Noam Chomsky

Kulturna dešavanja, predstave, izložbe, festivali, obrazovanje i budućnost mladih...
Post Reply
dinash
Posts: 2003
Joined: 03/10/2002 00:00
Location: ljubljana
Contact:

#1 Noam Chomsky

Post by dinash » 01/04/2005 16:21

Image

u utorak, 29. marta je noam chomskyodrzao predavanje "FORCE, LAW AND THE PROSPECTS OF SURVIVAL" u prepunoj - i vec par mjeseci rasprodanoj - galusovoj dvorani cankarovog doma u ljubljani.

zbog ogromnog zanimanja za ovo predavanje, a zbog premalo prostora i karata, te zbog direktnih zahtjeva nekoliko ljubljanskih fakulteta, je akademska i istrazivacka mreza slovenije - ARNES- omogucila internet prenos ovog predavanja.

buduci da je utorak bio i prosao, snimku predavanja* mozete poslusati i sami**:

http://vcg.arnes.si/chomsky/


* audio only - windows media/quick time, 768 kbps, 1 hour, 48 minutes, 29 seconds

** english only


ps. sad cekamo on-line zizeka, koji je takodjer prije par sedmica PREnapunio dvije dvorane filozofskog fakulteta, nazalost, samo u analognoj verziji.


User avatar
Soul_Sista
Posts: 3750
Joined: 29/01/2003 00:00
Location: anybody seen my baby?

#2

Post by Soul_Sista » 01/04/2005 21:16

Dinash,
veliko veliko hvala za ovo! :-D

Drzao je predavanje i na mom faxu, ali na moju zalost godinu dana prije nego sto cu poceti studirati na istom :(

ludacha
Posts: 709
Joined: 10/04/2003 00:00

#3

Post by ludacha » 04/04/2005 11:52

tnx :)

Hart
Posts: 976
Joined: 30/03/2004 13:09
Location: Sarajevo

#4

Post by Hart » 04/04/2005 12:01

thanx, svaka cast!!! :-D

User avatar
black
Posts: 15611
Joined: 19/06/2004 16:00
Location: ispod tresnje

#5

Post by black » 11/04/2005 17:15

BZ: Profesore Chomsky nakon izbora u Iraku i Afganistanu situacija se mjenja na Bliskom Istoku. U mnogim zemljama opozicija se aktivira. Američka vlada to vidi kao svoju zaslugu – bez invazije na Irak ne bi bilo ovih demokratskih pokreta, rat time dobija legitimaciju. Tačno?

Chomsky: Moje pitanje Vama: koliko ljudi slave 07.12. dan napada na Pearl Harbor ( kada je Japan napao USA te je ova ušla u 2. svjetski rat op.p )?

BZ: Zvanično niko.

Chomsky: Ovaj napad je donjeo dobre rezultate: Indonezija se oslobodila holandskog kolonijalizma, Indija i Singapur su se oslobodile engleskog imaperijalizma, što je milionima Indijaca spasilo život. Ja koristim ovaj drastični primjer da pokažem: ne može se rat vrijednovati po tome da li se na njegovom kraju pokaže nekoliko dobrih rezultata. Ko danas kaže: „pa ipak su bili izbori u Iraku“ ili „pa ipak Afganistanke ne moraju nositi burku – što nije tačno“ taj ignoriše ciljeve politike i raduje se da na kraju nije sve tako loše. Ta osoba je optimista, da ne kažem oportunista.

BZ: Da se vratimo Vašem primjeru: demokratizacija i oslobođenje nisu bili ciljevi japanskih napada.

Chomsky: To nisu bili ni ciljevi Bushove vlade. Iako se to sada – kada nije nađeno oružje za masovno uništenje – tvrdi. To nije novo. Bombardovanje Vijetnama je bilo argumentovano da Vijetnamci zadrže svoju slobodu, što je bila laž. Kakva je to logika: dva razorujuća rata protiv Iraka, stotine hiljada mrtvih, milioni ljudi bez sredstava za život, dugogodišnji embargo koji je osiromašio zemlju i ljude – i to sve sa ciljem da se Iračanima učini neko dobro?

BZ: Ali izbori su održani, i to čak sa velikim učešćem. Američka vlada je to slavila kao uspjeh.

