Pescanik...i /ne/sloboda medija u Srbiji

TV i novinske vijesti, vaši komentari, vaše teme...
pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Pescanik...i /ne/sloboda medija u Srbiji

Post by pesak » 03/03/2007 16:37

http://www.b92.net/info/emisije/

ovde mozete preuzeti juceranji Pescanik u kome je ceo prvi deo posvecen genocidu u Srebrenici, zlocinima.




B92 Info Emisije Peščanik


2. mart 2007.

Izlog pun ljudi
Ti ljudi su mrtvi zato što nisu bili Srbi, oni su ubijeni u moje ime, jer sam ja Srbin ... Ako ne izađemo iz ludila zavetnih misli, totalno smo nadrljali ... Predlog za dopunu dokaznog postupka ili događaj koji je izmenio istoriju ove zemlje ...


Gosti: istoričarka Latinka Perović, sociološkinja Vesna Pešić, advokat Srdja Popović

Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković



Real Audio Stream
MP3 Stream
MP3 Download


Nenad Dimitrijević: Moralna pozicija zločinca, zajednice kojoj on pripada, svakog građanina koji je pripadnik te zajednice i moralna pozicija zajednice kojoj pripada žrtva i svakog njenog pripadnika - potpuno su različite pozicije. Ja sam, dakle, slučajno pripadnik nacije zločinaca, ali je zločin svesno i sistematski činjen u moje ime. Ja, dakle, imam nešto sa zločinom. Svaki pripadnik zajednice žrtava ima pravo da zahteva izjašnjenje od mene, ima pravo da me pita kakav je moj odnos prema zločinu. U svakom jeziku za koji ja znam reč - odgovornost ima u korenu glagol - odgovoriti, odnosno imenicu - odgovor. Postoji dužnost da se odgovori. Mi pogrešno razumemo odgovornost kao – za nešto ste okrivljeni, imate neki problem. Ne, odgovornost je dužnost da se odgovori. Ono što želim da naglasim jeste da mi nismo svi uzročno odgovorni za patnje onih ljudi koji su postali žrtve, ali zlo je naneto i njihov je ljudski integritet narušen u ime svakoga od nas. Ja sam se možda distancirao ili opirao, ali žrtve i njihovi bližnji to ne znaju. Ako ja danas odem u Srebrenicu, niko ne zna da li sam ja pošten Srbin ili nepošten Srbin i šta ja smatram pod time - biti pošten Srbin. Oni nemaju niti obavezu da to znaju. Zločin nad njima i njihovom grupom učinjen je u ime svakoga od nas.

Smrt nevinih ljudi je definitivna činjenica. Kada ja pred tom činjenicom kažem - znate, ja sam se uvek tome opirao - e, to je moralno pogrešan stav. Ti ljudi su mrtvi zato što nisu bili Srbi, oni su ubijeni u moje ime zato jer sam ja Srbin i to je nešto što od mene stvara moralno odgovornu osobu. Ja nisam kriv, ja ne nosim breme sramote, ali ja sam moralno odgovorna osoba samo zato što sam Srbin. Zato biti dobar liberal u Srbiji danas znači zalagati se za princip kolektivne moralne odgovornosti. Ne može se biti dobar liberal i pozivati se na individualne liberalne principe. Danas postoji nešto što je jedna američka profesorka, koja se zove Linda Randzik, nazvala razumnim strahom ili opravdanim strahom. Njen citat s kojim ću ja završiti ide ovako - Ja mogu da verujem da ti nisi ubijao, ali ja ne mogu da znam kakav je tvoj odnos prema ljudima koji su to činili. Ne znam da li si ih ohrabrivao ili podržavao, ne mogu da znam da li bi i ti u budućnosti bio spreman da učiniš isto. Ja se zato tebe plašim. Ipak, ako se izviniš, ako izraziš žaljenje, ja ću imati manje razloga da se bojim i možda ćemo tada moći da nađemo način da živimo zajedno u miru.

Zumra i Sabra:

- Evo me u Beogradu sjedim i kažem da molim sve ljude dobre volje da nam pomognu da izručimo ratne zločince, bez obzira kojoj vjeri oni pripadaju. Ja sam živi svjedok Srebrenice, istina se mora znati, mi bez istine ne možemo dalje. Koliko god vi meni ne bi vjerovali da se Srebrenica nije desila, ja sam uporna da jeste. A često idem putem Sarajevo - Srebrenica, pa nekad zamišljam, stvarno bi mi bila želja da negdje sretnem Radovana Karadžića, pa da mogu ja s njim da odem u policijsku stanicu i da kažem - evo, dovela sam ga. Znaš.

- U Srebrenici je za par dana nestalo hrane. Znači, kada su ušle paravojne formacije iz Srbije, to su bili šešeljovci, arkanovci, nekakvi Bijeli orlovi. Oni su došli iz Srbije po zadatku, po spisku, znači nešto je tu prije bilo organizovano i mi muslimani nismo znali šta će da se desi. Ja sam, recimo, u mojoj zgradi imala samouslugu, tako da nisam imala mnogo zaliha u kući. Imali smo veliki priliv izbjeglica iz istočne Bosne, sa devet opština je sav narod došao u tu malu Srebrenicu. U miru 5.600 je bilo stanovnika u gradu, odjednom je došlo jedan val, jedan stampedo naroda i u toj maloj Srebrenici naselilo se 60.000 izbjeglica. Sve što je nicalo iz zemlje, mi smo to pojeli. Evo, moja djeca, jedan je bio tek pošao u prvi osnovne, a drugi u peti razred, sigurno 99 odsto ovdje u Srbiji stanovništva neće vjerovati da moja djeca 21 dan, sem vode, ništa u usta nisu stavila.

Ja sam išla u Jasenovac da vidim šta je se tamo desilo, pa bih ovog puta pozvala svu omladinu iz Srbije, ako ne vjeruje, neka dođe u Potočare. Tamo je Jasenovac i neka pogledaju. Toliko.

- Pa treba ubiti 10.000 ljudi, imali su vremena da organizuju i bagere koji su kopali masovne grobnice, imali su vremena da organizuju ljude koji će pokupiti tijela i odnijeti ih tamo da pokopaju. Imali su vremena kasnije da se presaberu i da kažu da su u neke grobnice pokopali na stotine ljudi, mnogo, pa kad neko dođe do neke grobnice reći će - a, vidi, ovdje je bio zločin, pa su rekli - hajde sad malo ovo da preturimo, da rasturimo, da razmetnemo, da to bude malo blaže. Pa im ni mrtvim nisu dali mira, i iznijeli su ih i samljeli, pa se ne zna ni ko je ko. Ali ljudi, zamislite da im ni mrtvim nisu dali mira. Pa kažite da to nije za osudu, ma oni su ja ne znam za šta. Od 17. aprila 1992, pa do 11. jula 1995. u Srebrenici je bio pakao. Svaka ispaljena granata, svako bombardovanje, svaki snajperski hitac koji je upućen sa obližnjih brda oko Srebrenice je bio čist pogodak, jer je toliko bilo ljudi. U Srebrenici nije bilo prostora, nije bilo prostorije, nije bilo prozora na kom nije bio dimnjak, znači, toliko je ljudi bilo. Moja ćerka koja je bila u Sloveniji, pa tako bila brižna, pa često piše i kaže - mama, možete li kupiti šta, a ja njoj odgovaram, pa joj kažem - sine, u nas su izlozi puni živih ljudi.

- Kad kažete da se ne slažu Srbi, da neće da nas čuju, da ne vjeruju da se desila Srebrenica, moram im reći da su autobusi i kamioni koji su u koloni bili parkirani za srebrenički narod svi bili iz Srbije - bili su autobusi 7. Juli Šabac, bili su Strela Valjevo, bili su Raketa Titovo Užice i dalje da ne nabrajam.

Svetlana Lukić: Slušali ste Zumru i Sabru iz Srebrenice i profesora Nenada Dimitrijevića sa Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti. Dobar dan. Ove nedelje i zvanično smo dobili potvrdu o nevinosti. Nismo izvršili genocid, samo smo krivi što ga nismo sprečili, a mogli smo. Krivi smo samo zato što krijemo u nedrima zločince koji su genocid počinili. Sramotu da smo prva zemlja u istoriji koja se našla na optuženičkoj klupi za genocid i da smo prva država u istoriji koja je proglašena krivom za kršenje Konvencije o genocidu - to mi ne računamo. Prošli smo mnogo bolje nego što smo se nadali i nego što je bilo pravedno.

Posle izricanja presude, predsednik Tadić je rekao da je naša moralna obaveza da usvojimo deklaraciju kojom bi se osudio genocid u Srebrenici, jer, veli predsednik, sudski je utvrđeno da se genocid dogodio. Pa zar je njemu bila potrebna ova presuda da bi priznao da se genocid dogodio? Zašto je onda išao u Srebrenicu pre nego što mu Međunarodni sud kaže da se genocid dogodio? Zar nije čitao, na primer, presudu generalu Krstiću u Haškom tribunalu, koja potvrđuje genocid, je l' to možda predsednik ne veruje Haškom sudu? Dalje, zar je našem predsedniku morala da se desi Rozali Higins, pa da predloži rezoluciju? Zar nisu nevladine organizacije u skupštini, preko Žarka Koraća i Nataše Mićić, na desetogodišnjicu genocida u Srebrenici predložile usvajanje deklaracije? Tada se ni Boris Tadić ni njegova stranka nisu nešto snažno borili da se ona usvoji. I zašto deklaracija sada, a ne pre dve godine? Zato što se sada mora ili zato što Tadić misli da je pobednik na januarskim izborima.

Zakon fizike kaže, a taj zakon važi čak i u Srbiji, da će svako telo, svaka cigla ili svaki zapušač od Guarane nastaviti da se kreće u istom pravcu sve dok ne naiđe na neko drugo telo. Pa, je l' naš predsednik radi po istom principu? Kreće se po inerciji i menja pravac samo kada u nešto udari? Je l' to moj predsednik reaguje samo na pritisak i na gurku, pa kad god se nešto dešava, moraš da misliš ko li će sada da ga pritisne, ko mu je tog jutra najubedljivije suflirao šta da radi.

Jeste, predsednika Tadića su pohvalili u svetu zato što je predložio usvajanje deklaracije, kažu - lepo je što on to predlaže u času kada bi mogao da likuje zbog pobede nad Bosancima. Upravo se to od nas očekuje, da likujemo nad nesrećom, a kada neko od nas kaže nešto pristojno, svi se oduševe. Ima u tome nekakvog loše prikrivenog rasizma.

Boris Tadić stalno čeka da dođe neki odlučni čovek i stvari dovede u red, pa da onda on pokaže šta zna. Nikako da shvati da je on taj čovek ili je bar na njegovom mestu, koji treba da te stvari da dovede u red. Celih devedesetih godina, koje je on izgleda propusio, čekali smo da Miloševićev režim sam od sebe izumre. Tadić sada izgleda čeka da Koštuničin režim sam od sebe izumre i da mu trula jabuka padne u krilo. A trula jabuka neće da prihvati deklaraciju o Srebrenici. Koštunica neće da izruči zločince, Koštunica neće da dozvoli da neko drugi vlada ovom zemljom, Koštunica neće dozvoliti da se mirno završi priča sa Kosovom. Na današnji dan, 2. marta 1988. godine, autobusi puni kosovskih Srba došli su u Beograd, sišli ispred Skupštine SFRJ, stvorili zaglušujuću buku skandirajući - uhapsite Vlasija. Voljeni predsednih im je odgovorio - ništa vas ne čujem, ali biće hapšenja.

19 godina posle toga i posle još mnogo čega, naš pregovarački tim je na pregovorima tražio da srpska policija bude na granicama Kosova i da srpska policija čuva manastire. Obrazlažući ovu genijalnu ideju, jedan Tadićev ili Koštuničin savetnik, nema velike razlike među njima, pozivao se na Rezoluciju 1244. Pa zar savetnicima nije jasno da je pre Rezolucije 1244 postojala Rezolucija 1243, a pre nje 1242, a pre nje 1241 i da je cela ideja ovih pregovora da Rezolucija 1244 prestane da postoji i da se u Ujedinjenim nacijama donese nova.

Najzad, sasvim je jasno da stranke bivšeg režima: Demokratska stranka Srbije, Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije neće dozvoliti da ovo sa Kosovom prođe mirno. I zbog toga čoveka hvata strah od mogućeg nasilja. Počelo je prebijanjem Marka Karadžića iz Liberalno demokratske partije i kamenovanjem prozora Vesne Pešić.

Vesna Pešić: Ovo što se dogodilo je posledica strašnog podizanja temperature oko rešenja statusa Kosova. Naša vlast je uspela da toliko destabilizuje zemlju i same pojedince da su ta udruženja: Dveri, Nomokanon i razna druga, a i obični građani koji su na ivici egzistencije ili nervoze počeli da preuzimaju pravdu u svoje ruke i da likvidiraju izdajnike. A pogotovo što se ta vlast istovremeno raspada, sve smo bliži nekoj vrsti anarhije, u kojoj nema ni parlamenta, ni vlade, ni poretka. Tada ljudi počinju da uzimaju stvar u svoje ruke. Ja sam se skandalizovala kada sam videla da u Meksiku još uvek postoji linč. U Gvatemali, Meksiku i drugim južnoameričkim državama koje izgledaju veoma romantično, postoji redovno linčovanje. Zbog čega, zato što ništa ne radi, pa ne radi ni policija i kada se desi nekakvo ubistvo, grupa građana uzima zakon u svoje ruke i likvidira te ljude. Dok sam bila ambasadorka u Meksiku, stalno sam se zgražavala nad tim, a sada vidim da se i mi približavamo takvom stanju u kojem napujdani građani preuzimaju pravdu u svoje ruke i kažnjavaju izdajnike koji izdaju teritorije. Zaista je zavladala jedna usijana atmosfera i bilo bi dobro da se to malo stabilizuje i smiri, ali ne verujem da će do toga doći.

Pogledajte one reklame - braćo, spasavajte - to su pozivi nekakvih očajnika, a ovde se prozivaju ljudi koji tu braću navodno izdaju. I onda je neko ko je išao na neki skup, tu u blizini, svakako neko ko zna da ja tu stanujem, bacio ciglu baš u moje prozore. Nikada nisam imala nikakvo osećanje straha, nemam ga ni sada, ali me prosto uznemirava kao običnog građanina da osećam tu neslobodu kretanja. Svako može da te presretne i da ti nešto uradi, spontano i u nekakvom besu koji se širi sa tih TV ekrana. Opet je napravljena podela na izdajnike i patriote. Toma Nikolić je rekao da će podnositi krivične prijave protiv izdajnika. I taj radio Fokus stalno uznemirava građane, onaj radikalski radio, koji je možda još gori od samih radikala koje gledamo na televiziji u nekakvim duelima. Više puta sam slušala taj radio Fokus, on zaista govori o tome da ćemo maltene lično morati da se obračunavamo sa nekim ljudima i to možda deluje na labilnije među nama. To je strašno neodgovorno, ne znam šta radi ta RRA, zašto dopušta da se građani pujadaju. Vlast nije kriva za svaku bačenu ciglu, ali apsolutno je kriva za atmosferu linča, koja je napravljena u društvu.

Svetlana Lukić: Vesna Pešić je pomenula radio Fokus i to me asociralo na Nomokanon, koji je sinoć na Pravnom fakultetu održao jednu tribinu. Govorili su Kosta Čavoški i Slavenko Terzić, sećate ga se, on je bio svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću, naravno u njegovu korist. Bili smo prijateljski upozoreni da se ne pojavljujemo na jučerašnjem skupu na Pravnom fakultetu. U ponedeljak, posle donošenja presude Međunarodnog suda pravde otišli smo na promociju Peščanika u Novi Sad. Naši gosti bili su Vesna Pešić, Latinka Perović i Srđa Popović.

Srđa Popović: Što se tiče same presude, ona je dosta jasna. Taj sud je našao da država, ona se tada zvala SRJ, nije imala efektivnu kontrolu nad onom silom koja je izvršila genocid u Srebrenici. Tu su ustanovljene već dve činjenice, jedna je da je genocid izvršen, što je ovde u laičkoj, a i u stručnoj javnosti bilo uporno osporavano. Bošnjačka strana već dugo govori da je Republika Srpska genocidna tvorevina, a sada će takvo stanovište dobiti potvrdu od jednog visokog autoriteta. Da li je efektivna kontrola iz Srbije postojala ili nije - mislim da tu moramo da prihvatimo stanovište suda. Ja sam, recimo, uvek imao utisak da bez Miloševića ni vrabac sa grane ne može da padne. U Bosni će ljudi na bošnjačkoj strani svakako biti nezadovoljni. Već sam video da se u presudi potkrala jedna greška - za Škorpione je rečeno da su bili paravojna formacija i da nisu bili pod kontrolom Beograda. To nije tačno, Škorpioni su bili jedinica MUP-a Srbije. Ali to sada više nema nikakvog značaja, presuda je konačna, pravo na žalbu niko nema.

Zastupnik ove naše stvari pred Međunarodnim sudom pravde i naš ambasador u Holandiji već dva dana sprema slavlje povodom te presude, proglašava pobedu kao da se radi o fudbalskoj utakmici. Šta tu ima da se slavi. Mogli su se uzdržati od iskazivanja zadovoljstva, bar iz diplomatskih obzira. Konačno, ono za šta jesmo učinjeni odgovornima jeste da nismo pokušali da sprečimo genocid. Setite se da je još aprila 1993. taj sud doneo jednu naredbu, kojom je naložio našoj državi da učini sve što je u njenoj moći da ne dođe do daljih zločina u Bosni. Na kraju krajeva, pokazalo se da smo mi kao država štitili i krili ljude koji su bili naredbodavci tog zločina, pre svega mislim na Mladića. Zna se da je tog čoveka vojska krila u svojim objektima i znamo da su naša celokupna diplomatija, predsednik države i predsednik vlade godinama lagali o toj činjenici.

Svetlana Lukić: U presudi je upotrebljen termin - simbolička kompenzacija. Šta mislite da bi pod time moglo da se podrazumeva?

Srđa Popović: Tu bi mogli da se podrazumevaju razni oblici simboličkih reparacija. Tu su izvinjenja, pokušaji da se izgrade neke od džamija koje su srušene, da se nešto učini za srebreničku siročad. Tu bi spadalo i donošenje deklaracije kojom bi se priznala činjenica genocida i izrazilo žaljenje zbog toga što se dogodilo. Vi se sećate da je takva deklaracija bila ponuđena skupštini i da nije mogla da se donese, nego se to svelo na osudu svih zločina. Pa to piše u krivičnom zakonu, da svi zločini treba da se kazne, za to nije potrebna nikakva deklaracija narodne skupštine.

Vesna Pešić: Kao političarka, ja živim u iluziji da će ipak kucnuti čas kada ćemo doživeti jedan ozbiljan preokret. Ova presuda daje takvu šansu. Slušala sam gospođu Higins i moj je utisak da je ta presuda vrlo temeljno urađena. Ne čini mi se da tu ima ishitrenosti i neozbiljnosti. Kada su čitali imena svih onih silnih sudija koji su u tome učestvovali, pomislila sam - bože, ovo je stvarno neverovatno, eto, o nama u Hagu raspravlja Međunarodni sud pravde i donosi presudu o tome da li je naša država odgovorna za genocid. A pri tom, mi smo jedina država za 60 godina od Nirnberga o kojoj se uopšte na taj način raspravlja. I onda posle te presude ovde vidite poplavu neozbiljnosti, neku pevanciju o našoj pobedi. Večito nam izmiče taj momenat uozbiljavanja nas samih. Međunarodni sud je doneo presudu i mi moramo da je poštujemo, ali da vam kažem - poštovati tu presudu nije ni malo lako, ako hoćemo da budemo ozbiljni ljudi. Sećate se tog jula, ja ga se veoma dobro sećam - Mladića na televiziji kako onoj deci deli čokolade. Videlo se da će taj skot sve njih pobiti. Ova država nije sprečila ubijanje preko 7.000 ljudi, tako da zaista ne znam o kojoj se pobedi tu radi.

Hladni glas te sudinice koji smo danas čuli obavestio nas je da, kada je o Srebrenici reč, više ne može biti diskusije o tome da li je tamo izvršen genocid. Ja se već sada, kao narodni poslanik, stresam od pomisli na donošenje deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije. Na šta će ličiti ta skupština i da li ćemo opet doživeti da se o ovom pitanju razgovara na neozbiljan način. Prećutali smo i neviđene zločine koji su učinjeni nad Albancima 1998/99. godine, kada su voženi, molim vas, njihovi leševi kroz Srbiju i ispadali im po putu. Na to se niko u Srbiji ne osvrće i ne govori o tome. Mi smo taj bolesnik na Balkanu, kao što se nekada govorilo za Tursku – bolesnik na Bosforu. Mi smo u stanju entropije, raspadanja. Naša propast je u našoj nemogućnosti da formiramo pristojnu državu. Normalna država ne može biti zasnovana na tako strašnom zataškavanju i relativizaciji zločina i genocida, kakav je učinjen u Srebrenici.

Latinka Perović: Setila sam se jednog norveškog istoričara, koji je dok smo mi sporili da se u Srebrenici odigrao genocid i kotrljali tim brojkama, 2.000, 5.000, 7.000 i pravili ravnotežu zločina - taj norveški istoričar nam je rekao - zaboga, recite prvo da je strašno ubiti, ne 7.000 nego jednog nedužnog čoveka, pa onda uđite u akademske rasprave. Veliko je pitanje za sadašnju i za buduće vlade da Srbija ne bude identifikovana sa zločinom i da srpsko društvo ne učine ravnodušnim prema zločinu. Taj hladni pravnički jezik iz Haga nam govori da je tamo izvršeno jedno delo koje je bilo proces, deo namere da se zaokruži srpska etnička država i da su se na tom putu kao smetnja našli muslimani. Trebalo je mobilisati ljude koji će za tako kratko vreme pobiti toliko ljudi, nabaviti benzin, naći kola, iskopati te grobnice. Jedan od svedoka je rekao da je uveče, kada je pogledao svoje ruke, primetio žulj na prstu, jer je u toku dana sto puta povukao obarač na oružju kojim je ubijao nedužne ljude. Dakle, ako takve stvari kod nas naiđu na ravnodušnost, onda stvarno ne znam šta je nacionalni interes o kojem se toliko govori.

Ja volim da citiram Hercena, koji je rekao da jedan narod, pre nego što propadne, postane ravnodušan. Ta presuda ima taj smisao, da nas podseti da se ne može tako mirno i hladno ubijati i navikavati svoje ljude i vlastito društvo na ubijanje. Vrlo se dobro sećam desetogodišnjice Srebrenice, sećam se sa kolikom mukom je ona obeležena u Srbiji, sećam se da je vojvođanska skupština, i to joj služi na čast, bila jedina državna institucija koja je obeležila tu desetogodišnjicu. Sećam se da su ljudi krišom dolazili u Helsinški odbor i uzimali knjigu koja je posvećena Srebrenici. To znači da kod nas postoji svest o tome šta se dogodilo. Pitanje je samo da li imamo zrelosti da o tome razmislimo i da iz toga izvučemo konsekvence.

Srđa Popović: Ljudski je strahovito teško, makar to bila i istina, da sebi kažete - za sve sam ja kriv od onog trenutka kada sam dao prvi mandat Miloševiću i onda četiri puta za njega glasao i tako mi i treba. To čovek vrlo teško može da izgovori, sem ako je neki moralni div. Takav čovek se u našoj sredini po pravilu doživljava kao neki nerazumljivi stranac, moralni čistunac koji zahteva nemoguće stvari od smrtnih ljudi. Pretpostavlja se da on to čini zato da zadovolji svoju sujetu i pokaže da je on bolji od svoje sredine. Sve je to vrlo razumljivo i ja se često pitam da li je možda postojao drugačiji način da se o tome govori. Ljudi taj moralni ili moralistički govor doživljavaju kao osudu i teško im je da nose tu osudu. To je teško i zato što smo jako duboko potonuli i onda je potreban divovski intelektualni i moralni zadatak čitave zajednice da se odatle nekako ispliva. I nije dobro da se podelimo u dva tabora, one koji opominju na tu dužnost, obavezu i potrebu i one druge koji, eto, treba da budu prosvećeni.

