulirale kroz duže razdoblje - te naprasno i jednostrano prekinutih pregovora (za koje smo vjerovali da su praktički dovršeni) s potencijalnim poslovnim partnerom, Europapress holdingom, nismo više u mogućnosti izdavati tjednik. Novinari i urednici Ferala suočili su se s teškoćama koje se u ovome trenutku pokazuju nepremostivima.
Prije nego nas naivni, ili zlobni, svejedno, otpile kao "tržišno neuspješne" - a zasigurno hoće, jer što bi osim "tržišta" moglo biti presudno za opstanak u Hrvatskoj?! - prigoda je da po tko zna koji put upozorimo na karakter toga "tržišta" i profil "uspjeha" koji je na njemu dopušten, ali i na konfiguraciju hrvatske medijske scene, iznikle iz logike "tržišta", na kojoj, čini se sasvim razumljivo, nema mjesta za Feral.




SANITARNI KORDON: Poznato je da ovaj list, bez obzira na pristojnu nakladu, i to uz činjenicu da je 20 posto skuplji od konkurencije, od svoga pokretanja nema oglasa, jer je marketinška industrija, u skladu s uzusima koji vrijede na "tržištu", procijenila da ga ne može disciplinirati ni kontrolirati. Poznato je da ni prema jednom drugom mediju u ovoj zemlji oglašivači nisu postavili tako neprobojan sanitarni kordon. Poznato je također da u "regularnim" tržišnim okolnostima novine ostvaruju natpolovični dio svojih prihoda od oglasa, pa je tjednik koji živi isključivo od broja prodanih primjeraka - bez obzira na veličinu čitalačkog tijela - po definiciji osuđen na propast.

Nije to dakle otpravak na marginu, što bi bila relativno komotna pozicija, nego osuda na nepostojanje, jer u Hrvatskoj je margina poželjna samo ako od sebe ne daje znake života. Međutim, nismo više naivni da bismo imali iluzije oko "tržišta": sektaška marketinška politika samo je instrument vladajuće političke i ekonomske oligarhije, oruđe pomoću kojega će nekadašnji politički teror biti zamijenjen onim "slobodnoga tržišta".

U niz navrata pokušali smo za taj problem senzibilizirati javnost, naročito strukovne organizacije, ali bez uspjeha. Hrvatsko novinarsko društvo zadržalo se na uopćenim frazama o tome kako "oglašivači sve više utječu na uređivačke politike", pazeći da kakvom neopreznom inicijativom ne naruši poslovični konformizam, s članstvom koje se doslovno trese od straha pred vlasnicima medijskih korporacija, jer im o njima, eto, ovisi egzistencija.




I zbilja, "uređivačke politike" više i ne postoje kao iole autonomne činjenice. O njima se više i ne raspravlja iz perspektive novinarskog zanata i kreacije. One su puki produkti interesa vlasnika i njihovih partnera i sponzora, gdje se - sada već bez ikakvog novinarskog otpora - intervenira na dnevnoj bazi. Prije dvije godine na ovim smo stranicama postavljali pitanja koja su nam se činila dramatičnim:

"Postaje li novinarstvo ambalaža za oglase? U kolikoj je mjeri marketinška industrija preuzela kontrolu nad prioritetima i razvojem novinarske struke? Kolika je izvjesnost da će se, nakon mnogih desetljeća služenja raznim političkim ideologijama, žurnalizam i propaganda ponovo - ovaj put 'bezbolno' - stopiti u jednu te istu profesionalnu djelatnost, sada na prividno bezideologijskim osnovama? I koliko je ta 'dezideologiziranost' uistinu lišena političkih utjecaja?"

U međuvremenu, upitnici su se uspravili u uskličnike: stvari su se promijenile utoliko što su vlasnici medija postajali i vlasnici oglasnih agencija, najveći oglašivači postali su pak vlasnici novinske distribucije, interesi su preprženi s više strana, ostvarena je kohabitacija "do groba", a predstavnicima vladajuće političke elite - koji su sve to omogućili - na novinskim stranicama, radijskim i televizijskim kanalima pjevaju se ditirambi bez kraja i konca. Izbori se ovdje dobivaju ako se osigura potpora vodećih medijskih koncerna, uz odgovarajuće protuusluge, dakako. Sve je podređeno "tržištu".




HRVATSKI PARADOKS: U tom kontekstu ostvaruje se hrvatski paradoks: sve agresivnija medijska ekspanzija dovodi do sve većeg sužavanja javnog prostora. Raspolažući sa sve više medija, Hrvatska - za vraga - postaje sve manje slobodna zemlja. Jer mediji u svojoj jednoobraznoj šarolikosti više ne provociraju dijalog, nego su zamišljeni takvima da perpetuiraju isključivo "poželjne" vrste informacija i mišljenja, kao što revijalnim stranicama i televizijskim programima defiliraju samo "poželjni" medijski intelektualci.

Temeljna svrha insistiranja na "obilju" i jest da se ne primijeti ono što je iz njega odstranjeno. Novine već duže vrijeme nisu generatori kritičke misli, već idealni poligoni za njezino pripitomljavanje. Cenzura više nije interventna, nego sistemska. Sasvim rijetki nezavisni mediji i pojedini internetski portali postali su spasonosna mjesta gdje će se objaviti nedopuštene informacije i stavovi, strukturno nalik nekadašnjim "samizdatima". Samo u zadnjih mjesec dana Feral je objavio pet priča koje su bile doslovno zabranjene u redakcijama vodećih domaćih dnevnih listova, pa su nam ih tamošnji frustrirani novinari ilegalno doturili, a ticale su se visokorangiranih pripadnika političke, gospodarske i pravosudne nomenklature. Kao i devedesetih - ali sada bez rata, Tuđmana i žestokih nacionalističkih naboja - Feral bi danas mogao temeljiti svoju cjelokupnu uređivačku politiku na cenzuriranim člancima sa sve bogatije medijske scene. Samo što "tržište" to neće prihvatiti, logično, jer je ono i uspostavilo cenzuru.

Diktatura tzv. "slobodnog tržišta" realizira se, dakle, u Hrvatskoj tako što se ono ne ukazuje ni kao slobodno, ni kao tržište u smislu elementarnog fair-playa i tradicionalnih liberalnih standarda. "Tržište" koje je skrojeno i modelirano prema interesima političkih i ekonomskih moćnika zapravo je predložak za masovno ispiranje mozga - ideološko trovanje nečim što "nije ideologija", nečim što je "proizvodnja sadržaja", kako to vole reći kreatori korporacijskih manifesta - tim više što tu formalno vrijede zakoni slobodnoga natjecanja i jednakih šansi za sve.




I dakako, kad vas marketinška industrija s političkom potporom jednostavnim komesarskim potezom izbaci iz igre, vjernici novoga doba slavodobitno će vas proglasiti poslovno neuspješnim. "Tržište" je tu sasvim neumoljivo, "tržište" je zadano da iznjedri dodatne uspjehe izabranim monopolistima i skutrenoj armiji njihovih poslušnika: svako obrazloženje njegovih "učinaka" svodi se na goli cinizam.

(Tu valjda vrijedi podsjetiti da živimo u zemlji gdje se "uspješnost", kao pokazatelj društvenoga etabliranja, i inače mjeri čudnim parametrima. Ovdje optuženik za najgora ratna zvjerstva biva izabran za zastupnika u parlamentu, dok najpopularniji estradni fašist, u organizaciji političke vlasti, drži crnu misu na središnjem zagrebačkom trgu, pred desecima tisuća ljudi, i to na bini koja je okićena golemim oglasnim panoima brojnih sponzora: marketinški magovi nemaju predrasuda prema širiteljima mržnje, nego prema "radikalizmu" onih koji se tome suprotstavljaju.)

Čvrsto spareni triling političke, ekonomske i medijske sile, uz poznate tranzicijske blagodati, funkcionira danas (neka nam bude dopuštena ta mrka fraza, obećavamo da je zadnji put) kao svojevrsna zločinačka organizacija, a u Hrvatskoj - koja je dovoljno mala da se zagadi u frapantno kratkom razdoblju - perjanice toga trilinga dadu se sasvim jasno pojedinačno locirati.

Postojeća medijska arhitektura, uostalom, najviše i podsjeća na posljedice djelatnosti građevinske mafije (pa nije ni čudo da ti poslovi sve češće idu jedni s drugima): "staništa" su sve nekvalitetnija i sve kričavije obojena, betonizacija ne posustaje, okoliš je trajno devastiran, ali profiti su zajamčeni, i to samo za izabranu skupinu. Svaki novi uspjeh možemo promatrati kao spomen upozorenja na ono što je zbog njega uništeno.

Zato "medijsko tržište" na hrvatski način, umjesto uobičajenih liberalnih refrena, podrazumijeva reket, ucjenu, političku klimoglavost i duboko poštovanje prema već konstituiranim tvrđavama moći. "Prilagoditi se tržištu" u takvim okolnostima znači pristati na toliko kompromisa da je u pravilu neizbježno izdati osnovna načela novinarske profesije, ako to još išta znači.

Feral Tribune, jasna stvar, nije bio spreman na takvu prilagodbu. Nije "pravilno osluhnuo duh vremena", što bi rekli oni analitički zlobnici. Sasvim je razumljivo što je propao "na tržištu". Hrvatska zbog toga neće postati bolja, ali će biti "tržišno" još zanimljivija.




TRAGIKOMIČNI PREGOVORI: Svi su se ti elementi kristalno jasno pokazali i kod tragikomičnih pregovora s Europapress holdingom, u koje smo se upustili nošeni naivnom vjerom da je "unutar sustava", bez oglasnih opterećenja, moguće zadržati uređivačku autonomiju, te da bi moćna medijska kompanija - jedna od dviju koje su zaposjele praktički cjelokupnu scenu - mogla iskazivati stanovitu sklonost prema emancipaciji društva.

No, medijske korporacije u Hrvatskoj - dvije, kažemo, koje su zaposjele cjelokupnu scenu - očito funkcioniraju na principu apsolutne lojalnosti (do toga da glavni urednici ispisuju komitetske pamflete protiv vlastitih novinara ako ovi rogobore štogod glupo protiv vlasnika), pa su u EPH-u vjerojatno ispravno shvatili kako razina lojalnosti u Feralu neće biti takva da zajamči "uspješne poslovne rezultate". (Ako pišeš o Todorićevu Agrokoru, recimo, radiš izravno protiv "uspješnih poslovnih rezultata", a ne možeš biti novinar ako ne pridonosiš uspjehu kompanije, što znači da si novinar uglavnom po tome o čemu ne pišeš, eto toliko je to složena problematika...)

Pregovori s EPH započeti su još prije četiri godine na inicijativu Ninoslava Pavića. Od tada, sve je teklo sporo ali verbalno glatko: pomoć u vidu kredita i odgode plaćanja tiska u Slobodnoj Dalmaciji trebala je biti pretvorena u vlasnički udio EPH, jer je pod drugim okolnostima ne bismo prihvatili, zajamčena je uređivačka autonomija postojeće redakcije, iskazano je oduševljenje ponuđenim konceptima, a prošloga ljeta čak je i potpisan predugovor, te ovjeren kod javnoga bilježnika.




I onda, kad je sva "papirologija" napokon zgotovljena, nastao je - muk. Vlasnici i menadžeri kompanije uspješno su izbjegli svaki pokušaj da se s njima stupi u kontakt. Na pismeni upit da odgovore jesu li odustali od potpisivanja već pripremljenog ugovora - odbili su se izjasniti, kao da ga nisu ni primili. Niži činovnici, koji su dotad tražili bilance, biznis-planove i osnivačke akte, proglasili su se "nenadležnima". Kada smo shvatili da se radi o jednostranome prekidu pregovora, pa još lišenom elementarnoga bontona, pokušali smo logički objasniti čitav proces, ali bez naročitog uspjeha, osim konstatacije da smo se zatekli u nekoj vrsti dužničkoga ropstva, onemogućeni da kontaktiramo s bilo kojim potencijalnim partnerima.

Tek, moglo bi biti ovo: budući da s Feralove strane tokom pregovora nije inzistirano ni na čemu drugome osim na uređivačkoj autonomiji redakcije, jer su nam svi ostali uvjeti bili više-manje irelevantni, jedino je logično da se baš ta uređivačka autonomija ispostavila kao problem za EPH, mada su je energično podržali. Ako je pak to točno, a bit će da jest, onda to znači da su pregovori propali točno u trenutku kada su započeli. Zašto su onda uopće započeti?...

Teško je o tome suditi, jer nije lako ulaziti u motive histerije, bila ona stvarna ili hinjena. Jedno je, međutim, sigurno: začetak, tok i okončanje pregovora s Feralom spada u jedan od podlijih uspjeha najmoćnije medijske korporacije u Hrvatskoj.

Kroz desetljeće i pol svoga postojanja Feral Tribune pisao je o temama o kojima su drugi mediji šutjeli. Otkrivao je istine koje su drugi prikrivali. Iznosio je stavove od kojih su drugi zazirali. List i njegovi novinari u tih su petnaest godina dobili više međunarodnih priznanja i nagrada nego cjelokupno hrvatsko novinstvo u cjelokupnoj svojoj povijesti.