Chomsky: Za njih to i jeste bio uspjeh. Ali kakav? Cilj američke vlade je u svim ovim zemljama postaviti poslušne vladare koji bi bili vazali američke politike a koje u isto vrijeme mase prihvataju. Na kojin način se to radi? Zemlja se drži okupiranom. Svim kandidatima koji ne djele američke ciljeve se onemogući pristup izborima. Napiše se provizorni ustav i dadne se željenim političkim snagama okvir unutar kojeg trebaju da rade. Nakon toga se organizuju “slobodni izbori”. Sa njima se instalira sistem u kojemu narod ne može da odlučuje – to je ono što Amerika hoće. Izbori u Iraku i Afganistanu su bili sredstvo da stanovništvo prihvati stanje američke okupacije.

BZ: Da li je strategija uspjela?

Chomsky: Vježba je dobro bila izvedena: učešće na izborima je bilo veliko, istovremeno je predsjednik vlade jedan američki pion, koji svome narode uvjek može reći ‘vi ste me izabrali!’, Amerika, kao organizator izbora, veliku stopu učešća na izborima pripisuje sebi kao uspjeh. Bush je ponosno izašao pred kamere i rekao protivnicima rata: ‘Pogledajte! Afganistanci su izabrali našeg čovjeka kao predsjednika i Iračani žele svoju zemlju ponovo izgraditi pod našim vođstvom’. On je iračke izbore prodao kao saglasnost naroda rezultatima američke invazije.

BZ: Vi ne djelite mišljenje američkog predsjednika Bush, da je svijet sigurniji bez Saddama Husseina?

Chomsky: Sigurno. Ali se ne smije zaboraviti da je Irak prije invazije vojno i ekonomski bio uništen. “Opasnost” koju je Saddam predstavljao za Ameriku je bila u tome da se nije pokorio američkim željama. Znači on je ‚ugrožavao’ absolutnu pokornost svih zemalja američkim direktivama. Otklanjenjem ove opasnosti, pokazano je čitavom svijetu kako ima da se ponašaju. I to djeluje na Bliskom Istoku.

BZ: Šta mislite o opozicionim pokretima u drugim zemljama, gdje Amerika nije okupator?

Chomsky: Otpor protiv ugnjetavanja je uvjek dobro došao; u Americi, Evropi ili na Bliskom Istoku. Ovaj pokret postoji već duže vremena, što znači da on nije proizvod američke politike.

BZ: Ali američka vlada ih podržava

Chomsky: Američka vlada ima svoje ciljeve prilikom izvoza demokratije: njoj ne odgovaraju vlade koje su u opasnosti od opozicije. Takve vlade štete interesima Amerike, ne zbog toga što ne dopuštaju izbore, nego zbog svojih vanjskopolitičkih ambicija. CIA je u prošlosti svrgavala vlade južnoameričkih država. Danas to radi američka vlada sasvim otvoreno.

Izvor: Berliner Zeitung

Semjon Semjonovic
Posts: 106
Joined: 14/03/2005 00:09

#6

Post by Semjon Semjonovic » 11/04/2005 17:30

Jedan od najuglednijih američkih časopisa Nenj Džork Times Book Revienj, naziva ga najvažnijim živim intelektualcem. Rođen je 1928. u Filadelfiji, SAD. Oba roditelja bila su učitelji hebrejskog jezika: majka je predavala u školi, a otac na univerzitetu. U Ameriku su stigli kao emigranti iz Ukrajine. U Berlinu, gde je ovih dana stigao na poziv Instituta “Džon Kenedi” (“John F. Kenneddž Institute”) na pitanje “gde ste odrasli? Ko su bili Vaši susedi?” – Noam Čomski se seća: “Desilo se da smo mi bili jedina jevrejska porodica u okruženju. Naši su susedi bili uglavnom rimokatolici, Irci i Nemci. Srednja niža klasa. Ta sredina bila je veoma antisemitska i nedvosmisleno na strani nacističke Nemačke. Za rimokatolike Irce to je bilo očigledno. Oni su mrzeli Engleze. A da su Nemci bili za naciste, to još manje može da iznenadi. Sećam se da su priredili slavlje i popilo se mnogo piva, kada je stigla informacija da su Nemci ušli u Pariz 1940. godine.”

