oko Srbije...

[pesak]

Nevazisne novine, 31. jul 2006. > ‘Na Savi ćuprija’, piše Žarko Korać

Nevazisne novine, 31. jul 2006.
‘Na Savi ćuprija’, piše Žarko Korać



U svom velikom romanu o gradnji mosta na Drini kod Višegrada, Ivo Andrić je napisao neke od najlepših stranica o radu kao odbrani od muke života i kamenom mostu kao simbolu traganja za vlastitim korenima. Da je bio u pravu svedoči izgrađeni most, koji ne samo da je veliki graditeljski poduhvat koji pleni svojom lepotom, već i danas pomaže ljudima da lakše pređu reku - putnicima namernicima, kako se nekada govorilo.

Ali, da gradnja mosta može da bude više od graditeljskog poduhvata, posvedočili su naši političari, potpisujući u petak u Rači Sporazum o izgradnji novog mosta preko Save.

Umesto jednostavne poruke o potrebi da se povežu dve obale reke i pomogne ljudima da reku lakše i bezbednije prelaze, premijeri Srbije i Republike Srpske, Koštunica i Dodik, su tom činu dali izrazito politički karakter. Iako su, prema Dodikovim rečima, obezbeđene sve dozvole od nadležnih organa Bosne i Hercegovine za gradnju mosta, bilo je upadljivo odsustvo predstavnika Sarajeva na svečanosti.

Objašnjenje toga pružio je Koštunica. On je u svom stilu poručio da su "Semberija i Srem uvek bili prirodno povezani" i da će most spajati "srpski narod s obe strane reke Save". Mogućno povezivanje drugih naroda ovom prilikom nije pominjao.

Most se tako pojavio kao neki "srpsko-srpski" poduhvat, iako je on po svojoj prirodi u službi bukvalno svakoga ko će morati na tom mestu da prelazi reku. To što će Srbija da uloži sredstva za gradnju mosta očigledno je iskorišćeno za besmislenu poruku da se radi o potrebi povezivanja srpskog naroda koje "neprirodno" razdvaja reka.

Tako se od svih mogućih motiva za gradnju mosta ovde istakao najsporedniji - potreba da se pošalje poruka o brizi za vlastiti narod. Počinje već da plaši ova opsesivna potreba da se svemu odredi nacionalni predznak, pa i stvarima koje po prirodi s tim veze nemaju.

Koštunica se očigledno vraća svojoj omiljenoj tezi o "zdravoj supstanci" prekodrinskih Srba, koja će nam pomoći da se ne denacionalizujemo. Most valjda treba tome da posluži.

U svojoj silnoj brizi za Srbe izvan Srbije, Koštunica i most vidi kao način brige za njihov opstanak. A to što mostovi u osnovi samo spajaju obale, on vidi kao nešto nedovoljno značajno. Za njega je graditeljstvo pre svega nacionalna stvar, a tek posle toga stvar životnih potreba ljudi.

U ovom velikom svetu u kome živimo postoje mnogi mostovi. I svi oni su izgrađeni da bi koristili ljudima. Most o kome je pisao Andrić i danas to čini. Svi ljudi o kojima je pritom pisao davno su nestali. Nestalo je i moćno carstvo koje je most naručilo. Ostao je samo most kao trag njihove želje da obeleže svoj kratki trenutak postojanja na neki koristan i trajan način.

Tako će biti i s budućim mostom preko Save. Kratkovide taštine i ambicije onih koji danas o njemu govore biće zaboravljene. Oni koji preko njega budu prelazili neće ih se više sećati. Ostaće samo graditeljsko delo da sluzi svima bez razlike na veru, rasu i naciju. Onako kako je to uvek u istoriji bilo. Da su pažljivije čitali Andrića, naši političari su to mogli i sami da nauče. Dela ostaju, a ne prazne reči.