Čitateljima, bez kojih toga ne bi bilo, zahvaljujemo na vjernosti i nesebičnoj podršci.

Redakcija Ferala učinit će sve da, što prije to bude moguće, iznova pokrene list.




PS:
S. U tjednima pred nama, kada se Feral Tribune neće pojavljivati na kioscima, Petar Luković nastaviće da piše kolumne za Feral, kao da je sve savršeno regularno; pod bannerom Ferala svakog četvrtka, dok Feral opet ne počne sa radom, tekstove Petra Lukovića možete čitati na web-portalu: http://www.e-novine.com, čiji je glavni urednik – Petar Luković. Na istom mestu obaveštavaćemo vas o situaciji oko Ferala; recimo, hoće li se i kad u štampanom obliku opet pojaviti na kioscima diljem Hrvatske i rahmetli SFRJ. U slučaju da želite da sa Petrom Lukovićem kontaktirate, iskoristite mail: [email protected]

[pesak]

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
IGROKAZ
15. lipnja, 2008.

01: BLIC JE OVLAŠĆEN DA OBJAVI DA SE TADIĆ I DAČIĆ ZABAVLJAJU: Srpski politički igrokaz oko formiranja buduće Nove Vlade, da se ne zezamo, ušao je u onu bolesniju fazu kad sasvim svejedno izgleda čije će vime oralno tetošiti Ivica Dačić, lider ovdašnjih socijalista i, da ne bude zabune, najvažniji čovek u ovoj izjebanoj državi; nadahnut praktičnom devizom da nije važno da li je krava Tadićeva ili Koštuničina, Dačić je nedeljama u matematičkom procesu pojašnjavanja čija krava daje više mleka – pa ovih dana, u opštoj medijskoj nesreći, prisustvujemo transparentnim javnim licitacijama.

U očajničkoj želji da svog budućeg polnog partnera zadovolji na svaki orgazmički način, Tadić je – javljaju preko DS filijale koja se zove Blic i čiji partijski zadatak na takav impresivan asshole način nije obavljala ni Politika još od početka devedesetih godina – drugu Ivici ponudio da dobije mesto vice-premijera, još jednog potpredsednika Vlade, ministra policije, ministra prosvete, ministra za nešto socijalno (kako bi se zadovoljila umiruća Penzionerska Stranka), ministra za nauku, ministra za infrastrukturu... a ako bude trebalo, Tadić će im dati ministra pravde, ministra za poljoprivredu, daće im sve, samo da se SPS prikloni Tadićevoj Organizaciji koja bi nekako/svakako morala da ostane na Vlasti, ultimativno, po svaku cenu, u protivnom, obavešteni smo, ništa od europskih integracija, ništa od viznog režima, ništa od boljeg standarda, ništa od mafijaških vizija Mlađana Dinkića, ništa od Boki Takija koji više ne zna šta je: da li je on samo Predsednik države, Predsednik Demokratske stranke ili tek Jedini Pregovarač koji odlučuje o našoj svekolikoj SPS budućnosti?

002: BLIC JE OVLAŠĆEN DA OBJAVI DA TADIĆ VIŠE VOLI DAČIĆA NEGO ŠTO DAČIĆ VOLI TADIĆA: Šarmantno dementni Tadić pogubio je sve kriterijume koje, jebiga, nikad nije ni imao: kad nije uspeo miloševićevske klonove preko noći da osvoji pričom o oprostu, nacionalnom pomirenju, zajedničkom bolu glede 2 smrti za 2 partije – čovek se analno otvorio: ponuditi mesto policije Socijalističkoj partiji isto je kao kad biste Pahomija poslali u muški dečji vrtić ili Dinkića zatvorili u trezor; još kad se na tom mestu pominje netko kao izvesni Dušan Bajatović, poznat kao džepni Šešelj, po količini specifičnog ludila koje se spontano širi svaki put kad čovek počne da se bavi nekrofilijom, opsednut mrtvim Đinđićem koji ga iz groba uzbuđuje.

Čak i da nije istina – mada su Tadićevi kriterijumi dokučivo racionalni – sam pomen da bi Bajatović mogao biti ministar policije, poništava svaku priglupu DS reklamu iz dueta Nebojša Krstić/Sršan Šaper da su se socijalisti promenili, danas je, bre, to evropska partija, sve levičar do koljača, sve zločinac do euroentuzijaste, sve demokrata do socijalista, ne zna se gde počinje Tadić a gde u vimetu završava Dačić!

Ali, kaže odlično obavešteni Blic koji predano uređuje Kabinet Druga Tadića – kad jednom budemo zajedno, radili zajedno, mi, demokrate zajedno, i, mi, socijalisti zajedno – sve će to biti nevažno zajedno, jer priželjno radimo na istom finansijskom zadatku: kako da od vas glupaka koji ste glasali otmemo što više para, da vam pokažemo koliko smo Svi Na Istom Tadićevom Putu, druže Borise, mi ti se kunemo/ da sa tvog ludačkog puta ne skrenemo.

A skrenuli smo. Već.

003. BLIC JE OVLAŠĆEN DA OBJAVI DA SVI MORAJU BITI PRESREĆNI KAD SE FORMIRA PROEUROPSKA VLADA TADIĆA & DAČIĆA: Kad je u emisiji "Utisak nedelje" Olja Bećković, kćer na Matiju B, inspirativno ispitivala svoje goste pitanjem koja je to "mera slavlja" kojom će lično proslaviti stvaranje ove Prirodne Koalicije između Demokratske stranke & Socijalističke partije Srbije, uglavnom su svi gosti priznali da je to "jedini izlaz" za današnju Srbiju, da nema druge alternative, da se s tim rešenjem, uprkos ličnom gađenju, moramo globalno diviti.

Inspirativno zgađen samom verbalnom činjenicom da nekom pada na pamet da reči "slavlje" i "Vlada" dovede u ljubavni kontekst, naročito kad su tu Boki Taki i njegov švaler Dačić, automatski sam se prebacio u praktičnu situaciju u kojoj je Ivica Dačić vice-premijer a pomahnitali Bajatović ministar policije; koja je to mera trpljenja da čovek pred takvim funkcijama zaćuti i sebi prizna da je ovo "manje zlo" kad je svako zlo, čak i najmanje, tako zloćudno da prirodno ima potrebu da se pretvori u "veće zlo".

Da prevedem na jednostavni hrvatski: formiranje ovakve DS & SPS Vlade hibridni je oblik onoga što bi nam dali Koštunica & Nikolić & Dačić u menage-a-trois dogovoru; gotovo da nikakve razlike nema; isti nježnik, drugo pakovanje; finally, zar nije bolji original od falsifikata?

Ah, da.

Da preko Ferala odgovorim Olji Bećković o "meri slavlja" glede Nove Vlade: sasvim svejedno, my dear! Tadić, Dačić, Nikolić, Koštunica, Drašković, Jeremić – who really gives a shit?

Sve što se u ovoj zemlji bude zvalo "Vladom", svejedno da li je na lokalnom ili republičkom nivou, isti je qurac: demokratska većina u Novom Sadu danas je promptno smenila 657 direktora svih Javnih Preduzeća; revanširali im se u Leskovcu – tamo je radikalska većina smenila svih 656 direktora i zamenika direktora i pomoćnika direktora; sutra će u nekom drugom gradu sve početi iz početka: ukidamo vodu, ukidamo kanalizaciju, sve počinjemo od nule, jer smo Mi Na Vlasti, Može Nam Se, Ko Vas Jebe!

Jer ovo je Srbija koja kao da se rukovodi pesmom mojih favourite The Mojomatics: "Complicate My Life"!

Dok Blic ne kaže šta nam je činiti!

PS. U tjednima pred nama, kada se Feral Tribune neće pojavljivati na kioscima, Petar Luković nastaviće da piše kolumne za Feral, kao da je sve savršeno regularno; pod bannerom Ferala svakog četvrtka, dok Feral opet ne počne sa radom, tekstove Petra Lukovića možete čitati na web-portalu: http://www.e-novine.com, čiji je glavni urednik – Petar Luković. Na istom mestu obaveštavaćemo vas o situaciji oko Ferala; recimo, hoće li se i kad u štampanom obliku opet pojaviti na kioscima diljem Hrvatske i rahmetli SFRJ. U slučaju da želite da sa Petrom Lukovićem kontaktirate, iskoristite mail: [email protected]

[pesak]

Pera Luković za e-novine.com:

Ekskluzivno:

SONJA LIHT, AMBASADORKA SRBIJE U AMERICI!

Formiranjem Vlade Nacionalnog Pomirenja (DS + SPS) započela je Faza Zahvalnosti: sad se valja odužiti svim ljudima koji su poslednjih godina do poslednjeg atoma ljubavi stajali uz Borisa Tadića, objašnjavajući nam koliko je Predsednik vizionar i uglavnom Genije. Prva na listi zaslužnih jeste Sonja Liht, danas još uvek šefica Fonda za političku izuzetnost, a već uskoro, čim Srbija prekine diplomatsku samoizolaciju - ambasadorka Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama!

Piše: Petar Luković

Vest iz krugova bliskih Borisu Tadiću - da će Sonja Liht u idućem ambasadorskom mandatu u Vašingtonu zameniti Ivana Vujačića - nije nikakvo iznenađenje za onu javnost koja prati njene pravoverne medijske nastupe; već godinama, Sonja Liht kao da ne liči na onu Sonju Liht iz perioda vlasti Slobodana Miloševića, kad je bila prepoznata i proglašena za jednog od najvećih „srpskih neprijatelja” jer je u to vreme vodila Fond za otvoreno društvo (Soros fondaciju). Vredi podsetiti da je, tačno pre deset godina, Fond za otvoreno društvo bio zabranjen i zatvoren, ali da je međunarodni pritisak bio takav da je čak i Slobodan Milošević morao da popusti pred zahtevima da Fond nastavi da normalno radi.

Onog časa kad je prestala da se bavi Fondom i prešla u NVO sektor, Sonja Liht je, relativizujućim izjavama i pomirljivošću svojstvenom tadićevskom karakteru, započela novu političku karijeru: otvoreno je kritikovala LDP, hvalila Demokratsku stranku, tvrdila da su sve vrste „ekstremizma“ podjednako opasne, naprosto zaboravila na godine kad je bila meta miloševićevskog režima koji je prezime Soros koristio ko vrstu default-lakmusa u prepoznavanju neprijatelja. Nekako u isto vreme, uz novu Sonju Liht isplivao je njen suprug, Milan Nikolić, proglašavajući se za „političkog analitičara” što je, u prevodu, značilo da je postao rado viđen gost u različitim B92/RTS emisijama gde je, obično na najnesrećniji način, bledo i nevešto, pokušavao da nam objasni ono što svi znamo.

U međuvremenu je Lihtova ušla u okršaj sa osam nevladinih organizacija koje su od Brisela zahtevale da nastave pritisak na Beograd, naročito oko saradnje sa Hagom; za Radio B92 rekla je da je iznenađena stavom pojedinih nevladinih organizacija koje su od EU zatražile da ne odustaje od pritisaka na Beograd. U pismu koje su uputili Helsinški odbor za ljudska prava, Institut za otvoreno društvo, Komitet pravnika za ljudska prava i Beogradski krug navodi se da bi nastavak pregovora sa EU, pre nego što budu izručeni ratni zločinci, „verovatno uništilo politički kredibilitet Unije i njenih predstavnika u Srbiji”. Reagujući na zahtev, Sonja Liht je rekla da je inicijativa potpuno pogrešna, jer se ovakvim saopštenjima pomaže protivnicima saradnje s Hagom i ulaska Srbije u EU.

- Ovih dana sam slušala gospodina Mišela Fušea, koji je bio ministar za EU, sigurno nije manji Evropljanin od navedenih nevladinih organizacija, a čovek ima potpuno drugačiji stav prema tome kako Evropa treba da se ponaša i prema Srbiji i prema ovom problemu. I sama sam zatečena i zapanjena. Ne razumem kako je moglo doći do kratkovidog pristupa ovih organizacija koje su se u velikoj meri i u različitim fazama zalagale za što bržu evropeizaciju Srbije - kaže Lihtova.

U intervjuu za „Standard“ prošle godine, Lihtova je rekla: „To što se u mnogo situacija moje mišljenje razlikuje od mišljenja nekih poznatih ljudi u nevladinom sektoru, ne znači da sam prešla na drugu stranu. Jedna osoba, neću pominjati imena, nemojte me ni pitati, povodom jedne moje izjave, rekla je da sam prešla na drugu stranu. Bila sam kritična prema stvarima za koje se smatra da se ne smeju kritikovati.“
„Pridajete mi veliki značaj. Borila se jesam, ali u vašim komplimentima ima i preterivanja. Priznaću vam, ja sam šizofreničarka, ali mislim da tu bolest još mogu da kontrolišem.“
*Šta niste smeli da kritikujete?