Studirao je filozofiju, matematiku i lingvistiku. Nakon doktorata preuzeo je katedru na prestižnom Masačusetskom institutu za tehnologiju (Massachusetts Institute of Technologdž), gde je predavao moderne jezike i lingvistiku. Objavio je veliki broj naučnih radova i smatra se jednim od najvažnijih lingvista prošlog veka. “Tvorac je transformaciono-generativne gramatike, najuticajniji mislilac u teorijskoj lingvistici od vremena Ferdinanda de Sosira; svojim pogledima na prirodu jezika izazvao je previranja i u drugim oblastima, naročito u psihologiji i filozofiji.” Kao intelektualac nije mogao da odoli a da se ne posveti razjašnjavanju savremenih svetskih kretanja. U političkoj publicistici ubraja se u najčitanije i najviše citirane autore. Zovu ga i “najuticajniji intelektualac Zapada danas”, anarhista, “najpoznatiji disident SAD”.

Posetio je jedan kibuc u Izraelu, ali je odustao od namere da duže vremena ostane u Izraelu, jer se nije slagao sa izraelskom politikom prema Arapima. Njegov stav najbolje odslikava izjava: Onaj kome je stalo da zna, taj će da sazna činjenice.

Razgovaramo o onome što se dešava u vezi sa Irakom i događajima koji su intervenciji u Iraku prethodili – kosovskom problemu i bombardovanju Srbije.

– Džordž Buš i Toni Bler govore: “Mi ne smemo dozvoliti da Sadam Husein vlada, jer je on najgori čovek u istoriji, upotrebio je hemijsko oružje čak i protiv sopstvenog stanovništva”. Do ove tvrdnje mogao bih se složiti sa njima. No, oni su tu stali. Trebalo bi da dovrše misao i da kažu celovitu rečenicu: “Da. Sadam je to uradio, ali uz podršku SAD, koje su znale šta on radi. Vašington ga je pozdravio, pružio mu je veliku pomoć, naoružao ga.”

Zašto je, u stvari, Irak važan SAD?

– Irak poseduje, posle Saudijske Arabije, najveće rezerve nafte na svetu. Procenjuju se da su iračke rezerve daleko veće nego one iz kaspijskog regiona. Amerika jednostavno ne može da dozvoli da izgubi kontrolu nad Irakom. Sadam se okrenuo Francuzima i Rusima i te zemlje su dobrim delom kontrolisale iračku naftu. To što su Amerikanci vojno okupirali Irak, nema nikakve veze sa terorizmom i zločinima Sadama Huseina. U pitanju je prosto dobijanje kontrole nad iračkom naftom

A šta su razlozi bombardovanja Srbije?

– Krajem devedesetih godina na Zapadu se pojavio ogroman koncert samohvalisavaca, koji su tvrdili: ulazimo u novu istorijsku eru, u kojoj prosvećene države donose humanitarne ideale ostalom svetu. I kao dokaz da se misli ozbiljno, prvi korak koji su preduzeli bilo je – bombardovanje Srbije. Jasno? Istovremeno, isti ljudi u američkoj vladi, koji su govorili o humanitarnim idealima aktivno su pružali podršku albanskim teroristima koji su činili zločine, koji su bili daleko brojniji i veći nego što se priznavalo, a onda su optuživali Miloševića za Kosovo. Desilo se da sam bio u jugoistočnoj Turskoj: dva ili tri miliona Kurda u poslednjih dvadesetak godina proterano je iz svojih kuća, turska armija uništila je hiljade kurdskih sela i ubila oko pedeset hiljada ljudi. To je, na primer, daleko više od ukupnih stradanja na Kosovu. Američka vlada takođe je podržavala Suharta, koji se ubraja u najgore kriminalce modernog doba. Naša štampa ga je hvalila i pružali smo mu godinama veliku pomoć i sve samo zato jer je služio američkim interesima. On je odgovoran za najstrašnije masakre u svetu. Ovo se najbolje videlo na primeru Istočnog Timora, koji je Indonezija okupirala u decembru 1975. Mediji u SAD bili su puni izveštaja o masakrima nad civilnim stanovništvom, ali ne onih u Istočnom Timoru, nego u Kambodži Pola Pota. Štampa SAD je pratila zločine “komunističkog režima”, a masakre američkog saveznika iz Džakarte je jednostavno prećutala.