Vesna Pešić: Volela bih da ne moramo mi stalno da govorimo o toj temi, pa da nas onda proklinju. Postoji neki monah na Kosovu koji stalno pominje te strašne zmije, ženske uglavnom, koje govore o tome. Ali šta ćemo kada niko drugi neće da preuzme tu temu od nas.

Latinka Perović: I sama se često pitam na koji način da se sa ovako teškim stvarima dopre do ljudi. Nedavno je profesor Vladimir Goati rekao - mi smo teško društvo misleći na nasleđe rata, na zločine, ubijanje. Mi ne možemo da postavljamo laka pitanja jednom teškom društvu. Mi jesmo odgovorni za to što se dogodilo, svi, i nas će to pratiti, bez obzira na to kakvo je naše subjektivno osećanje. Ja sam rođena u Kragujevcu i kao dete sam preživela streljanja đaka i drugih ljudi. I posle mnogo godina sam pročitala da Nemci decenijama nisu išli u Kragujevac, ne zato što im je to bilo zabranjeno, već zato što je to bilo njihovo osećanje vlastite mere. Oni su znali da se tu dogodio jedan strašan zločin, da je to urađeno iz njihovog naroda, iz njihove sredine, i da oni ne mogu iz toga da se izdvoje. I mislim da svako od nas mora da razmišlja o tome da će to nas, savremenike tog zločina, ali i one koji dođu posle nas, neprekidno pratiti. Nedavno je Dezmond Tutu rekao - što pre priznate zločin, pre ćete ga se osloboditi.

Svetlana Lukić: Zašto toliko godina posle Srebrenice i posle 2000. godine Ratko Mladić nije isporučen?

Vesna Pešić: Ja bih za to, možda malo drsko, optužila Koštunicu i njegovu vladu. Oni nisu uradila tu veoma bitnu stvar i to nas je koštalo prekida pregovora sa Evropom. Kako te patriote ne zabrinjava to što smo mi jedina zemlja, koja je posle komunističkog sistema krenula u tranziciju, sa kojom su prekinuti pregovori. Ne znam gde im je taj nacionalni ponos. Kako te ne vređa, ej bre, da ti stalno rušiš sve moguće svetske poretke, kako to da jedino ti ne možeš da poštuješ ni jedan normativni sistem. Kako samo mi uvek rušimo svako pravo, svaki zakon, svaki moral i pri tome vičemo kako je nad nama izvršena velika nepravda. Navešću vam jedan banalan primer. Pre neki dan je upravljač Kosova, Riker, primio Haradinaja pre nego što je otišao u Hag. Onda je predsednik naše države to reklamirao kod Rikera - kako je on smeo tog Haradinaja koji je optužen za ratne zločine da primi. Koštunica, Velja Ilić i to društvo narodnjaka su naše zločince sa fanfarama ispraćali, oni su bili naši heroji, narodna skupština je njihovim porodicama plaćala troškove putovanja u Hag i dodeljivala im automobile. Ja kažem - kako nas nije sramota, pa mi ne možemo ni jedan jedini standard da uspostavimo. Haradinaj je kriv, ali naši su nevini. Za hapšenje Mladića postoji jedna stvarna prepreka, a to je da Koštunica voli Mladića i da mu se sviđa Mladić. Ne znam šta bih drugo mogla da kažem, jer imam utisak da su Karadžić i Mladić ljudi koji se njemu dopadaju. I oni ih zato ne daju, eto. Koštunici bi sada moralo da se poruči - nemoj više da prekrivaš tu stvar pričom o Kosovu i odlaganjem formiranja vlade, nego da odmah i neodložno, kako je gospođa Higins lepo rekla, bez pogovora isporučiš Mladića Hagu. To bi onda mogao da bude nekakav početak, jer ako se ta vlada i formira, a Mladić i drugi optuženi nisu u Hagu, pa šta mi možemo da očekujemo. A ako on bude premijer, onda ta isporuka postaje nemoguća. Možda sam malo preterala, ali meni se tako čini.

Latinka Perović: Mislim da je retko ko u našoj istoriji razumevao vreme kao Zoran Đinđić, on je imao neverovatno razumevanje srpske istorije. On nije bio nikakav anacionalni čovek, nikakav Evropejac koji je ovde aterirao, on je prosto bio jedan čovek koji je shvatio, kako je govorio, da gde god ovde zgaziš nije minsko polje - nego tepih. Sve je trulo, društvo se istrošilo, ostarilo, izgubilo energiju i krajnje je vreme da učini neki korak napred. Slušajte, premijer koji je tako mislio i govorio bio je opstruiran, kriminalizovan i na kraju ubijen. I to nije bilo dovoljno, njegova diskreditacija se nastavila i posle toga. Ako čovek pogleda izbornu kampanju za vladu koju danas imamo, tu se više ne razlikuje šta je izborna kampanja, a šta je diskreditacija Zorana Đinđića, to je do te mere bilo pomešano. Kao što smo malopre govorili o masovnom zločinu koji je počinjen, ni ovo ubistvo jednog državnika, političara kakvog će Srbija jako dugo čekati, ne može da ostane u tami kao jedna strašna hipoteka. Mislim da svako treba da položi račun i doprinese istini o tom ubistvu. Uvek se sećam kako je Sima Milutinović - Sarajlija rekao proti Matiji - ako ovde govoriš neistinu ostaćeš bez časti, ako govoriš istinu ostaćeš bez glave; najbolje je da ćutiš, pa ćeš sačuvati i čast i glavu. Ja, međutim, mislim da treba govoriti istinu, da joj treba težiti, treba je tražiti. Neko će to raditi kao istoričar, neko kao sociolog, neko kao pravnik i to je onda znak da se mi oporavljamo kao društvo.

Vesna Pešić: Za vreme vlade Zorana Đinđića bilo je smenjeno šest ministara. Podsetiću: za onog gospodina Novakovića, koji je bio ministar energetike, ispostavilo se da je imao nekakve kumovske veze sa tajkunom Lazarevićem i morao je da ode. Dragan Veselinov je morao da podnese ostavku zbog svog vozača koji je prošao kroz crveno svetlo i ona devojka je stradala. Pa onda imamo slučaj Marije Rašete, čijem svekru je fond za razvoj dodelio kredit od tri miliona dinara i ona je morala da podnese ostavku. Momčilo Perišić je dao ostavku zbog afere prisluškivanja i Vuk Obradović je dao ostavku zbog seksualnog uznemiravanja. Čisto da ne verujete da je to bilo pre samo četiri godine. A danas, ministar Vuksanović sa nekom studentskom unijom pravi velike planove kao da će ministrovati još hiljadu godina. Ne pada mu na pamet da makar smeni svoju pomoćnicu iz DSS-a, Emiliju Stanković, jer je uhvaćena u kupovini ispita i diploma. Ili slučaj carinske mafije i nekog Jeremića iz G17 plus. Carina pripada ministarstvu finansija i niko noću da se trgne i zapita gde su otišli ti milioni evra.

Da ne pričamo o tome koliko je vlada Zorana Đinđića bila odgovorna za sve i kako smo ga svi prozivali. I on je svakome odgovarao, a sada imamo ove raskomoćene tipove koji su feudalno podelili vlast i Koštunicu koji više ne odgovara ni za šta. Ne možeš ga ni pitati, on je onako nesrećno zamišljen, o srpstvu verovatno, i sav u tim zavetnim mislima. Tima koji imaju te zavetne misli o srpstvu, nije važno da li će zbog Republike Srpske, te teritorije koje smo se dokopali, dodati još 7.000 ljudi na ovih sedam u Srebrenici. Njih to uopšte ne zanima, tako da je Pahomije po definiciji nevin, jer on ima zavetne misli. Ja idem toliko daleko da čisto osećam da i Legija ima zavetne misli, jer je sa Crvenim beretkama ubijao po Bosni, pa i on pripada zavetničkom taboru. I zato je nastala ta furtutma kada je na suđenju postavljanjeno pitanje pobune Crvenih beretki. Legija je odmah shvatio da je tu u pitanju politika i vrlo inteligentno je Srđi odgovorio na njegov zahtev o proširenju optužnice. Odmah je shvatio o čemu se radi. I Ratko Mladić je radio za zavetne misli o proširenju na teritoriju Republike Srpske, pa ako nam otmu Kosovo da mi otmemo ono i da ipak dođe do neke realizacije zavetnih misli. Ako ne izađemo iz ludila zavetnih misli, totalno smo nadrljali.

Srđa Popović: Nacionalizam je u pitanju. Koštunica nikome drugome neće dati da bude premijer i on to čini potpuno mirne savesti. Nema veze koliko imam glasova - ja sam najbolji Srbin i za Srbiju je najbolje da ja budem predsednik, zar to ne vidi svako. To je logika koju i u biračkom telu mnogi ljudi prihvataju. Njih procedure ne zanimaju, njih zanima ta sama suština politike, a sama suština politike je to što sam ja Srbin i vodim srpsku politiku. I ako bude frustriran u tom svom nacionalizmu, on će reagovati nasiljem - pa dobro, ja ću po cenu nasilja da branim dostojanstvo, večne interese, Kosovo, na našoj strani je pravo i pravda. Toga se ja bojim i ne vidim da društvo ima snage da se sa tim nacionalizmom izbori i da shvati njegovu ispraznost. Ideologija nacionalizma je totalno prazna. Kada jednom kažete - ja sam Srbin, volim sve što je srpsko - vi ste kazali sve. To je ceo program, više ništa ne možete da kažete. Tu nema nikakve politike.

Latinka Perović: Mislim da je u vezi sa Kosovom moguća provala nasilja i to zaključujem na osnovu jedne strašne manipulacije sa tim Kosovom. U etar se šalju neverovatne poruke od ljudi koji imaju akademske titule, koji kažu - ko to potpiše biće ubijen, ili kažu - mi smo spremni da damo Beograd za Kosovo.

Svetlana Lukić: Ne znam da li ste primetili da je drveće procvetalo, da miriše na proleće, da su deca počela da čekaju kraj školske godine i pitanje je zašto vas 150.000 sluša ovu mučnu emisiju i zašto je mi pravimo. Ja ću vam reći zašto - zato što ovo ne može da se podnese. Ne može da se podnese, na primer, da četiri godine pričamo o trećem metku, o opušcima cigareta marke Davidof Zvezdana Jovanovića, a da nikoga ne zanima zašto je u stvari premijer ubijen. Posle četiri godine suđenja za atentat na Zorana Đinđića, pravni zastupnik Ružice Đinđić podneo je sudu Predlog za dopunu dokaznog postupka, u kojem predlaže da se pred specijalni sud izvedu novi svedoci. Aca Tomić, Rade Bulatović, Dragan Jočić, Aleksandar Tijanić i Vojislav Koštunica su neki od njih. Govori advokat Srđa Popović.

Srđa Popović: Osnovna svrha predloga je bila da utvrdimo koja je bila Ulemekova motivacija, kao i cele te grupe, šta je bio njihov motiv, jer ako je to političko ubistvo, kao što jeste političko ubistvo, onda je sasvim normalno da utvrdimo kojoj političkoj opciji Ulemek pripada, kakav je on cilj hteo da postigne. Ako je to bio državni udar, u čiju korist je on vršio taj državni udar, jer onda, mada to nije neposredni cilj predloga, možete da vidite i da li je bilo pomoći sa te strane ili nije. Možda jeste, možda nije, ali u svakom slučaju mora da se utvrdi kakve su bile Ulemekove pobude.

Ovo je krivično delo, koje je kvalifikovano jednom specijalnom namerom. Vi vršite ubistvo visokog predstavnika vlasti u nameri da napadnete ustavni poredak i ugrozite bezbednost zemlje. Namera se u pravu definiše kao predstava cilja koji vas motiviše na postupak i, ako želimo da saznamo kvalitet te njegove namere, moramo da vidimo kakve predstave kakvih ciljeva je on imao, jer inače bi se celo to suđenje svelo na nešto, što se u stvari i dogodilo - da im se sudi kao za najobičnije ubistvo, kao kada komšija ubije komšiju, pa treba da vidimo ko je pucao, odakle je pucao, gde mu je ulazna, a gde izlazna rana i gotova stvar.

Ne mogu da shvatim kako o jednom ubistvu, u kojem imamo priznanje, oružje, čauru, obdukcioni nalaz, mi raspravljamo četiri godine, a ne pipamo onaj najvažniji elemenat optužnice, koji kvalifikuje to delo kao političko. Mi taj aspekt uopšte ne istražujemo i meni se čini da je razlog tome strah. Živimo u vrlo nesređenim i nestabilnim političkim okolnostima i to je prosto zatvaranje očiju pred problemima iz želje da se ne talasa. A niti se tako može suditi za to delo, niti takav pristup može imati one posledice po društvo koje bi trebalo da ima, a to je katarza, saznavanje istine, razumevanje toga što se dogodilo.

Svetlana Lukić: U medijima to najčešće nazivamo - ubistvo Zorana Đinđića, a kako bi ga trebalo zvati?

Srđa Popović: Najbliže istini bi bilo reći da je to atentat, jer se za atentat zna da je političko delo. Zvanično, ovo delo se zove - ubistvo najvišeg predstavnika vlasti i po sistematizaciji u Krivičnom zakoniku, ono ne spada u krivična dela protiv života i tela, nego u dela protiv ustavnog poretka i bezbednosti. To je političko delo, koje spada u glavu krivičnih dela kojima se vrši napad na političke vrednosti društva.

Svetlana Lukić: Prošlo je četiri godine. Zašto ste tek sada izašli sa ovim predlogom?

Srđa Popović: Da sam izašao ranije, to bi bilo potopljeno raspravama, koje su takođe potrebne, o ulaznim i izlaznim ranama, foto robotu, trećem metku, ledenom metku, o onome što je ušao iz Hrvatske da ubije. Repertoar tih teorija zavere je bio neverovatan. Onda sam mislio - hajde, neka se ispucaju sa svim tim glupostima, pa kada sve to iscrpemo, valjda ćemo doći i do rasprave o onome što je po meni važniji deo.

Svetlana Lukić: Kako razumete ovo što možemo da nazovemo ćutanjem o vašem predlogu, koji je sam po sebi intrigantan i za medije i za javnost?

Srđa Popović: Juče sam razgovarao sa novinarom Ekonomista, i on mi je kazao da već ima gotov naslov - Zašto optužuje. Idite, molim vas, nikoga ja ne optužujem. Vrlo dobro shvatam da to može i tako da se razume, i u ovoj zemlji se to uvek tako i razume, ali ja ne optužujem nikoga. Ja samo tražim da se ti ljudi pozovu kao svedoci i da se saslušaju. Video sam sjajan komentar na sajtu B92. Jedna gospođa, koja se potpisala kao Melanija, piše - pa šta ako je nevin, zovu ga samo da svedoči, otkud toliko uzbuđavanje. Ovde odmah nastane uzbuđavanje i onda se ljudi uplaše, ne te stvari, nego onoga što sami iz svoje glave unose u to. Ne poričem da to može i tako da se čita, da je u svedočenjima koja predlažem impliciran jedan specijalan odnos čitave stranke DSS-a prema ubistvu. Ali ja nisam laik, ja sam pravnik i znam da to nema nikakve veze, jer ja ne znam kakve su bile namere tih ljudi. Ne znam zašto je Jočić radio ovo, Bulatović ono, a Koštunica nešto treće. I čak smatram da je baš zbog toga što je moguće takvo čitanje, u njihovom sopstvenom interesu da dođu na sud i objasne te stvari koje ljudi, pravo da vam kažem, teško mogu da razumeju.

Kada shvate šta sve dolazi iz DSS-a, ljudi se uplaše sopstvene misli i kažu - ako počnem to da govorim, ispašće kao da nekoga optužujem, a samo nam je još to potrebno na ovu opštu paranoju. Ovde postoji strah ljudi da se svaka stvar ispita do kraja, bez obzira na eventualne neprijatne posledice. I novinar Ekonomista je primetio tu zaglušujuću ćutnju. I jeste, već u sudnici, po reakcijama odbrane, pa čak i suda, i ja sam primetio da je tu nastalo veliko uzbuđavanje.

Svetlana Lukić: Akcenat vašeg predloga je na pobuni jedinice za specijalne operacije u jesen 2001.

Srđa Popović: Iz dva razloga. Prvo, i sam optuženi Ulemek i njegova odbrana poriču da je to bila oružana pobuna, nego je kvalifikuju na sličan način na koji je to učinio i tadašnji predsednik Koštunica - da je to bio protest zbog toga što su bili zloupotrebljeni u hapšenju braće Banović. Zastupnici oštećenih i tužilac smatraju da se radilo o oružanoj pobuni, koja je važan elemenat u obrazloženju same optužnice Jovana Prijića. On tu kaže da su Ulemek i Spasojević imali velikog uticaja na jedinicu, da su oni podigli jedinicu pod parolom - stop Hagu, da su tražili smenu ministra policije, da su postavili, dakle, političke zahteve i da je to bio prvi korak ka državnom udaru, koji su pokušali ubistvom Zorana Đinđića, jer su bili ohrabreni uspehom pobune. A ja dodajem da se JSO posle pobune u stvari oslobodio Đinđićeve kontrole, jer je uspeo da smeni Gorana Petrovića i Mijatovića i da dovede svoje ljude na čelo Udbe. Onda je jedan pripadnik te službe i ubio Đinđića, a drugi pripadnik te službe javio njegovo kretanje. Ta služba je odigrala ključnu ulogu u samome ubistvu, a oružanom pobunom je ostvarena kontrola nad tom službom. To je u neposrednoj vezi sa atentatom i to je nešto što se nalazi u samoj optužnici. A ako se nešto tvrdi, to treba i dokazati.

Svetlana Lukić: Od koga ste očekivali pomoć u tome?

Srđa Popović: Smatrao sam da, pošto je samo tužilaštvo zauzelo taj stav, da će ono imati interesa i da dokaže da je to bila oružana pobuna. Oružana pobuna je sama po sebi krivično delo i u početku mi je bilo čudno što im se ne stavlja na teret ono što se tvrdi u obrazloženju. Onda sam mislio da možda po mišljenju tužioca nije bilo dovoljno dokaza, ali je tokom glavnog pretresa saslušan niz svedoka koji su potanko govorili o svim okolnostima te pobune. To su bili ljudi koji su bili kvalifikovani za to i u čijoj nadležnosti se to nalazilo. Mislim na Dušana Mihajlovića kao ministra policije, Gorana Petrovića kao načelnika službe i Mijatovića. Ali o tome su govorili i mnogi drugi svedoci, pa i sam Ulemek, Saša Pejaković, Vukojević.

Taj je događaj rasvetljen potpuno i do kraja, tako da smo u julu 2005. kolege Danilović, Paunović i ja podneli tužiocu predlog da se na osnovu činjenica saznatih na samom glavnom pretresu optužnica proširi i na krivično delo oružane pobune. Iako se viđamo svakodnevno u sudu, dobili smo prijem kod tužioca tek u decembru 2005, znači pre skoro godinu i po dana. Tada nam je rečeno da je postupak pri kraju i da zato naš predlog nema smisla, ali da oni shvataju, to su njihove reči, da se stvarno radi o teškom krivičnom delu, koje mora biti procesuirano, da postoje svi dokazi u spisima i da će oni taj predmet oformiti, to je njihova terminologija, čim se svrši ovo suđenje. Nismo polemisali s njima, jer nema šta da se polemiše, oni su gospodari situacije. Ako hoće da prošire optužnicu, proširiće je, ako ne, ništa. Po mome mišljenju, to se nije dogodilo upravo iz političkih razloga, jer se nije htelo da se do kraja definišu politički odnosi u okviru kojih se pobuna desila. To je na izvestan način shvaćeno kao nešto što bi destabilizovalo vlast.

Kazaću vam šta ja mislim, ovo su sada moje pretpostavke, koje nemaju osnova ni u čemu drugom. Bilo je očigledno da su tu pobunu podržali pre svega predsednik Koštunica, a zatim Jočić i Bulatović - javno, i ako biste podigli optužnicu, vi automatski postavljate pitanje kakva je njihova uloga u svemu tome. Svi se sećate čuvene Koštuničine izjave da oni protestuju u svojim radnim odorama, ruhu, što bi rekao Antonić. Naoružani, na autoputu, sa hamerima, iako Koštunica naravno zna da u to doba policija nema pravo na štrajk. Oni su svi morali da odgovaraju i da je u pitanju bio samo štrajk. Pored toga, nisu oni izašli samo da se šetaju po autoputu, nego su povukli obezbeđenje svim zaštićenim ličnostima, izložili ih opasnosti, povukli obezbeđenje Aerodroma Beograd, faksom otkazali poslušnost Goranu Petroviću, povukli se u kasarnu, isključili telefone i onda izašli na autoput.

Bulatović je u jednom članku koji je napisao za NIN, on je u to doba bio Koštuničin savetnik za bezbednost, rekao da je to pobeda patriotizma i izneo je jednu vrlo zanimljivu misao - da je time konačno uspostavljena saradnja između vojne bezbednosti i Službe državne bezbednosti, što ja tumačim kao njegovu ocenu da je Služba državne bezbednosti konačno potpala pod kontrolu Ace Tomića. A Aca Tomić je sa svoje strane odigrao važnu ulogu tokom pobune, jer je primio Duću Spasojevića i obećao da vojska neće intervenisati u gušenju pobune. Ustavna dužnost vojske i Koštunice je bila da pomognu u gušenju pobune i takvo obećanje je u stvari bilo pružanje pomoći pobunjenicima.

Zanimljivo je i to da i Tomić i Ulemek govore neistinu o tome kada je došlo do tog sastanka, jer tvrde da se on odigrao u leto 2001, dakle nezavisno od pobune koja se odigrala u novembru. Ja sam uz ovaj predlog priložio i jedan dopis uprave za bezbednost, kojim se potvrđuje da su Spasojević i Ulemek tokom pobune bili kod Ace Tomića i da je on tom prilikom stvarno obećao da se vojska neće mešati. Konačno, zbog toga je Aca Tomić kasnije bio lišen slobode i protiv njega je dignuta optužnica, ali je specijalno tužilaštvo odustalo od te optužnice kada se promenila vlast. Na osnovu istih dokaza na osnovu kojih ga je prvo optužilo, specijalno tužilaštvo je sada odustalo od optužbi. Njihovo objašnjenje za to ne možemo da znamo, jer je ono tajno po zakonu. On je to napisao i stavio u jedan koverat, zapečatio i to se nalazi u tužilačkom spisu.

Dok je Aca Tomić bio u zatvoru, njemu Koštunica piše pismo i, po mome shvatanju na jedan slabo prikriven način, savetuje mu da ćuti i da izdrži. To je, eto, ono što bi moglo da se kaže o pobuni. To su okolnosti koje sam predložio da se rasvetle, jer mislim da su od značaja za ceo događaj.

Svetlana Lukić: U stvari mi atentat na premijera Đinđića, po vašem mišljenju, ne možemo da razumemo ako ne razumemo pobunu jedinice za specijalne operacije?