- Izjavila sam da su napadi na Borisa Tadića, kad je izabran za predsednika, krenuli odakle sam najmanje očekivala. Kada mi je rečeno: „Prešla si na drugu stranu“, odgovorila sam: „Kod vas manihejaca očigledno samo postoji crno-bela strana. Kod mene to nikad nije bio slučaj.“

*Da li vam prija što vas vezuju za tzv. ženski četverac zajedno sa Sonjom Biserko, Natašom Kandić i Biljanom Kovačević Vučo?

- Loše obavešteni mogu da me vezuju za šta god hoće. Ne pripadam nijednom krugu koji biste mogli da omeđite. Od šezdesetih imam disidentsku prošlost. Pre toga je za mnoge tvrde kritičare nacionalizma i Miloševićevog režima sve bilo u redu, a neki su i služili u tadašnjim državnim institucijama. Ja nisam nikad.

Na jednoj od konferencija, u trenutku žute minute, rekla je: „Pridajete mi veliki značaj. Borila se jesam, ali u vašim komplimentima ima i preterivanja. Priznaću vam, ja sam šizofreničarka, ali mislim da tu bolest još mogu da kontrolišem”, jednog trenutka iskrenost je savladala Sonju Liht.

Konačno, u najnovioj fazi svekolike podrške Tadiću, Lihtova je gostovala na domaćem terenu, na Radiju B92, gde je pokušala da pojasni šta je, u stvari, Boris Tadić, hteo da kaže:

*Kad govorimo o tome da je predsednik SPS umro, šta mislite o izjavi predsednika Srbije i Demokratske stranke Borisa Tadića koji kaže da su i Demokratska stranka i SPS podjednako u bolu?

Sonja Liht: Nije rekao podjednako, izvinite, reč podjednako ja nisam čula, ja sam čula da je to tako... može da se presluša ponovo, on je govorio o bolu i jedne i druge stranke, nije rekao podjednako, to je vrlo značajna reč. Podjednako bi značilo identifikacija dva gubitka. Koliko sam ja shvatila iz celog govora, ali iz te rečenice to nije uradio, on je konstatovao da i jedna i druga stranka imaju svoju bol. Naravno da oni ne mogu da se uporede iz mnogo razloga, pre svega zato što Demokratska stranka gubitak Zorana Đinđića sigurno doživljava kao najveću traumu koju je doživela u svojoj istoriji, ali ona je imala i drugih trauma, a te traume su se događale devedesetih godina u borbi sa režimom Slobodana Miloševića. Dakle, ona ima niz bolova, da tako kažem, od kojih je sigurno najveći i nemerljiv gubitak premijera i predsednika stranke. Međutim, mi moramo da shvatimo da je i odlazak Slobodana Miloševića bio tragičan, umreti u zatvoru sam samcat, kada ste inače potpuno bespomoćni, jer o vama brine jedan sistem, pa onda u jednom trenutku taj sistem očigledno negde omaši i čovek umre bez ikoga oko sebe i ičega, bez obzira na sve što je on radio, a radio je jako loše stvari pre svega za ovu zemlju, pa i za ceo region, za sve nas. To jeste isto tragedija.

Šlihtovski rečeno!



UPOZNAJTE AMBASADORKU

Sonja Liht rođena je u Subotici, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirala je sociologiju, a magistrirala sociokulturnu antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bila je dugogodišnja istraživačica na Institutu za međunarodnu politiku i privredu, kao i na Instititu za evropske studije. Sredinom osamdesetih godina, aktivnije se uključuje u javni život, osnivajući više nevladinih organizacija, a 1991. dolazi na čelo Fonda za otvoreno društvo, gde će ostati do 2003. godine. Za vreme njenog mandata, Fond je podržao približno 20.000 različitih projekata i u njih uložio više od sto miliona dolara.

Od 2003. godine, Sonja Liht je predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, a istovremeno učestvuje u radu upravnih odbora više uglednih međunarodnih i domaćih institucija. Dobitnica je, između ostalih, Nagrade za mir Socijalnog foruma Socijaldemokratske partije Švedske (1992), Hirošima nagrade za mir (1993), Nagrade za mir Evropskog rektorskog kluba (1995), Nagrade Alber Švajcer instituta za ljudska prava i borbu za humanije društvo (1998), Nagrade za toleranciju Ministarstva za ljudska prava i manjine državne zajednice SCG (2005), Pro Merit ordena Saveta Evrope za izgradnju civilnog društva i demokratije u Srbiji i Jugoistočnoj Evropi. Ovih dana je dobila nagradu MDG3 baklja od istoimene danske kompanije.

[pesak]

„Feral Tribune“:
Pero s onog svijeta

SRBIJA U KONČAREVU!

Kako da Boki Taki odbije Palmu kad ga ovaj pogleda svojim tečnim pogledom koji podseća na Waterpark ili na Zoološki vrt? Da li biste odbili tužnog gorilu? Usamljenog nilskog konja? Bika Koji Sedi? Apsolutno ne. Demokratska stranka iskonski ali životinjski sledi svoje jagodinske prioritete.Piše: Petar Luković
Photo: Nenad Stojanović



0517 ILI KAKO JE BORIS TADIĆ PLEMENITO RAZUMEO FOLKLORNU ŽICU VOJISLAVA KOŠTUNICE: Pomešaj ove noći crnu i zlatnu/ Po mojoj koži slikaj kao po platnu/ Diraj me usnama po telu i vratu/Pa onda stavi me u ram/ Da znam da tebi pripadam


Ideološka dilema Demokratske stranke: tko će biti na čelu Političkog saveta nakon objavljene ljubavne veze sa socijalistima – da li mladoliki marksista Dragoljub Mićunović ili hegelovska (m)učenica Seka Aleksić naoružana ničeovskim stihovima u grudnoj rimi gde sve drhti od golog nihilizma, rešena je onog dana kad se formirala najnovija Vlada Srbije, ali ne u Beogradu, već u selu called Končarevo, negde-u-pizdi-materini-a-tako-blizu-Jagodine, gde se tokom celodnevnog zabavno-muzičko-praseće-sportskog programa okupio Cream Of The Ice Cream ovdašnjih političkih mešetara, presrećnih što su pomogli formiranju „proeuropske vlade”, na čelu sa ministrom policije, Ivicom Dačićem, koji je, gle, najvažniji u seriji štancovanih a uniformisanih potpredsednika Vlade.




Šefica Političkog saveta DS: Seka Aleksić

Prisustvo sisate folk umetnice, Seke Aleksić, koja je na fudbalskom stadionu pred deset tisuća pomahnitalih domorodaca objasnila potrebu Srbije da Evropi, kao ličnu žrtvu, podari dve tone sopstvenih nesilikonskih grudi – u posebnu vrstu metodološke ekstaze bacilo je Borisa Tadića koji se u Končarevu, vaistinu, osećao kao da se preziva Staljin koji posećuje kolhoze, tapše decu po glavi, ljubi se sa lokalnim stanovništvom i, uopšte, u košulji sa kratkim rukavima, kao da je na izletu a jeste, pokušava da se predstavi kao Vladar Kojeg Narod Voli.

Činjenicu da je čitav Cirkus u Končarevu organizovao niko drugi nego Dragan Marković Palma – nekadašnji najbolji Arkanov sluga, besprekorni član Ražnatovićeve stranke, već godinama kao gradonačelnik vlasnik Jagodine i života svih njenih stanovnika – Boris Tadić nije razumeo kao problem već kao pohvalu sebi: ako je njegov prijatelj Palma u stanju da u Jagodinu dovede dvanaest ambasadora i Seku Aleksić, a da istovremeno, arkanovski tolerantno, podrži Vladu Srbije, onda je Palma srpski uzor.

Ne mora Dragan M. Palma da zna tko je Beethoven; još manje tko je Chopin ili Mozart; dovoljno je da se Palma zaljubio u Borisa, Borisa upoznao sa Sekom Aleksić, Seka Aleksić podržala Vladu, tko se još seća Mićunovića kao predsednika Političkog saveta?

A umeo je Boris Tadić da se smeje Vojislavu Koštunici, koji je ispred Skupštine organizovao koncert Cece Ražnatović; znala je Demokratska stranka da se podsmeva folklornim DSS implantima, da tvrdi da nikad, nikad, nikad, a posebice never ne bi ništa slično učinila. Ali, jebiga, kako da Boki Taki odbije Palmu kad ga ovaj pogleda svojim tečnim pogledom koji podseća na Waterpark ili na Zoološki vrt?

Da li biste odbili tužnog gorilu? Usamljenog nilskog konja? Bika Koji Sedi? Apsolutno ne. Demokratska stranka iskonski ali životinjski sledi svoje jagodinske prioritete.


Na licu mesta: Restoran „Reka“, Zemun
STRIPTIZ BORISA TADIĆA

Tekst anonimnog svedoka iz restorana „Reka“ preuzet je sa komentara na blogu B92, a u detaljima potvrđen pisanjem beogradskih tabloida koji su sa ovog happeninga na Vidovdan imali ekskluzivne fotoreportaže...

Odmah iza mene, u restoran je ušao Bajaga. Tražio sam profesore na proslavi šezdeset godina Stomatološkog fakulteta, a onda primetih Dinkića koji maše Bajagi. Pored Mlađana, sedeo je iscrpljeni Boris Tadić, a pored njega, zamišljeni Mirko Cvetković... znači on – premijer. Znao sam! Sa njima su još za stolom sedeli Srđan Šaper i Kiki iz Pilota...
Veče je teklo veselim tokom. Dok su za našim stolom svi bili počastvovani ovim prisustvom a pogotovo ugledni viziting profesori iz sveta, trudeći se da sakriju iznenađenje zbog neobičnosti situacije, jer nemaju često prilike da večeraju u istoj prostoriji kao i predsednici država (gde oni žive?), muzika je bivala sve glasnija, a atmosfera sve prisnija. Na poziv muzike, Bajaga je odsvirao – hajde, Bože, budi drug pa okreni jedan krug, na oduševljenje publike, a intoduction za strance je bilo: You know, this is a famous rock star in Serbia....
Zatim je Bajaga prozvao Kikija: Another Serbian rock star. Kiki je insistirao da mu se pridruži i Šaper, Another rock star and now owner of biggest advertising agency and president's adviser for probably all kind of questions. Mlađo, Mlađo odjekivalo je „Rekom“, kada ga je Šaper najavio. Ovaj se nije mnogo dvoumio i hitro je zaskočio gitaru. Well, this is ex-Governor of the National Bank of Serbia, ex and future Minister of Economics and songwriter. Čak i meni zvuči neverovatno! We saved the best for last: eto ga i Tadić, kao frontman i najveća zvezda izlazi poslednji i u duetu sa Mlađom peva: Zamisli život u ritmu muzike za ples. Neverica. Svi su u ekstazi, stranci pogotovo...
Za našim stolom, na pola metra od raspevanog BoTe đuskao je (za njega je čudno i da aplaudira) čuveni profa svetskog ugleda, ciriška verzija springfildskog Mr. Bernsa, jedan od najproduktivnijih i citiranijih autora u oblasti implantologije, surova švajcarska mašina bez ekspresije i emocija... Ne mogu vam dočarati njegov izraz lica, kad je, sada već totalno raskvašeni predsednik oteo salvetu iz tanjira ovog profesora i obrisao svoju znojavu glavu i vrat!
Totalna neverica! U stvari, prava totalna neverica se desila kad je naš Lepi Predsednik, da se ne bi provlačio kroz gužvu, čučnuo ispod stola i presvukao košulju! „He’s changing his shirt, he’s changing his shirt“ – vikao je Mr. Berns. Ako ne pre, onda mu je sad definitivno bilo žao što nije rođen u ovoj veseloj zemlji. Čak je i prišao predsedniku sa rečima: „Great country, great country!“
Veče se polako bližilo kraju, mada i dalje veoma veselo. Bend je nastavio sa svirkom, a vrlo je simpatično bilo kada su Boris i Mlađa đuskali uz hit grupe Familija – Mala grupa pedera, dugo nam je vala smetala...

0643 ILI KAKO SU AMBASADORI ZAVOLELI KICKBOX:

Umetnik u ljubavi/ Ako si onda mi se javi/ Da po meni slikas ti/ Pejsaže golim rukama


Kod Palme nema iznenađenja: već godinama, šta god ta Tropska Biljka Od Čoveka da organizuje, uvek je sve isto; krkanluk, pečenje različitog organskog porekla, vino, rakija, Seka Aleksić, Ceca Ražnatović, Aca Lukas, a na kraju, kao šlag, šorka u obliku kickboxa, discipline koja je Jagodinu proslavila u krvavim prostorima najimbecilnijih sportova, valjda u slavu rahmetli Arkana koji je voleo kickbox na terenu, naročito kad su Muslimani u pitanju, malo nožem, malo nogom, malo bajonetom, malo metkom u glavu, sve po pravilima paravojnog sporta koji iziskuje maštu u likvidaciji.