Kako Vi vidite problem Kosova?

- Postoji ogromna literatura o tom pitanju i prvo što čovek primeti kada se time bavi je – da se sistematski prećutkuju stvarne činjenice. Postoje brda dokumenata u američkom Stejt departmentu, u britanskom Ministarstvu odbrane, u NATO-u i UN. Ja sam jedini, koliko mi je poznato, objavio te dokumente u svojoj knjizi “The Nenj Militardž Humanism – Lessons from Kosovo” (Novi vojni humanizam – Pouke sa Kosova). Razume se, glavni američki mediji osudili su knjigu. A šta ti dokumenti pokazuju? Sve do pred samo bombardovanje, recimo, britanski izvori – a britanska vlada bila je najžešći pobornik agresivne politike prema Srbima – od janaura 1999. govore sledeće: albanski gerilci počinili su najviše zločina i glavni su počinioci masakra na Kosovu. Namera im je bila da izazovu srpsku policiju da i ona počini masovne zločine, kako bi Zapad mogao da interveniše na strani Albanaca. Ali tek sa početkom NATO-bombardovanja, došlo je do humanitarne katastrofe.

Tada se mnogo govorilo o međunarodnoj zajednici (international communitdž). Šta označava taj pojam?

– Ova fraza je uvek označavala SAD i svakog američkog saveznika koji podržava politiku Vašingtona. U slučaju rata protiv Iraka, “međunarodna zajednica” se smanjila i broji SAD, Britaniju i još nekoliko zemalja koje su podržale agresiju.

U Srbiji se često govori o dvostrukim standardima međunarodne zajednice. Sa jedne strane Srbe optužuju za genocid, a s druge strane ...

- ... genocid je prihvatljiv, ako ga je počinio Zapad, ili saveznici, klijenti Vašingtona. Indonezija je ubila trećinu stanovništva u Istočnom Timoru. Amerikanci i Britanci ne samo da to nisu sprečili, nego su režim u Džakarti i podržali. Tek kada je pritisak sopstvene, američke, javnosti postao izuzetno snažan, naredile su Indoneziji da se povuče iz Istočnog Timora. Bilo je to u jesen 1999. Ukratko, indonezijska vojska napustila je Istočni Timor, a da Amerikanci nisu bacili nijednu bombu na Džakartu. Znači, može i bez bombardovanja.

Za razliku od Džakarte, na Beograd su padale bombe, evo, upravo se navršava šest godina. Mislite da se moglo bez bombardovanja?

- Razume se. General Klark je nedavno objavio svoje “Uspomene” u kojima je jasno izneo ciljeve i namere: “Čim počnu da padaju bombe, srpske vojne i policijske snage će proterati albansko stanovništvo, ili čak i ubijati.” Kada mu je neko postavio pitanje kako će SAD da reaguju, on je preporučio jednostavan recept: “Bacićemo još više bombi!” Svi odgovorni u Vašingtonu znali su tačno šta bombe mogu da prouzrokuju, pa ipak su naredili da započne bombardovanje.

Međunarodni sud, ipak, odbija da sudi NATO-u zbog toga?

- On je sav u istim napuklinama i sa nedostacima kao i sve međunarodne institucije. Živimo u svetu kojim vlada sila, u kome bogati i moćni rade uglavnom ono što im odgovara. Zato nije moguće očekivati da će se Međunarodni sud baviti zločinima NATO pakta, recimo. Pogledajte Nirnberški proces. Nema sumnje da se ljudi koji su tamo osuđeni ubrajaju u najgoru vrstu gangstera koje je čovečanstvo ikada imalo. Ratne zločine nad civilnim stanovništvom počinili su, međutim, i SAD i Britanija. I kako je Nirnberg to rešio? Rekli su da principi moraju da vrede univerzalno, a u praksi je to izgledalo ovako: ratni zločin bilo je ono što su izvršili samo “oni”. SAD i Britanija su pošteđeni procesa, jer su te zemlje suviše moćne da bi neko mogao da ih pozove na odgovornost.