Srđa Popović: Tako je stvar postavljena u optužnici i to bi trebalo da se dokaže. Po meni ima smisla što je stvar postavljena tako da je Ulemek izgubio posao i svoje mesto u Službi državne bezbednosti, da se tada i Spasojević uznemirio, jer on je bez Ulemeka i službe ništa, samo kriminalac svakog trenutka izložen hapšenju. I da su oni tada odlučili da izvedu tu pobunu. Ali, kao i kod ubistva, morate da shvatite da se takve stvari ne preduzimaju ako vi ne znate šta ćete posle. Ne možete da pravite pobunu, a da ne znate koga ćete da dovedete na mesto ministra unutrašnjih poslova i na čelo službe bezbednosti. I kada ubijate predsednika vlade s namerom da oborite tu vladu, vi znate koga ćete da dovedete na njegovo mesto. To bi inače bio besmislen postupak, jer ko će vas sutra zaštititi, kako ćete izbeći gonjenje. I oni su svakako imali plan i da nije bilo vanrednog stanja, što je bila jedna vrlo visprena, racionalna i vitalna ideja prethodne vlasti, možda bismo i videli u čemu se sastojao njihov dalji plan. Pobuna je uspela, ali vi možete smatrati da je i ubistvo uspelo, da je i taj udar uspeo, jer ako je bio cilj da se obori vlada, ona je pala, ne odmah, ali je pala i to zbog toga što je ostala bez Đinđića. Svakome je jasno da je zato pala. Kada sam se usudio da to kažem u sudnici, doživeo sam skandalizovanje u odnosu na moje predloge i bio onemogućen da ih do kraja iznesem. Smatram da je uzrok tome upravo činjenica da se promena koja je trebalo da se postigne atentatom u stvari desila i da sada, naravno, niko ne želi da sluša ovo o čemu ja pričam.

To je jedna nenormalna situacija, koja se najbolje ogleda u tome sa kakvom upornošću i koliko otvoreno postojeća izvršna vlast sabotira to suđenje na sve moguće načine: izjava Stojkovićeva da se ukine specijalni sud, izjava Jočićeva da proces treba da se vrati u stadijum istrage, izjava načelnika resora javne bezbednosti da je proces na staklenim nogama, izjava Gradimira Nalića da je proces montiran od početka do kraja, da su ti koji su ubili i sastavili celu optužnicu. Svako se tu našao pozvanim da nekako diskredituje to suđenje, a da ne pričam o onom sastanku koji je Jočić obavio sa Ulemekom u noći kada se predao, i to ne samo on, nego su tu bili i Bulatović i Stojković, sada čujemo i Tijanić i Nikitović. Zašto su se oni svi skupili, šta je bio njihov posao te noći sa Ulemekom? Kaže - da mu garantuju bezbednost. Pa mogli su da mu garantuju bezbednost i sutra, nisu morali da putuju sa Zlatibora da mu garantuju bezbednost.

Taj sastanak je sam po sebi krajnje sumnjiv iz prostog razloga što se on odigrava u sred predizborne kampanje, u kojoj se DSS ubi da dokaže da je Demokratska stranka narkodilerska stranka i da Đinđić ima sumnjive veze i poslove. I onda se svi oni sastanu sa Ulemekom kod Miroslava Miloševića u kabinetu, a onda se Ulemek pojavi na sudu i počne sam sebe da optužuje da je prošvercovao 600 kila heroina zajedno sa Čedom Jovanovićem - samo zato da bi pomenuo Čedu Jovanovića. Onda se to beskrajno ponavlja u kampanji DSS-a. A pre nego što Ulemek da svoj iskaz, Koštunica i Mihajlov nam na sav glas objašnjavaju da je, hvala bogu, uhapšen gospodin Legija, koji će sada objasniti svu istinu. Kao da je normalno očekivati da od čoveka koji je optužen za teško krivično delo čujete istinu. Moje iskustvo za sve ove godine mi govori da taj obično nešto laže. I na kraju krajeva, odakle njima uopšte saznanje da će on otkriti istinu, odakle oni znaju šta će on govoriti, ako se o tome već nisu dogovorili u ministarstvu unutrašnjih poslova.

Dakle, to je jedan galimatijas, jedno muljanje iz kojeg vi možete da izvučete zaključak da ta stranka ima neki poseban interes da se sve činjenice na tom suđenju dovedu u pitanje. Koštunica je odmah tvrdio da su tu uništavani dokazi, Aleksandar Tijanić tvrdi da on zna ko je platio 50.000 pripadnicima SAJ-a da ubiju Kuma i Spasojevića, to jest – streljaju ih, kako to oni kažu. Ja sam i njega predložio, da i on dođe u sud i kaže nam ko je platio tih 50.000 i kome je platio. Imamo i činjenicu da je predsedavajući sudskog veća napustio svoje mesto smatrajući da pod takvim pritiskom ne može dalje da sudi. Da ne pominjemo da je hapšen zamenik specijalnog tužioca, Jovanović, za disciplinski prekršaj za koji bi neko jedva bio pozvan na disciplinsku odgovornost, posle čega, uplašen, napušta tužilaštvo i drugi zamenik specijalnog tužioca. Pa se onda ubija jedan svedok, pa se ubija drugi svedok. Kada je ubijen Kriještorac, MUP izlazi sa saopštenjem da to nema nikakve veze sa suđenjem, a nikad nismo saznali sa čime ima veze, zašto je taj čovek ubijen, je li sprovedena neka istraga, je li se došlo do nekog rezultata, ništa od toga se ne zna. Ali MUP izlazi sa zvaničnom izjavom - da, tačno je, on je svedok u tom pretresu, ali njegovo ubistvo nema s tim nikakve veze. Ne znam na osnovu čega su to tvrdili i čudno je da se to tvrdi.

Svetlana Lukić: A drugi ubijeni svedok?

Srđa Popović: Drugi svedok je Vukojević, kojem je na njegov zahtev ukinuta zaštita. Ja smatram da zaštita nije ni ustanovljena u interesu svedoka, nego u interesu postupka. Nije on dobio telesnu stražu zato što je njegov telesni integritet tako dragocen, nego zato što on ima izuzetnu važnost za postupak i zaštita nije smela da mu bude oduzeta, bez obzira na njegove zahteve.

Predložio sam Jočića kao svedoka na niz okolnosti, između ostalog i na okolnost da li je pokušao da utiče na Ulemekov iskaz prilikom sastanka posle hapšenja. Predsedavajuća Nata Mesarović me je pitala - na osnovu čega, molim vas, možete da postavljate to pitanje. Ja sam joj rekao - sad ću da vam kažem na osnovu čega, na osnovu okolnosti koje ukazuju da je tako nešto bilo moguće i mislim da on o tome treba da bude pitan. A te okolnosti su da je on prvo poricao da se taj sastanak uopšte dogodio, pa je onda govorio da nije važno da li se dogodio, pa onda nije umeo da objasni zašto se dogodio, pa je govorio da je tamo bilo bezbedno, pa - znate, on je opasan čovek, pa je rekao čak i to da centralni zatvor ne radi noću, što je totalna besmislica. I na kraju je rekao - nije ni važno, šta ste toliko zapeli s tim, zašto je važno s kim se on video, s kim je razgovarao, čak i ako je bilo nezakonito. On je tvrdio da ima službenu belešku koju je povodom tog sastanka napravio i onda mu je B92 tražio da im dostavi tu službenu belešku. On je to odbio sa obrazloženjem da je to državna tajna, pa je odjednom ono što je bilo beznačajno i - šta me uopšte pitate za to - postalo državna tajna. I tek na insistiranje poverenika za javne informacije on je konačno dostavio tu belešku, po čijoj sadržini bi se moglo zaključiti da verovatno nije pisana te noći kada se to događalo nego mnogo kasnije, kada je taj sastanak postao problem, jer u toj belešci ima 10 stavova, a u njih 6 Jočić se brani od onih primedbi koje su mu kasnije stavljene. On ih je valjda anticipirao.

Svetlana Lukić: To je kao - amateri svome gradu. On je govorio i da nema veze gde se Ulemek krio - šta vas briga, važno je da je došao.

Srđa Popović: Pa je posle govorio - to će biti utvrđeno, pa je posle na pitanje - jeste li utvrdili, rekao – pa, nismo ni utvrđivali. Slušajte, Ulemeku je bilo vrlo teško da se krije bez nečije pomoći, a iz toga ko mu je pružio pomoć i kako, moglo se lako zaključiti ko je još u tome učestvovao. I ta nespremnost da se ta činjenica utvrdi dokazuje nespremnost da se utvrdi i ta činjenica ko je još učestvovao u tome, ko su bili njegovi pomagači, njegovi jataci.

Svetlana Vuković: Da pođemo po svedocima koji su predloženi. Znači, Aca Tomić je pozvan da nam ispriča - šta?

Srđa Popović: Da nam ispriča o svom sastanku sa Spasojevićem i Ulemekom u doba pobune Crvenih beretki i o tome da li je tom prilikom bio pitan da li će Kobre da pomognu u gušenju pobune ili ne, da li će vojska intervenisati protiv pobunjenika. I da nam objasni, ako se to nije dogodilo onako kako se tvrdi u dokumentu uprave vojne bezbednosti, u kojem se tvrdi da je on dao obećanje da vojska neće intervenisati, kao i da je taj sastanak održan za vreme pobune, kako je onda moguće da je iz uprave vojne bezbednosti izašao takav dokument.

Svetlana Vuković: Sledeći je Rade Bulatović. Koje okolnosti bi on trebalo da objasni?

Srđa Popović: Za sada imamo samo Koštuničino objašnjenje da se on tamo našao slučajno. Znate šta, to je apsolutno nemoguće, kod načelnika uprave vojne bezbednosti se zakazuju sastanci i kod njega se ne upada dok on sa nekim ima sastanak, to je nezamislivo. Tako da bi on morao da objasni kada je zakazao taj sastanak, ko mu ga je zakazao, je li znao da će Ulemek biti tu. Možda može da objasni i zašto Saša Pejaković, koji vozi Ulemeka i Duću Spasojevića sa tog sastanka, jednog trenutka čuje - nećemo kazati Šešelju da smo ostvarili kontakt sa Koštunicom. O tome je svedočio Pejaković u istražnom postupku, da je to Spasojević kazao Ulemeku. Znači da su oni smatrali da su sastankom sa Bulatovićem ostvarili kontakt s Koštunicom, to su oni smatrali. A sve se događa tokom pobune Crvenih beretki i tada se hvata i onaj, ako se sećate, presretnuti razgovor u kojem izgleda Čume i Spasojević razgovaraju i kažu - ovo sada može da zaustavi samo Koštunica. A onda Koštunica sutra izlazi i daje izjavu - nisam imao nikakvog uticaja na jedinicu. Suviše je tu čudnih i protivrečnih stvari, a događaj ne da je ozbiljan, nego je možda promenio istoriju zemlje. I odjednom se to nikog ne tiče. Pa kako?

Svetlana Vuković: Pritisak javnosti na onaj drugi legendarni sastanak, kada se Legija predao, učinio je da imamo mnogo jasniju predstavu o tome šta se te noći desilo. O ovom susretu iz doba pobune Crvenih beretki skoro ništa ne znamo.

Srđa Popović: Na suđenju su Dušan Mihajlović i Goran Petrović tvrdili da je vojska podržavala pobunu. Goran Petrović je kazao - nije bilo nikoga ko bi mogao tu pobunu da uguši. Ja sam ga pitao - zašto se niste obratili predsedniku Koštunici, da pošalje vojsku da je uguši. A on mi je rekao - to bi bilo kontraproduktivno. Tri svedoka su rekla da je vojska podržala tu pobunu, a znate, Koštunica kao komandant ima ustavnu obavezu da štiti ustavni poredak i vojska ima ustavnu obavezu da štiti ustavni poredak, ne služi ona samo za ratovanje. Tako da, ako su se oni oglušili o tu svoju dužnost, oni su saodgovorni za posledice, a posledice pobune su bile te da je bio ugrožen ustavni poredak i da je zbog tog ugrožavanja bilo moguće da se konačno izvrši i napad na ustavni poredak, koji je izvršen ubistvom. To možda zvuči kao teorija, ali kada vi znate da je služba bezbednosti posle pobune bila izuzeta iz kontrole vlade i da je kasnije ta služba neposredno učestvovala u ubistvu, onda to više nije nikakva teorija, onda je to činjenica života. I ta dva dela po meni bi mogla da se posmatraju i kao nešto što se inače zove produženo krivično delo, kada vi u okviru jedinstvenog umišljaja preduzimate razne radnje od kojih je svaka krivično delo, a u stvari time želite da postignete onu krajnju posledicu, koja je ubistvom i postignuta. I to se zove produženo delo i smatra se jednim krivičnim delom, jer isti ljudi u okviru istoga umišljaja postupaju sa istim ciljem.

Svetlana Vuković: Optužnica za atentat to i pominje, samo se taj deo ne razmatra na suđenju. Vaš predlog u stvari ostaje u okviru optužnice.

Srđa Popović: Ceo predlog se kreće apsolutno u okviru optužnice.

Svetlana Lukić: Predsednik Koštunica je i doktor prava, a njegova politička ocena je bila da je pobuna jedan običan štrajk. On bi kao pravnik morao znati da to nije tačno.

Srđa Popović: Naravno da bi morao znati, pa to je toliko notorno. Kada vi otkažete poslušnost, kada vi zahtevate od vlade da se liši jednog ministra, kada svoje pretpostavljene smenjujete silom, pa naravno da je pobuna kada otkazujete poslušnost izrikom. Naravno da je oružana pobuna kada naoružani izađete na ulicu. Ne znam kako bi to uopšte moglo da se tumači nekako drugačije.

Svetlana Vuković: Jedan od svedoka je i Miroslav Milošević. U stvari, u kabinetu Miroslava Miloševića se čeka da se Jočić vrati sa Zlatibora.

Srđa Popović: Legija se predaje Guriju Radosavljeviću, koji je sada u bekstvu, jer oni su majstori svi redom. Zanimljivo je da Guri njega poznaje lično, što se u pravu smatra najautentičnijim i najpouzdanijim oblikom identifikacije. To pominjem zbog priče kako je bilo potrebno da se Legija identifikuje. On je identifikovan u prvoj sekundi i trebalo je da bude smesta vođen u 29. novembra, jer se zna ko je, da mu se uruči rešenje i da se vodi u CZ. I onda Guri javlja Jočiću na Zlatibor da se desio taj neobičan događaj i da je on sa Legijom. Jočić pita - jesi li siguran. Ovaj kaže - siguran sam, znam čoveka, ratovali smo zajedno. Dobro, kaže Jočić, on sada mora da bude predat pravosudnim organima, vodi ga u 29. novembra. Javlja mu se posle 5 minuta i kaže - ne, ne, nemoj da ga vodiš u 29. novembra, vodi ga u kabinet kod Miloševića. Jočić je u međuvremenu s nekim razgovarao i taj neko mu je rekao - treba mi prvo da se vidimo s njim. I oni idu u kabinet kod Miloševića i tamo sede i čekaju da dođe Jočić sa Zlatibora. Na Zlatiboru je i Božović koji pita šta je bilo, ali Jočić neće da mu kaže o čemu se radi, i od njega krije. Ja mislim da za to vreme Ulemeka šišaju u Miloševićevom kabinetu, jer je on bio zarastao u bradu i kosu i, valjda za susret sa ministrom, on se šiša i oni naravno pričaju s njim, što isto ne bi smelo da se dogodi. Šta pričaju, nemam pojma, a Milošević kaže - ništa, o običnim stvarima.

Ne znam koliko je trebalo Jočiću da stigne, ali on konačno stiže i sada Jočić kaže Guriju i Miloševiću da izađu napolje, da on razgovara sa Ulemekom. Zašto oni moraju da izađu napolje da bi on obećao fizičku bezbednost njegovoj porodici, ne znam i zašto je još potrebno da mu se sada tu pridruži i Bulatović. I to traje, to njihovo obećavanje fizičke bezbednosti, do 2 sata po ponoći, a on je u 9 lišen slobode. I u 2 sata ga vode u CZ, iako CZ ne radi noću, ali sada je odjednom proradio. Eto, to je ta priča o Miloševiću i on je sve to prilično pošteno ispričao, čak je dodao i detalje za koje nismo znali: da je te noći u ministarstvu bio i ministar pravde Stojković, koji je inače tvrdio da je za predaju Ulemeka saznao iz novina, a kada su ga nedavno ponovo pitali, on se naljutio i pitao onu novinarku - a šta ste vi radili te noći, zašto je važno šta sam ja radio, kakvo je to pitanje.

Svetlana Vuković: Kao sedmi svedok poziva se Vojislav Koštunica.

Srđa Popović: Svi ostali svedoci su takođe članovi DSS-a i vrlo je čudno da su u sve to umešani po pravilu članovi Demokratske stranke Srbije i ja pretpostavljam da Koštunica kao predsednik stranke ima uvid u ponašanje visokih funkcionera svoje stranke, naročito onda kada se vidi da su ta ponašanja koordinisana, da imaju isti smisao. Tako da ja predlažem njega na okolnost podrške koju je dao pobuni i na okolnost da nije učinio ništa što je bio dužan da učini da tu pobunu uguši uz pomoć vojske, ali takođe i da objasni kako to da sve ovo dolazi iz njegove stranke: i pritisci na sud, i ti nezakoniti sastanci sa Ulemekom i sastanci u vojnoj bezbednosti i ponašanje vojne službe. Sve se to odvijalo iz istog okruženja i pretpostavljam da on kao predsednik stranke možda, možda ne, ima uvid u to kako je došlo do toga da na tako koordinisan način članovi njegove stranke nastupaju u ovoj stvari.

Svetlana Vuković: U ovom predlogu postoji jedno poglavlje koje govori o političkoj bliskosti Ulemeka i Demokratske stranke Srbije. Osvetlite nam to u suprotnosti sa tom dimnom zavesom koju nam Legija baca već četiri godine da je on baš sa Đinđićem bio strašno blizak.

Srđa Popović: Tako je, možda je to nešto što je najteže razbiti kao zabludu, da su on i Đinđić bili bliski. To potiče od 5. oktobra, kada se Đinđić u želji da izbegne prolivanje krvi sastajao sa svakim ko može da mu obeća nekakvu pomoć. A taj sastanak je sam Ulemek opisao na jedan malo drukčiji način, da je kod njega 4. oktobra došao Dušan Spasojević, koji mu je kazao - slušaj, ako hoćeš da se spasavaš, sada je trenutak za pretrčavanje. I onda je Ulemek uradio ono što su i on i jedinica i Spasojević često radili, da su ljudima nudili tobožnju pomoć i zaštitu, kao kada su išli kod Miškovića za vreme otmice. Isto to su uradili sa Đinđićem i ponudili mu se, rekli mu da je on u strašnim opasnostima, ali da će ga oni sačuvati i spasiti i da su oni njegovi ljudi. Koliko je onaj filozof u to poverovao ja ne znam, čak sumnjam da je poverovao i mislim da je od prvoga dana odnos između Đinđića i Ulemeka bio obostrano neiskren. Naravno da je Ulemeku bilo potrebno da ima zaštitu predsednika vlade, naročito s obzirom na to šta je sve radio, a naravno da Đinđić nije mogao da rizikuje da uđe u sukob sa Crvenim beretkama tako što će im kazati - ma znam da me lažete, nego su i jedni i drugi gajili taj lažni odnos. Ali u javnosti je ostala slika o tom odnosu onakva kakvom su je njih dvojica predstavljali. I tu zabludu javnosti pokušava da iskoristi Ulemek kada tvrdi da on nije imao nikakav motiv za ubistvo, jer, bože, on je bio tako blizak Đinđiću i njih dvojica su bili saradnici, Đinđić se s njim savetovao i sve te burgije. Samo treba da u svojoj svesti prizovete onu sliku poniženog Đinđića koji ulazi u Kulu one noći kada se vratio iz Amerike, pa da shvatite kakvo je to prijateljstvo bilo. Od trenutka pobune, među njima je bilo jasno da je pitanje - ko će koga, a možda su i posle toga jedan drugoga pokušavali da uspavaju. Odmah je počeo da se priprema zakon o zaštićenom svedoku, zakon o specijalnom sudu, imenovanje specijalnog tužioca, pojavio se Čume. I tokom cele 2002, znači od pobune, traju te pripreme za konačni obračun među njima. Dušan Mihajlović svedoči da je trebalo da svi oni budu pohapšeni 15. marta, ali naravno, pošto su imali svoje ljude svuda, oni su to znali i tri dana ranije su ga ubili, a pokušavali su da ga ubiju već mesec dana ranije.

Legija se naljutio na Đinđića kada ga je ovaj izbacio iz službe, odnosno kada su kao šatro sporazumno raskinuli radni odnos. Kada je Legija shvatio da je opet ništa, kao što je bio i pre toga, počeo je da traži saveznike. U njegovom kompjuteru su pronađena pisma, i to je objavilo Vreme, koja je on pisao ljudima koji bi mu bili eventualni saveznici, jer nisu u dobrim odnosima sa Đinđićem. Pa je pisao Velji, pa je pisao Vuksanoviću, koji je u to doba cepao stranku, pa je pisao Čoviću i svima se nudio. U to doba se desilo i ubistvo Gavrilovića i po Bagziju je potpuno jasno da se Legija nudio i DSS-u. Tu je on sada tražio političkog partnera, jer je ostao na cedilu i bio mu je potreban politički partner, i to mu je bio potreban politički partner protiv Đinđića. I našao ga je.

Svetlana Lukić: Već u reakcijama na čuveno Legijino Pismo javnosti, Jočić se eksplicitno slaže sa svakom rečju Legijine političke ocene stanja u Srbiji.

Srđa Popović: Tako je, i to pismo je Legijin politički manifest, jer tu je sve ono - oni uništavaju dostojanstvo i čast Srbije, to nisu patriote, oni prodaju Srbiju, niko im više ne treba - tu misli na sebe, kako im on više nije potreban - kako narod to sve vidi, neće oni tako još dugo, niko im to neće oprostiti. I javnost je to bila doživela kao pretnju Đinđiću i jedan novinar je onda pitao Jočića - da li ovo Legija preti Đinđiću, a on je rekao - jeste, preti, ali to ne preti Legija, to preti narod. Tako je on proglasio Legiju za vox populi i objasnio da su sva ta Legijina trućanja vrlo ozbiljna politička analiza, sa kojom bi svaki čovek morao da se složi. On ga je potpuno podržao od početka do kraja, a sve to se dešava dva meseca pre ubistva.

Svetlana Lukić: Na šta mislite kada u svom predlogu pominjete uzajamnu podršku ili usklađenost delovanja Demokratske stranke Srbije i optuženog Ulemeka?

Srđa Popović: Mislim na mnogo stvari, jer ta uzajamna podrška se neprekidno vidi. Da pođemo od te pobune, u kojoj Ulemek vladi postavlja iste zahteve koje u tom trenutku postavlja i DSS: da se donese zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, da se smeni Mihajlović, i da se Petrović i Mijatović uklone iz službe bezbednosti. Sve su to bili i zahtevi DSS-a. Kada su oni napravili oružanu pobunu, Koštunica ih je javno podržao u tome, pa je onda Bulatović objavio svoj članak - Pobeda patriotizma. Pa onda jedinica ili zemunski klan, možete to da zovete kako hoćete, ali to je jedna ista stvar, ubije Gavrilovića, a onda Koštunica optuži DS da je time prelio čašu i da DSS više ne može s tim kriminalcima da ima nikakvog posla. Pa onda u kampanji Koštunica počne tu priču o Đinđićevim mafijaškim vezama i odnosima, pa Ulemek posle sastanka sa Jočićem počne priču o 600 kila heroina. Pa onda u kampanji DSS razvija priču o heroinu do besvesti, pa onda za vreme suđenja DSS kroz svoje razne funkcionere objašnjava da Đinđića nije ubio Legija, nego ne znam ko. To bi tek neka nova istraga utvrdila, što kaže Nalić, kada bi našli ko je iskonstruisao tu optužnicu i ko je sve namontirao taj slučaj. Pa imate i te izjave ljubavi u doba same predaje, kada je Legija smesta izjavio da je ovo vlast u koju on ima poverenja, a onda njemu ta ista vlast uzvraća poverenje i kaže - sada će Legija da kaže celu istinu. Pa, to je jedna ljubav neopevana među njima.