Bolesni fenomen da se Palmina ekipa zove „Tigrovi“ naravno da nije zazvučala neobično Predsedniku Borisu Putinu zvanom Tadić; Boki Taki, još u vaskolikom transu što mu je uspelo da postane socijalista a da pri tom ostane predsednik Demokratske stranke i, povrh svega, predsednik ove sulude Države, nije uspeo da poveže Arkana i „Tigrove“, što bi ih, majke ti, povezivao u času kad je sasvim svejedno šta je tko radio u prošlosti kad je čas da se svi zagrlimo, pomirimo, petingom obljubimo, oralno ispraznimo i jezikom ljubavi ispišemo novu, zlatnu stranicu nazi-pomirenja u zemlji koja je večito bila žrtva, uvek mučena i ubijena, jer takvi smo mi Srbi, večito smetnja čitavom svetu jer smo hrabri, dostojanstveni, željni slobode, nadnaravno inteligentni, kosmički tolerantni, reklamno gostoljubivi a posebice intiutivni kad valja glasati, prekjuče za Miloševića, juče za Koštunicu, danas za Tadića, kao da ste svojevremeno glasali za Zoricu Brunclik, pa za Cecu, a danas za Seku Aleksić.

Stavi me u ram, molim te!

A tek je posebna priča o ambasadorima ili diplomatama iz ambasada koji su u Jagodini gledali kickbox, treptali nad svakom neiznuđenom sisom Seke Aleksić ili forhend butkicom iz furune Dragana Markovića Palme; njihovo predavanje jagodinskim strastima, svejedno da li je u pitanju salata od paprika ili udarac nogom u glavu, poslednji je dokaz teze kako je budale lako kupiti.

Palma se u tome specijalizovao: više ga niko ne pita za Beethovena, slučajno su mu rekli da je odavno umro, baš kao i Mozart, šteta, a taman je hteo da ih pozove na Jagodinski Vašar gde im je i mesto, zajedno sa ambasadorima svih tih država koje kao pokošene padaju pred Palmom, baš kao nemački ambasador koji s ponosom izjavljuje da mu je ovo prvi put da gleda kickbox, da, vrlo mu se dopalo, i, da, hrana je bila savršena, ljudi ljubazni, Seka Aleksić senzacionalna, daćemo joj vizu na deset, dvadeset godina, Seka je pravi simbol Srbije, Tadić je ruku u vatru stavio za Seku, Nemačka voli Seku, ich lieben dich, Seka uber alles!

Nežna strana sporta: Tigar pozdravlja Predsednika


0889 ILI KAKO SRBIJA IZGLEDA POSLE PORCIJE KICKBOXA: Ne moras da budeš lep/Da bi za mene bio pravi/Ne moras da budeš moj/ Svejedno bih te ukrala

Onog dana, dok je Boris Tadić u Končarevu razmišljao o Sporazumu glede Pomirenja sa Sekom Aleksić, u Beogradu je, tvrde, formirana Nova Vlada na čijem je čelu, vredi još jednom proveriti, netko tko se, valjda, zove Mirko Cvetković a predstavlja se kao kurir Borisa Tadića. Ništa zanimljivo, really: pored mafijaške skupine G17+ koja je preuzela sve lukrativne kabinete, vredno je pomenuti da je novi Šef Policije, drug Ivica Dačić ,od svih kabineta u Vladi Srbije upravo odabrao kabinet u kojem je nekad radio – Zoran Đinđić.


Kick look: Gošća iz ambasade SAD




Kick šaputanje: Gost i Domaćin



Kick gangbang: Possesed by Jagodina


Naravno da je ovo poruka u stilu Seke Aleksić i uz dozvolu Borisa Tadića: svi nam oni poručuju da pomešamo crno i zlatno, da se pomirimo dok nas ne stave u ram; lako je zamisliti Dačića u Đinđićevoj fotelji kako širi ruke i kaže „konačno“, lako je zamisliti Palmu koji u Vladu Srbije ulazi kao Cezar, lako je zamisliti Borisa Tadića koji već sad planira kako da se oduži Slobodanu Miloševiću.


Fuck it, ipak smo svi pomalo socijalisti! Naročito kad kod Palme prođemo malu školu kickbox demokratije!

Zato, tek da podsetim: Dole Vlada!

Forever & Ever!

PS: Za razliku od Borisa Tadića koji ne može bez Seke Aleksić ili Kikija iz Pilota ili Bajage sa splavova ili narodnjačkog songwritera Mlađana Dinkića koji javno laže da mu pesme pevaju Bryan Adams i Kylie Minogue (na hrvatskom: Dinkić je lažov), autor ovog teksta tokom pisanja slušao je sledeće antivladine bendove: The A.K.A.S (Are Everywhere), The Courteeners, The Gutter Twins, Blood Red Shoes, Sparks, The Black Ghosts, Cazals, Elliot Minor, Vancougar, Islands, James, The Black Angels i različite albume grupe Black Rebel Motorcycle Club, uz posebnu zahvalnost bendovima Beggars i Black Heart Burns.

PPS. Svi citirani stihovi iz numeroloških kategorija pripadaju budućoj predsednici Političkog saveta DS, Seki Aleksić

http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=15171

[pesak]

Retro: recenzija od pre 16 godinaObjavljeno: Uto, 29. 07. 2008. 15:53 RATNIK IZ RAJA



Prikaz ploče Sonje Karadžić objavljen u nedeljniku Vreme (br. 68, 10. februar 1992), danas je aktuelniji nego ikada. Pročitati ponovo!

PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ


Pisao: Petar Luković

Objavljivanje svake srpske ploče u Bosni i Hercegovini velika je pobeda za srpski, od iskona državotvorni narod, naročito kad se u obzir uzme tragična politička činjenica da tzv. Muslimani i tzv. Hrvati lukavo i vrlo perfidno rade na zatiranju svega što miriše na pravoslavno zabavno-muzičko usmerenje; još kad se posreći da ploču snimi Sonya, čije je pravo ime Sonja Karadžić, kćer gospodara srpskog naroda na ovim prostorima, pobeda postaje veličanstven trijumf nacionalne samospoznaje koji nije zatamnjen nebitnom činjenicom da između umjetnice i tzv. muzike sve vreme dolazi do žestokih okršaja u kojima nevini slušaoci padaju kao snoplje.

Razlog za stalno kršenje primirja u čak osam pesama je Sonjin ekskluzivan nežan i krhak glasić, koji bez većeg uspeha pokušava da uspostavi vaskoliko pravilo: da ponekad, skroz slučajno, pogodi tonalitet ili makar melodiju, od koje iz političkih razloga beži kao Musliman od SDS-a; kako je tzv. Muzika na ovoj senzacionalno srpskoj ploči giljotirana po meri da liči na hotelsku pratnju u predgrađu Vratnika, ostaju samo lucidni tekstovi, neophodni svakom B/H analitičaru uoči najavljenog referenduma.

Pjesma „Ohladi vatru” očigledno je posvećena zapaljivim akcijama nacionalističkih stranaka SDA i HDZ, koje svoje narode guraju u propast nasuprot pametnoj i racionalnoj politici SDS čija predstavnica u pomenutoj melodiji pjeva o ljubavnom žaru sa osobom nepoznatog porekla u „tuđem gradu” koji, ergo, nije srpski, jer onda ne bi bio tuđ. U pet minuta i trideset dve sekunde, Sonya moli tzv. Muškarca da u njoj „ohladi vatru”, jer je „jutro blizu”, a „strast menja ritam” u više od 69 poza.



PHOTO:STOCK


Ako se ovo učinilo kao eklatantna politička izjava, tek je numera „Nema više poljubaca” proročanska za sudbinu B/H: tužna Sonya koja je „ljubila kao prava žena” i koju „duša boli snažno” lamentira nad erotskom kartom muških etničkih zona, sve uz meksičke trube čiji eho nagoveštava dolazak autentičnih srpskih truba. Ni nastavak nije veseliji: pjesma „Crveno veče” gotovo je tragična po posledicama tzv. zaljubljivanja, jer dok njeno „telo želi da se preda”, na stolu se kupa „čaša meda”, što verovatno ima veze sa naslovom „Iza zidova od kiše”, čime se nagoveštava podela Bosne na autonomne kišne jedinice.

Druga strana albuma gotovo je senzacionalna jer prva pesma „Nikola” zvuči kao hommage dr Nikoli Koljeviću u lapidarnim stihovima „Dugo te nema a hladna je noć/ Gledam u daljinu i htela bih doć”, nakon čega glagol „da se mazim” izaziva neprijatne refleksije na državotvornu prošlost svih ugroženih Srba; tek pjesma „More ljubavi” nagoveštava „žar i vatru”, ali „Moja sudbina” poništava narodni plebiscit mudrom izjavom da je „moja ljubav beskrajna” ili „da mi je samo za tren da te poljubim”.



PHOTO:EPA/SAŠA STANKOVIĆ


Finale albuma „Ratnik iza raja” pripada, naravno, naslovnoj temi kojoj je trebalo svega 7,55 minuta da se razvije kako bi otprilike ličila na pesmu: ovako, zahvaljujući autentičnom poetskom recitalu mlade Sonye, u prilici smo da čujemo da „ratnik iz raja”, pretežno muškog spola, mora da „ljubi moje ruže na srebrnom sagu”, sve uz pompeznu pratnju iz poderanih traka „Bijelog dugmeta”, a uz devizu da njeno „telo gori” u veselim, gotovo dečijim plamičcima.

Ovo je album koji će, nakon svega, ući u istoriju srpskog naroda već naviknutog da svi rade protiv njega, čak i kad su pobude skroz patriotske i čiste. Da su erotske, već se podrazumeva, o čemu, bez komentara, govori omot u svojim vekovnim etničkim granicama.

http://www.e-novine.com/sr/kultura/clanak.php?id=15630

[pesak]

Da se ne zaboravi:
Kako je ubijano Sarajevo

RASCVETANI AUSHWITZ



Pre sedam i po godina (nedeljnik “Reporter”, 31.01. 2001), u svojoj kolumni “Off line”, Petar Luković pisao je o tragičnoj sudbini Mladena Vuksanovića, autora dnevnika sa Pala u najstrašnijem periodu 1992. godine. Napokon, posle toliko vremena, na našem e-portalu, možete čitati Vuksanovićeve beleške, kao još jedan dokaz za optužbe protiv Radovana Karadžića. Ovaj tekst samo je mali uvod u jednu od najstrašnijih priča o srpskom fašizmu.Pisao: Petar Luković
Kakve veze imaju baštovanstvo i ratni zločini? Ne znam, možda mi se učinilo da nekakva tajna veza ipak postoji kad sam u “Glasu”, ovih dana, pročitao izjavu dr Borisava Jovića, nekadašnjeg predsednika (poluzaklanog) Predsedništva rahmetli SFRJ; odgovarajući na nadahnuto novinarsko pitanje (“kako provodite penzionerske dane”), naš nekadašnji predsednik objasnio je da se u svom rodnom selu (Nikšić se zove, blizu Kragujevca) bavi “baštovanstvom, voćarstvom i vinogradarstvom”. Dodao je još: da se rekreira i da šeta u prirodi. Zbog čega me je ta idilična slika (Borisav šeta Šumadijom; srpska zemlja i srpsko nebo ispod i iznad njega) podsetila na tragičnu sudbinu čoveka koji se zvao Mladen Vuksanović - mentalna je zagonetka u čijim su smrtonosnim nitima, imam čudan feeling, Borisav i Mladen, ne poznavajući jedan drugog, delili zajednički prostor i vreme, Borisav - kao patriota i Mladen kao izdajnik.

Da utvrdimo činjenice: Mladen Vuksanović, nekadašnji novinar Televizije Sarajevo, po ocu Srbin, po majci Hrvat, rođen na Palama gde je još sedamdesetih godina sagradio kuću (četnički: ognjište), morao je da napusti Pale 15. jula 1992, nekoliko meseci nakon početka rata u Bosni. Kao izbeglica, noćni čuvar, umro je u Istri pre nekoliko godina. Od petog aprila do već pomenutog petnaestog jula 1992, Vuksanović je - boraveći u fašističkom okruženju nacionalističke srpske falange - vodio svoj dnevnik (knjiga “Pale” objavljena je 1996. u Zagrebu; izdavač “Duriex”); autor objašnjava: “Dnevnik je pisan u stalnom grču i strahu da ga ne pronađu prilikom pretresa kuće i, sakriven u prtljagu dok sam na putu od Pala do mađarske granice prošao osam kontrola, prenesen do Rijeke”.

11. april: “Naveče dolazi poznanik, režiser Miodrag Tarana, sa srpske RTV koja treba da proradi na Palama. Dugi razgovor s njim ruši i ono malo nade u spokoj. Ne pijem ništa, on pije konjak. Sa svakom čašicom u ruci u njemu raste gnjev protiv mene i ‘Turaka’ koje treba istrijebiti. Vadi pištolj iz opasača i prijeti mi što neću da radim za njih (...) Miodrag mi sve agresivnije prigovara da nisam pravi pripadnik ‘njihovog naroda’, da ne činim ništa za njega, da sam izdajica (...) Miodrag ponavlja da je ‘pravi četnik’, da na Jahorini na hiljade ‘srpskih gardista’ ali i arkanovaca, samo čekaju znak na koji će da se sruče na Sarajevo. Cijelo vrijeme mi sadistički objašnjava kako ubiti čovjeka predstavlja seksualno uzbuđenje”.