Milošević je u Hagu. Kako će se okončati taj proces?

Protiv Miloševića podignuta je optužnica i ona nema jaku osnovu, što uostalom pokazuje i sam tok dosadašnjeg procesa. Optužuju ga, recimo, zbog Srebrenice, a ozbiljno holandsko istraživanje slučaja oslobođa Miloševića odgovornosti. Teško je protiv njega podignuti optužnicu za genocid. Pa ipak, moja prognoza je da će ga sud proglasiti krivim. To je sigurno. Suđenje protiv njega je suviše politički važno za Zapad da bi se dopustilo da ga se proglasi nevinim. Kao što je nezamislivo da se proglase krivim vođe zapadne alijanse za ozbiljne zločine koje su počinili i to ne samo u Srbiji, nego i u drugim delovima sveta. Ne zaboravimo prirodu Haškog tribunala. Reč je, nema sumnje, o političkom procesu.

Pentagon, NATO i mediji Zapada skovali su pojam “kolateralna šteta”, kako bi opisali smrt civila koju su skrivili američki vojnici. Kao lingvista, kako gledate na ulogu jezika u nameri da se utiče na objašnjenje i razumevanje događaja?

- Dakle, i ovde imamo posla sa starom pričom. Jezik je u službi stvaranja određenog mišljenja, kako bi se naveli ljudi da razmišljaju u saglasnosti sa vladajućim strukturama i da tako budu poslušni. Prva efikasna propaganda potiče iz vremena Prvog svetskog rata, kada je u Britaniji stvoreno Ministarstvo informacija, a zadatak je bio, kako su sami formulisali, da kontrolišu svetsko javno mnjenje. Glavni cilj tog ministarstva sastojao se u tome da utiče na američku javnost i da je ubedi kako su ratni ciljevi Britanije plemeniti. Kao što je poznato, američka javnost bila je pacifistički raspoložena i nije htela da ima bilo kakve veze sa evropskim ratom. A Britaniji je trebala američka podrška. I zahvaljujući toj akciji Britanci su potpuno uspeli. Amerikanci, koji su bili savršeno ravnodušni prema ratu, postaju takoreći preko noći antinemački fanatici, spremni da unište sve što nosi nemačko ime. Amerikom je zavladala ratna histerija.

Veliki deo svoje aktivnosti vi upravo posvećujete novoj industriji, industriji propagande...

– Da. Skraćeno PR, public relations industrdž koja je nastala oko 1920. u SAD. Reč je o ekspertima za kontrolu nad mišljenjem. U pitanju je ne samo kontrola nad onim šta treba misliti i šta kupiti (on-job control), nego i kontrola nad onim o čemu ne treba da mislite, šta, dakle, treba da sebi izbijete iz glave (off-job control). Ovde je reč o filozofiji koja treba da ubedi čoveka da su njegovi napori da se pobuni protiv vladajućeg sistema unapred osuđeni na neuspeh i da je njegova borba uzaludna, besmislena. Zato čoveka treba navesti da razmišlja o površnim stvarima života, o pomodnim artiklima. Mi govorimo, dakle, o ogromnoj industriji koja se ne ograničava samo na reklame, nego dopire do svih sfera društva, od osnovne škole do univerziteta. To je tipično američki model i on je krajnje samouveren. Mein Kampf Adolfa Hitlera piše o toj temi. Hitler je bio duboko impresioniran britansko-američkom propagandom i govori da je ne vojnik, nego propaganda odlučila o pobedniku u Prvom svetskom ratu. I boljševici su to znali, ali je njihova propaganda bila suviše kruta da bi bila efikasna.

Koliko su novinari postali deo te industrije? Imamo jezičku konstrukciju ‘embedded journalists…

– Zanimljivo da su novinari spremni da to prihvate. Nijedan častan novinar ne bi hteo da ga nazovu embedded journalist. Kada se tako nazove, kao da je kazao “ja sam u službi vladine propagande”. Većina, ipak, to prihvata, a time prihvata i stav da sve što Amerika radi jeste pravo i opravdano. Ti si sa američkom vojskom, dakle, ti si objektivan novinar. Zato mnogi mrze Pitera Arneta i Roberta Fiska, jer su odbili da igraju tu ulogu embedded novinara. Fisk je priznati ekspert za Srednji istok i odličan novinar. On poznaje taj region. U Americi ga preziru jer je nezavisan. Pitera Arneta su osudili jer je dao intervju iračkoj televiziji dok je na vlasti bio Sadam Husein. Da li je neko verbalno napadnut zato što je dao intervju američkoj televiziji?