Svetlana Lukić: To suđenje i cela ta priča na kraju izgledaju karikaturalno.

Srđa Popović: Mislim da prosečni čitalac novina i gledalac televizije misli da je to jedan skandal i da je to nešto tako besmisleno i tako neadekvatno događaju. To suđenje uopšte ne liči na ono što bi trebalo da se dogodi pošto bude ubijen predsednik vlade, jer pre svega mi nemamo, svi zajedno kao društvo, bez obzira na političku pripadnost, na stranke, tu jednu istu želju da tome dođemo do dna. Jedni to svesno i jasno i očigledno sabotiraju, a drugi su zbog toga očajni. Teško je u takvoj zemlji živeti, gde se takva stvar događa, mislim, vrlo je deprimatno kada vidite da do takve istine ne može da se dođe.

Svetlana Lukić: Pre neko veče ponovo sam gledala film o ponovljenom suđenju za ubistvo Kenedija i mislila o tome da, ako i ovo suđenje tako prođe, kao što ima indicija da će proći, da li ćemo imati još jednu šansu.

Srđa Popović: Nisam siguran da će to da prođe tako kako vi sugerišete, a sada me pitajte dalje šta hoćete.

Svetlana Lukić: Zašto?

Srđa Popović: Tu postoje dve stvari. Suprotno onome s čime me ljudi presreću - pa ti znaš da to ne možeš da izguraš - ja nisam tako siguran da će sve to biti odbijeno. A drugo, ovde je nastala jedna potpuno nova situacija, koju bojim se da mnogi gube iz vida, a to je da smo mi dobili još jedan stepen suđenja, koji se nalazi van ove zemlje, a to je sud u Strazburu. Ja u tu instancu verujem i ako budem na nju prinuđen, neću se libiti, naravno.

Svetlana Lukić: Recimo da to ne uspe, da li u sudskim papirima postoji nešto na osnovu čega bi jednoga dana neko mogao ponovo da pokrene tu stvar.

Srđa Popović: Da, ja smatram da u tom predmetu, u stanju u kome se sada nalazi, samo sa jednim drugačijim pristupom, postoji sve potrebno da se ceo postupak izvede od početka na potpuno drugačiji i mnogo efikasniji način. Mada je, naravno, jako mnogo propušteno tokom istrage. Primedbu koju bih ja mogao da prihvatim na svoj račun u vezi sa ovim predlogom je da je to nešto čime je istraga trebalo da se bavi, a nije. Ali ako se istraga time nije bavila, to ne znači da smo mi oslobođeni dužnosti da se time bavimo. Kada je Božović govorio zašto pobuna nije procesuirana, rekao je - u to doba je vlada bila slaba. Pa, u to doba je vlada bila slaba i da ovo suđenje postavi kako treba, nego se zadovoljila time što je imala tih nekoliko pucača. Naročito kada su počeli da im sufliraju iz međunarodne zajednice, uglavnom iz Evrope - nemojte da dirate političke protivnike, oni su tom pritisku popustili i izvršili pritisak na tužilaštvo da ne pokušava da istraži ovo što bih ja sada pokušao, jer navodno, to je opasno, može da destabilizuje zemlju. Ideja koja je stajala iza te preporuke je bila jasna, a to je da ne treba dozvoliti da se suprotstave Demokratska stranka, koja ima žandarmeriju i Koštunica, koji ima vojsku, naročito s obzirom na naša nedavna zbivanja i na stvarnu nestabilnost u kojoj se država nalazila. Cilj je bio samo što pre stabilizovati prilike. I o tome su pisali i čudni ljudi, gospodin Mamula iz Demokratske stranke S
Last edited by pesak on 09/03/2007 14:00, edited 2 times in total.


Gnjuscic
Posts: 198
Joined: 27/02/2005 20:46
Location: Iza coska jednog djeta kuće

Post by Gnjuscic » 03/03/2007 21:35

B-92 nije od juce. Svaka cas', samo hebe ih relativno ( zelim da vjerujem i da dodam - jos uvijek ) slaba podrska u drustvu. A ima veze. Oni su isli glavom gdje drugi ni nogom nisu smjeli. Fudbalerskim rijecnikom receno. :)

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 03/03/2007 22:06

ne znam sta da mislim o b92...da li su se prodali,komercijalizovali...velika im je gledanost...sa b92 gledam samo insajder i slusam samo pescanik...vesti su im lose, ne obuhvataju sve informacije...nisi siguran da si obavesten kad gledas njihove vesti. veoma dugo su ignorisali ldp, partiju cedomira jovanovica koja zaista predstavlja jedinu alternativu vlasti...izuzev par jako malih stranaka.
ipak, fakat je da je nasa najbolja emisija na njihovim talasima...

Gnjuscic
Posts: 198
Joined: 27/02/2005 20:46
Location: Iza coska jednog djeta kuće

Post by Gnjuscic » 03/03/2007 22:32

Kad sam kod kuce, pokusavam nekad da uvatim B-92, ali zbog bezbroj lokalnih stanica, ide dosta tesko. A ni moj radio nije neki. Dakle, slusam sporadicno.

Meni je legenda nekadasnji " Radioskop " :lol:

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 04/03/2007 07:25

ma ja sam bila sve vreme nerazdvojna sa b 92 za vreme Milosevica. Sad ih vise ne slusam. Samo petkom. i subotom. Pescanik.
Mozes da slusas preko kompjutera...idi na uzivo i to ti je to...
Ja sam volela emisiju Suskanje...ma to je bio drugi radio skroz od ovog sad. da nema Pescanika, ne bih ih uopste slusala. Da se obavestim, slusam BBC, Slobodnu Evropu, Glas Amerike i tako...kod nas je okupacija Kostunicina. Ne mozes da se mrdnes od lupanja o srpstvu, mitovima, legendama , nekim muljanjima, srednjevekovnim uzasima. katastrofa.
Neko od vas forumasa je napisao da Srbija danas zivi u srednjem veku. Potpuno tacno. Imali smo slobodnije medije pod Milosevicem. Crkva se za sve pita. A Boris Tadic je samo fasada Kostunicina. Nema tu razlike.

Gnjuscic
Posts: 198
Joined: 27/02/2005 20:46
Location: Iza coska jednog djeta kuće

Post by Gnjuscic » 04/03/2007 14:26

Ljetos sam slusao antologiju YU rock-a, ali neke su mi promakle. Pescanik nisam slusao, jer sam u specificnoj situaciji - ljeti sam malo kod kuce. Mogu reci da sam relativno malo slusao B-92, ali su mi radio Bg prvi i nekad drugi program ostali u lijepoj uspomeni. Spomenuti " Radioskop " na prvom i " "Sviraj moju muziku " na drugom nekad daaavno.
Radio su za razliku od TV koliko-toliko ostavili na miru, barem uoci rata, kasnije ne znam. O Koscurici ne treba trositi rijeci.
Nego, prije koju godinu, slusao sam opet na prvom programu, petkom pitanje dana, petkom negdje oko 10h. Slusaj owo:

Voditelj ( zao mi je, ne mogu da mu se sjetim imena ) pita slusaoce:
" Koga bi klonirali " ?
Gledaoci odgovaraju, ko ovog, ko onog, dok jedna baba starackim glasom ne poentira. " Ja bi klonirala tri osobe ". " Radovana Karadzica, Ratka Mladica i Vas ".
Voditelj maestralno zakljucuje: " Hmmmm, neki bi rekli - crna trojka ". Napomena, frajer je pravi. Ali zaista pravi. I pozitivan. E, sad ko je voditelj, zao mi je, ali ne mogu da se sjetim.

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 04/03/2007 14:33

Pa zvao se skot !Sta da ti kazem ? Mnogo ima skotova . To je tacno. Mi smo manjina. Za sad. Buducnost je u nama, nije u njima. Globalizacija...na svu srecu....internet, tehnologija...sve, ama bas sve govori o nestajanju granica i sve laksoj komunikaciji medju ljudima...mi jesmo globalno selo. Ne znam da li cu to doziveti na ovim prostorima, ali neko ce vec doziveti i to je buducnost.

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 09/03/2007 09:01

Mozete uzivo slusati Pescanik u 9 i 30 danas, ili reprizu sutra u pola 3 na ovom linku-uzivo...
http://www.b92.net/indexs.phtml

To je mislim jedina emisija koju gradjani Srbije /mislim stvarno gradjani/ ne propustaju...snima se , slusaju se reprize, stampaju se knjige koje se prodaju samo na jednom mestu u gradu...jedino mesto gde se moze cuti suprotno misljenje nego sto je na "sredstvima informisanja" koja su zarrobljena mozda i zesce nego sto su to bila 1991 pod Milosevicem.
Danas je godisnjica velikih demonstracija protiv neobjektivnog informisanja Radio Televizije Srbije .Rat je krenuo sa RTS. Mrznja prema svima koji nisu Srbi, krenula je sa RTSa. Beogradjani su se zestoko pobunili . U Beogradu su pale prve zrtve Milosevicevog represivnog sistema...poginuli su jedan policajac i jedan srednjoskolac. Sledeci dan, Milosevic je izveo tenkove na ulice Beograda. Beograd je bio prvi grad na koga je Milosevic izveo tenkove. Posle je dosla Slovenija, Bosna, Hrvatska i td i td...
Na tim demonstracijama sam bila sa najboljom drugaricom, Muslimankom, koja je posle morala da ode u Sarajevo . Razbijali su joj sanduce sa postom. Nije ocekivala sta ce je tek zateci u SA. :sad:

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 09/03/2007 09:41

Image

Protest Mladih Liberalno demokratske partije ispred zgrade RTS
Beograd, 1. 3. 2007.

Image

racun za RTS se placa zajedno sa strujom, tako da ne mozes da izbegnes da ga platis, iako ga ne gledas, jer je program veoma nekvalitetan,nacionalisticki i huskacki, pod direktnom kontrolom Kostunice, preko njegovog tipa Tijanica, direktora televizije, koga je tamo namestio bez obzira sto tip ima srednju skolu, ako i nju ima...Tijanic je bio omiljen novinar Mire Markovic i Slobodana Milosevica...njihov prijatelj...i Kostunicin.
Placanje RTSa sa racunom za struju nije postojalo ni za vreme Milosevica.
DSS je Demokrartska Stranka Srbije, ciji je lider Kostunica...teska nacionalisticka i kleristicka, nazadna stranka ...Kostunicu inace zovu "Seselj u rukavicama"

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 09/03/2007 10:47

http://www.b92.net/radio/stream.html

Na ovom linku mozete uzivo slusati Pescanik subotom u pola 3pm i petkom u pola 10 am

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 09/03/2007 13:58

:x
Kad ja moram gledati Canka na OBN-u , a ne mogu u Srbiji, 16 godina posle prvih demonstracija za slobodu medija /bilo pod Milosevicem, na danasnji dan/.

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 09/03/2007 21:41

09-03-2007
MLADI LDP ORGANIZOVALI AKCIJU ISPRED ZGRADE RTS





"Danas Aleksandar Tijanić koristi pare građana Srbije da bi vodio svoje privatne ratove i na taj način zloupotrebljava javni servis. Tijanić to radi na isti način kao što je to radio devedestih, kao najbliži saradnik Mirjane Marković, a ako niko to u ovoj zemlji ne želi da kaže, Mladi LDP pred tom činjenicom nemaju nameru da okreću glavu" – rekao je Marko Živković, predsednik Mladih Liberalno demokratske partije ispred zgrade RTS prilikom akcije pod nazivom "Streljački vod za Aleksandra Tijanića".

"Nismo zaboravili šta je radio za vreme režima Slobodana Miloševića jer to isto radi i danas, smo po nalogu Vojislava Koštunice. Tijanić nema moralno pravo da priča o govoru mržnje jer je to jedini način obraćanja njegove televizije prema svima koji razmišljaju drugačije od DSS-a i njegovih koalicionih partnera."

"Takođe mi smo ovde danas da podsetimo sa kim je Aleksandar Tijanić kriminalizovao prvu demokratsku vladu u Srbiji. Čovek koji je rekao 'Ako Đinđić preživi, Srbija neće' je zahvaljujući toj izjavi i mnogim drugim stvarima potpuno ne legalno postavljen na mesto direktora RTS-a, a za tu funkciju nema čak ni osnovne kvalifikacije" – rekao je Živković i dodao da će direktor Javnog Servisa Srbije onog dana kada Srbija postane pravno i uređeno društvo odgovarati pred sudom. "To je nemoguće sada dok je Srbija feudalni posed Koštunice, Ilića, dinkića, Dačića i drugih."

"Tijanić će onog dana kada Srbija postane pravno i uređeno društvo odgovarati pred sudom, a to je nemoguće sada dok je Srbija feudalni posed Koštunice, Ilića, dinkića, Dačića i drugih" - dodao je predsednik Mladih LDP.

Po završetku akcije Aleksandar Tijanić je pozvao predstavnike mladih LDP-a na razgovor, ali nije dobio potvrdan odgovor.

"Sve što smo hteli rekli smo mu u našim izjavama. Znam da su Tijaniću poznati takvi kabinetski sastanci iza zatvorenih vrata, kao kada je bio kod svog prijatelja Jočića u ministarstvu u noći kada se Ulemek predao, ali mi smo rekli sve pred kamerama i očima javnosti. Pristajemo na sastanak sa Tijanićem ukoliko se jasno defišu teme i ciljevi, ali ne pristajemo da sastanak sa Tijanićem bude zamena za slanje poruka javnosti" - rekao je predsednik omladine LDP.

Predstavnici Mladih Liberalno demokratske partije nosili su transparente sa natpisima "Saša, nemoj da se plašiš", "Ovakvu gardu nema ni Gadafi" i "Tijaniću čuvaj se".

Akcija je organizovana povodom izjave direktora Javnog Servisa Srbije da LDP želi njegovu smrt.

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

DOBRI NACIONALIZAM

Post by pesak » 26/03/2007 13:22

Olivera Milosavljević: Razaranjem Jugoslavije i nastankom samostalne srpske države, a zatim rušenjem Miloševića koji je sprovodeći to grubo, kompromitovao nacionalizam, u nacionalističkim, političkim i intelektualnim krugovima stvoren je konsenzus oko stava da je nastupilo doba rehabilitacije ideologije i njenog spasavanja putem utemeljenja u sam identitet društva. U tom cilju angažovane su velike intelektualne snage kako bi se nacionalizam redefinisao i dobio - dobru sadržinu. Stvoren je konsenzus oko bespogovorne definicije dobrog nacionalizma koji ne predstavlja ništa drugo do elementarni patriotizam na koji svaka zajednica ima pravo. Zagovornici dobrog nacionalizma veruju da ovakvom nacionalizmu jednako patriotizmu, samim tim što je dobar, nema šta da se prigovori. Oni samo ujedinjeno vole svoju državu jednako naciju, pa je opravdano da u svom konsenzusu budu subjektivni, ako treba i na račun građana Srbije. Po njima dobri nacionalizam je - gotovo prirodno sredstvo ubrzane modernizacije, pa predstavlja vrhunac moguće srpske demokratije spajajući iskreni patriotizam, opravdanu desnicu, ispravni istorijski revizionizam, nacionalni liberalizam, evropski antievropeizam. Jednom reči, dobri nacionalizam je danas sasvim slučajno uvek tamo gde je i aktuelna legalistička vladajuća struktura.

Uveren da je sam izraz autentične demokratije, jer brine za nacionalne interese i siguran da su svi koji te interese vide drugačije državni jednako nacionalni neprijatelji, dobri nacionalizam ne oseća potrebu da se udubljuje u analizu neposredne prošlosti, nasleđa, interesa i potreba građana. Imajući pred očima isključivo mitsku sliku o saplemenicima, teritorijama i pristrasno određenim otuđivim pravima prinuđen je da se stalno sudara sa realnošću doživljavajući je kao produkt mržnje, nerazumevanja, zlih namera drugih. Identifikujući svoja ekskluzivna prava sa demokratijom, u njihovoj odbrani priznaje i silu, ako se ona podvede pod demokratsku proceduru. Zato dobri nacionalizam, iako nevoljno, i sam sve radi pod prisilom jačeg. Za njega je Hag deveta rupa na svirali, dok ga ne pritisnu da kaže suprotno, za njega Kosovo postaje problem tek onda kada više ne može da se reši, za njega su se zločini desili tek kada su i deca iz susedstva na televiziji videla njihovo izvršenje. Zato su za njega podjednako nedopustive politike i Miloševića, koji je stalno govorio - ne, ne, ne, i Đinđića koji je govorio - da, da, naravno, i kao vrhunac demokratske mudrosti preporučuje da se ponekad kaže - da, a ponekad - ne. On pristaje na prisilu ne zato što su ga ubedili, već zato što veruje da je demokratija ono što kaže jači demokrata.

Njegova svojstva su: uverenje da se Srbija mora unormaliti na dobrom nacionalizmu kako bi sačuvala svoje nacionalne interese, bez potrebe da definiše šta su nacionalni interesi, verujući da se oni podrazumevaju; uverenje da je demokratija moguća samo u državi jednako naciji oslobođenoj svih unutrašnjih raznorodnosti, kako nelojalnih manjina, tako i antinacionalističkih misionara; uverenju da je najveća kočnica demokratije u naciji jednako državi sadržana u reči – suočavanje; uverenje da je pitanje Kosova veliki problem prvenstveno zato što bi njegovo eventualno nepovoljno rešenje onemogućilo večitu vlast dobrog nacionalizma oličenog u aktuelnoj legalističkoj strukturi; uverenje da je vreme svakog ekstremizma prošlo, desnog zato što kompromituje nacionalizam kao takav i levog zato što raskrinkava dobri nacionalizam kao takav; uverenje da se predstavnici desnog ekstremizma moraju spasiti za srpsku demokratiju, jer su ipak nacionalisti,pa nose podrazumevano znanje o nacionalnim interesima,sa mogućnošću da i sami postanu dobri nacionalisti, dok se sa levim ekstremizmom,koji je antinacionalistički ne može nikako, jer odbacujući nacionalizam odbacuje i nacionalne interese, odnosno znanje ujedinjenih nacionalista.

Praveći nategnute istorijske analogije,dobri nacionalizam koristi na primer poljski slučaj iz vremena pre Drugog svetskog rata kao najbliži današnjem srpskom slučaju, jer je u Poljskoj tada živelo 31 odsto pripadnika narodnih manjina koji su bili, kako kaže - dodatni izvor slabosti demokratskih ustanova i jedan od razloga klizanja poljskog društva ka autoritarizmu. U istorijskim analogijama, a bez istorijskog konteksta, ide i dalje, pa poredi današnju poljsku demokratiju sa onom iz vremena posle Prvog svetskog rata tvrdeći da je ovaj drugi pokušaj uvođenja demokratskog poretka znatno uspešniji, u čemu ima udela činjenica da je današnja Poljska - oslobođena briga oko narodnih manjina, dodajući u napomenu da je - preseljavanjem stanovništva u godinama nakon Drugog svetskog rata njihov postotak sveden na samo dva odsto. Kada se razume smisao demokratije, koji u vizuri dobrog nacionalizma sadrži s jedne strane naciju kao homogeno, organsko biće, a sa druge percepciju dela svojih građana, odnosno manjina, kao strano telo, onda postaje jasno zašto ni u Srbiji ne može da registruje postojanje građana. Kod dobrog nacionalizma nema ni primisli da su i za Miloševića i protiv njega bili građani Srbije, da su bombardovani svi građani Srbije, da su svi građani Srbije trpeli sankcije i inflaciju, da je radijacija ostavljena svim građanima Srbije, da svi građani Srbije stoje u redovima pred ambasadama, da sve građane Srbije popreko gledaju oni koji inače vole da popreko gledaju. Dobar nacionalizam to ne primećuje iz dva razloga, prvi je u prisutnoj svesti da je za poraze srpskog društva, odnosno svih građana Srbije odgovoran srpski nacionalizam koji je, budući većinski nacionalizam, onemogućio i dalje onemogućava uspostavljanje demokratskog društva. Zato dobri nacionalizam brani ono što niko ne napada proizvodeći žrtvu od selektivno biranih građana Srbije i prećutno proglašavajući ostale nepostojećim ili bar manje bitnim. Drugačije rečeno, kada treba braniti od nepočinstva, za njega ne postoji kolektiv, postoje samo odgovorni pojedinci, ali kada treba govoriti o pravima na državu i mogućnostima demokratije, onda ne postoje ni pojedinci, ni građani, postoji samo etnički određen kolektiv, odnosno biće koje se proteže čak i na građane susednih država. Drugi razlog za svesno prećutkivanja postojanja ostalih proističe iz uverenja da bi Srbija samo bez njih, oslobođena etničkih raznorodnosti, kako kaže, mogla da postane priželjkivana država jednako nacija, odnosno postojana demokratija.

Zašto je dobri nacionalizam, iako bi želeo da se predstavi kao patriotizam, uvek samo nacionalizam? On nije u stanju da odoli povremenim iskakanjima iz patriotske retorike proglašavajući sopstvenu patriu za maćehu delu druge države, Republici Srpskoj, kao - pastorčetu srpske nacionalne politike. Dobri nacionalizam smatra da je stavljanje Kosova u preambulu Ustava Srbije legitimno sa državnog, teritorijalnog stanovišta, ali da je sa etničkog stanovišta bilo prihvatljivije tu staviti Republiku Srpsku. Pristrasnost kao neotuđivo pravo mu ne dozvoljava da vidi ikakvu kontradiktornost u sopstvenim istovremenim konstatacijama. S jedne strane negativnim, da vođe manjina u Srbiji pokušavaju da stvore - zaokruženo i samodovoljno društvo unutar srpskog, i sa druge strane, afirmativnim, da i u Srbiji i u Republici Srpskoj postoji čvrsta svest o - interesima nacije i države. Drugim rečima, ono što je nedopustivo u nezavisnoj Srbiji, poželjno je u nezavisnoj Bosni i Hercegovini, ono što je smetnja demokratizaciji Srbije, razjedinjavajuće manjine, cilj je njegove politike u Bosni i Hercegovini.

Najomraženija reč za dobri nacionalizam je - suočavanje. I kada bi neko pokušao da je upotrebi u drugom kontekstu, a ne u smislu suočavanja sa prošlošću, bio bi odmah sa netrpeljivošću prekinut, jer dobri nacionalizam odbija da se suoči generalno iz nekoliko razloga: zato što tu reč najčešće upotrebljavaju antinacionalistički levi ekstremisti iz NVO sektora, što je dokaz da je u pitanju podvala i da će suočavanje biti na štetu dobrog nacionalizma. Zato što kada nevladine organizacije traže suočavanje makar i sa činjenicom da je najnoviji ustav nelegitimno donet, znači da dobri nacionalizam to mora po automatizmu da negira. Zato što dobri nacionalizam neće da se suoči, jer unapred zna da nijedno suočavanje nije njegov nacionalni interes. Svaki zahtev za suočavanje sa prošlošću, dobri nacionalizam smatra fantomom, fiksacijom i parapolitičkim intelektualnim ratom. Još manje želi da raspravlja o Srebrenici i Vukovaru, jer to znači gubiti orijentaciju, odnosno napustiti utaban put kojim dobri nacionalizam ide, sve se pozivajući na istraživanja javnog mnjenja, po kojima je u Srbiji - takozvani indeks nacionalizma najniži u ovom delu Evrope.

