Super odradjeno.. Drug poceli su novogradski dani.. 8 juna je centralna manifestacija na Brdu ZuC ..sarajovasi wrote:Objavio/la documentary na svom blogu BLOB.Nadam se da se nece ljutiti sto sam to objavio bez njenog znanja.Inace sam sa Sobom studirao!
Nebojša Šerić Šoba: 'Moj najgori dan rata...Bitka za Žuč'
Osvanuo je lijep i sunčan dan. (21 ili 22 Juli 1993, ne mogu da se sjetim tačno) Rat je bio u punom 'cvatu' i stalno su se dešavali belaji. Mene je uglavnom dosta toga mimoišlo. Nisam se gurao naprijed, fatao sam se začelja kolone. Nisam nikad bio osobito hrabar, a da jesam, možda sad ne bih bio ovde. Ipak sam svim srcem bio u Armiji RBiH, jer sam znao da smo borci za slobodu i nezavisnost BiH, moje jedine domovine.
Toga dana u 8 ujutro sam krenuo na smjenu na brdo Žuč. Prvo sam svratio do maršalke , gdje smo se pobrojali, pokupili sljedovanje i lagano krenuli (pješke, naravno) nekih sat i po do vrha Žuči. Taj put nikad nisam volio, mada je prolazio kroz živopisan krajolik, koji je nakon početka rata postao avetinjski pust uprkos prirodnim ljepotama. Dok se dodje do Žuči, treba proći kroz nekoliko sarajevskih naselja: Pofaliće, Buča potok, te još par sela. Pred samu Žuč, uvijek se prilazilo pomiješano neobjašnjivom hrabrošću i nekim iskonskim strahom. Tu se vodilo mnogo borbi, i naša brigada je jedina zaista pomakla liniju od centra grada, za otprilike 8 kilometara "(zamislite da je svaka brigada u Sarajevu uradila isto). Dosta ljudi je stradalo, imali smo jako mnogo ranjenih, ali smo nekako opstajali.
Prije samog našeg ulaska u selo Jezera, četnici su počeli da granatiraju naše položaje na Golom brdu. Odmah smo zastali i uletili u jednu praznu spaljenu kuću. To je trajalo nekoh 10tak minuta i onda je stalo. Pomislili smo da su nešto primijetili pa zasuli granatama čisto zbog "mira u kući". Prošli smo kroz selo, i ispod samog Golog brda imali smo jednu kuću u kojoj smo uglavnom boravili kad nismo na smjeni na liniji.
Nekad smo znali igrati karata ispred te kuće, sve dok jednog dana Samir nije poginuo od gelera. Još uvijek mi nije jasno kako smo bili glupi i komotni da se zajebavamo na takvom mjestu, a tek mi nije jasno kako svi nismo poginuli. Apsurd je da smo nakon eksplozije granate svi uletili u kuću, a samo Samir nešto progovori, uhvati se za sudoper i pade. Poplavi u licu, i ko riba na suhom je pokušavao da dodje do daha. Počeli smo da urlamo. "Samire, šta ti je?!....Jedan mali geler ga je pogodio kroz ledja direktno u srce. Nije mu bilo spasa. Ma nije bila ni kap krvi. Imao je samo 19 godina…
Ušli smo u kuću, preuzeli smjenu i pogledom otpratili raju koja su trkom krenula za grad. Tek kasnije sam skontao koliko su imali sreće. Da su ostali još deset minuta, možda neki od njih ne bi bili živi, jer je u tom momentu počela OFANZIVA.
Nisam ni postao svjestan šta se dešava, a napolju je krenulo da pljušti sa svih strana. Nismo više znali otkuda sve padaju. Pod kišom granata otrčali smo do prve tranšeje i krenuli do našeg topa jer smo znali da će tamo biti mnogo belaja. Utrčali smo u rov, i svi zadihani smo se gledali isprestravljeni...ŠTA JE OVO? Detonacije su postale nesnosne. Sve oko nas je gorilo. Ja sam se držao rukama za korijenje jer su detonacije bile toliko jake da su nas bacale po zemlji. Neki su već krenuli da paniče i da kukaju, a ja sam samo pržio cigaru za cigarom. Imao sam samo jednu kašikaru i držao sam je čvrsto u ruci. Imali smo samo jednu pušsku na nas trojicu, jer smo k'o biva bili posluga na topu.. Duboko oranje nije prestajalo. Samo su padale i padale. Ubrzo smo čuli krike, i pored našeg tranšeja su dvojica boraca nosila trećeg, koji nije imao noge… Djavo je odnio šalu.