15. april: “TV Dnevnik postaje najgledaniji horor-film. To jeste njegova moć i magija. Sve zlo proteklog dana na cijelom prostoru Republike koncentriše se i zgušnjava u 60 minuta i pola kvadratnog metra ekrana. To kod ljudi izaziva efekt eksplozije u zatvorenom prostoru. Mislim da će mnogo više, pogotovo starih ljudi, umrijeti od televizije nego što će ih poginuti od metka...”.

20. april: “ Do prije par dana Palama je išao automobil s jakim zvučnicima, puštajući srpske narodne pjesme, posebno one uz pratnju gusala. Taj isti auto sada prolazi ulicama i poziva Paljane da daju krv za ranjene ‘heroje s Trebevića’. Ima li i krv nacionalnost?”.

19. maj: “Lideri Srba predlažu da se Sarajevo 24 sata proglasi otvorenim gradom, da ljudi s najnužnijim stvarima pobjegnu iz njega. To i jeste njihov cilj: isprazniti grad, razoriti ga do temelja, nemilosrdno pobiti sve branioce, i onda te ruševine naseliti svojim ljudima, dati im u zadatak da ga u narednih 20 godina obnove. Sve to onda slaviti kao veliku nacionalnu pobedu”.

24. maj: “ Supruga gleda na ekranu Srpske televizije novog komandanta, generala Mladića, kojeg su postavili umesto generala Kukanjca. U Hrvatskoj su ga zvali ‘krvnik iz Knina’. Stoji na brdu više Sarajeva, zadrigao od dobre hrane i kaže: ‘Mogu ga sravniti sa zemljom’. Supruga, užasnuta, kaže da je Kukanjac u odnosu na njega malo dijete”.

11. jun: “Jutros je na kapiji paljanske pilane osvanuo natpis: ‘Zabranjen ulaz svim NESRBIMA’. Još jedan korak prema čistom fašizmu...”.

13. jun: “Psihijatar (Karadžić) i njegovi vampiri nastavljaju i vode kolo smrti. Pripada im ‘čast’ da su u historiji čovečanstva stvorili najveći konclogor - Sarajevo. Uvjeren sam da će ljudi Sarajeva izdržati sve njihove pokuse. Ako ikada dođe do suđenja ovim ratnim zločincima, bit ću svjedok sa Pala, ovog ‘srca tame’...”.

(....)

Knjiga “Pale”, razume se, nije objavljena u Srbiji; nema nade da će uskoro biti objavljena, jer u zemlji u kojoj je njen novi predsednik (Voja/Sloba) lični prijatelj Psihijatra S Pala - ratni zločini se ne priznaju. Ostaju baštovansko-novinarski zapisi o Borisavu Joviću koji je - gle! - baš te 1992. bio u punoj političkoj formi i, sasvim svejedno je li Borisav na tajnoj listi Haškog Tribunala ili nije, verovatno da nije, kako može Baštovan da bude Zločinac, ali sudbina i reči Mladena Vuksanovića pratiće ga negde u budućim, kosmičkim životima, znam, sigurno.

Đaci u našim školama neće kao obaveznu lektiru čitati Vuksanovićevu knjigu; niko se još nije setio da na srpski prevede knjigu Peter Maassa “Ljubi bližnjeg svog”, najstrašnije svedočanstvo o ratovima u kojima Srbija - pogodili ste - nije učestvovala. Možda će đaci - ko zna - čitati Jovićeve šumadijske memoare; možda će i Voja/Sloba napisati svoje DSS-uspomene s erotskom konotacijom; sigurno ćemo forever čitati Dobricu The Fathera Ćosića i njegove nepismene rečenice; kandiduje se i Antonije Isaković, svi su u igri, baš kao pre devet godina kad su izjavljivali (svi zajedno i svi pojedinačno) da je Pale - centar Planete i suština srpskog Bića.

Danas, kad Hag kuca na naša vrata - baštovanstvo izgleda kao sigurna, promućurna profesija. Pitajte dr Jovića. On nije zločinac.

(31. januar 2001)

[sheilak]

Petar Lukovic, beogradski kolumnista, dobar covjek.

[pesak]

Srpsko, srpskije, najsrpskije

FORHEND U MOZAK
Patriotska dilema: Srpkinja ili Ana
PHOTO: EPA/JUSTIN LANE

Svejedno da li komentare slušamo na srpskom RTS-u ili na srpskom Eurosportu, od srboidne logike nema zaštite: Srbin Đoković je opet pobedio; Srpkinja Ana Ivanović senzacionalno izgubila, dešava se, eto, i Srpkinjama da budu poražene; Srpkinja Jelena na jedvite jade u sledećem kolu, zar, jebi ga, ima nekakvog drugog tenisa koji nije srpski?Piše: Petar Luković

Zamislimo ovakvo suludo sročenu vest: „Predsednik Srbije, Srbin Boris Tadić, danas je razgovarao sa premijerom Vlade Srbije, Srbinom Mirkom Cvetkovićem o problemima srpske privrede. Razgovoru je prisustvovao i u razgovoru učestvovao Srbin Mlađan Dinkić“. Očigledni višak prideva 'srpski' ovde je izveden kao vrsta zajebancije, ali u stvarnom, naročito u televizijskom životu, nismo daleko od bolesne činjenice da je srpstvo, svedeno na etničku jedinku, postalo merna jedinica patriotizma.

Gledate, recimo, ovogodišnji US Open ili već bilo koji teniski turnir na kojem učestvuju Ana Ivanović, Jelena Janković i Novak Đoković: svaka druga reč komentatora sadrži nešto „srpsko“, ili „servira Srpkinja“ ili „uzvraća Srpkinja“ ili „divan udarac Srbina“ ili „Srbin zna šta radi“ ili „Srpkinja uspešna“ ili „Srbin pobeđuje“ ili „Srpkinja najbolja“ ili „Srpkinja izgubila“... sve se ori od Srba i Srpkinja, kao da niko od nas nema pojma da je Ana Ivanović – Srpkinja, da je Jelena Janković – Srpkinja, da je Novak Đoković – provereno dobar Srbin, pa komentatori moraju na tu činjenicu da nas podsećaju i upozoravaju svakih deset sekundi.

Koliko god nekom ovakva vrsta srbovanja izgledala onanistički prirodna, ona je po formi i suštini napadna i uvredljiva zbog patološke potrebe da se pojedinac po svaku cenu gurne u kolektivno nacionalno krilo; kako objasniti budali od TV komentatora – kad igra Ivanovićeva, ne igra Srbija, nije tenis timski, kolektivno-populistički sport, tenis igra samo Ana Ivanović, svojim imenom i prezimenom, nije žena prijavljena na US Openu pod imenom „Srpkinja Ana“ pa da se ova nakaradna kovanica spočitava dok gledalac ne poludi i totalno srbne.

Svejedno da li komentare slušamo na srpskom RTS-u ili na srpskom Eurosportu, od srboidne logike nema zaštite: Srbin Đoković je opet pobedio; Srpkinja Ana Ivanović senzacionalno izgubila, dešava se, eto, i Srpkinjama da budu poražene; Srpkinja Jelena na jedvite jade u sledećem kolu, Svi Srbi Sveta – obaveštavaju nas teniski komentatori i vrli nacionalni TV radnici Višković i Bošković – obožavaju srpski tenis, zar, jebi ga, ima nekakvog drugog tenisa koji nije srpski?

I uvek isto - Srbin i Srpkinja kad pobeđuju, kad uzimaju medalje, kad su nenadjebivi i najjači, deo su svih nas, naročito onih koji za tenis nisu čuli; ali kad stignemo do nekog zločina, masakra, genocida ili masovnog klanja, prefiks „srpski“ naglo iščezava, nema nigde ushićenog TV komentatora da sa suđenja u Hagu javi kako je „Srbin zaklao bekhendom“ ili da je „Srbin priznao“ ili kako je „Srbin kriv“.

Zato nevini Srbi ništa ne priznaju sem da su po genetskoj vokaciji teniseri: zar fucking good ne zvuči „Svi smo mi Ana Ivanović!“. Definitivno bolje od poruke: „Svi smo Jovan Krkobabić“!

http://www.e-novine.com

[pesak]

Garda Cara Lazara u Vladi Srbije



OJ, LAOSE, MILA MATI, NEĆEMO TE NIKAD DATI[/b]




Spremne za Srbiju: Poljoprivredno stanovništvo Dalekog istoka


PHOTO: EPA/RUNGROJ YONGRIT

Državni Sekretar u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, Željko Vasiljević, jedan od vođa paravojne formacije Garda Cara Lazara, ovih dana priprema seksualni desant na Laos, Burmu, Vijetnam i Kambodžu: cilj je da se u Srbiju dovede 250.000 Azijatkinja koje će poslužiti kao priplodna marva za stvaranje nove generacije kosookih Srba čiji je zadatak da Kosovo vrate štapićima...Piše: Petar Luković
DO YOU REMEMBER ROCK’N’ROLL RADIO: Sećate li se onih julskih dana kad je formirana tzv. Nova Vlada Srbije u kojoj su, redom se odmah ispovraćajte, Tadićevi demokrati, Dinkićevi otmičari para, Draškovićevi ravnogorci, Čankovi panonci, Rasim Ljajić & His All Star Muslims, Sulejman Ugljanin & His Best Of Muslims, Dačićeva zločinačka SPS ćelija, penzionerska dinastija Krkobabić, Dragan Marković Palma – King of Jagodina City…a sve ih kolektivno ali vrlo principijelno podržava LDP Čedomira Jovanovića; sećate li se zagrljaja Tadića i Dačića koji su zajedno putovali u Grčku, na kongres Socijalističke internacionale, gde su se prvi put jezikom poljubili i svoju vezu obznanili javnosti obećavajući „proevropsku, demokratsku“ Vladu koja će što pre u Evropu čim odbrani Kosovo ili beše obratno, svejedno; sećate li se žestokih obećanja Borisa Tadića da će Srbija, sa ovakvom fenomenalnom Vladom, koliko danas tj. juče, odnosno malo sutra, biti primer „evropskih, demokratskih tendencija“ u regionu; sećate li se nesrećnog Mirka Cvetkovića kojem je med pao u sekiru onog časa kad ga je Papa Boris I izvoleo proizvesti u premijera, ali tako da se u svoj posao uopšte ne meša, o čemu govori sasvim neproveren podatak da bar 97 odsto građana Srbije ne zna ime Predsednika Vlade, što je za čitava dva odsto manje kad je reč o njegovom prezimenu.


Državni sekretar: Željko Vasiljević, gardista

FALI JOŠ SAMO DŽEK TRBOSEK: Kako to obično biva leti: čim se Vlada formirala, odmah se samoraspustila zbog godišnjih odmora. Jebeš državu kad je plaža na vidiku a sunce upeklo: nesrećni sticaj okolnosti da Srbija (za sad) nema more, savršen je alibi za opštu vrstu pustoši koja je 50 dana harala prostorijama Vlade i Skupštine. Uprkos oštrom protestu Vlade Srbije, leto je završeno, čak je i nesrećni Parlament mučno zakazao nekakvu sednicu o nečemu. Ukratko, ne stigosmo ni da se upoznamo sa Novom Vladom: jeste, tu je opet Vuk Jeremić, muškobanjsta spoljnopolitička verzija Sande Rašković-Ivić; opet je tu, tek peti put uzastopno, ministar zdravlja Tomica Milosavljević, čija je poremećena ali zato bolesna ambicija da ministruje do kraja sledećeg veka, ako ga načeto mentalno zdravlje i Dinkić posluže; opet je tu Mlađan Dinkić, profesionalni žigolo koji ne bira polne klijente: svejedno, Koštunica, Tadić, Živković, Đinđić – sve dok je Narodna Banka ili Nacionalna Štedionica ili Ministarstvo ekonomije ili Skijališta Srbije ili Ministarstvo za razvoj pod njegovom prepoštenom kontrolom, izdržaće Dinkićev apces; jeste, tu je Ivica Dačić, novi ministar narodne policije, spreman da odbije svaku primisao da bi njegovi momci hapsili junaka po imenu Radovan Karadžić; u Vladi se odjednom materijalizovao nekadašnji Crnogorac, Bogoljub Šijaković, ministar vera, koji je hokus-pokus varijantom postao takav Hard Core Srbin da su ga se odjednom setili i izvukli iz autan naftalina; jeste, ministar prosvete je Željko SPS Obradović koji je već na Miloševićevom grobu, u rođendanskoj poruci Balkanskom Kasapinu, nagovestio nešto o „večnim vrednostima Slobodanove politike“ što ćemo, verovatno, uskoro videti u udžbenicima istorije; tu je, opet, again, ponovo, Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku zadužen za socijalni Hag i radni Koordinacioni centar na Kosovu: trostruko raspolućen na tri funkcije, Ljajić je primer ovdašnjeg Hajda koji u sebi čuva dva Džekila, od kojih je jedan večito na straži glede Sulejmana Ugljanina.