Dobri nacionalizam se nikada i ni sa čim ne suočava, on samo uočava gde se krije prevara na njegov račun. Suočiti se sa Miloševićevom politikom za njega znači uočiti koliko je štete nama naneo. Suočiti se sa obavezama prema Hagu za njega značu uočiti koliko ima optuženih po nacionalnoj strukturi, na našu štetu. Suočiti se sa zločinima u Srebrenici znači uočiti koliko je tome prethodilo naših žrtava i eventualno poslati poruku akterima, čitaj zločincima, da to nije lepo ponašanje, jer kako kaže - ne možemo u potpunosti da razumemo šta se desilo u Srebrenici ako ne znamo ono što je tome prethodilo u Skelanima, Bratuncu ili Kravicama, danas kao i pre 60 godina. Iznošenje ove istine ne podrazumeva da se zločin, pa i onaj koji je možda počinjen iz osvete može pravdati. Štaviše, to otvara prostor da njegovim akterima emitujemo poruku da je zločin zločin, i kada je počinjen u ime pravedne osvete, završen citat. Vrhunac njegove spremnosti na suočavanje je priznanje da čak i odbrambeni nacionalizam, a takav je svaki nacionalizam iz vizure nacionalista uključujući i one dobre, može da proizvede ponašanje koje nije odlika dobrog vaspitanja, ali za koje ipak ne sledi kazna, već eventualno opomena. Svako ozbiljno suočavanje sa prošlošću nužno bi vodilo dobri nacionalizam ka preispitivanju sopstvenih temeljnih postavki, a ovo ka negiranju njegove dobre sadržine. Zato je svaki njegov izlet u neposrednu prošlost parcijalan, na brzinu, bez zadržavanja i udubljivanja. Prošlost je tu samo da se iz nje izvuku oni fragmenti koji će dobrom nacionalizmu poslužiti kao argumentacija za budućnost.

Najbolji primer te površne selekcije prošlosti, prošlosti bez istorijskog konteksta, pokazaće kada razmatra problem Kosova. Prvo će reći da ostati bez Kosova - znači umesto srca u grudima nositi krvavu rupu. Zatim će reći da je sa teritorijalnog stanovišta Kosovo legitimno ušlo u novi Ustav Srbije, ali na trećem, racionalnom nivou upravo će dobri nacionalizam biti najveći zagovornik njegove podele. Prvi, emotivni nivo služi da legitimiše sam nacionalizam kao sastavni deo identiteta, drugi, teritorijalni nivo predstavlja atavizam starog tipa nacionalizma, od kojeg dobri ne može da se odvoji, jer im je osnova identična. A treći, racionalni nivo služi da dobrom nacionalizmu obezbedi budućnost. To što je gotovo nemoguće da sva tri nivoa budu zadovoljena nije nikakva prepreka da se istovremeno zastupaju. Po njemu, Kosovo treba odseći iz dva međusobno neodvojiva razloga: da bi se država jednako nacija oslobodila razjedinjujućih nelojalnih manjina i da bi se samom dobrom nacionalizmu obezbedila budućnost. Građani, demokratija, sloboda u ovim obrazloženjima ne postoje, postoji samo država zamišljenih saplemenika oslobođena od stranog tela. On se pita - da li je baš neophodno da pokoljenjima koja dolaze ostavimo takvo breme, imamo li u vidu da taj drugi narod ipak nisu ni Holanđani, ni Danci, pa ni Hrvati, već Albanci. Šta je to dobri nacionalizam hteo da kaže? Zašto bi dvonarodna država eventualno bila moguća sa Holanđanima i Dancima, pa i sa Hrvatima, ali ne i sa Albancima. Odgovor smo dobili posredno kroz pitanje - smemo li da uđemo u dvojnu državu sa narodom koji će svakih desetinu godina biti jači i brojniji i to mi, pripadnici naroda koji doživljava teritorijalni i demografski slom, kraj citata. U viziji dobrog nacionalizma ni u budućnosti neće u državi jednako naciji od značaja biti ni demokratija, ni liberalna načela. Presudni značaj, kako njegova argumentacija nedvosmisleno pokazuje, uvek će imati samo teritorija i etnos.

Svoja objašnjenja problema sa albanskom manjinom dobri nacionalizam započinje naglo, 1991. godinom - kada su Albanci odbili svaku saradnju sa predstavnicima državnih vlasti Srbije. Nudeći kontekst u kome je nasilni Milošević podjednako mučio Albance kao i sve ostale građane Srbije, dobri nacionalizam zaključuje da su u stvari Albanci krivi za rđavu demokratizaciju Srbije 90-ih, da su krivi što se Milošević tako dugo održao na vlasti, da su krivi za jačanje njegovog nasilništva. Veruje da su Albanci, samo da su izlazili na izbore, još 92. mogli doprineti da Milošević bude sateran u stupicu, ali oni su kao nelojalna manjina namerno želeli njegov opstanak na vlasti, jer, kako kaže, šta bi oni bez njega. Drugim rečima, dobri nacionalizam bi voleo da su Albanci izlazeći na izbore srušili Miloševića i onda gradili državu jednako naciju u kojoj bi od dobrog nacionalizma kad-tad bili proglašeni za razjedinjujući faktor. Ali dobri nacionalizam bi taj problem rešavao lepše od Miloševića, on bi im ponudio da ih liberalnim putem, uz međunarodno prisustvo, sa njihovim pristankom raseli. Zato je za njega neukusno izjednačavati etničko čišćenje koje je proterivanje ljudi iz njihovih domova, sa razmenom stanovništva koja podrazumeva, kako kaže, slobodno optiranje i dogovorenu pravednu i dugotrajnu razmenu imovine. Ipak, pošto je dobar, i ovakva razmena je za njega zlo, ali ako se vrši po određenim pravilima, pod međunarodnim nadzorom i na pravednim osnovama, to je ipak kudikamo manje zlo od stotine hiljada prognanih i opljačkanih ljudi. Bolje razbesnele pse, kako kaže, razdvojiti. Drugim rečima, on veruje da su mržnja i sukobi imanentni ovim nacionalnim bićima i da nisu bili inicirani društvenim kontekstom, postojećim državama, ideologijama. Veruje da vekovna mržnja nema nikakve veze sa ideologijom nacionalizma, nudi nacionalizam kao rešenje za nacionalizam, identifikuje pojam slobode sa pojmom etnosa, proglašava liberalizam kolektivističkom ideologijom, a demokratiju narodnjaštvom, podrazumeva da je demokratija moguća samo kod jednobraznih kolektiva i za jednobrazne kolektive, veruje da je moguće inženjeringom stvoriti jednobrazne kolektive. Ipak, smisao postojanja dobrog nacionalizma na kraju se uvek prepoznaje na onom racionalnom nivou njegove argumentacije. Ako bi neko pomislio da mu je Kosovo važnije od svega, sasvim neočekivano bi dobio suprotan odgovor. Čuo bi da je jedina šansa za Koštunicu da za Srbiju sačuva makar nešto od Kosova, pa da bude na vlasti i 2026. godine.

Pošto odbija da razgovara o fantomima i parapolitičkim fenomenima kao što su srpski nacionalizam, Vukovar, Srebrenica i slično, dobri nacionalizam akcenat stavlja na važnija pitanja, na primer, na analizu najvećih opasnosti po srpsko društvo. U tom smislu identifikuje dva tipa ekstremizma, ali ne ostavlja dileme koji od njih je prihvatljiv, a koji predstavlja ozbiljnu pretnju. Za njega je neupitno da je takozvani levi ekstremizam: nevladine organizacije, Helsinška povelja, Peščanik, Republika onaj pravi i nepopravljivi oblik ekstremizma, jer budući antinacionalistički, razbija nacionalno jedinstvo i zato onemogućava svaku saradnju. Drugi, desni ekstremizam, radikali, po njemu i nije pravi ekstremizam, jer poštuje demokratsku proceduru, pa se može upristojiti i sa njim se može sarađivati. Razloge za neprihvatljivost prvih i prihvatljivost drugih lako je uočiti, uz svu prividno umivenu retoriku. I dobri nacionalizam, kao i onaj vulgarni, ima samo jedan smisao postojanja - da raskrinka izdajnike i strane plaćenike, ali pošto je dobar i ređe koristi ružne reči, smislio je za leve ekstremiste i lepši termin sa akademskim prizvukom - misionarska inteligencija. On je užasnut dogmatizmom, o i dalje sveprisutnom nacionalizmu, misionara, ali se zato nimalo ne uzbuđuje kada Crvene beretke protestuju sa sve oružjem, tvrdeći da je posredi - usamljeni protest očajnika, zbog nagoveštenih izručenja policajaca Hagu. On crveni zbog rečnika netrpeljivosti takozvanih misionara koji kažu - blesavi političar kao Koštunica, ali sebi dopušta upotrebu akademskih termina kao što su - trbušasti grubijan, doglavnik, omastiti konopac. U svom obračunu sa levim ekstremizmom, dobri nacionalizam redefiniše i sam pojam fašizma. Nezadovoljan što se fašizam po pravilu, kako kaže, vezuje za nacionalizam, on bi da mu promeni imanentnu sadržinu, pa proglašava da ga ima i na drugoj strani, odnosno da agresivna propagandna kampanja reformista koristi gebelsovske metode podsećajući na fašistički mrak.

Dobri nacionalizam ne mrzi nikoga. Nevladin sektor, Peščanik, Helsinška povelja, Republika i slični sami su izabrali nenacionalističku poziciju, što znači poziciju izdaje i stranog plaćeništva, pa moraju da se pomire sa odbacivanjem od strane saplemenika i njihovog glasnogovornika, dobrog nacionalizma. Dobri nacionalizam samo želi konsenzus po svim pitanjima, žaleći što ga nema i po pitanju slučaja Ahtisari, odnosno njegovih, kako kaže, rasističkih izjava. On konstatuje da je upravo ovaj slučaj pokazao - ko je ko u Srbiji. Na kraju, dobri nacionalizam ne ostavlja mesta dilemi ko mu je bliži - misionari ili radikali. Verovatno je dobrom nacionalizmu odnekud poznato da su u stvari misionari, a ne radikali komandovali paravojskama tokom mnogobrojnih ratova koje su vodili udruženi dobri i vulgarni nacionalizam širom bivše države, da su misionari, a ne radikali stavljali dečje slike na naslovne strane kao na poternice, da su misionari, a ne radikali vadili oružje na studente. Postavlja se pitanje gde bi bio dobri nacionalizam da u Srbiji nema takozvanih misionara. Tada bi ostao samo dobri nacionalizam na čelu ujedinjenih nacionalista, koji bi malo ukorio svoju nemirnu nacionalističku braću. Tada bi, kao u onom njegovom nemuštom vicu sasvim sigurno bila ostvarena i priželjkivana vizija - da i 2026. godine Srbijom vlada njihov zajednički dobri nacionalizam.

Albanci su sa svojim ponašanjem odgovorni za Miloševića, jer su mu omogućili da ojača, zapad je kriv što je 90-ih - umesto da prihvati promene jugoslovenskih unutrašnjih granica i sporazumnu razmenu stanovništva - proizveo ratove i etnička čišćenja. Isti je slučaj sa objašnjenjem jačanja radikala. U svojoj pričici kaže da se Srbija upravo nalazi u poziciji žene, koju je muž pijanac izdržavao i redovno tukao. Onda se pojavio kockar i ponudio joj da prebegne k njemu i sad ona mora da se odluči, pa je odgovornost njena, jer će je možda tek kockar upropastiti. Naravoučenije dobrog nacionalizma upućeno Evropi, koja pijana tuče ženu, to jest Srbiju, posle koje će doći radikali kockari i možda je dokrajčiti, glasi – vaša ekselencijo, ne mislite li vi da bi se skaska sa našom damom možda završila i drugačije da ju je onaj prvi gospodin samo malo manje tukao. Na stranu što dobri nacionalizam veruje da žene, to jest dame, prave razliku između onih koji manje ili više biju, pa prve rado uzimaju za muževe, važnije je što dama pristaje da bude izdržavana i mlaćena i posebno što joj po definiciji ne sleduje ništa bolje do izbor između pijanca i kockara. Čudna neka dama živi u glavi dobrog nacionalizma, dama bez identiteta i samosvesti, ali i za to je kriv neko drugi. Dama mora da se odluči, za odluku će biti sama odgovorna, ali nije nikako njena krivica što je tako finu, tako jadnu i tako nezaštićenu okružuju isključivo pijanci i kockari. Drugim rečima, u samosvesti dobrog nacionalizma, posle Albanaca krivih za jačanje Miloševića, zapada krivog za ratove i misionara krivih za jačanje nacionalizma, samo pijana Evropa može biti kriva za daminu sudbinu, odnosno za pobedu radikala. Za dobri nacionalizam i demokratija i demokratska procedura su merila koja moraju da poštuju samo oni za koje nije sigurno da su dobri, a to su politički neistomišljenici. To nije obaveza i dobrog nacionalizma, kome je sve dozvoljeno samim tim što je nalepio sebi etiketu - dobri nacionalizam jednako demokratija. On sme da šamara i levo i desno, zato što je dobar. Desne može zato što im obećava oprost, leve zato što nisu nacionalisti, pa njih sme svako da bije.

Istovremeno, dobri nacionalizam neće propustiti priliku da naglasi svoje učestvovanje u revoluciji, da, iako nije jurišao na skupštinu, ipak je bacao kamenje na Takovsku. I kada hrabro juriša na državne institucije i kada ih kamenuje, dobri nacionalizam to radi po demokratskoj proceduri, jer je on demokratija per se. Zaista je pozicija dobrog nacionalizma idealna pozicija u današnjem srpskom društvu i nije slučajna njegova nada da se ono neće promeniti ni 2026. godine.

User avatar
Suicidal Siberian
Posts: 1109
Joined: 30/11/2006 14:07

Post by Suicidal Siberian » 26/03/2007 13:45

Vi u Srbiji imate daleko vece probleme nego mi ovdje....ovdje se bar 3 razlicita naroda ne slazu u vecini nekih stvari...dok je kod vas jedan narod totalno razjedinjen...... :-)

Nego meni nije jasno kod te retorike LDP-a itd....citao sam puno tekstova, govora itd.....sve same negativne stvari, nijedne neke dobre osobine Srbije....i 99.9% posto vremena se upire prstom u Kostunicu i Tadica....mislim ja mogu da razumijem donekle....ali da se citav politicki program zasniva na tome da se govori: Kostunica ovo, Kostunica ono, ovakav, onakav.....to mi nikako ne djeluje kao program ozbiljne politicke stranke....

I da te jos nesto pitam...za koga ces navijati u srijedu? za Srbiju ili za Portugal?

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 26/03/2007 19:22

Pa znas kako, nasa koalicija na celu sa LDP-om se jedina razlikuje od ostatka politickih stranaka...
evo ti link http://www.cedajovanovic.com