Da li smo to na području medija već prevazišli ona predviđanja negativnih utopija?

Ako mislite na Džordža Orvela i na knjigu Životinjska farma, onda, naravno, da je on mislio na Sovjetski Savez. Ne zaboravite, knjigu je napisao pre šezdeset godina. Ali, Orvel je mislio i dalje: “Ja sam satirično opisao stanje u Sovjetskom Savezu, ali pogledajmo i našu Englesku!” On je zapravo govorio kako nepoželjne ideje budu prećutane, a da ne budu zabranjene. Razlog za to je što se štampa nalazi u rukama bogatih pojedinaca i grupa i one imaju interes da se govori i piše samo o određenim idejama. Dakle, ne postoji ministarstvo za cenzuru, ali se strogo poštuje princip “političke korektnosti”. Deca se od malih nogu uče o čemu treba da govore, a što valja prećutati.

Šta je glavna karakteristika američkih medija danas?

Mediji SAD gledaju svoje čitaoce ili gledaoce ne kao građane, nego kao potrošače. Sadržaj televizijskih emisija danas je tako urađen da se gledaočeva pažnja pre svega zadrži tamo gde se pojavljuje reklama, a informisanje građanina igra samo sporednu ulogu. Kao što se pravi reklama za deterdžent, tako CNN pravi reklamu za svoje – ne vesti, nego ubeđenja.

I vi, lično, imate bogato i zanimljivo iskustvo sa američkom štampom.

Navešću vam primer moje knjige Fateful Triangle, iz godine 1983. Govorio sam veoma kritički o izraelskoj politici. To sam mogao da objavim u Kanadi, Engleskoj, Australiji i – u Izraelu! Međutim, bilo je skoro nemoguće to objaviti u SAD. To je tipično za Ameriku. Mnogi listovi iz Evrope i Izraela, pa i drugih područja sveta, naručuju mi priloge o Bliskom istoku, ali to je gotovo nezamislivo u Americi, jer su SAD krajnje ideološko društvo i svako mišljenje koje odstupa od “političke korektnosti” biva marginalizovano. Još nešto. Anti-Defamation League (ADL), odnosno Jevrejska organzacija u SAD B’nai B’rith drži dosije o meni na sto i pedeset strana. Kako su došli do mog dosijea? Prate moje aktivnosti, prisluškuju moje razgovore i onda ih doturaju ljudima sa kojima treba da vodim, na primer, debatu na radiju ili televiziji za koji dan.

Pa, stanje u Americi, kada je reč o toj temi, mnogo podseća na Nemačku!

Da. Nemačka je prirodno u teškoj poziciji. Jevrejska zajednica u Nemačkoj očigledno upotrebljava holokaust kako bi osujetila svaku kritiku protiv Izraela. Držim da je to krajnje bedno, da se na taj način zloupotrebljava holokaust.

Vreme je globalizacije tržišta, a posebno važno mesto je pitanje globalizacije medija.


Kakvo značenje to ima za štampu, recimo, u zemljama istočne Evrope koje se nalaze “u tranziciji”?

To znači porast broja reklama i to pre svega za inostrane produkte. Pošto je sa Zapada, dakle, njegov je kapital daleko moćniji nego što je onaj, na primer, u Srbiji, onda to dovodi do koncentracije medija u rukama malog broja vlasnika. Kada govorimo o uređivačkoj politici, onda će takva štampa da izražava stav onih koji poseduju kapital. Broj tema i kvaliteta informacija će postati daleko siromašniji, a porašće broj reklama. Vlasnici novina u zemljama bivšeg istočnog bloka, uglavnom stranci sa Zapada, ne osećaju nikakvu odgovornost prema tim zemljama. Njihov glavni interes jeste – profit, ali ništa manji nije ni onaj da proizvedu takvu vrstu čitalačke publike koja odgovara njihovim interesima. Da proizvedu kod svojih potrošača nametnute potrebe za, recimo, američkim načinom života. Kapital sa Zapada, koji kontroliše medije u nerazvijenim zemljama, ima za cilj i da fragmentira društvo, da pojedinca pretvori u pasivnog, izolovanog potrošača koji nije u stanju da učestvuje u političkom životu svoje zemlje, kako ne bi mogao da smeta moćnim i bogatim. Čitalac novina ili televizijski gledalac imaju pravo samo da budu pasivni konzumenti, da biraju kanale i programe. Televizija sa svojim reklamama vaspitava zavisnost i proizvodi ljude koje bi kontrolisala. Reč je o jednom veoma perfidnom i podlom načinu manipulacije ljudima. I dileri drogama ne rade drugo: prvo dele deci ispred škole besplatno drogu, a onda, kad su deca postala zavisna, traže od njih pare.