Ministarka nečega u Vladi je izvesna Verica Kalanović, koju jedino pamtim kao kućnu pomoćnicu Mlađana Dinkića iz vremena kad je ovaj smenjivao svog mentora Labusa; taj praktični g17 duh koji gazi po leševima do trezora, našao je još jedno ministarsko uhlebljenje; finally, Vlada Srbije je za državnog sekretara u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku postavila Željka Vasiljevića, nominalno iz SPS ergele, u stvari, predsednika Pokreta (ratnih) Veterana Srbije i jednu od vodećih ličnosti slavne paravojne formacije Garda Cara Lazara.

Toliko o „proevropskoj“ Vladi Srbije!

HRIŠĆANSKA A SRPSKA MILICIJA: U aprilu prošle, 2007. godine, današnji Državni Sekretar Vasiljević nije ni sanjao da će biti član Proevropske Vlade; na konferenciji za štampu, izjavio je da će u porti crkve Lazarice 5. maja biti održana smotra Garde svetog cara Lazara koja ima za cilj da organizuje dobrovoljce širom Srbije, koji bi u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova bili „spremni da oružjem brane interese Srbije“. Na pitanje kako će da nabave oružje u slučaju odlaska u rat, Vasiljević je rekao da u ovom trenutku u Srbiji postoji veliki broj ličnog naoružanja. Vasiljević je naglasio da bi oružane akcije bile preduzete samo u slučaju da Kosovo dobije nezavisnost, a na opasku da možda ne bi ni mogli da uđu na Kosovo zbog prisustva međunarodnih snaga odgovario je: "Ne mogu hermetički da zatvore granicu koliko god da ih bude i verujemo da se oni ne bi ne mešali, a mi imamo iskustva i znamo kako se ponašaju mirovne snage".

Prema rečima Vasiljevića, koji je i poslanik SPS, 5. maja u porti crkve Lazarice pojaviće se prva četa hrišćanske milicije u uniformama, sastavljena od iskusnih ratnih veterana iz tridesetak gradova Srbije. Vasiljević kaže da će ih doći tek stotinak, ali da već u ovom trenutku u Srbiji ima oko pet hiljada dobrovoljaca: „Njihov zadatak je da se izvrši organizacija što više ljudi koji bi u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova bili spremni da odbrane interese srpskog naroda. U svojim redovima imamo nekoliko penzionisanih generala i pukovnika koji nam razrađuju vojnu strukturu i operativne planove, pravce kretanja, napade“, tvrdi Vasiljević. Organizacija će možda imati određenih problema, istakao je, zbog eventualne reakcije države, ali se nada da oni neće biti veliki. Želimo, kaže Vasiljević, da utičemo na svest ljudi da postoje mnogi načini za ostvarenje svojih interesa, a to je „u krajnjem slučaju i rat“.

Znamo, naravno, kako se završila priča o „Gardi Cara Lazara“: jaki na pretnjama i obećanjima, nestali su u obliku pičkinog dima negde pre nezavisnosti Kosova. Čak ih ni Koštuničina vlast nije uzela za ozbiljino: bar ne toliko ozbiljno da Željka Vasiljevića postavi na mesto Državnog Sekretara. Ali, kako Borisu Tadiću ništa nije bilo bitno sem činjenice da osvoji totalnu vlast – nije bio gadljiv ni na Gardu Cara Lazara: imati hrišćansku miliciju u Vladi, dobro je za buduće izbore, valjda su ga tako savetovali Šaper & Krstić, oni znaju kako narod marketinški diše!


Budistička poza: Buduća Srpkinja u poslednjim satima slobode
PHOTO: STOCK.XCHNG


SRBIJA DO LAOSA: Budući da Priština nije bombardovana, kako je Garda Cara Lazara granatirajuće obećavala, niti su se Albanci povukli sa Kosova kao što im je četa bradoliko-pijanih protuva iz porte Crkve pretila, Državni Sekretar Vasiljević ovih se dana ozbiljno okrenuo seksualnim problemima Srbalja. U intervjuu za „Press“, gardista Cara Lazara, ispisao je crne kadrove ovdašnjeg života: „Demografska slika u Srbiji je katastrofalna i takva situacija zahteva radikalne mere. Imamo 250.000 muškaraca koji žive po selima i ne mogu da nađu žene za udaju. Postoji mnogo zemalja u svetu koje imaju višak žena. Deo možemo da nađemo u pravoslavnim zemljama kao što su Moldavija, Ukrajina, Rusija...Ali, meni nije cilj da oslabimo biološki potencijal zemalja koje su nam prijateljske. Jedino je rešenje da dovodimo žene sa Dalekog Istoka: Laos, Burma, Kambodža, Vijetnam. Oni su budističke vere koja je jako bliska pravoslavlju. Drugi, ključni razlog je što te žene imaju kult rađanja i kod njih nije nikakav problem da rode troje, četvoro, petoro dece. One dolaze iz sredina koje su ruralne, a to bi nam rešilo i nedostatak radne snage u poljoprivredi...Imali bismo svoje timove u tim zemljama: žene bi morale da prođu medicinske preglede. I onda da vidimo. Njima bi ovde bio ekonomski raj (...) Ne verujem da bi nekome smetalo da oženi Azijatkinju zato što ima kose oči i žutu boju kože. Mnogo je važnije da on sa njom ima dobar brak i da ima dece. A ta deca će sigurno biti Srbi (...) Mislim da bi iz tih zemalja trebalo da dovodimo cele porodice koje su brojnije, koje imaju mlađu decu. Da od njih napravimo verne građane ove zemlje koji će dati puni ekonomski doprinos time što će gajiti stoku na tim napuštenim područjima...“.


Radna snaga: Čobanica iz Laosa:
PHOTO: EPA/RUNGROJ YONGRIT


Kad sumiramo Vasiljevića, što je prilično zajebano, Državni Sekretar nam poručuje sledeće: tananu vezu između Pravoslavlja i Budizma pedantno održava otac Pahomije koji će se prvi obradovati dolasku kosookih dečaka za koje nema nikakve analne prepreke da budu Srbi; stariji Azijati za koje Pahomije nije zainteresovan čuvaće stoku a popodne trenirati borilačke veštine u feng shui klubu Garde Cara Lazara; žene će, razume se, sem prepodnevnih priplodnih radova, biti obavezne da zamene konje dok na oranicama s azijskom lakoćom vuku plug; čim završe sa plugom, kreću sa poslepodnevnim gardijskim seksom: brzo, kratko, jasno i ubitačno. Što se verbalne komunikacije tiče, Vasiljević, poznati poliglota, ne vidi problem: pod devizom „govori srpski da te ceo svet razume“, kosooke Azijatkinje već znaju naš jezik a da toga nisu ni svesne. Posebno je cool ovo oko dovođenja čitavih porodica, zašto ne čitavih naselja ili gradova ili država: da preselimo Laos u Srbiju i da imamo Haos!

Jebeš zemlju bez azijskih robova!

Važno je samo da Garda Cara Lazara u Vladi bdi nad demografskim problemom: drugim rečima, kakva Vlada, takav i državni sekretar! Zato, opet i uvek: Dole Vlada!

PS. Oglasio se Rasim Džekil Ljajić i ogradio se od Vasiljevićevih azijatskih predloga. Da li je Ljajić predložio da se gardista smeni? Nije. Da li ga je upozorio da će smeniti ako nastavi da lupeta? Nije. Da li se Ljajić setio da nas podseti da je Vasiljević „ratni veteran“ i robna marka Garde Cara Lazara? Nije. Da li se Ljajić izvinio ženama Laosa, Kambodže, Burme i Vijetnama? Nije. Da li je Ljajiću neprijatno što mu je Državni Sekretar nacista? Nije.

Pa, neka : ako vam je Vlada dobra, onda ništa.

Daboga vas oplodio kosooki Vasiljević!

Sve za Srpstvo, Srpstvo nizašta! Sem za Azijatkinje!

http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=16542

[fixer]

kako taj covjek pise... mene bi bilo strah da mu se nekako ne zamjerim... strasnoooo

[pesak]

[pesak]

Vlada tzv. Republike tzv. Srpske tzv. Krajine odlučila:

Objavljeno: Sre, 17. 09. 2008. 17:23

HRVATSKA VIŠE NEMA MORE!
Neuprljana lepota: Tipična srpska plaža
PHOTO: STOCK

Senzacionalno geografsko otkriće Vlade U Progonstvu da je Hrvatska sinonim za Zagorje i da se jedino priznaje u svojim prirodnim granicama (“Od Zagreba do italijanske i slovenačke granice”), definitivno rešava decenijsku dilemu srpskih patriota: ima li Srbija more? Ne samo da Srbija ima more - već, a to je mnogo važnije, Hrvatska više nema more! Ko bi gori sad je doli!
Piše: Petar Luković

Nije lako ovih dana biti Vuk Jeremić. Tradicionalno razdragani ministar inostranih poslova koji svoj nepomični kez duguje opakom grču facijalnih mišića, poznat po ubitačnoj marselovskoj pantomimi u kojoj svaki deo glave ima svoj diplomatski zadatak - sredinom septembra izgleda kao grogirani fudbaler Crvene zvezde. Čega se god dotakao, srušilo se. Vukova slatkorečiva obećanja da je potpisivanje već legendarnog SSP samo “formalnost” i da “akcije Srbije odlično stoje”, liče na berzanski krah nakon ledenog odbijanja Holandije i Belgije da poveruju Jeremićevom plastičnom osmehu; njegova science-fiction ideja da se ponovo pregovara o Kosovu, već je proglašena za jedan od sumanutijih viceva godine; u legendu je preseljeno mudro Jeremićevo ćutanje glede polnih odnosa Rusije, Gruzije, Južne Osetije i još južnije Abhazije - ako prizna nezavisnost ovih proruskih gubernija, otvoriće put ka priznavanju Kosova; ako se založi za teritorijalnu celovitost Gruzije - razbesneće Ruse; konačno, ali ne i poslednje po značaju, jeste afera “Kovačević” u kojoj glavnu ulogu ima Igor Milošević, ex-vicekonzul Srbije u Njujorku, inače, jedan od najboljih prijatelja Vuka Jeremića - upravo u toj drugarskoj vezi valja tražiti objašnjenje kako je i zašto prebogata država Srbija platila kauciju za siledžiju Kovačevića, koji je s novim pasošem pobegao u Srbiju i tako stvorio nezapamćeni diplomatski skandal.


Pantomimičar: Vuk Jeremić, luzer
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ



Kad se pogrešno učinilo da ovakva crna serija mora da ima svoj kraj - čak je i Crvena zvezda izvukla jedan bod u meču sa Čukaričkim - Vuk Jeremić doživeo je diplomatski fijasko onog časa kad je inozemne poslove u svoje ruke preuzela (beogradska) Vlada u progonstvu Republike Srpske Krajine i, ne pitajući Jeremića, na osnovu odluke Skupštine Republike Srpske Krajine, priznala republike Abhaziju i Južnu Osetiju!

U ekskluzivnom priopćenju Vlade UP kaže se: “Danas je predsednik Skupštine Republike Srpske Krajine, dipl. ing Rajko Ležaić, potpisao priznanje Republike Abhazije i Republike Južne Osetije. Dve nove države su s istorijom kakva je i istorija Srba Krajišnika - njihovi narodi su na svojoj etničkoj i istorijskoj zemlji. Abhazija i Južna Osetija nemaju nikakvu istorijsku i etničku vezu s Gruzijom, kao što ni Krajina nema takve veze s Hrvatskom - hrvatskim etničkim i istorijskim zemljama u Zagorju. Hrvatske teritorije su samo od Zagreba do italijanske i slovenačke granice. Priznanja će biti uručena predsednicima Abhazije i Južne Osetije diplomatskim putem. Priznanja će biti uručena na srpskom i ruskom jeziku, uz kratak pregled savremenih zbivanja u Krajini, Abhaziji i Osetiji”. U potpisu: Ratko Ličina, ministar (nečega).

Senzacionalno geografsko otkriće ministra Ličine da je Hrvatska, u stvari, sinonim za Zagorje i da se jedino priznaje u svojim prirodnim granicama (“Od Zagreba do italijanske i slovenačke granice”), definitivno rešava decenijsku dilemu srpskih patriota: ima li Srbija more? Ne samo da Srbija ima more, ostrva, priobalje, gradove (Srpski Split, Srpski Zadar, Srpski Dubrovnik, Srpski Lošinj, Srpska Rijeka), to se iz pisma podrazumeva - već, a to je mnogo važnije, Hrvatska više nema more! Ko bi gori sad je doli! Da vidite, Hrvati iz Zagorja, kako je to biti turista i ići na tuđinsko more! Da osetite šta znači živjeti u suvozemnim uslovima! Da više ne računate na bezbrižne milijarde dolara od turizma, nego da vredno radite - čemu, kao Hrvati, niste genetski predodređeni!