ako je suvise veliko za forum, obrisite...ovo je program LDPa


S R B I J I S E R A D I !
SADRŽAJ
1. Presecanje gordijevih čvorova Srbije 9
2. Ustav 20
3. Ekonomija 26
4. Zdravstveni sistem i zdravstveno osiguranje 35
5. Obrazovanje naš prioritet 47
6. Stvaranje slobodnog sudstva 49
7. Borba protiv kriminalaca, suzbijanje kriminala 53
8. Srbija je fer 57
9. Spoljna politika 63
10. Kultura 73
Građani su spremni da ovu zemlju učine uspešnom, bogatom i srećnom. To nije
samo njihova potreba, već i njihovo pravo. Mi danas promovišemo program
“Srbiji se radi” da bismo građanima omogućili da to pravo i ostvare. Od njegove
realizacije ne zavisi samo nasa generacija već i budućnost svih koji dolaze posle
nje. Program “Srbiji se radi” je izraz naše sposobnosti da razumemo probleme
Srbije i naše spremnosti da ih efikasno rešimo.
Srbiju danas vode najsporiji i najnesposobniji, dok se nalazimo u trci sa
pola sveta koji pokušava da stigne onu drugu polovinu u sreći, blagostanju
i prospretitetu. Milioni Kineza, Rumuna, Indusa, Bugara, Hrvata, Mađara u
svakom novom danu vide šansu za bolji život, dok je za nas taj isti dan pretnja
da će biti gore nego juče. Oni idu napred, mi idemo unazad.
Reference Srbije su već dugo tragične. Mi smo najstarije evropsko društvo sa
najvećim procentom mladih koji žele da ga napuste. Najsiromašniji građani
sa najlošijom tehnologijom, nefunkcionalnim obrazovanjem i uništenim
sistemima zdravstvene i socijalne zaštite.
Ljudi koji nas danas vode o tome čak i ne govore. Njihovi prioriteti su nacionalni
projekti prošlosti. Kandilo umesto kompjutera, običajno pravo umesto moderne
demokratije, feudalizam umesto slobodnog tržista.
Sve to moramo da promenimo.
U toj političkoj borbi ne sme biti kompromisa. LDP je stranka ledolomac, koja je
spremna da ponudi rešenja za teške probleme Srbije i sposobna da ih ostvari.
Već radimo na ustavnoj redefiniciji Srbije, po kojoj u fokusu nije država već
društvo, kako bi Srbija postala zajednica slobodnih ljudi u politici, ekonomiji i
S R B I J I S E R A D I !
4
kulturi. Vrednosti našeg drustva mi gradimo na obrazovanju, a ne na zatucanosti.
Ljudi treba da žive od svog posla a ne da trpe zbog kolektivnog nerada. Mi želimo
zdravstvo u kome lekar nije socijalni radnik, a pacijent socijalni slučaj. Smisao
naše socijalne politike gradimo na borbi protiv siromaštva i osposobljavanju
ljudi da rade i ne zavise od milostinje države.
U regionu vidimo puno zajedničkih izazova, a ni jednu pretnju, zbog čega je
i naša politika takva. Granice među nama će nestati poput onih kojih su se
Evropljani odrekli. Svet je za naša šansa koju želimo što pre da iskoristimo.
LDP danas želi da bude pozitivan lider, sposoban da krene u susret događajima
i jasno kaže da modernizacija Srbije znači potpuni otklon od političke tradicije
koja se sastoji od populizma, zavera, lažnog patriotizma i kvazijedinstva.
« Srbiji se radi » pokazuje da je moguće promeniti naše drustvo u skladu sa
promenama u okruženju i okolnostima u kojima živimo. Mi smo za berzu a ne za
kolhoz. Bez dijaloga, konkurencije, plana i ideja – nema napretka. Do stabilnosti
koja nam je neophodna stiže se samo kroz modernizaciju, ekonomske reforme,
usvajanje evropskih standarda, suočavanjem sa prošlošću. Kroz akciju i rad.
Mnogi nas vide kao simbol jedine prave opozicije sistemu vrednosti Srbije
prošlosti. To je velika obaveza. Zato svako od nas mora da bude svestan da
predstavlja viziju Srbije budućnosti.
U Srbiju se vratila Miloševićeva politika, ali bez Miloševića. Sve što je rađeno
protiv Zorana Ðinđića juče, protiv nas danas, a sutra protiv ko zna koga, rađeno
je i radiće se upravo zbog toga. Zato štitimo Specijalni sud, instituciju koja je
izložena najžešćim pritiscima jer nastoji da otkrije potpunu istinu o ubistvu
Zorana Ðinđića. Bez te istine ugrožen je svaki život u Srbiji.
Činjenica je da je od 12. marta 2003. godine do formiranja LDP-a demokratska,
građanska, evropska Srbija živela bez svoje političke opcije. Želja nam je da
ponovo okupimo ljude sa modernim građanskim i liberalnim idejama i Srbiji
ponudimo opciju, tako sto ćemo joj stvoriti alternativu.
Zbog toga je stvoren LDP. Da bismo našu energiju i viziju podelili sa onima koji
se nisu predali, ali i sa posustalima, razočaranima i zbunjenima.
Naš liberalizam je izraz potrebe građana na koje se država ne obazire, jer se
bavi sama sobom. Naš zadatak je da štitimo njihove slobode dok ih država
osporava. Da građani ne bi zavisili od političara, tradicionalnih institucija kao
sto su akademija, crkva, vojska ili mafije – svih opsenara koji nude nastavak
sukoba samo da sve ostane isto - od 1945 do 3045.
Danas plaćamo pristigle račune. Iako ih nismo mi napravili, neodgovorno
je da ih ostavljamo našoj deci. Bez obzira na organizovani otpor unutar
sistema koji nije transformisan, niti će to postati sve dok u njega ne uđemo
onako beskompromisno kao sto smo to učinili u martu 2003. Zato je jedan od
1 0 0 d a n a L D P - a
5
preduslova ostvarivanja politike LDP-a vraćanje svakog poštenog policajca,
tužioca i sudije na funkciju na kojoj se nalazio tokom akcije “Sablja”. Samo tako
organizovana Srbija može biti sposobna za potpuno suočavanje sa problemima
iz prošlosti i njihovo trajno efikasno rešavanje.
U Srbiji je normalno sve ono što u svetu nije normalno. Ljudi su jos uvek
hipnotisani porukom da su za sve što nije dobro, umesto nas odgovorni
drugi. Tačno je da put u Evropu svakako vodi preko Haga. Ali ne tako što ce
se o zločinima pričati samo u sudnici tribunala. O njima moramo progovoriti
u Srbiji. U Hagu se zločinci sankcionišu i kažnjavaju, u Beogradu se mora
sankcionisati i kazniti politika zločina. To sto danas zvanična Srbija relativizuje
te zločine nas obavezuje da ih konkretizujemo. Oni su počinjeni u ime jedne
politike. Ta politika je poražena ako se govori o statusu njenih protagonista. Ali
ta politika nije poražena ako se govori o njenom konceptu. Moderna Srbija ne
može biti izgrađena dok postoje politike koje su dovele do zločina. Zbog toga
je preduslov demokratskog života u Srbiji trajna zabrana političkog delovanja
svakog pojedinca i stranke koji su promovisali ili promovišu politiku koja je
zavšila pred sudijama Međunarodnog suda za ratne zločine.
Moramo promeniti i političku filozofiju i političku orijentaciju Srbije. Suština
slobode mora se meriti stepenom uticaja čoveka na sopstveni život i ostvarenje
svake lične potrebe koja ne ugrožava nečije ljudsko pravo. Zato je u centru naše
politike građanin.
Izbor između ustavnog kontinuiteta i diskontinuiteta je jedna od najvažnijih
političkih odluka. To nije tehničko, već suštinsko pitanje za društvo koje želi
da se menja. Da bi ta promena bila zaista takva mora biti jasno da se ne radi o
reformi postojećeg već o stvaranju potpuno novog ustava. Ustava koji će biti
ispred svog vremena. Ustava Srbije 21. veka. U tome moraju učestvovati svi, a
ne samo političke elite ili skupštinska većina.
Srbiji je potreban novi Ustav koji će označiti novi početak i stvoriti uslove u
kojima društvo može da se menja. Neophodan je nedvosmislen raskid sa
prošlošću koja ne garantuje i ne štiti individualne slobode. U suprotnom neće biti
moguće suštinske društvene promene. Vlast mora biti podvrgnuta ograničenju,
stavljena u granice prava i učinjena odgovornom prema građanima.
Pitanje autonomije je za nas pitanje odgovornosti. Građanima Vojvodine,
Sandžaka i Juga Srbije mora se dopustiti pravo specifične odgovornosti koje
će im omogućiti da u potpunosti ostvaruju svoje autentične interese u okviru
regionalne ili pokrajnske autonomije. Samo se tom vrstom slobode razvija,
a samim tim i čuva Srbija. Bošnjacima, Mađarima ili Albancima LDP želi da
omogući da u okvirima društva čiji moraju biti ravnopravni građani utiču na svoj
život u većoj meri i efikasnije nego što je to slučaj danas. Proces dezintegracije
naše zemlje time neće biti ubrzan, već konačno zaustavljen tako sto će u
okvirima našeg društva građanima biti omogućeno da pozitivno utiču na svoj
život. Bez obzira na etničku ili versku pripadnost, bez obzira na pol i rasu, bez
obzira na političko opredeljenje, svako rođen u Srbiji u njoj mora videti i imati
veću šansu nego u društvima u okruženju ili bilo gde u svetu.
S R B I J I S E R A D I !
6
U rešavanju državnog pitanje Crne Gore teba da mislimo na novu zajedničku
budućnost umesto ponovnog uplitanja konfuznih principa prošlosti. Ideja
referenduma je autentična crnogorska ideja, ali mi moramo aktuelizovati način
na koji će Srbija redefinisati svoj odnos prema državnoj zajednici. Pritom ne
smemo zaboraviti da Srbiju i Crnu Goru brane isti oni koji su koji su uništili
Jugoslaviju, državu svih Srba, Crnogoraca i njima najbližih naroda, a Srbiju
svima učinili tuđom.
Za Srbiju je važno, da u tom projektu ona bude partner Crnoj Gori. Ukoliko
većina građana Crne Gore glasa za nezavisnost vlasti u Beogradu treba da
pozovu vlasti u Podgorici na razgovore o sukcesiji i podeli imovine kako bi
se prevazisla situacija pravne nesigurnosti. Takva inicijativa će biti posebno
značajna u situaciji pravno-političke konfuzije koja može uslediti ako se za
samostalnost Crne Gore izjasni većina koja pritom ne ispunjava kriterijum
Evropske unije od 55%. LDP je uverena da se samo ovakvom politikom može
izbeći dublji politički sukob posle izjašnjavanja na referendumu. Ovakvim
pristupom politika Srbije prestaje da bude pretnja u regionu Jugoistoka Evrope
i postaje faktor stabilnosti. Ta uloga će biti dodatno osnažena posto Srbija u
razumnom roku od 90 dana organizuje izbore za Parlament koji bi izglasao
novi Ustav i tako oslobodio naše drustvo kvaziustavnog legaliteta koji nam ne
dopušta da na razuman način realizujemo politiku diskontinuiteta sa Srbijom
prošlosti.
Time bi odnosi između Srbije i Crne Gore bili unapređeni i perspektivni. To će se
postići prvenstveno međusobnim političkim uvažavanjem i solidarnošću, a u
tehničkom smislu sporazumima o dvostrukom državljanstvu, saradnji u procesu
evropskih integracija i širim međunarodnim odnosima. Nove države moraju
imati političku volju da omoguće sva moguća prava na bazi reciprociteta.
Zajedničku budućnost Srbije i Kosova moguće je ostvariti isključivo obostranim
članstvom u Evropskoj uniji koja je najbolji okvir nacionalnoj integraciji svih
balkanskih naroda.
Put do Kosova vodi preko Brisela. Put Srbije i Kosova do Brisela vodi preko
njihovog istorijskog dogovora. O Kosovu oslobođenom policijskog i vojnog
terora, o Kosovu oslobođenom aparhejda.
Sloboda Kosova počiva na slobodi svakog pojedinca i njegovom konstitutivnom,
individualnom i kolektivnom pravu. Beograd kosovskim Albancima i Srbima u
tome treba da pomogne.
Kosovska nezavisnost ne može da bude problem dobronamernim građanima
Srbije. Nje se plaše samo političari koji od građana Srbije kriju činjenicu da
je gubitak Kosova cena njihove propale politike i mera odgovornosti koju
izbegavaju da preuzmu.
Neophodno je srpskom narodu na Kosovu omogućiti konstutivnost i
konsensenzualnost. Takvim pristupom bi bilo omogućeno stvaranje normalnog
1 0 0 d a n a L D P - a
7
društva u kojem bi Srbi bili partneri Albanaca.
Nesposobna da se menja i sa svojim evropskim susedima takmiči u optimizmu
i napretku država je postala problem za građane. Srbija je izgubila vedrinu
i takmičarski duh. Pred problemima se povlači umesto da im ide u susret.
Postavlja granice u svetu bez granica. U razdoblju globalnog korporacijskog
kapitalizma koji se svakodnevno prilagođava životnim ritmovima i potrebama
i koji nama postaje sve dalji i sve manje stvaran. Srbija se zaglavila u poznom
feudalnom dobu, predmodernom i predindustrijskom.
Konkurentnost srpske privrede je mala. Institucije tržišne privrede ili ne postoje
ili ne deluju slobodno i efikasno. Dakle, potreba za radikalnom tranzicijom je
isto onoliko velika kao što je bila i 2000. godine. Sada i više nego tada potrebno
je da ona bude u pravcu liberalne politike i privrede. Od najvećeg je značaja
da se ne popusti populističkoj retorici. Partije koje nude populističke programe
od njih će odustati onoga časa kada dođu na vlast. Za zemlju kao što je Srbija,
gde su lažna obećanja uobičajena, od velike je važnosti da se afirmiše politika
istine i da se daju obećanja koja će se ispuniti. To ne znači da ona moraju da
budu skromna. Upravo suprotno, ona moraju biti radikalna, jer se samo njima
može postići brz i održiv napredak kako u proizvodnji tako i u institucionalnoj
izgradnji. Populisti obećavaju blagostanje, LDP mogućnost za rad i napredak.
Nesumnjivo, LDP-u će se pre pridružiti oni koji veću šansu vide u budućnosti,
a ne u očuvanju prošlosti, pre odgovorni nego populisti, ali to je upravo kako i
treba da bude i to i jeste razlog zašto je naša politika potrebna Srbiji.
Savremeno doba i znanja sami po sebi nude odgovore na sve naše nedoumice.
Rešenja se, međutim, ne mogu uvesti niti preslikati. Moramo imati sopstveno
znanje prilagođeno standardima svakodnevice razvijenog sveta. Potrebne
su nam funkcionalne škole i upotrebljivo znanje. Strateško planiranje naše
obrazovne strukture. Novo znanje doneće novi politički, ekonomski, socijalni
i kulturni poredak. To je nemoguće bez jasne vizije i novog sistema vrednosti.
Srbiji su potrebni kompjuteri i brz internet, efikasne institucije, dobro plaćeni
lekari, sudije i policajci, sposobna administracija koja govori jezike članica
Evropske unije.
Svaki atom pozitivne energije mora postati snaga koja će javno i demokratski,
odlučno i efikasno, kako smo pokazali da umemo, šest godina posle nedovršene
petooktobarske demokratske revolucije u potpunosti ispuniti težnje svih koji su
je pokrenuli i izveli. I staviti tačku na kontinuitet pogrešne istorije.
Svaki Gordijev čvor koji je nasledila iz prošlosti Srbija mora brzo i hrabro da
preseče. Mi smo spremni i sposobni za taj posao.
Zbog toga postoji LDP.
Čedomir Jovanović
S R B I J I S E R A D I !
8
9
Svi odgovori zavise od naše sposobnosti da Srbiju modernizujemo. Samo
moderna Srbija ima snagu i razum da izađe na kraj sa iskušenjima ovoga i
budućeg vremena. Danas su to Kosovo, Hag, Crna Gora, a sutra mesto Srbije
u svetu.
HAG - ZABRANA POLITIČARA I POLITIKE ZLOČINA
U Hagu se sudi pojedincima za ratne zločine. U Srbiji moramo presuditi
politikama koje su stajale i stoje iza tih pojedinaca. Moderna Srbija ne može
biti izgrađena dok postoje politike koje su dovele do zločina. Zato u političkom
životu Srbije ne sme biti mesta za one politike čijim se liderima sudi u Hagu.
Suđenje Slobodanu Miloševiću i Vojislavu Šešelju Srbiju obavezuje na konačno
suočavanje sa politikom koje su njihove stranke sprovodile i od toga uprkos
svemu ni danas ne odustaju. Utvrđivanje induvidualne odgovornosti pred
sudom Ujedinjenih nacija kolektivno kompromituje politike stranaka koje
odbijaju da se suoče i plate cenu zločinačkih ciljeva koje su pokušale da ostvare.
Zbog toga je preduslov demokratskog zivota u Srbiji trajna zabrana političkog
delovanja svakog pojedinca i stranke koji su promovisali ili promovišu politiku
koja je zavšila pred sudijama Međunarodnog suda za ratne zločine.
Strah od odgovornosti, odsustvo vizije ili kukavičluk ne mogu biti obrazloženje
za izbegavanje suočavanja sa suštinom Srebrenice ili bilo kog drugog ratnog
zločina počinjenog u ime Srbije i njenih građana. To što danas zvanična Srbija
relativizuje te zločine nas obavezuje da ih konkretizujemo. Ti zločini su počinjeni
u ime jedne politike.
Ta politika je poražena – njeni predvodnici su u Hagu. Ali ta politika nije
poražena ako se govori o njenom konceptu.
Zauzimanje jasnog stava prema Srebrenici ili Hagu znači preuzimanje
S R B I J I S E R A D I !
10
odgovornosti. A preuzimanje odgovornosti podrazumeva i definisanje krivice.
Pošto antihaško bratstvo koje danas upravlja Srbijom ne želi da preuzme
odgovornost za počinjene zločine, odgovornost moramo preuzeti mi tako što
ćemo reći istinu. To neće učiniti niko drugi - ni vlast ni opozicija. Zato moramo
biti sposobni da na Srbiju utičemo kako bi ona tu istinu i razumela i prihvatila.
Istinu koja je danas pretvorena u frazu, opšte mesto, poput mnogih drugih koji su
od Srbije napravili zemlju u kojoj je moguće sve reći bez suštinskog efekta. LDP
ne sme samo govoriti o cilju. Moramo biti sposobni da ga ostvarimo. Posebno
sada kada znamo da nije tačno da su zločine izvršili pojedinci. Hajde da ih
prebrojimo pa ćemo videti da je reč o stotinama i hiljadama “patriota”. Da li su
oni zajedno pojedinci? Da li o komandantu jedne vojske možemo da govorimo
kao o pojedincu. O predsednicima kao o pojedincima. Ne. Mi moramo genocid
nazvati genocidom. U suprotnom ćemo postati nacisti 21 veka. Zato što se slike
Srebrenice od slika Ausvica razlikuju samo po tome što su u boji.
Suština modernog nacionalnog identiteta nije u sukobu Srbije sa samom
sobom i sa ostatkom sveta. LDP razumno tumači sopstvenu istoriju, stvarnost
i budućnost i zato ne dozvoljavamo da sukobi budu načini rešavanja naših
problema.
Srbija je u zamci lažne istorije koja nameće lažna rešenja, u zamci lažno
projektovane stvarnosti, u zamci iracionalno postavljene budućnosti. Uprkos
tome od Srbije želimo da napravimo modernu zajednicu nezavisnih i slobodnih
pojedinaca.
Danas plaćamo pristigle račune. Iako ih mi nismo napravili, neodgovorno bi bilo
da ih ostavimo našoj deci. Uprkos organizovanom otporu unutar sistema koji nije
transformisan, a neće ni biti sve dok u njega ne uđemo onako beskompromisno
kako smo ušli u martu 2003. godine. Zato je jedan od preduslova ostvarivanja
politike LDP-a vraćanje svakog poštenog policajca, tužioca i sudije na funkciju
na kojoj se nalazio tokom akcije “Sablja”. Samo tako organizovana Srbija može
biti sposobna za potpuno suočavanje sa problemima iz prošlosti i njihovo
trajno efikasno rešavanje.
Ekstremizam kao koncept, trijumfovao je kroz «nacionalno odgovornu politiku»
koja je voljom deformisane političke, verske, kulturne i naučne elite iskazana
stavom da se prvo stvara država, a potom demokratsko društvo. Taj izbor
je logično doveo do ratova, zločina, razaranja, sankcija, ubistava političkih
protivnika, pljačkanja građana, krađe izbora, opšte agonije nepostojeće države
i razorenog društva.
Na jednoj strani formiralo se bratstvo u krvi i novcu stečenom na sveopštoj bedi
i nesreći. Na drugoj strani ostali su svi normalni ljudi.
5. oktobra se otvorila mogućost da Srbija dobije reformsku vladu koja će početi
da rešava životne probleme građana, obračuna se sa organizovanim kriminalom,
započne bolan proces suočavanja sa prošlošću i utvrđivanje odgovornosti za
zločine i teška kršenja ljudskih prava. 12. marta 2003. izgubljena je nada da će
p r e s e c a n j e g o r d i j e v i h č v o r o v a s r b i j e
11
se to i desiti. Taj nedovršeni posao je naša prva obaveza.
Činjenica da je Zoran Ðinđic ubijen u akciji «Stop Hagu» samo naizgled uliva
mir i sigurnost antihaskom lobiju, jer LDP-u 12. mart predstavlja trajni motiv i
obavezu suočavanja društva sa ratnim zločincima i obračuna naše politike sa
politikom ratnog zločina.
U Srbiji je normalno sve ono sto u svetu nije normalno. Ljudi su jos uvek
hipnotisani porukom da su za sve što nije dobro, umesto naš odgovorni drugi.
Tačno je da put u Evropu svakako vodi preko Haga. Ali ne tako što ce se o
zločinima pričati samo u sudnici. O njima moramo progovoriti u Srbiji. U Hagu
se zločinci sankcionišu i kažnjavaju, u Beogradu se mora sankcionisati i kazniti
politika zločina. Zato je saradnja sa Hagom, kroz isporuku Miloševića, 2001.
godine bila doživljena kao «državni udar», a danas je to «dobrovoljna predaja».
Zato što je nama bila i jeste važna suština. Drustvo pre nego država.
KOSOVO: PLAN 2K - TERITORIJA ZA RAVNOPRAVNOST
Liberalno demokratska partija smatra da je potrebno formulisati novu strategiju
koja će Srbima i Albancima omogućiti zajednički život na Kosovu. Parlament
Srbije za to nema ni spremnosti ni snage, baš kao što to u Rambujeu 1999.
godine nije imala ni politika Slobodana Miloševića.
Srbima i Albancima na Kosovu je potreban dogovor oko zajedničkog života i
budućnosti. Cilj naše politike je da se ostvare uslovi za normalno funkcionisanje
kosovskog društva i zaštita interesa svakog građanina. Cena koja je plaćena
ljudskim glavama je cena sprečavanja da do tog dogovora dođe u cilju
manipulisanja Kosovom u unutrašnje političke svrhe. Od zrelosti političkih elita
i njihovih ciljeva zavisi sudbina sadašnjih i budućih generacija ljudi koji žive na
Kosovu.
Rešenju pitanja konačnog statusa Kosova se mora prići jer nerešavanje
predstavlja prepreku obema stranama da nastave sa izgradnjom svojih
država i razvojem društava. Ovo je najbolniji problem Srbije, i zajedno sa
nefunkcionisanjem SCG i pitanjem Haga kao metaforom političkog kontinuiteta
sa Miloševićevim nasleđem, predstavlja tačku radikalizacije političkog sistema
Srbije koji je kao takav nesposoban da izvrši reforme i dovede Evropu u Srbiju.
Problem Kosova drži Srbiju kao taoca vremena u kojoj je sukob Srba i Albanaca
doživeo kulminaciju.
Kosovo mora dobiti trajno rešenje kako bi dobilo neophodnu sigurnost i
stabilnost. Beograd svojim držanjem nije pomogao stvaranju normalnih odnosa
već je naprotiv pokušavao da i dalje što više destabilizuje međunacionalne
odnose politikom paralelnih institucija i bojkota kosovskih političkih institucija.
Logičan ishod takve politike je da se iza licemerne kuknjave nad nesrećom Srba
od strane onih koji imaju najmanje prava da to čine, krije zlurada nada da će što
gori položaj Srba ojačati pregovaračku poziciju Srbije. Dok se na taj način ojača
pregovaračka pozicija, Srba na Kosovu više neće biti.
S R B I J I S E R A D I !
12
p r e s e c a n j e g o r d i j e v i h č v o r o v a s r b i j e
Rezolucija 1244 jednostavno nema mehanizme koji bi mogli pomoći Kosovu da
formira sopstveni politički sistem sa odgovornim demokratskim institucijama.
Svrha ovog privremenog rešenja je bila da amortizuje bezbednosne i političke
probleme u trenutku totalnog ratnog haosa i da omogući kosovskom
društvu da uzme predah. Najveća posledica nerešenog statusa je porazno
stanje nezaposlenosti, siromaštva, organizovanog kriminala i apsolutne
međunacionalne odvojenosti. Ipak se mora imati u vidu da su svi nabrojani
problemi posledica političke krize a ne njen uzrok, i kao takvi ne smeju biti
tretirani pojedinačno.
odnos srbije prema ljudima na kosovu
U narednom periodu Kosovo će dobiti neophodni državni oblik i potrebno je
da Srbija već sada zauzme partnerski odnos u građenju građanskog društva
koje pruža svakoj zajednici i građaninu maksimalna prava i slobode. Ukoliko
institucije budu zajedničke onda će biti i u stanju da rešavaju zajedničke
probleme Srba i Albanaca. Upravo tu leži značaj uloge Beograda koji mora
prestati sa politikom bojkota i negacije realnosti koji u osnovi ima premisu «što
gore to bolje».
Srbija više ne može i ne treba da upravlja Kosovom niti na njemu da brani i
dokazuje svoj suverenitet jer je pod Miloševićem prvo uništila političku
zajednicu Kosova i Srbije koju je obezbeđivala ustavna autonomija a potom
kroz oružane sukobe i bezbednosnu kontrolu teritorije.
Kada analiziramo razloge zbog kojih srpski političari nisu znali da upravljaju
Kosovom, teško je naći primere gde su to u stvari i znali, tako da je jedini mogući
odgovor taj, da je fokus politike bio pogrešno usmeren na širenje centralne
moći i instrumente vladavine, umesto na poboljšanje kvaliteta života pojedinca
i njegovih ličnih sloboda. Srbija će biti onoliko dobra država koliko vredi život
jednog građanina u njoj. Budućnost se može ceniti samo prema shvatanju
sadašnjosti.
Srbija ima obavezu da pruži maksimalne garancije srpskoj zajednici i njenim
legitimnim interesima među kojima su najznačajniji:
• povratak prognanih,
• pravna i ekonomska sigurnost
• uspostavljanje što šire samouprave na teritoriji sa procentualno
većinskim srpskim stanovništvom
• zagarantovano pravo ućešća u radu i odlučivanju unutar kosovskih
institucija
• zaštita kulturno istorijskih spomenika
13
Ovi ciljevi ce se ostvaritiniti jedino konstruktivnim pristupom pri čemu vec
sada moramo razlikovati dva ključna pitanja o Kosovu:
• pitanje statusa
• pitanje unutrašnjeg uređenja
Priznanje Kosova od strane Srbije, Srbima omogućava najpovoljniji
ustavnopravni položaj na Kosovu. Pristup međusobnih ustupaka je pokazao
svoju delotvornost i ispravnost u Dejtonsko-Pariskom sporazumu i Ohridskom
sporazumu. Na osnovu njih je jasno da su ključevi za postizanje srpskoalbanskog
dogovora :
1. Srpsko priznanje nezavisnosti Kosova
2. Albansko priznanje statusa srpske zajednice kao konstitutivnog naroda
unutar Kosova
Smatramo da je najbolje taj cilj postići formulisanjem političkog oblika
međuzavisne konstitutivnosti čime ce se omogućiti zajednički život i
zajednički interesa kroz međusobno ograničavanje. Srpska zajednica bi imala
međunarodne i ustavne garancije za očuvanje samouprave i ravnopravno
učestvovanje u zajedničkom odlučivanju. Ovakvo rešenje bi uvažilo realnost
podele kosovskog društva na nacionalnoj osnovi, ali bi uslovilo njihovu saradnju
i političku stabilnost. Na jasan način treba preneti principe iz Ohridskog
sporazuma dopunjene kombinacijom bilateralnih i međunarodnih garancija
za njihovo poštovanje. Rešenje bi bilo formulisano u «Ustavnom sporazumu»
Srbije i Kosova, preko kojeg bi Srbija prenela svoj suverenitet na Kosovo u
zamenu za određena ustavna rešenja na Kosovu.
garancije srpske zajednice
Srpska zajednica bi po «Ustavnom sporazumu» imala:
• priznat status konstitutivnog naroda
• pravo veta za sve buduće promene Ustava Kosova pri čemu se Ustav ne
može promeniti bez dvotrećinske saglasnosti ukupnog broja kosovskih
poslanika i saglasnosti većine grupe srpskih poslanika
• zagarantovan minimum srpskih poslanika u kosovskom parlamentu uz
definisan princip prirodnog cenzusa
• uspostavljanje parlamentarnog sistema vlasti u kojem se predsednik
bira u Skupštini Kosova. Insistiranjem na konceptu da ključ vlasti leži
u parlamentu, dobijaju se najbolji uslovi za status predstavnika srpke
zajednice ali i pretpostavke za njihovo maksimalno političko uvažavanje.
• Konsensualno postavljanje sudija Ustavnog suda i Javnog tužioca
• Imenovanje predsednika okružnih i opštinskih sudova od strane institucija
lokalne samouprave na predlog kosovskog najvišeg pravosudnog tela-
- Visokog saveta pravosuđa. Na ovaj način svi građani Kosova dobijaju
S R B I J I S E R A D I !
14
p r e s e c a n j e g o r d i j e v i h č v o r o v a s r b i j e
maksimalne garancije odgovornosti sudija i njihove odgovarajuće
selekcije. Ovakav mehanizam ne bi bio samo u svrhu zaštite nacionalnih
zajednica, već i stvaranja decentralizovanog pravosuđa.
• Reprezentativnost odnosa nacionalnih zajednica u popunjavanju
pripadnika kosovske policije. Organ lokalne samouprave će biti nadležan
za ustanovljavanje odnosa nacionalnih zajednica u toj oblasti i po tom
ključu će kosovsko Ministarstvo unutrašnjih poslova biti dužna da popuni
policijski kadar. Šefovi lokalnih (okruzi i opštine) policijskih jedinica moraju
biti izabrani od strane skupština tih lokalnih jedinica sa spiska koji je
predložen od strane Ministarstva unutrašnjih poslova, tj. Vlade Kosova.
• Vojska Kosova mora biti maksimalno profesionalizovana i kreirana po
mirnodopskim potrebama.
• Stvaranje Saveta za bezbednost sa garantovanim brojem srpskih
predstavnika i međunarodnim predstavnikom do uspostavljanja potpune
nezavisnosti. Kosovski Savet za bezbednost bio bi najviši organ za procenu
sigurnosnog stanja i nivoa zaštite nacionalnih zajednica i imao bi direktno
pravo predlaganja mera Vladi i Skupštini Kosova.
• Primenu principa pozitivne diskriminacije (u državnoj upravi mora biti
primenjen princip pozitivne diskriminacije tako sto bi se utvrdio procenat
zaposlenih pripadnika srpske zajednice.
• Kordinaciju procesa povratka od strane predstavnika srpske
zajednice. Srpska zajednica je prirodno najviše zainteresovana za povratak
i od najveće važnosti je da njime upravlja predstavnik srpske zajednice
jer je najvažniji element u ovom procesu odnos poverenja u zajedničke
kosovske institucije. Iako ovo predstavlja podelu interesa među Albancima
i Srbima, uspeh na ovom polju bi bio zajednički politički i praktični uspeh.
• Konsensualno donošenje i promenu Zakona o teritorijalnoj podeli
Zakona o lokalnoj samoupravi (ovi zakoni su od najveće važnosti za
funkcionisanje međuzavisne konstitutivnosti i zaštitu srpske zajednice i
kao takvi ne mogu biti menjani bez njene saglasnosti. Pravilo će se proširiti
na sve zakone koji se tiču upotrebe jezika, obrazovanja, ličnih isprava i
nacionalnih simbola – zastave, grba i himne…)
• Pravo na službenu upotrebu srpskog jezika u svim institucijama i ličnim
ispravama
• pravo upotebe i isticanja nacionalnih simbola,
• pravo na zaštitu i negovanje kulturno-istorijske baštine
• garanciju međunarodnog prisustva u dogovorenom vremenskom
periodu. Budućom rezolucijom Saveta bezbednosti odrediće se period
u kome će međunarodne snage i UN administracija ostati i nadgledati
sprovođenje ustavnog sporazuma i to će se smatrati periodom «uslovne 15
nezavisnosti». Savet bezbednosti će biti nadležan za ocenjivanje napretka
na sprovođenju buduće rezolucije, i oslanjaće se na Kontakt grupu i
Evropsku uniju.
Do pune implementacije Ustavnog sporazuma Kosovo će imati «uslovnu
nezavisnost» uz prisustvo međunarodnog faktora kao garanta implementacije.
Po ostvarenju sporazuma Kosovo dobija nezavisnost.
Kosovo ne može biti ni albansko ni srpsko, ono mora i jedino može biti samo
kosovsko.
Budućnost nije u očuvanju nacionalnih država, već u njihovom prerastanju u
građanska društva koja imaju za zajednički cilj ulazak u Evropsku uniju. Do sada
niko nije isključio sigurnu evropsku budućnost Srbije i Kosova. Istovremeno
zajednička evropska budućnosti ovog regiona nije moguća bez radikalne
promene međusobnih odnosa. U Evropu nećemo ući sa svojim teretom sukoba
i nepoverenja. Moramo napraviti potpuni prekid sa politikom prošlosti ili ćemo
sa svojim «prtljagom» ostati sami na periferiji Evropske unije.
Odnosi između dva prirodno povezana društva poput Srbije i Kosova će uvek
postojati. Pitanje je samo da li će oni biti legalni ili nelegalni. Sigurno je bolje za sve
da unapređujemo naše ekonomije legalnom trgovinom, nego da dozvoljavamo
kriminalu da raste švercovanjem droge, oružja, trgovinom ljudima itd. Moramo
da predvidimo potpisivanje sporazuma o trgovinskim odnosima između Srbije
i Kosova, kao i sporazuma o zajedničkoj borbi protiv organizovanog kriminala.
Ovi ugovori biće dodatni mehanizmi zaštite statusa srpske zajednice na Kosovu
i doprineće stabilizaciji odnosa. U suprotnom će samo kriminalci profitirati na
sukobu Srbije i Kosova, dok će ljudi čiji životi zavise od ovog odnosa i dalje patiti
i nestajati.
Nezavisnost Kosova će izvršiti uticaj i na političku situaciju u Srbiji kroz zatvaranje
jednog fronta radikalizacije otvoranja nove stranice istorije. Suštinsko je pitanje
da li će Srbija biti spremna da ispuni principe iz ovog plana i da li će imati
kapacitet da savlada one političke snage koje su provele poslednjih nekoliko
godina na liniji Miloševićeve politike terora i smrti na Kosovu.
Srbija ima izbor: ili će je ove političke snage odvesti u ambis poricanja, negacije
i poraza ili će ona njih poslati u prošlost gde im je najlepše, kako bi mogla da se
posveti sebi i dobrobiti svojih građana.
Beograd mora da se suoči i sa istinom da Srbi bolje i perspektivnije žive u
Temišvaru Ljubljani ili Zagrebu, nego u samoj Srbiji. Ispred hrvatske ambasade
protežu se isti oni redovi kojima su Srbi donedavno opsedali ambasade
Kanade, SAD-a, Australije ili Novog Zelanda. Mladi menjaju državljanstvo Srbije
za hrvatsku domovnicu i putovnicu. Isto će se ponoviti pred ambasadama
BiH, Albanije ili Kosova ukoliko se Srbija ne posveti putu modernizacije i
demokratizacije.
S R B I J I S E R A D I !
16
p r e s e c a n j e g o r d i j e v i h č v o r o v a s r b i j e