Na šta se, prema vama, svodi funkcija medija danas?

Njihova glavna funkcija sastoji se u tome da svojim glavnim mušterijama, a to su reklamne agencije, proda svoju publiku, a ona je često milionska. Velika američka TV kuća, kao što je CBS, ne živi od pretplate. Glavni izvor prihoda dolazi od televizijskih reklama. A ovi koji kupuju reklame nemaju interes da je na programu neka diskusija, koja bi mogla da ohrabri ljude da razmišljaju svojom glavom, da postavljaju pitanja, da učestvuju u političkom životu svoje ulice, svog grada i države.

Mnogi veruje da Internet obogaćuje štampu jer je demokratizuje. Vi delite to mišljenje?

Vidite, do pred Prvi svetski rat u Engleskoj i SAD postojala je velika, nezavisna štampa. Ona je polako nestala, jer ju je kupio privatni sektor, moćne firme, dakle ekonomija. Sa Internetom valja sačekati. Da li će i ovde privreda da pobedi? Već sada vidimo jasnu tendenciju u odnosu na Internet, pokušaj biznisa da Internet pretvori u jedan Shopping Service, gde potrošač sve može da kupi, a da ne napušta svoju kuću. Na sreću, veliki deo naroda ne misli kao privatne firme, dakle odbija da se degradira u pasivne potrošače. Biće borba oko Interneta. Krajnji rezultat teško je predvideti.

Datum 11. septembar 2001. uzima se kao važan. Koja je najbitnija promena u američkoj politici nakon tog događaja? Službeno, Vašington vodi “rat protiv terorizma”.

Najvažnija promena posle 11. septembra jeste stvaranje američkih baza u centralnoj Aziji, na primer u Uzbekistanu, što će, kako stvari stoje, biti dugotrajno, permanentno. Amerikanci su vojno prisutni u regionu gde nisu nikada bili. Sada američke vojne baze pokrivaju ceo svet. Kini i Rusiji se to uopšte ne dopada, jer se događa blizu njihovih granica. Iran takođe ima razloga da sve to gleda sa podozrenjem. Ono što Ameriku motiviše na ove korake nema veze sa terorizmom, nego je u pitanju kontrola nad prirodnim bogatstvima. Nije reč samo o nafti. Veoma je važna – voda. Voda bi uskoro mogla da bude jednako važna, ako ne i važnija nego nafta. Najvažniji izvori vode u centralnoj Aziji nalaze se u istočnoj Turskoj. Devedesetih godina bili smo svedoci etničkog čišćenja Kurda i najgoreg nasilja, masakra protiv civilnog stanovništva, protiv Kurda. Za Buša je važno da Amerikance uplaši. Treba oslabiti socijalno i penzijsko osiguranje, koje služi za dobrobit širokim slojevima stanovništva. Najbolji način da se ljudi kontrolišu, jeste da ih se uplaši. Pentagon i sve fabrike koje imaju veze sa vojnom industrijom, glavni su profiteri 11. septembra.

Ko je sada, posle Iraka, na redu? Sirija, Jemen, Iran?