Da nostalgično sanjate o Srpskom Jadranu, kao što su Srbi činili stolećima!

Ali, najbolje po Hrvate tek dolazi. Republika Srpska Krajina - Vlada u progonstvu (skraćeno: RSK-VUP) uputila je sa e-maila [email protected] još ozbiljnije pismo izvesnoj a Njegovoj Ekselenciji Sergeju Begapšu (Suhumi, Republika Abbhazija). A u pismu piše sledeće:

“Vaša Ekselencijo,
U odsustvu Predsednika Republike Srpske Krajine, Njegove Ekselencije Milana Martića (koji je optužen pred Tribunalom u Hagu), imam čast da Vas obavestim da Republika Srpska Krajina priznaje Republiku Abhaziju - u njenim etničkim i istorijskim granicama.
Ujedno, izražavam najbolje želje za prosperitet abhazijskog naroda u suverenoj Republici Abhaziji, čije uspostavljanje je izdržalo istorijska iskušenja novijeg vremena – zabranu abhazijskog jezika od 1931. do 1944, proglašenje nezavisnosti 1989, oružani napad Republike Gruzije 1992, 1993. i 1998.
Republika Srpska Krajina je imala sličnu sudbinu – njen srpski narod je činio državotvorni narod u jugoslovenskoj Republici Hrvatskoj, čime je Hrvatska bila dvonacionalna (država srpskog i hrvatskog naroda). Međutim, predstavnici hrvatske etničke zajednice su u Parlamentu izglasali zakon - po kojem se Srbima oduzima državotvornost i prevode se u nacionalnu manjinu. Tad je počeo i hrvatski progon Srba, pa su Srbi osnovali svoju Republiku Srpsku Krajinu - na svojoj etničkoj i istorijskoj teritoriji. Naša država je s temeljima u istoriji. Srbi Krajine su imali državotvornost i svoju upravu u Mađarskoj – od 1473. i u Austriji – od 1630. godine. Tada Hrvati, u ove dve države, nisu imali nikakve državotvorne nadležnosti – bili su samo kmetovi na imanjima mađarskih i austrijskih feudalaca.
U novije vreme, slično sudbini naroda Vaše države, Srbi u Republici Srpskoj Krajini, pod pritiskom nacističke Nemačke, uključeni su u Hrvatsku (upravna oblast u Jugoslaviji) 1939. godine, a takvu odluku su podržali i komunisti 1945. godine. U Hrvatskoj su Srbi, kao i Abhazi, bili lišavani korišćenja svog jezika i svog pisma. Posebno, posle Drugog svetskog rata su gašene u Hrvatskoj srpske kulturne i prosvetne ustanove.
Kad je osnovana Republika Srpska Krajina, to je odobrio Savet bezbednosti UN – Rezolucijom 743/1992. Njome je bilo predviđeno da se hrvatski zakoni neće primenjivati u našoj državi i da se sporovi između Srba i Hrvata mora da rešavaju pregovorima. Međutim, Hrvati su izvršili agresiju na RS Krajinu 1995. godine i okupirali su je, prognavši 80% Srba. Naravno, Rezolucija SB 743/1992 nije stavljena van snage i naša država je samo privremeno okupirana. Vlada i Skupština su u izbeglištvu u Republici Srbiji.
Do sada je Republika Srpska Krajina razmenila note o međusobnom priznavanju s Pridnjestrovskom Republikom (1992) i uveren sam, Vaša Ekselencijo, da ćete takvo međupriznavanje prihvatiti i u ime Republike Abhazije.
S poštovanjem,
SKUPŠTINA RS KRAJINE
Dipl. ing. Rajko Ležaić, predsednik”.


Pravoslavna panorama: Srpski Hvar
PHOTO: STOCK



Šteta što Njegova Ekselencija Ratni Zločinac Milan Martić from Haag neće moći lično a minobacački da obljubi Njehgovu Ekselenciju Begapša; možda mu psihološki pomogne još jedno epohalno RSK-VUP otkriće: da su Hrvati pre mnogo vjekova bili kmetovi na imanjima mađarskih i austrijskih feudalaca, dok su Srbi jeli zlatnim viljuškama i još zlatnijim noževima ispisivali prve stanice radikalske filozofije Karlobag-Virovitica, tek je uvod u spektakularno otkrovenje o diplomatskom kapacitetu Vlade U Progonstvu koja je u poslednjih trinaest godina uspela da je jedino prizna nešto što se zove Pridnjestrovska Republika.


Ekselencija u ćuzi: Milan Martić
PHOTO:EPA/FRED ERNST / POOL


Kako danas stvari stoje, Republika U Progonstvu nije bez šansi: već sutra se otvaraju nove prilike: Burjatija i Tuva – oblasti u Sibiru, Pjaui - savezna država u Brazilu, Tanga - buduća srpska nudistička oblast u Tanzaniji; naročito Funafuti - ostrvo koje navodno pripada hrvatskoj državici Tuvalu, što Srbi sa Funafutija nikad neće dozvoliti; finally, oblast Gorno-Badahštan u okviru tzv. Tadžikistana, gde su Krajišnici prvi put otkrili da u sebi imaju mornarske gene.

Za početak: biće dovoljno da dipl. ing. Rajko Ležaić kao nezavisnu državu prizna Benišangu-Gumaz negde na krajiškom pičvajzu Etiopije.

Vuk Jeremić neće imati snage da mu se suprostavi: tamo gde je svaka nezavisna država, tamo je srpsko Kosovo! U progonstvu, naravno!

http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=16979

[pesak]

Izdajnici ne govore srpski

Objavljeno: Pet, 26. 09. 2008. 17:03

SPIRITITY: NAPRED NAŠI, ENGLESKI SE PLAŠI!
Važno da je pismeno: Bilbord u Novom Sadu
PHOTO: MIONA PASKULOV

Nakon senzacionalnog otkrića da su novosadski patrioti “duhovnost” poetski preveli kao “spiritity”, treba očekivati najezdu novih poruka - Vascelity, Sabornity, Pahomity, Mokrogority ili Tadićity... Sve je dozvoljeno kad Srbiju brane “Naši”!

Pišu: Petar Luković/Tomislav Marković


Udruženje građana familijarnog imena “Naši” (kopija iz Aranđelovca a ne original iz bratske Rusije) održalo je 24. septembra, na dan prepodobne Teodore i još prepodobnijih Sergija i Germana, promociju knjige “Aranđelovački slučaj Peščanik - Svi smo mi 'Naši” u beogradskom klubu prigodnog naziva Bogotražitelj.

Da podsetimo, decembra 2007. godine prvo je otkazana promocija Peščanika u Aranđelovcu, na kojoj je trebalo da govore Svetlana Lukić, Teofil Pančić, Mirko Đorđević i Petar Luković. Desetak dana kasnije, uz moćno policijsko obezbeđenje i prisustvo nekoliko stotina razularenih, četnolikih spodoba koje je predvodio predsednik opštine Topola Dragan Jovanović iz Nove Srbije, opet je prekinuta promocija; čak ni policija nije htela da spreči ove hrabre borce protiv slobode govora, mišljenja i dela. Slavu za ovaj nacionalni hepening pokupilo je Udruženje građana “Naši”, koje je alarmiralo lokalne partijske jedinice na obračun sa srpskim izdajnicima.

U znak sećanja na te slavne dane, kad je Koštunica bio premijer a Velimir Ilić ministar za kapitalne malverzacije, pojavilo se ovo kapitalno štampano izdanje “posvećeno svim patriotama koje su stale u odbranu Aranđelovca”. Izdavač je planirao da publika, uz “manastirku” i “svetu vodicu vodicu”, uživa u promociji knjige koju potpisuje izvesni Ivan M. Ivanović, jedan od osnivača i predsednik “Naših”. Međutim, prevarili su se u računu, bog ovaj put nije bio na njihovoj strani, jer su došli na sumanutu ideju da čitaju odabrane odlomke iz knjige. Vredni, prilježni Ivan M. u najboljoj tradiciji Resavske prepisivačke škole, sakupio je tekstove “grupe individua koje su na žalost rođeni u Srbiji” (šifra: Njihovi) u želji da razdvoji žito od kukolja, odnosno, da parafraziramo terminologiju “Našeg” Velikog Župana Nemanje Kusturice, miševe od slonova.


Lepo lice Srbije: Naši u akciji
PHOTO: PEŠČANIK/SAŠA MARIČIĆ


Prisutni u klubu “Bogotražitelj” imali su retku čast da se - zahvaljujući knjizi “Aranđelovački slučaj Peščanik - Svi smo mi 'Naši” - upoznaju s top listom najvećih srpskih izdajnika na kojoj su rangirani sledećim redom, uz povremene komentare Ivana M. Ivanovića:

1. PETAR LUKOVIĆ, glavni urednik e-novina: Poznat kao “Drug Stari” u čijim tekstovima Jelenko na tripu Haška jagnjetina, Sretenje gospodnje Manijaci u mantijama, Kosmet za Šumsku, Pukla Zolja Bećković i Kreten a ne navijač, možemo pronaći gluposti tipa: ”Razlog ovog najnovijeg srpskog ludila jeste ludački sam po sebi: štrajk glađu vladike Jelenka Mićovića poznatog pod šifrovanim imenom Filaret... U humanitarnom transu, Jelenko je izjavio da mu Bog daje snage da se bori, što prevedeno na polucrkveni štrajkački jezik znači da Filaret verovatno noću ždere ko svinja... ili “...umesto da nekakva specijalna policija uleti na stadion, polomi i zapali transparente i prebije stoku, oduzme im pasoše i baci ih na robiju, Finci su se pravili ludi, tobož ne znaju ćirilicu te nisu razumeli da se radi o Ratku Mladiću” (o srskim navijačima u Helsinkiju).

2. MIRKO ĐORĐEVIĆ, sociolog religije: Tipičan citat: ”...svi su vladari iz doba Nemanjića sveti i figuriraju u ikonostasu iako u njihovom životu barem većine njih ničeg svetog i uzvišenog nema..”.

3. BILJANA KOVAČEVIĆ VUČO, predsednica YUCOM-a: Bez obrazloženja, podrazumeva se.

4. ČEDOMIR JOVANOVIĆ, predsednik LDP: ”Sveštenici se u Srbiji obračunavaju sa gej-zajednicom ili seljanima koji prave kobasicijadu, ali se ne osećaju odgovornim što su blagosiljali škorpione”

5. VLADIMIR ARSENIJEVIĆ, pisac: Onako, šta tu ima da se priča.

6. NIKOLA SAMARDŽIĆ, profesor, član LDP: Uvek na pogrešnom mestu.

7. MARKO VIDOJKOVIĆ, pisac: Zvani “idiot” jer je o onima koji ga nazivaju izdajnikom poručio: “Pa, puši kurac bre, ko će mene da tera iz ove zemlje, ovo je moja zemlja, ja volim Srbiju više od svih tih zajedno, da se nose u pičku materinu. Neka idu u Rusiju kod Putina, nabijem ga na kurac”, dok je za Aranđelovac rekao: “Ono tamo nije Srbija, ono tamo je otpad. Taj otpad koji ide okolo sa kokardama, bradurinama, krstovima, to je pošast koja će da dovede ovaj narod do istrebljenja...”

8. LASLO VEGEL, pisac: I njega su čuli na Peščaniku.

10. VELIMIR ĆURGUS KAZIMIR, publicista: Na sopstveno iznenađenje.

11. VOJIN DIMITRIJEVIĆ, profesor: Neizbežni neprijatelj.

12. PAVLE RAK, publicista: Šizmatik.

13. JOVAN BAJFORD, profesor: Mladi šizmatik “koji se uzalud trudi da oskrnavi lik i delo Vladike Nikolaja Velimirovića”.

14. BILJANA SRBLJANOVIĆ, pisac: “Njen blog je jasna slika onog crnog u Srbiji protiv čega se moramo i dužnost nam je da se borimo”.

15. ORGANIZACIJA “KVIRIJA”: Smrt homoseksualcima!

Spisak je očigledno nepotpun, jer “Naši” još nisu pročitali famozni Izveštaj Helsinškog odbora pisan latinicom. “Naši” još traže donatora koji bi im poklonio konvertor za prevod sa neprijateljske latinice na svekoliku ćirilicu, kao i desetak eminentnih stručnjaka za kompjutersku reanimaciju srpstva koji bi im objasnili kako se ova paklena mašina koristi.

Promocija je, razumljivo, okončana citiranjem samokritične poslovice “Naših” koju su bespravno prisvojili od nevinih Kineza: “Ne sprečiti zlo, veće je zlo od samoga zla”.