CRNA GORA: PLAN - DAN POSLE REFERNDUMA
Ni u novom veku, kao ni u protekla dva, nismo u stanju da odredimo granice i
domete sopstvene države.
Da li kao takvi imamo pravo da se mešamo u rešavanje državnog pitanje Crne
Gore?
Kako smo zaboravili da su oni koji otvaraju crnogorsko pitanje isti oni koji su
sahranili Jugoslaviju, državu svih Srba, Crnogoraca i njima najbližih naroda, a
Srbiju svima učinili tuđom.
Zvanični učesnik našeg dogovaranja, Evropska unija je Srbiji i Crnoj Gori
prepustila slobodu i inicijativu. Onog trenutka kad Srbija i Crna Gora ponovo
postanu evropski i svetski problem, slobodu i inicijativu preuzeće Brisel i
Vašington.
Granice među nama će nestati poput onih kojih su se Evropljani odrekli. Zato
ne smemo dozvoliti da referendum podeli naše i crnogorsko drustvo. Danas
se građanima Srbije i Crne Gore praktično nude dva modela. Jedan model je
model konačnog rešenja, a drugi je model konstantnog stanja i to je onaj model
za koji se zalaže oficijelna Srbija tražeći istovremeno šansu u konfliktima, u
ovom trenutku samo idejnim, ali konfliktima koji su realni i preteći unutar same
Crne Gore. Zbog toga treba ukazati na tu vrstu mehanizma kojim se teži rešenju
tobože nacionalnog pitanja našeg naroda, umesto demokratskog pitanja našeg
društva. Jer rešavajući na već viđen način nacionalno pitanje, ponoviće se one
greške koje su činjene tokom čitavog dvadesetog veka, a to je slepo verovanje
u iluzije, a ne u realnost. Tako ćemo sebi uskratiti bilo kakav prostor u Evropi ili
svetu dvadeset prvog veka.
Zašto se građanima Srbije uskraćuje pravo da i oni na referendumu donesu
tu odluku? Zbog toga što vlast koja u ovom trenutku upravlja Srbijom ignoriše
interese društva. To je način na koji je stvarana Jugoslavija devedeset prve godine,
to je način na koji je stvorena državna zajednica i konačno to je ponavljanje iste
greške koja je imala toliko negativnih konsekvenci da niko razuman ne može
slediti tu vrstu političke logike. Crna Gora će, bez dileme, realizovati projekt
sopstvene nezavisnosti. Za Srbiju je važno, mnogo više nego za Crnu Goru, da
ona bude partner Crnoj Gori u tom projektu, da to postane i njen projekt. Da ne
izgubi više nijedan dan, jer će u 2006. godini mnogo manje izgubiti Crna Gora
nego Srbija. Danas moramo otvoreno reći da u Crnoj Gori niko ne može da bude
neprijatelj Srbije zbog toga što drugačije misli. Tek tada ćemo biti demokrate.
Sve dok insistiramo na nacionalnom kontekstu, mi zapravo pokazujemo
nedostatak demokratskog kapaciteta. Ljudi koji danas vode Srbiju kao da nam
poručuju „Dajte da mi napravimo svoju Srbiju iz devetnaestog veka, pa ćemo
onda da se demokratizujemo i pravimo vašu iz 21.“ Nama se i u tom poslu žuri,
ali ta žurba ne sme biti bez jasnog plana. Upravo taj plan treba da bude suštinski
izazov za građansko, demokratsko društvo u Srbiji i Crnoj Gori. Kao što je jasan
evropski ustav, tako mora biti jasan i ugovor o savezu Srbije i Crne Gore koji će
17
svojom jasnoćom, svojom britkošću, svojom otvorenošću zapravo staviti tačku
na konfuziju u kojoj živimo poslednjih petnaest godina. Ali, nasa drzava i crkva
to ne prihvataju.
Ključni problem drzavne zajednice je činjenica da ona zapravo nikada i nije
funkcionisala niti postoje realne onove za pretpostavku da je tako nesto uopste
moguće. Iako su postojali izgledi da ona zaživi. To je prvenstveno zavisilo
od brzine napretka koji je Srbije mogla da napravi na polju demokratizacije
i raskida sa Miloševićevim nasleđem. U tom periodu se došlo i do Akcionog
plana za harmonizaciju ekonomskih sistema Srbije i Crne Gore. Period «prozora
mogućnosti» je završen slomom naše vlade i koncentrisanjem srpske vladajuće
elite na očuvanje statusa quo kroz očigledno kršenje Ustavne povelje.
S obzirom da Drzavna zajednica Srbija i Crna Gora nije u stanju da održi izbore za
Skupstinu kao najviše zakonodavno telo niti omogući funkionalan i kontrolisan
rad Saveta ministara kao izvršne vlasti, odnosno Suda Srbije i Crne Gore kao
vrhovne sudske vlasti, ona kao neostvaren državni projekat ne treba ni da
postoji. Umesto nje građanima i Srbije i Crne Gore mora se ponuditi onaj oblik
modernog uređenja koji će ih na najefikasniji nacin dovesti do maksimalnog
ostvarenja ličnih interesa.
Srbija i Crna Gora ne smeju graditi svoje odnose na osnovi posredovanja
evropskih institucija, jer se time produbljuje odnos nepoverenja. Krajnje je
licemerno i nerazumno da Beograd razgovara sa Podgoricom preko Brisela,
dok se istovremeno tvrdi da je glavni argument očuvanja zajedničke države
istorijska i svakakva druga bliskost.
dan posle referenduma
Ukoliko većina građana Crne Gore glasa za nezavisnost vlasti u Beogradu treba
da pozovu vlasti u Podgorici na razgovore o sukcesiji i podeli imovine kako bi
se prevazisla situacija pravne nesigurnosti. Takva inicijativa će biti posebno
značajna u situaciji pravno-političke konfuzije koja može uslediti ako se za
samostalnost Crne Gore izjasni većina koja pritom ne ispunjava kriterijum
Evropske unije od 55%. LDP je uverena da se samo ovakvom politikom može
izbeći dublji politički sukob posle izjašnjavanja na referendumu. Ovakvim
pristupom politika Srbije prestaje da bude pretnja u regionu jugoistoka Evrope
i postaje faktor stabilnosti. Ta uloga će biti dodatno osnažena posto Srbija u
razumnom roku od 90 dana organizuje izbore za Parlament koji bi izglasao
novi Ustav i tako oslobodio naše drustvo kvaziustavnog legaliteta koji nam ne
dopusta da na razuman način realizujemo politiku diskontinuiteta sa Srbijom
prošlosti.
Time bi odnosi između Srbije i Crne Gore bili unapređeni i perspektivni. To će se
postići prvenstveno međusobnim političkim uvažavanjem i solidarnošću, a u
tehničkom smislu sporazumima o dvostrukom državljanstvu, saradnji u procesu
evropskih integracija i širim međunarodnim odnosima. Nove države moraju
imati političku volju da omoguće sva moguća prava na bazi reciprociteta.
S R B I J I S E R A D I !
18
p r e s e c a n j e g o r d i j e v i h č v o r o v a s r b i j e
Srbija i Crna Gora kao državna zajednica već imaju potpisane sporazume
o slobodnoj trgovini sa svim zemljama regije unutar Pakta stabilnosti. Pored
regionalne liberalizacije privrede, koja je najvažnije zbog komparativne sličnosti,
obe zemlje već odvojeno prilaze Svetskoj trgovinskoj organizaciji, tako da je to
još jedan argument koji ide u prilog uspostavljanju pune trgovinske razmene
bez ikakvih rezervi. Ukoliko je moguće potpisati takav ugovor sa Rumunijom ili
Makedonijom, još je lakše sa Crnom Gorom. Ukoliko donesemo dobre strategije
razvoja ne postoje nikakve prepeke potpunoj liberalizaciji tržišta Srbije i Crne
Gore kada obe budu nezavisne.
Najbolje rešenje za građane obe države je da se njihove pravne mogućnosti
samo prošire i prodube razdvajanjem nefunkcionalne državne zajednice koja
ih danas sputava.
Budućnost je u partnerstvu i stvaranju građanskih društava.
19
S R B I J I S E R A D I !
20
Za LDP ustav predstavlja političko sredstvo za evropske intregracije i okvir koji
omogućava modernizaciju Srbije.
Srbiji je potreban novi ustav koji će označiti novi početak i stvoriti uslove u kojima
društvo može da se menja. Neophodan je nedvosmislen raskid sa prošlošću
koja ne garantuje i ne štiti individualne slobode. U suprotnom neće biti moguće
suštinske društvene promene. Vlast mora biti podvrgnuta ograničenju, stavljena
u granice prava i učinjena odgovornom prema građanima. To obećanje je dato
5. oktobra i ono mora biti ispunjeno.
Izbor između ustavnog kontinuiteta i diskontinuiteta je jedna od najvažnijih
političkih odluka.To nije tehničko, već suštinsko pitanje za društvo koje želi da
se menja. Da bi ta promena bila zaista takva mora biti jasno da se ne radi o
reformi postojećeg već o stvaranju potpuno novog ustava. Ustava koji ce biti
ispred svog vremena. Ustava Srbije 21. veka. U tome moraju učestvovati svi, a
ne samo političke elite ili skupštinska većina.
Kao savremeni metod razvoja društva mi predlažemo decentralizaciju i
regionalizaciju, vraćanje moderne autonomije Vojvodini poštujući njene
specifičnosti i mogućnost autonomije Raškoj oblasti i Jugu Srbije.
Pitanje autonomije je za nas pitanje odgovornosti. Građanima Vojvodine,
Sandžaka i Juga Srbije mora se dopustiti pravo specifične odgovornosti koje
će im omogućiti da u potpunosti ostvaruju svoje specificne interese u okviru
regionalne ili pokrajnske autonomije. Samo se tom vrstom slobode razvija,
a samim tim i čuva Srbija. Bošnjacima, Mađarima ili Albancima LDP želi da
omogući da u okvirima društva čiji moraju biti ravnopravni građani utiču na svoj
život u većoj meri i efikasnije nego što je to slučaj danas. Proces dezintegracije
naše zemlje time neće biti ubrzan, već konačno zaustavljen tako što će u
okvirima našeg društva građanima biti omogućeno da pozitivno utiču na svoj
život. Bez obzira na etničku ili versku pripadnost, bez obzira na pol i rasu, bez
obzira na političko opredeljenje, svako rođen u Srbiji u njoj mora videti i imati
veću šansu nego u društvima u okruženju ili bilo gde u svetu.
u s t a v
21
USTAVNO PITANJE JE OD PRESUDNE VAŽNOSTI ZA PROMENU
DRUŠTVA
U društvu koje ulazi u proces temeljnih promena ustav dobija novi kvalitet.
Ustav takvim prilikama nije samo osnovni i najviši pravni akt, već u prvom redu
utemeljujući akt zajednice jer:
• kreira osnove kvalitetno drugačijeg društva i zajednice;
• projektuje novi poredak;
• definiše osnovne principe na kojima počiva zajednica, a koje su
spremni da prihvate i poštuju i vlast i građani;
• garantuje prostor slobode pojedinca i čini mogućom njegovu slobodu
u okvirima ustavne demokratije;
• simbolizuje raskid sa dotadašnjom ustavnošću stavljajući građanima u
izgled bolji život u budućoj zajednici.
Zato je sa donošenjem novog ustava gotovo uvek, povezana nada u dobar i
pravedan politički poredak, jednom rečju u bolji život građana.
srbiji je potreban novi ustav
Srbiji je potreban novi Ustav koji će označiti novi početak, stvoriti uslove u
kojima društvo može da se menja i okončati traganje za ustavnim identitetom
zajednice:
• zato što je ustavno pitanje u Srbiji još uvek otvoreno
• zato što građani i građanke Srbije još uvek žive u zajednici čiji okvir
definiše Ustav koji simboliše totalitarnu vladavinu
• zato što je neophodan nedvosmislen raskid sa prošlošću koju
simbolizuje aktuelni Ustav
• zato što ustav ne garantuje i štiti prostor individualne slobode građana.
• zato što u ovim ustavnim okvirima nisu moguće društvene promene
niti procesi evropskih integracija
• zato što građani Srbije imaju pravo da definišu osnovne vrednosti koje
su spremni da prihvate i poštuju i odrede institucionalni okvir budućeg
zajedničkog života
• zato što vlast mora biti podvrgnuta ograničenju, stavljena u granice
prava i učinjena odgovornom građanima
• zato što ustavni haos nije otklonjen.
• zato što se mora ispuniti obećanje dato građanima Srbije septembra
2000. godine da će živeti u ustavnoj državi
DRUŠTVENE PRILIKE U KOJIMA SE DONOSI USTAV
Društvene prilike u kojima se donosi novi Ustav ne smeju se izgubiti iz vida.
One presudno mogu uticati na kvalitet i prirodu ustavnih promena.
Ustav se donosi u okolnostima koje odlikuju:
• kontekst autoritarnog društva
• odsustvo socijalnih pretpostavki za ustavnu državu
• strah od promena
• uticaj međunarodne zajednice na prilike u kojima se rešava ustavno
pitanje
S R B I J I S E R A D I !
22
u s t a v
U takvim uslovima ustav preuzima ulogu instrumenta koji stvara samo
normativne pretpostavke za kvalitativno drugačije društvo i zajednicu. Njegova
uloga u procesu promene društva zato je teža. Očekivanja od njega su veća, a
izgledi na uspeh neizvesni.
ustavni momenat
U Srbiji su propuštena dva ustavna momenta. Jedan, neposredno nakon
promene režima kada je jedno kratko razdoblje odlikovala opšta saglasnost
o potrebi uspostavljanja kvalitativno novih temelja zajednice. Drugi, posle
usvajanja Ustavne povelje koja je nalagala usklađivanje ustava država članica
sa novom ustavnom situacijom.
Uprkos tome ustavni momenat još je pred nama. Srbija je zakoračila u proces
evropskih integracija koji nije moguć bez novog ustavnog okvira. Ustavni
momenat traje kratko. Veoma brzo njega zamenjuju imperativi dnevne politike
koji produbljuju razlike među političkim akterima i udaljavaju ih od saglasnosti
neophodne za donošenje ustava kao osnovnog i utemeljujućeg akta zajednice.
Zato nećemo dozviliti da i ova prilika bude propuštena.
PROCEDURA PROMENE USTAVA
Iskustvo postkomunističkih društava pokazuje da je izbor između ustavnog
kontinuiteta i diskontinuiteta je jedna od najvažnijih političkih odluka koja
prethodi usvajanju ustava nakon promene režima. To nije tehničko, već
suštinsko pitanje za društvo koje želi da se menja.
Želimo društvo koje neće sačuvati sadržinski kontinuitet sa prethodnim.
Saglasnost o proceduri donošenja ustava je važno pitanje jer:
• definiše pravila sporazumevanja o osnovnim vrednostima na kojima
će počivati buduća zajednica, a koje su svi (građani i vlast) spremni da
prihvate i poštuju;
• omogućuje dijalog i doprinosi postizanju saglasnosti o najvažnijim
pitanjima zajedničkog života u okvirima ustavne države;
• legitimira ustavni proces i olakšava ustavnu tranziciju
Zato je saglasnost o proceduri nužan legitimirajući osnov ustavnog procesa.
Zalažemo se da konsenzualno prihvaćena pravila procedure kao i osnovni
principi budućeg ustava budu formalizovani u Ustavnoj deklaraciji kao
inicijalnom aktu ustavnog procesa.
Procedura promene ustava treba da:
• jasno pokaže da se ne radi o ustavnoj reformi već o suštinskoj i
kvalitativnoj promeni ustava
• osigura javnost i omogući otvorenost ustavne debate
• uključi u ustavni proces sve relevantne socijalne aktere, a ne samo
političke elite, ponajmanje samo reprezentante skupštinske većine
• omogući građanima i građankama i pripadnicima nacionalnih manjina
da u budu aktivni učesnici ustavnog procesa
• izoluje ustavni proces od dnevne politike i povuče jasnu liniju
razlikovanja između ustavotvorne i drugih politika 23
• ustanovi procesne pretpostavke i instrumente koji će obezbediti da
manjinski glas izgubi snagu argumenta samo zato što je manjinski
OSNOVNI PRINCIPI NA KOJIMA POČIVA NOVI USTAV SRBIJE
1.1 Ustavna demokratska zajednica svih građana i građanki u kojoj je ljudsko
dostojanstvo osnovna vrednost.
1.2 Republika po obliku vladavine.
1.3 Svetovna (laička) drżava u kojoj je sloboda veroispovesti zagarantovana, a
verske zajednice odvojene od drżave.
1.4 Neutralna država u kojoj se ustavno i političko uređenje ne zasniva ni na
jednom isključivom pogledu na svet, ideologiji, ili nacionalnom identitetu.
1.5 Ljudska prava su osnovne vrednosti koje garantuje ustav:
• neposredno se primenjuju na osnovu ustava i uživaju neposrednu
ustavno pravnu zaštitu
• međunarodni standardi ljudskih prava koji uključuju poštovanje
međunarodnih izvora ljudskih prava, primat međunarodnog nad
unutrašnjim pravom, neposrednu primenu međunarodnog prava
od strane sudova i ustavnog suda, međunarodni nadzor nad
ostvarivanjem ljudskih prava i pravo obraćanja međunarodnim
institucijama za zaštitu ljudskih prava
• prava pripadnika nacionalnih manjina koja uključuju individualna
i kolektivna prava, i posebne mere za postizanje ravnopravnosti i
otklanjanje svake neposredne ili posredne diskriminacije posebno su
garantovana;
• zagarantovana je ravnopravnost žena i muškaraca, a država prihvata i
vodi politiku jednakih mogućnosti
• odstupanja i ograničenja ljudskih prava su izuzetak i utvrđena su
ustavom
• nadležnosti zakonodavca u domenu ljudskih prava su ograničene
• zaštitu ljudskih prava obezbeđuju sudovi, Ustavni sud, Ombudsman i
nadležne međunarodne institucije
1.6 Srbija je ustavna država zasnovana na:
• vladavini prava u kojoj su ustav i zakon osnov i granica postupanja
državnih organa (vlast u granicama prava)
• podeli vlasti na zakonodavnu izvršnu i sudsku
• nezavisnosti sudske vlasti od izvršne i zakonodavne vlasti kao i bilo
kakavog neposrednog ili posrednog uticaja ili pritiska na sud od strane
bilo koga i iz bilo kakvih razloga
• političkom pluralizmu i slobodi osnivanja i delovanja politilčkih partija
• pravu građana i građanki na delotvorno učešće u vršenju javne vlasti
• socijalnoj pravdi i obavezi države da štiti socijalna prava
S R B I J I S E R A D I !
24
1.7 Srbija je decentralizovana država
• Ustav garantuje pravo građana na decentralizovanu državu, lokalnu
samoupravu i autonomiju pokrajina i utvrđuje instrumente zaštite ovih
prava.
• Ustav garantuje autonomiju Vojvodine
• Pored Autonomne pokrajine Vojvodine i Autonomne pokrajine u Srbiji
se mogu obrazovati i druge autonomne pokrajine pod uslovima i po
postupku utvrđenim Ustavom. Takvo rešenje omogućuje asimetričnost
u teritorijalnoj organizaciji
• Nadležnosti republike i izvorne autonomne pokrajine i opštine
utvrđuje Ustav na osnovu principa pretpostavljenih nadležnosti u
korist opštine
• Autonomna pokrajina ima zakononodavnu, izvršnu i sudsku vlast u
okviru jedinstvenog sudskog sistema
• Konstitutivni akt autonomne pokrajine podleže kontroli ustavnosti.
• Autonomne pokrajine, gradovi i opštine su samostalne u
organizovanju vlasti
• Autonomne pokrajina, gradovi i opštine imaju pravo na sopstvenu
imovinu i izvore prihoda kao i pravo da u okvirima svojih ovlašćenja
slobodno upravljaju imovinom i raspolažu svojim prihodima
• Promena teritorije autonomne pokrajine, grada i opštine nije moguća
bez saglasnosti građana sa teritorije odgovarajuće zajednice.
1.8 Ekonomsko uređenje počiva na:
• tržišnoj privredi i slobodi tržišne konkurencije
• slobodi rada i preduzetništva
• jemstvu i zaštiti privatne svojine
• zabrani monopola
1.9 Organizacija vlasti počiva na načelu podele vlasti u obliku parlamentarnog
sitema:
• zakonodavna vlast poverena je Skupštini kao neposredno izabranom
predstavništvu građana, uz garantovanje prava na ravnomernu
zastupljenost polova i prava na reprezentovanje pripadnika
nacionalnih manjina kao i teritorijalnih zajednica (autonomnih
pokrajina i gradova)
• izvršna vlast pripada Vladi i predsedniku Republike
• Vlada odgovara Skupštini koja raspolaže instrumentima parlamentarne
kontrole vlade
• sudska vlast je nezavisna i poverena sudovima
• zaštitu ustavnosti i neposrednu stalnosudsku zaštitu ljudskih prava
obezbeđuje Ustavni sud
• kontrola uprave i zaštita ljudskih prava pred upravom poverena je
ombudsmanu
1.10 Srbija izražava spremnost za evropske integracije, privrže je nenasilnom
rešavanju međunarodnih i unutrašnjih konflikata
u s t a v
25
S R B I J I S E R A D I !
26
Liberalna ekonomija obezbeđuje uspostavljanje tržišne privrede i obezbeđuje
visoke stope rasta i zaposlenosti. Zalažemo se za liberalnu demokratiju i zbog
privrednih i poličkih sloboda, jer jedino ona može obezbediti vladavinu prava
i odgovornu vladu. Tu nije reč o ideološkom stanovištu niti je reč o obraćanju
određenoj društvenoj grupi ili sloju. Za liberalnu demokratiju mogu da budu
socijalisti i konzervativci, preduzetnici i radnici, neoliberali i zagovornici države
blagostanja. Reč je o zalaganju za sistem prava i obaveza koji su u temelju
evropskog konstitucionalizma, vladavine prava, samostalnosti građanskog
društva i demokratskog političkog sistema.
Takođe, liberalna demokratija je osnov privrednih sloboda, privrednog napretka,
slobodnog preduzetništva i svake vrste inovativnosti. Konačno, ona je i osnov
svake uspešne tranzicije i razvojne politike uopšte, ne samo zato što oslobađa
preduzetničke, poslovne i profesionalne sposobnosti ljudi, već i zato što daje
prednost jednakim šansama svih ljudi nezavisno do njihovog socijalnog i
svakog drugog porekla.
Zalažemo se za liberalnu demokratiju jer tako ističemo i potrebu za napuštanjem
sadašnje politike kontinuiteta sa prethodnim političkim i privrednim režimom.
Ne pristajemo na populistička obećanja bilo da dolaze iz vlade ili iz opozicije i
ističemo potrebu za radikalnom promenom režima, za ubrzanom tranzicijom.
Srpska privreda je nerazvijena, proizvodno i institucionalno. Nezaposlenost je
velika, a zaposlenost mala, što govori o neefikasnosti tržišta rada. Proizvodnja
ne raste uverljivo, što govori o problemima u korporativnom sektoru i na tržištu
dobara. Novca je malo i kredit je skup, što govori o nepovoljnim uslovima
u kojima deluju finansijska tržišta. Privatni sektor je još uvek mali i sa lošom
strukturom, dok je državni sektor nereformisan i višestruko neefikasan.
Konkurentnost srpske privrede je mala, što se ogleda u relativno malom izvozu
koji je skoncentrisan na nekoliko proizvoda ili sektora. Konačno, i možda
najvažnije, institucije tržišne privrede ili ne postoje ili ne deluju slobodno i
efikasno.
e k o n o m i j a
27
Ovo stanje je utoliko teže jer su mogućnosti srpske privrede daleko veće od
onoga što se postiže poslednjih nekoliko godina. S obzirom na nisku startnu
osnovu i s obzirom na mogućnosti koje se otvaraju tranzicijom i evropskom
integracijom, srpska privreda bi mogla da obezbedi relativno visoke stope rasta
u stabilnim makroekonomskim uslovima. Umesto toga, makroekonomska
stabilnost je još uvek ugrožena, a stope rasta variraju veoma mnogo iz godine
u godinu.
Visok i održiv privredni rast se može postići radikalnom tranzicijom na tržišnu
privredu.
LDP se zalaže za tržišnu privredu
Da bi se došlo do tržišne privrede, vladavine prava i do demokratske, odgovorne
vlade, potrebno je:
• ubrzati privatizaciju, a u okviru toga i denacionalizaciju, jer je privatna
svojina osnov tržišne privrede i vladavine prava
• institucionalizovati tržišta dobara, usluga, rada i kapitala, što
podrazumeva liberalizaciju i deregulaciju uz zakone koji štite slobodu
preduzetništva, sticanja, ulaganja, zapošljavanja i svakog oblika
razmene
• obezbediti nezavisnost sudstva od drugih grana vlasti i učiniti ih
odgovornim prema jasnim i doslednim zakonima, koji su i slovom i
duhom u skladu sa vladavinom prava
• ograničiti vlast ustavom, koji štiti individualne slobode i privatnu
svojinu, ali i preuređenjem javnog sektora, tako da vlada ne uzurpira
ulogu preduzetnika, menadžera i trgovca.
Mogučnosti znatno većeg rasta produktivnosti postoji, ali je preduslov
smanjenjenje rizika poslovanja i ulaganja.
Smanjenje tih rizika, brzim prelaskom na tržišnu privredu, dovešće do
značajnog porasta ulaganja, bilo da je reč o stranim ili domaćim, o direktnim
ili o kreditima. Otvaranje tržišta, privatizacija javnog sektora i optimalni poreski
sistem su dovoljni, posebna investiciona ili industrijska politika nisu potrebni.
Visoka nezaposlenost i mali broj zaposlenih su svakako najvažniji problemi
sa kojima se suočava srpska privreda. U meri u kojoj to zavisi od tržišta rada,
potrebno je:
• povećati njegovu fleksibilnost, kako bi omogućilo tržištu da utvrdi cenu
rada,
• ali je potrebno voditi računa o konkurentnosti srpske privrede, gde je
politika kursa od velikog značaja,
• potrebno je voditi aktivnu politiku zapošljavanja, gde državne agencije
i privatne firme mogu da ulažu u stručnost i kvalifikovanost, a i da
posreduju između poslodavaca i ljudi koji traže zaposlenje.
Konačno, potrebno je ulagati u infrastrukturu, da bi se smanjili troškovi pristupa
tržištima, što je od posebnog značaja za Srbiju kao tranzitnu zemlju koja nema
izlaz na more, a veoma su važna i ulaganja u ljudski kapital, znači u obrazovanje
i u zdravstvo. Srbija ne može da konkuriše jeftinom i neobrazovanom radnom
snagom koja ima problema sa zdravljem i kratko radni vek. Potrebno je znanje i
zdravlje, jer će se morati raditi više i duže.
S R B I J I S E R A D I !
28
e k o n o m i j a
KA TRŽIŠNOJ PRIVREDI
Zakoni koji su donošeni i institucije koje su građene u poslednjih pet godina
i posebno u poslednjih par godina nisu bile u skladu sa strategijom izgradnje
tržišne privrede, već su pre svega imale za cilj da olakšaju posao vladi i da
joj obezbede odgovarajuću spoljašnju i unutrašnju podršku. Usled toga,
privatizacija je imala za cilj da se dođe do novca a ne da se obezbedi efikasna
alokacija resursa. Takođe, izmenjeni zakon o radu je imao za cilj da se olakša
otpuštanje radnika, kasnije izmene da se upravo to oteža, a nijedan nije imao
za cilj uspostavljanje valjanog (slobodnog i efikasnog) tržišta rada. Konačno,
liberalizacija spoljne trgovine je imala za cilj da se omogući povećanje uvoza
i tako potrošnje, a ne da se poveća konkurentnost srpske privrede. Najmanje
je urađeno na onome što je najvažnije: na uspostavljanju vladavine prava i na
privatizaciji državne svojine. Usled toga, sigurnost privatne svojine, i tako i svih
ugovora, nije obezbeđena, a to stvara prepreke rastu privatne i potstiče rast
sive privrede. Usled toga, još uvek je potrebno afirmisati tržišnu privredu. Ovo
podrazumeva uspostavljanje i oslobađanje tržišnih ustanova:
1. Donošenje novog Zakona o radu. Njegova suština bi trebalo da bude
kombinacija fleksibilnosti kod zapošljavanja i otpuštanja sa aktivnom
politikom zapošljavanja, gde bi se državne i privatne agencije angažovale
na prekvalifikaciji i zapošljavanju onih koji traže posao.
2. Donošenje novog Zakona o preduzećima ili korporacijama. Njegova
suština bi trebalo da bude da se obezbedi zaštita prava akcionara i da se
zaštite prava poreskih obveznika. Sve ostalo bi trebalo da bude prepušteno
samim preduzećima, korporacijama ili poslovnim društvima da sama
urede svojim sopstvenim statutima.
3. Poboljšanje Zakona o stečaju. Cilj bi morao da bude da taj zakon bude
primenljiv, a ne samo da postoji na papiru.
4. Donošenje novih zakona o finansijskom tržištu. Njima bi trebalo da se
obezbedi da finansijska tržišta doprinesu efikasnoj alokaciji kapitala i
drugih finansijskih instrumenata.
5. Donošenje poboljšanog Zakona o monopolima i o konkurenciji. Država
bi trebalo da zaštiti interese potrošača i da ne dozvoli monopolizaciju
tržišta i uopšte nedozvoljeni uticaj na cene. Država najbolje pomaže
proizvođačima ako štiti interese potrošača, jer time povećava konkurenciju
na tržištu i potstiče inovativnost i efikasnost.
6. Donošenje niza zakona koji omogućuju transparentnost poslovanja i
omogućavaju preuzimanje i uopšte trgovanje preduzećima.
Ovo je samo kratak spisak onih zakona koji bi bili potrebni da bi se
institucionalizovala tržišna privreda. Cilj je da se privreda u potpunosti prepusti
tržištu, kao onoj ustanovi koja može da obezbedi dobrovoljnost u radu i
poslovanju i efikasnu alokaciju robe, kapitala i usluga. A da se poštovanje
i funkcionisanje tržišnih ustanova podupre vladavinom prava i sistemom
primene prava koji je sa njom u skladu.
29
tržišna privreda - pravi lek za korupciju
Najbolja prepreka stvaraju oligarhijske ili mafijaške strukture privredne moći,
a i najbolje sredstvo za uklanjanja korupcije je tržišna privreda. I oligarhija i
korpucija su veoma prisutni u Srbiji. Liberalizacija i valjana institucionalizacija
tržišta obezbeđuju povećanu konkurenciju, ćime se umanjuje mogućnosti
monopolizacije i oligarhijskih veza između države i poslovnih krugova.
Takođe, privatna razmena postaje dominantna, čime se smanjuje interes za
korupciju i potreba da se podmićivanjem zakonodavne ili izvršne vlasti ostvare
prednosti na tržištu. Ovo je posebno važno u zemlji kao što je Srbija, gde su
tržište i demokratija izvor oligarhijske moći i korumpiranosti vlasti i gde se nude
lažna autoritarna rešenja, čak i u policijskoj državi. Upravo je obratno tačno:
autoritarna i sveprisutna vlast je izvor oligarhije i korupcije, tržište i demokratija
su način da se oni uklone.
tržište i demokratija su najbolja podrška vladavini prava.
Tržište podstiče interes da se poštuju ugovori i poslovne obaveze uopšte, a
demokratija je jedini način da se obezbedi legitimnost vladavini prava u posttotalitarnim
državama, jer se zasniva na podeli vlasti i na političkoj konkurenciji,
koje stvaraju politički interes za nezavisnim sudstvom.
PRIVATIZACIJA: UBRZANA TRANZICIJA
U periodu posle 2000. najviše vremena je potrošeno na uspostavljanje
makroekonomske stabilnosti, što je važno, ali nije deo tranzicije u pravom
smislu te reči. Stavljanje inflacije pod kontrolu i uvođenje konvertibilnosti
dinara su važni, mada je još važnije da li su uklonjene makroekonomske
neravnoteže, čime se postiže održiva stabilnost cena i kursa. Prava tranzicija,
gde se podrazumevaju privatizacija i uspostavljanje odnosa države i privrede
karakterističnog za tržišnu privredu, još je na samom početku.
Privatizacija je svakako najvažniji deo tranzicije. Tržišna privreda mora da
bude zasnovana na privatnoj svojini, jer će se inače tržišta nalaziti pod stalnim
pritiskom od strane državne privrede ili javnog sektora u celini. Neophodno je
ubrzati privatizaciju uz veću tržišnost čitavog procesa, uz veće oslanjanje na
mehanizam bankrotstva i uz povećanu ulogu berze i finansijskih tržišta uopšte.
denacionalizacija
Specifičan problem privatizacije u postkomunističkim zemljama jeste sve ono
što je povezano sa denacionalizacijom. Da bi se povećala sigurnost privatizacije
i ulaganja uopšte, veoma je važno veoma jasno regulisati svojinske odnose, a to
podrazumeva denacionalizaciju. Ukoliko se sprovede na pravi način, ona ne bi
trebalo da uspori, već naprotiv da ubrza privatizaciju.
reforma države
Da bi tržišna privreda mogla nesmetano da deluje, potrebno je uspostaviti
valjan odnos između privrede i države. Država ne bi trebalo da na sebe uzima
S R B I J I S E R A D I !
30
e k o n o m i j a
ulogu preduzetnika, vlasnika, menadžera ili trgovca. U veoma ograničenom
broju slučajeva, kada se zaista radi o prirodnom monopolu, javne agencije i
komercijalizovana državna preduzeća bi mogli da imaju poslovnu ulogu, ali
takvih je oblasti sve manje. U svemu ostalom bi država trebalo da prepusti
privredu privatnim licima i preduzećima, a sama bi trebalo da regulište
tržišnu utakmicu tako da ona bude što je više moguće u skladu sa savršenom
konkurencijom.
Time bi trebalo da se rukovodi restrukturiranje javnog sektora. U oblastima
gde ima elemenata prirodnog monopola, verovatno je najbolje osloniti se na
odgovarajuće oblike partnerstva javne vlasti i privatnih preduzetnika (public
and private partnership) a isto bi trebalo da važi i kod nekih drugih usluga,
recimo kada je reč o zdravstvu ili o obrazovanju. Javni interes u privredi bi
trebalo da se poštuje tamo gde postoje prirodni monopoli ili neka druga vrsta
javnog dobra ili eksternih efekata, dok bi sve ostalo trebalo da bude prepušteno
privatnim preduzetnicima. Isto važi i za komunalne usluge. U većini slučajeva
nema razloga da se ne omogući privatnim preduzetnicima da nude komunalne
usluge. Državna komunalna preduzeća ili agencije bi trebalo da su pre izuzetak
nego pravilo.
Uopšteno govoreći, privatizacija i deregulacija bi trebalo da budu pravilo u
svemu što se tradicionalno smatralo javnim sektorom.
PRIVREDNA POLITIKA: STABILNOST, PRAVIČNOST, RAZVOJ
U tržišnoj privredi, država utiče na privredna kretanja posredno, preko mera
privredne politike. Tu je reč, pre svega, o fiskalnoj, monetarnoj, politici trgovine
i o opštim merama regulisanja privrednih odnosa. U ovom času, privrednoj
politici u Srbiji nedostaje kako strategija, tako i razumevanje načela na kojima
bi trebalo da se zasniva.
monetarna politika
U tranziciji se često pravi greška, čak i od strane međunarodnih finansijskih
ustanova (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka), da se vodi restriktivna
monetarna politika iz straha od inflacije i od privredne destabilizacije do koje
bi mogao da dovede nedovoljno dobar bankarski sistem. Takođe, veoma često,
centralne banke ne uživaju poverenje kod kuće, a ni kod stranih poverioca,
pa se sugeriše vezivanje monetarne politike za politiku kursa, što najčešće
podrazumeva oslanjanje na neku vrstu fiksnog kursa. Ovo ima za posledicu
usporenu monetizaciju privrede i, veoma često, novčanu supstituciju, što će
reći da se više koristi strani novac, u Srbiji evro, nego sopstveni.
LDP predlaže - prepustiti tržištu da utvrđuje i kurs i kamat