U jednom momentu nakon nekih sat I po granatiranja, pucnjava prestade. Mrtva tišina.....u sebi sam se poradovao da je sve gotovo, i da će se sve polako smiriti. Nakon par minuta poče žestoka pješadijska pucnjava."ETO IH!, neko se prodere. Bojan je izletio s puškom i krenuo da puca niz brdo. Mi ostali smo samo sjedili i blejili u prazno. U tom momentu, počeše da protrčavaju borci sa Golog brda, i vrište "Pala linija!". Većina ih je pobacala puške, koje smo mi prihvatili. Ja sam zgrabio kalaš, i krenuo da gledam nis padinu. U tom momentu je neko iz blizine krenuo da "Sijačem Smrti" dere po zemlji oko mene. Zgrabio sam bombu i samo je bacio ispred bunkera. Bomba sastavi, a ja samo proturim kalaša i krenem nasumice da derem nizbrdo.
Odbili smo napad na naš rejon, ali je iznad nas Golo brdo palo. Više nije bilo nikoga na liniji, što znači da je naše desno krilo bilo skroz prazno. Granatiranje je opet počelo. Rokali su ko ludi slijedećih sat vremena. Nakon toga opet pješadijski. Mislili smo da sa naše desne strane nema nikog, ali je ipak bilo neke raje koja su se valjda krila po bunkerima. Nas nisu direktno napali, ali paljba na našoj desnoj strani je skoro skroz prestala. Više nije bilo iluzija da tamo ima neko živ. U tom momentu, kroz tranšej ugledasmo kako prilaze dvojica ranjenika bukvalno noseći jedan drugog. Jedan je dobio u glavu, a drugi u ledja. Više nismo imali šta da tu tražimo, počela je i nas fatati panika i napustili smo položaj.
Na Žuči smo uvijek imali samo ofanzivne linije, jer je Šehović htio da samo idemo naprijed. Nismo imali ni metra rezervne linije. Mislim da je to bila velika greška, jer smo bili izloženi direktnom topovskom paljbom sa brda iznad Vogošće pa i sa Poljina. Do tada su nas gadjali uglavnom sa Ilidže i minobacačima iz Vogošće....
Krenuli smo se izvlačiti s linije, noseći dvojicu ranjenika koji su zapomagali. Nosili smo ih kako smo stigli jer su oko nas sastavljali minobacači. Uletismo napokon u tu našu kuću, kad unutra još 5-6 teških ranjenika i s njima naša dvojica koji su ostali u kući. To je scena koja se ne da opisati. Na sve strane krv i zavoji, poderane košulje i potkošulje, krici i jauci i molitve. U medjuvremenu je ta kuća dva puta pogodjena , sva sreća u krov, inače bi opet bio masakr. Skontali smo da moramo nekako prebaciti ove nesretnike, inače će svi i poumirati. Pošto sam ja jedini imao pancir, istrčim iz kuće i punim trkom pravac sanitet, koji je bio na kraju sela. Na jedvite jade sam dotrčao do saniteta, otvorio vrata, a unutra još gora scena. Gomila mrtvih i ranjenih boraca, i jedan doktor koji sav izbezumljen samo puši i gleda u prazno. Tip je bio u totalnom šoku, i kontao je da sam ja neprijatelj. Nakon što sam mu objasnio situaciju i rekao da imamo ranjenih, on je samo klimnuo glavom i rekao "Donesite ih." Pitao sam ga ima li ikakvih kontakata s komandom. Rekao je da je zadnje što je čuo je da su dvoja ambulantna kola pogodjena dok su pokušavali da dodju do Žuči.
Opet sam istrčao vani i zaletio se nazad u kuću koliko god sam brže mogao. Dok sam protrčavao kroz kratere koji su se u medjuvremenu umnožavali, sapleo sam s nekoliko puta, i imam utisak da mi je to u jednom momentu spasilo život, jer je nekoliko detonacija odvalilo u mojoj neposrednoj blizini. Svakako mi je sve zvonilo u glavi pa više nisam mogao ništa da čujem, osim da osjetim pritisak od detonacija. Nekako sam se dokopao one kuće i ispričao situaciju. Odlučili smo da jednog po jednog ranjenika prenesemo u ćebadima, pošto nismo imali nikakva nosila.
Dvojica su istrčala s jednim ranjenikom a ja sam pokušao da previjem jednog teško ranjenog momka. Zvao se Nenad i bio je negdje sa Alipašinog polja, i stalno me je pitao kako mu izgleda rana i hoće li preživjeti. Ja sam ga tješio da će sve biti u redu i da hitna pomoć samo što nije stigla. Realnost je bila drugačija: Imao je veliku rupu u ledjima baš u predjelu bubrega i brzo je gubio krv. Počeo je da se gubi i krenuo sam da ga polako podižem, ne bi li vidio da li je u stanju za transport. Činilo mi se da neće živjeti još dugo ako ga odmah ne odvedemo doktoru. U tom momentu su se vratila ova dvojica, a jaran i ja smo ranjenika poprtili u ćebe i trkom kroz granate. On je jaukao dok smo ga prenosili, ali nije bilo druge, morali smo trčati. Uspjeli smo uletiti kod doktora koji je samo blijedo gledao i čekao kada će i na njega da dodje red.