Čitava ova duhovna seansa mogla bi se savršeno opisati književnim engleskim jezikom pod imenom “Spiritity”, koje se našlo na bilbordima širom Novog Sada kao slobodan prevod omiljene srpske reči “duhovnost”. Senzacionalno otkriće da srpski patrioti obogaćuju engleski jezik neologizmima, otvara vrata za nove bilborde sa sledećim porukama:

*VASCELITY (vascelo; sveukupnost srpstva uključujući “Naše”)

*SABORNITY (sabornost; običan grupnjak)

*TIHOVNITY (tihovanje; ručna štafeta pod jorganom)

*SVEKOLIKITY (svekoliko; masovni ali patriotski gangbang)

*STATELITY (državnost; Srbija s Kosovom)

*NAPREDNITY (Toma Nikolić)

*SLOBODANITY (kosmička ljubav pod lipom)

*ZAVERITY (svetska zavera; uvek protiv svekolikity srpstva)

*GUČALITY (sabor trubača u Guči u duhovnom obliku)

*EXITALITY (festival, nekadašnji EXIT)

*MOKROGORITY (emirat; peti parkić Emira Kusturice)

*TADIĆILITY (neprimenljivo; posebna vrsta spiritity politike)

*PAHOMITY (ljubav prema deci)

*LIHTITY (skupljati odlikovanja, nagrade, kolajne, priznanja; ambasadorsko mesto)

*ANTONIĆITY (teška, neizlečiva bolest)


http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=17279

[pesak]

Izuzetno otvoreno pismo
Objavljeno: Sub, 11. 10. 2008. 14:55

ISTINITE LAŽI SONJE LIHT

Lažem, dakle postojim: Sonja Liht, izuzetno



Čitajući vaš verbalni B92 uradak , izuzetna gđo Liht, počeo sam da brinem za vas. Ako već lažete, lažite ubedljivo - jer je teorijski imbecilno da bi od vas e-novine tražile ostavku u Upravnom odboru “Politike” a.d., zbog čega, zašto, kojim povodom? Šta nas se tiče vaše izuzetno mesto u izuzetnom Upravnom odboru? Koga je u e-novinama, stvarno briga, da li ćete otići ili ostati u Upravnom odboru, niko nas u e-novinama nije ni pitao kad ste dolazili u taj Odbor. Who gives a fuck?

Piše: Petar Luković


Izuzetna gđo Liht,

Vaše cenjeno gostovanje na domicilnoj Televiziji B92, u ponedeljak 6. oktobra, u emisiji “Poligraf”, ostalo bi na dalekim marginama mog ličnog interesovanja, ne samo zato što mi je neopisivo dosadno da vas slušam, sasvim svejedno o čemu govorili, već zbog činjenice da pomenutu B92 emisiju ne gledam ni povremeno, ni uopšte a uglavnom nikako. Svejedno: nakon vašeg izuzetnog gostovanja, telefonom mi se javio izvestan broj zabrinutih građana da mi prepriča kako ste u programu pomenuli e-novine, navodno, kritički, u društvu sa radikalskom “Pravdom”. Ne želeći da verujem da ste pored tolikih društvenih obaveza - predsednica Fonda za političku izuzetnost, predsednica Upravnog odbora “Politika” a.d., buduća ambasadorica Srbije u SAD, lična savetnica Borisa Tadića, supruga političkog analitičara Milana Nikolića - našli vremena da se bavite e-novinama, odbijao sam da nasednem na politički nekorektne komentare mojih vajnih priatelja koji su mi uporno, gotovo zaverenički, tvrdili da ste u emisiji rekli kako su “e-novine od vas tražile da date ostavku na mesto predsednice Upravnog odbora Politike a.d”.

Potpuno zbunjen i, priznajem, sluđen, razgovarao sam sa svakim urednikom i novinarom e-novina pojedinačno, pokušavajući proverenim metodama torture da dođem do istine: da neko od osoblja možda nije u sporskoj rubrici ili u entertainmentu, bez mog znanja, tražio vašu izuzetnu ostavku, a da ja o tome ništa ne znam? U svojoj poznatoj temeljnosti išao sam do kraja: ispitao sam direktora e-novina, izvesnog Jelića, urednika zaduženog za region, čak sam razgovarao sa kurirom kojeg, inače, nemamo; svi su, vehementno, odbijali užasavajuću primisao da se bave vašim likom i delom, tvrdeći da su baš u tom trenutku bili bolesni, širili zenice ili nosili tetki lek.

Da bih saznao konačnu istinu, danima sam na sajtu B92 čekao na transkript vašeg izuzetnog gostovanja; konačno, posle pet dana, desilo se! Transkript vaskrse, vaistinu vaskrse! A u transkriptu lepo piše šta ste rekli glede nadahnutog i francuski pismenog pitanja voditelja: “Ko je vlasnik Le Monda?”. Ovako vi odgovarate (doslovno, bez ispravki):

Liht: Novinari, sami novinari. Kad je došlo do privatizacije Le Monda, privatizovali su tu novinu novinari. Ja lično bih jako želela da se to desi, jer mislim da bi to bila prava grancija. I najčvršća garancija meni nije neki tajkun u čijim je rukama ta novina i možda sve novine u ovoj zemlji, garancija da će ta novina biti zaista ono što mi želimo svi da bude. Međutim, zato sam i ostala u Upravnom odboru. U jednom trenutku sam sam... zanimljivo je bilo da su me mnogi nagovarali da podnesem ostavku, da je to jako složeno, što se i pokazalo tačnim, ali kad sam videla da se i Pravda jako raduje mojoj ostavci, a i neki, na primer E-novine, onda sam rekla - ne. Ako se i Pravda i E-novine raduju mojoj ostavci onda ću da ostanem. Znate, ja imam nešto što se zove srpski inat , odlučila sam da bijem bitku zajedno sa timom koji je došao sa mnom u taj Upravni odbor, da spasimo i Politiku i kuću Politika i da pokažemo svima, pa i onima koji jako vole da se pozivaju na patriotizam, da to nacionalno blago ne sme da bude urušeno.



Molba nije pomogla: Lj. Smajlović i S. Liht
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ


Čitajući vaš verbalni B92 uradak, izuzetna gđo Liht, počeo sam da brinem za vas. Ako već lažete, lažite ubedljivo - jer je teorijski imbecilno da bi od vas e-novine tražile ostavku u Upravnom odboru “Politike” a.d., zbog čega, zašto, kojim povodom? Šta nas se tiče vaše izuzetno mesto u izuzetnom Upravnom odboru? Koga je u e-novinama, stvarno briga, da li ćete otići ili ostati u Upravnom odboru, niko nas u e-novinama nije ni pitao kad ste dolazili u taj Odbor. Who gives a fuck?

Da se vratimo onome što vam nije blisko: činjenicama. O vama smo, izuzetna gđo Liht, izveštavali u nekoliko navrata, uvek s povodom; objavili smo tekst o vašem budućem ambasadorskom mestu u SAD (niste reagovali), objavili smo tekst prvo o jednoj a zatim o nekakvoj drugoj nagradi koju ste dobili, uz prigodnu fotoreportažu (niste reagovali); konačno, objavili smo tekst o odlasku iz “Politike” vaše nekadašnje drugarice Ljiljane Smajlović gde se spominjete samo u agencijskom obliku - nigde na portalu, čak ni uz pomoć Borisa Tadića, nećete naći reči “ostavka” uz vaše izuzetno ime: Sonja Liht.

Laž je laž, čak i kad je neistina.

http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=17798

[pesak]

Retro (1): Sećanje na
Republiku Srpsku

Objavljeno: Sre, 22. 10. 2008. 15:25 SRPSKO SEDLO

PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ

U nedeljniku Reporter, juna 2000. u kolumni Off-line, opisano je traumatično iskustvo s putovanja od Sarajeva do Srbije preko neizbežne Republike Šumske. Da li se bilo šta u međuvremenu promenilo?Pisao: Petar Luković
Naglašeno šizofreno pitanje (ima li kraja sveopštem ludilu?), već trinaest godina jednostavno kao kvadratura kruga - ukazalo nam se prošle nedelje kad smo se s konferencije “Mediji i politika” vraćali iz Sarajeva (preko Tuzle) u Beograd. Na granici sa Srbijom, u autobus je ušao carinik Republike Srpske; deprimirajućim pogledom osmotrio je likove/putnike, vozača pitao odakle dolazimo, a na odgovor da smo bili u Sarajevu - počeo je da se krsti. U očiglednom religiozno-karadžićevskom transu, fiksirajući neprijatelja, uspeo je da procedi kroz zube: “Pa, kako je bilo u Sarajevu?”. Kad sam mu odgovorio da je bilo sjajno i fenomenalno, zapanjeno je - sve vreme mimikom objašnjavajući ono što je već prethodno rekao - pitao zar u Sarajevu svi ne nose feredže, rukom napravio pokret kao da ga kolju, a potom dodao je da je za njega nepojmljivo da neko ide u grad u kojem je on nekad živeo. Hteo bi on u Sarajevo, poverio nam se pacijent/carinik, samo “srce neće”, što smo na licu mesta dijagnosticirali kao šifru za one hrabre srpske ratnike koji su s Pala - a tad je carinikovo srce htelo i moglo - ubijali grad, uz gusle, pečene jaganjce i Radovanovu poeziju.

Za ovo srpsko uniformisano lice koje svoj život provodi u vukojebini s one strane Drine, u drvenoj kancelariji pored nekakve kućice na kojoj piše da je to osiguravajuće društvo “Slobomir” - godine ludila u punom su zamahu; to čovekoliko biće, ogrezlo u mržnji koja ga izjeda, primitivizmom može da dosegne samo do onih orlova čija mu krila, u obliku kič-grba, krase ružnu košulju, optočenu ćiriličnim naslovom “Carina Republika Srpske”. Taj carinik-pantomimičar legalni je sin iz zakonitog braka Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, model po kojem su deceniju štancovani ludaci, jedina humanoidna forma koju može da oplodi ovako strasna politička veza. Osećaj da je Carinik tek jedan od mnogih, neizlečivih Sega-Mega-Srba čija se vizura svodi na puškarnicu i granatu, i da je to, de facto, mrtva tačka do koje smo stigli - hvala ti Predsedniče - nastavljen je prekodrinskim prizorom, s ove srpske strane.

Na nekoliko kilometara od budućeg megapolisa Slobomira (milionski grad o čijim SF konturama, uz flašu toplog piva, sanjaju carinik i njegovi prijatelji), nalazi se srpski patent: mesto koje nije ni selo, ni gradić, ni grad, ni poselo, nije ništa - redovi razbacanih ružnih kuća (nijedna nije omalterisana), nekoliko kafana, nekoliko prodavnica ispred kojih se na suncu greju hiljade plastičnih boca fante, coca-cole, švepsa ili sprajta. Kafana prikladnog imena “Dionis” poseduje sve što je potrebno da bi se moj drug s druge strane Drine, carinik, osećao kao kuće: na kaminu, u postelji od bele plastike, stoji ogroman grb Republike Srpske ofarban zlatnom bojom; na zidu, preko puta, poster žene između čijih nogu prolazi kamion; do postera, ugljenisana bakarna tabla (popularna na lokalnim pijacama) sa avetinjski ispraznom porukom Nikolaja Velimirovića (tip koji se 1934. divio Hitleru u njegovoj borbi protiv Jevreja; danas mudrac i zaštitnik mučeničkog srpskog carinskog naroda); do Nikolaja, opet u bakru, Bogorodica; sasvim desno, kako treba, nešto manji grb Republike Srpske, opet ofarban u zlatno-žutu fleku; ispod grba, fotografija dr Radovana koji sa zida pazi na sve nas i poručuje da će se on jednom, ipak, vratiti. S plafona visi konjsko sedlo; iznad sedla korpica s veštačkim cvećem i ružičastom mašnicom.

Iza sedla, odjednom, pojavljuje se konobarica, verovatno rođaka onog carinika; preko mikro-mini suknje, u tri popodne, zapekla zvezda, žena je obukla štrikani, rupičasti mantil do zemlje, odlično poznat iz bordela oko svake železničke postaje. Adekvatno našminkana - s pedeset tona svih ratničkih boja, još adekvatnije ošišana - po uzoru na rumunsku modu 1947, ova konobarica u takvom kafanskom ambijentu (sedlo, Radovan, veštačko cveće, grbovi, vladika Nikolaj koji se nikad nije kupao) izgleda savršeno prirodno.

“Dionis” je, ako baš niste razumeli, slika i prilika onoga što smo dočekali s ove i one strane Drine: ova konobarica je naša sadašnjost i budućnost, ova konobarica živi u onom idiličnom svetu za koji su se Srbi izborili - levo grb, desno sedlo, u sredini dr Psihijatar!

Naravno da su dva mala klozeta u “Dionisu” manja od raspona orlova na grbu; klozeti smrde, govna su po pločicama, mokraća na tavanici, čučavac nije video vodu godinama. Ali, tko mari! Na relaciji Carinik - Konobarica - Klozet sve se to podrazumeva, sve je to jedna ista slika Srbije, sve je to ono čemu smo uvek vaskoliko težili! Dole klozeti, živelo sedlo!

*Tekst objavljen u nedeljniku Reporter juna 2000. godine