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 26/03/2007 19:25

sto se tice navijanja, briga me. ne navijam.


a ti si cudo...vidim , iz Ljubljane, a u Hrasnom.... :-)

ustvari, znas sta? navijacu za Portugal iz inata. :D

User avatar
Suicidal Siberian
Posts: 1109
Joined: 30/11/2006 14:07

Post by Suicidal Siberian » 26/03/2007 22:02

pesak wrote:sto se tice navijanja, briga me. ne navijam.


a ti si cudo...vidim , iz Ljubljane, a u Hrasnom.... :-)

ustvari, znas sta? navijacu za Portugal iz inata. :D


Da...zivim na dva mjesta.....cudo od covjeka....sta ces?

Pa navijaj....samo ce orlovi dobiti tekmu....pa ces da pjakis... :D

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 26/03/2007 22:25

a nista ne kazes za program LDP-a ?

User avatar
Suicidal Siberian
Posts: 1109
Joined: 30/11/2006 14:07

Post by Suicidal Siberian » 26/03/2007 22:31

Jesam procitao sam....ali ga znam i od prije.....samo sto ta stranka prica jedno, a radi sedmo....puno pljujete na druge....a to je losa politicka retorika, i zato vam predvidjam isti scenario kao sa vjestichinim SPS-om.....puno ste varali i krali kad ste bili na vlasti.... s obzirom da ste govorili da ste tu da "ozdravite" Srbiju....

pozz

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 26/03/2007 22:46

ziv ti meni...mi smo na vlasti 2011.. :) .ldp nije ni postojao pre dve godine i nikad nije bio na vlasti...
dosta ima entuzijazma u stranci...a ima i karijerista...
u toj stranci su ljudi koje ja razumem...ovi drugi su toliko nerazumnjivi i nerealni, da se iskljucim kad pocnu da lupetaju....ne razumem ih.
Ldp je jedina gradjanska opcija u Srbiji danas /koalicija /...sve ostalo je pusti nacionalista.
eto. poz.

User avatar
Suicidal Siberian
Posts: 1109
Joined: 30/11/2006 14:07

Post by Suicidal Siberian » 26/03/2007 23:02

pesak wrote:ziv ti meni...mi smo na vlasti 2011.. :) .ldp nije ni postojao pre dve godine i nikad nije bio na vlasti...
dosta ima entuzijazma u stranci...a ima i karijerista...
u toj stranci su ljudi koje ja razumem...ovi drugi su toliko nerazumnjivi i nerealni, da se iskljucim kad pocnu da lupetaju....ne razumem ih.
Ldp je jedina gradjanska opcija u Srbiji danas /koalicija /...sve ostalo je pusti nacionalista.
eto. poz.


Mozda cete imati 7% 2011, ako vam ne rokne neko Cedomira....i sada ste jedva presli prag....procitali su vas ljudi u srbiji...to je pokazala i pobjeda radikala u beogradu....previse se chedomir kiti tudjim perjem (djindjic)....prvo ce SPS na smetljiste....pa onda i vi.....bez uvrede....

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 27/03/2007 11:25

Ne znam sta si zapeo za sps ? Glavni neprijatelji demokratije i Evrope su SRS -seselj, sps, i DSS-kostunica. Kad oni budu na smetlistu, onda cemo moci normalno da disemo.
Da, imas pravo, Cedomira mogu vrlo lako da ubiju. Mislim da im to ne predstavlja problem-tim "patriotama", kao sto su lako ubili i Djindjica- na stepenicama Vlade. Drzava ga je ubila, kao sto bi ubila i Cedomira. Vec su pokusani atentati na njega...
Najvise maltretiranja i pretnji, tuce i td. dozivljavaju aktivisti i clanovi LDPa...i simpatizeri...
za tvoju info, vec smo dobili 7% na proslim izborima, ali su nas pokrali.
ps. Ko je to tebi po volji u Srbiji ?
/mislim, osim Portugalaca/ :P

User avatar
Suicidal Siberian
Posts: 1109
Joined: 30/11/2006 14:07

Post by Suicidal Siberian » 27/03/2007 19:45

pesak wrote:Ne znam sta si zapeo za sps ? Glavni neprijatelji demokratije i Evrope su SRS -seselj, sps, i DSS-kostunica. Kad oni budu na smetlistu, onda cemo moci normalno da disemo.
Da, imas pravo, Cedomira mogu vrlo lako da ubiju. Mislim da im to ne predstavlja problem-tim "patriotama", kao sto su lako ubili i Djindjica- na stepenicama Vlade. Drzava ga je ubila, kao sto bi ubila i Cedomira. Vec su pokusani atentati na njega...
Najvise maltretiranja i pretnji, tuce i td. dozivljavaju aktivisti i clanovi LDPa...i simpatizeri...
za tvoju info, vec smo dobili 7% na proslim izborima, ali su nas pokrali.
ps. Ko je to tebi po volji u Srbiji ?
/mislim, osim Portugalaca/ :P


Tesko pitanje....mislim da bih se odlucio za neku kombinaciju izmedju Tadica, Kostunice i radikala...a ona nazalost sada ne postoji....mada mi Kostunica od pocetka nije posebno lezao (8 machki:))....i Karic je imao dobar program....vas ne mogu nikako d svarim.....pogotovo zbog ljudi koji se vrte oko LDP-a, prodavaci magle, manipulatori...itd...mislim ne laje pas, znas vec kako ide dalje... :)

pozz

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 27/03/2007 21:51

I ja ne varim manipulatore i lazove, prodavce magle...to su nacionalisti u vidu Milosevicevaca, a to su radikali, socijalisti i Kostunicini DSS...ne podnosim ih, i bas razmisljam kako preziveti novo lupetanje, nove , a stare uzase koje smo vec jednom preziveli sa Milosevicem, i radikalima....
Interesantno...znas li ko je bio omiljena Slobina opozicija ? DSS- Kostunica. Znas li ko je poceo ratove i ko je opljackao narod ? SPS-socijalisti i SRS-radikali, sad i DSS Kostunicin. Djindjic je hteo da uvede red u zemlju, evropske zakone, civilizaciju... zato je i stradao...to isto zeli Cedomir i LDP...nadam se da nece stradati i on. Ne mogu nas sve pobiti, u svakom slucaju. Nas, koji zelimo civilizovan zivot u EU.
Gde god je prica o naciji, tu je neka gadna prevara, obicno trag novca. Nije me Milosevic, pa nece vala ni ovi, ma koliko bili podliji i pokvareniji. Milosevic je za dr. Kalasnjikova malo dete. Kostuni je uspeo da rasturi najjacu demokratsku stranku u Srbiji- Djindjicevu DS, postavi ocigledno svog coveka, Tadica, uspeo je da unisti sve slobodne medije i da daje samo privid slobode i demokratije koju slepi Evropljani izgleda uopste ne vide, ili ih je bas briga. :x Veliko je pitanje i uloge Kostunijevih najblizih saradnika i samog Kostunija kome su crvene beretke ljubimci, u samom Djindjicevom ubistvu. Djindjica je ubila drzava...ubili su ga pripadnici crvenih beretki, pripadnici drzavne bezbednosti. Ako ti nemas nista protiv poludelih sluzbi "bezbednosti" koje su svuda po Evropi reformisane, raspustene, otvoreni dosijei gradjana, svaka ti cast.

pesak
Posts: 4343
Joined: 22/08/2005 20:58
Location: internet

Post by pesak » 08/06/2007 00:14

sutra , u 9 i 30, na radiju b92, novi Pescanik.... :-D
jedino svetlo u Srbiji, zajedno sa Perom Lukovicem u Feralu ...
i samo vrh ldpa...ne clanovi. clanovi su ustvari clanovi ds - nacionalisticke orjentacije. nazalost. :( :-) :-)

Post Reply