Vratili smo se u kuću i shvatili da nema smisla prenositi ranjenike tamo, jer im svakako nema ko pomoći, već da se priberemo, i probamo organizovati kakvu takvu odbranu ispred i unutar kuće. Bilo je dosta oružja koje su drugi odbacili , i ja sam zgrabio šarac i par redenika i zalegao u krater pored kuće. Sve sam više gubio osjećaj za spasavanje sopstvenog života, i počelo je da me hvata neko čudno ludilo. Nekoliko puta sam išao u kuću da vidim kakva je situacija, i u jednom momentu sam totalno pukao. Osjetio sam totalni gubitak straha, jer zaista više nije imalo šta da se izgubi."Ja više ne mogu ovako! Ko će sa mnom gore na vrh brda, idemo da vraćamo položaje! - povikah. U to njih trojica u glas: " Ma jesi lud, pobiće nas sve!!. Ja sam zaista osjetio nevjerovatno samopouzdanje i rekoh: " Ja idem, ko će sa mnom?". U tom skočiše na mene, oboriše me na pod "Nećes ti nigdje! , oduzeše mi mitraljez , i uguraše me u mali prostor ispod sudopera.
Totalno sam izgubio pojam o vremenu i prostoru, svo vrijeme sam samo gledao u vrata i iščekivo momenat kako neko unutra ubacuje bombe. Vjerovatno je prošlo dosta vremena dok smo tako ležali na podu i čekali smrt na vratima, kad je počelo da se smraćuje. Više niko nije htio da dežura vani, jer su nekako svi pukli.
U jednom momentu smo čuli kako se približavaju neki glasovi i kako neko polako prilazi kući. Lagano smo repetirali puške i pogledom ispratili jedan drugoga. Ovaj jaro pokraj mene ne izdrža i povika "Ko je? " Smjena!" - neko se prodere. " Ja sam, Učo!". Učo je bio komandir voda. Prepoznali smo njegov glas i skočismo na noge. Brzo otvorismo vrata, koja smo ipak zabarikadirali, i unutra uletiše desetak naših iz čete. Oni još nisu svjesni šta se dešava, niti znaju kakva se tragedija odvija.
"Momci, idite lagano u komandu u Buća potok, mi ćemo sad vidjeti šta dalje, - reče Učo. U tom momentu nisam mogao vjerovati kako se situacija obrnula za 160 stepeni. Još prije par momenata sam mislio da ću zaplatiti, kad ono , stiglo izbavljenje. Nije mi trebalo dvaput ponavljati. Zgrabio sam šarac za svaki slučaj, izletismo napolje pa pravac grad. Već je pao mrak, a i granatiranje prestade. Dok smo izlazili iz sela, sretosmo kolonu naših boraca kako idu gore u pravcu golog brda. Pitaše nas za par detalja na brzinu, mi odgovorismo šta smo znali. Bili su to Ciletovi momci , Izvidjačko-Diverzantska brigada. U jednom momentu su pomislili da mi bježzimo s linije pa su ko htjeli da nas vraćaju, ali mi smo bili prilično ubjedljivi (pogotovo šarac u mojim rukama). Nije prošlo 15 minuta, već smo čuli kako se oni rokaju na vrhu brda. Kasnije smo čuli da su oni vratili liniju. Loša vijest je bila da je u napadu poginuo moj jedan jako drag komšija, koji je bio super momak i volio sam ga ko brata. Zvao se Zlatko. (Neka mu je laka zemlja. Nikad te nećemo zaboraviti, tvoja raja sa Djidjikovca)
U slijedećih nekoliko dana je bilo pravo ludilo, u kojem više nisam učestvovao, ali sam ipak bio dovoljo blizu u slučaju potrebe. Izgubili smo liniju s one strane Golog brda, ali oni nisu uspjeli da nas odbace dalje nizbrdo. Kasnije smo ispod Golog brda kopali tranšeje, koje smo trebali davno iskopati kao rezervnu liniju, I vjerovatno bi bilo mnogo manje žrtava. Naša brigada je pretrpjela značajne gubitke. Poginuli su i komandant brigade Enver Šehović i komandir prve čete. Nakon toga naša brigada više nije bila prije toga, ali smo i dalje gurali koliko god smo mogli. Ja sam poslije toga prekomandovan u četu Centar, odnosno na liniju u Fočansku ulicu iznad TAS-a.
Jako često sam znao gledati na Žuč i prisjećati se pakla koji se desio te '93- će. I dan danas ne mogu da vjerujem da sam preživio, i dalje računam vrijeme na "prije i poslije Žuči".
Rat sam ipak preživio (zadnjih godinu dana rata sam radio kao pionir, postavljao i skidao mine. I tu je bilo nezgodnih momenata) Psihički osakaćen kao I mnogi drugi koji su preživjeli strahote rata u Bosni I Hercegovini, nastavio sam dalje, i evo me...tu sam.....
Sve ovo jako mije vazno a rat sam proveo na blizu ove linije..