Iran je tu najvažniji protivnik. U poređenju s tom zemljom, Irak je bio dečja igra. Poznato je da se dvanaest odsto izraelskog vazduhoplovstva nalazi u južnoj Turskoj. Iran je oduvek bio problem za Izrael. Uticaj Irana u Libanu je očevidan, a takođe u Iraku, među šiitima, a i među Palestincima. Sam Izrael protiv Irana ne može i zato Izrael već godinama nastoji da u akciju uvuče SAD. Izrael poseduje veliku vazdušnu vojnu silu, veću nego jedna Britanija, i nekoliko stotina atomskih bombi. U NATO-u samo SAD imaju veće vojno vazduhoplovstvo. A ova priča sa iranskim nuklearnim programom je samo priča za javnost.

Mnogi vide Kinu kao ozbiljnog konkurenta SAD. Zašto Peking ne postavi pitanje kršenja ljudskih prava od strane Amerike?

Kina s vremena na vreme to i radi. Kina bi, razume se, mogla da uradi i više. Zašto, ipak, ćuti? Postoji nekoliko razloga. SAD ima dominaciju nad globalnim sistemom informacija, tako – ako bilo ko i kaže nešto kritički na račun Vašingtona, pa bila to i Kina – to niko neće da čuje. Nadalje, kineska politička elita ima ambicije da se pridruži privilegijama koje trenutno uživa Amerika sa svojim saveznicima. Zašto, dakle, da razotkrivaju zločine kojima se oni sami, intimno, dive.

U Evropi i svetu uopšte govori se mnogo o “islamskim fundamentalistima”. Odakle ta opasnost?

Tu nema nikakve tajne. Oni sami javno govore koji su njihovi ciljevi i motivi. Daleko je zanimljivije pitanje kako je došlo do stvaranja tih militantnih muslimanskih grupa. Britanska i američka obaveštajna služba, CIA, našli su te tipove, ubice, organizovali su za njih vojnu i terorističku obuku i naoružali ih. Zatim su im otvorili kapije kasarni i pustili ih takoreći sa lanca da odu u Avganistan i da se bore protiv Rusa. Kada su očistili Avganistan, “svetu zemlju od nevernika”, oni su krenuli protiv dojučerašnjih saveznika. Tako su već 1993. islamisti pokušali da dignu u vazduh Svetski trgovački centar i gotovo istovremeno Bil Klinton je dozvolio da u Bosnu stignu teroristi iz Avganistana i oni su učestvovali u građanskom ratu.

Svedoci smo skoro svakodnevnih napada samoubica na američke vojne ciljeve. Kako da se to nazove?

Napad samoubica na vojno nadmoćnog neprijatelja, koji je okupator, teško da se može nazvati terorističkim činom. Zamislite da su iračke trupe napale Njujork. Ako jedan Amerikanac u tom slučaju izvede samoubilački napad na iračke vojnike u Njujorku, da li bi ga neko nazvao “teroristom”? Verovatno bi ga naši mediji slavili kao istinskog heroja i on bi zauzeo počasno mesto u našoj istoriji. Amerika je izvršila agresiju na Irak, a prethodno i na Srbiju.

A šta tek reći o zatvorenicima u američkoj bazi Guantanamo?

To je grubo kršenje najelementarnijih principa humanitarnog prava.

Koja je uloga Britanije u svemu?

Toni Bler je dobar propagandni agent koji verno služi interesima Amerike. Britanija je bila dugo vremena dominantna svetska sila. Posle 1945. za London se postavio izbor: da postanemo kao i svaka druga zemlja ili da postanemo slabiji saveznik moćne Amerike. Britanija je prihvatila ulogu manjeg partnera: “Da, mi prihvatamo ulogu slabijeg partnera, a Americi možemo da pomognemo, jer posedujemo viševekovno iskustvo kako da pokoravamo strane zemlje i ubijamo narode. U to se razumemo.” U ovome se sastoji uloga Britanije. To je bedno.

Gospodine Čomski, da bi čovek zastupao ovakva mišljenje, valja posedovati ne samo znanja nego i hrabrost. Vi imate i taj kvalitet?

U zemlji kao što su SAD, stepen hrabrosti za ovu vrstu aktivnosti je krajnje nizak. Razume se da i ovde ima razlika. Ako ste siromašan crnac i pokušate da organizujete crnce, za to je potrebno imati hrabrost, jer možete da budete ubijeni. Ako ste belac, relativno dobrostojeći, obrazovan, onda vam nije potrebno mnogo hrabrosti.

(NIN)

Post Reply