Nivelacija zlocina u gradjanskom ratu

[kawan]

Nivelacija zlocina u "gradjanskom ratu"

Stipe Sikavica

Izgleda da ništa do sada nije tako uzdrmalo prosečnog građanina ove ojađene zemlje kao što ga je iz čamotinje neosetljivosti za tuđe nesreće trgnula nedavno na televiziji prikazana epizoda bestijalne egzekucije šestorice srebreničkih dečaka, a u izvedbi dične ratne formacije (jedne iz velike ovdašnje "životinjske farme") pod imenom "Škorpioni". U isti mah, ta je epizoda digla na noge svu onu konzervativnu, to će reći dominantnu tzv. patriotsku Srbiju koja - uz neskrivenu podršku naročito nekih segmenata aktuelne vlasti, oružanih snaga i medija, a uz neizostavni blagoslov Crkve - beskrupulozno relativizuje zločin koji je izveden u ime tzv. srpskih nacionalnih interesa, koja, dakle, (patriotska Srbija) ne samo da relativizuje zločin počinjen u Srebrenici, već i "svoje" zločine počinjene na drugim (raz)bojištima diljem bivše Jugoslavije.

Čovek ne može da otvori čak ni stranice uljuđenih novina (o tabloidnoj produkciji koja je preplavila Srbiju da se i ne govori!), niti da uključi elektronski medij a da se ne sudari sa bivšim vojskovođom, strategom, ili vojnim analitičarom, jednom rečju - "znalcem" ili znalcem, svejedno, koji gotovo napadno nudi napamet naučenu teoriju rata na tlu ex Jugoslavije čije se konture ogledaju u sledećem: prvo, u bivšoj Jugoslaviji (dakle i u Bosni i Hercegovini) vođen je - građanski rat; drugo, zločine, čak i neverovatne, činili su (ne narodi, ni države!) nego iz sistema izglobljeni pojedinci, ili grupe, pripadnici svih triju sukobljenih strana u BIH, i srpske, i hrvatske, i muslimanske (bošnjačke); treće, za zločine odgovornost (krivičnu, političku i moralnu) podjednako snose sve tri strane; dakle, "za ono što nam se desilo svi smo krivi i odgovorni", odnosno - niko nije (politički i moralno) odgovoran, a krivično neka se gone pojedinci! Pa bi ta nivelacija, iliti simetrija zločina u "građanskom ratu", kažu, mogla biti osnova sveopšteg ex-ju pomirenja i evroatlantskih integracija!
Kao što se lako zapaža, okosnicu te teorije čini tvrdnja da je u bivšoj Jugoslaviji, to će reći i u BIH, vođen - građanski rat. Teza ne samo da je dominirala (i dominira) na naučnim skupovima, seminarima i skupštinskim govornicama, nego je imala (i ima) i duboku rezonancu u "širokim narodnim masama". Ali, teza je suštinski - netačna!

Podsetićemo se, aktuelni Ustav Republike Srbije donet je 28. septembra 1990. godine, dakle u vreme kada je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, iako prilično narušenog zdravlja, još uvek bila i te kako živa. I upravo tim Ustavom ondašnja intelektualna i politička elita Srbije sa Slobodanom Miloševićem na čelu izvršila je žestok udar na SFRJ, razbivši u paramparčad koncepciju opštenarodne odbrane i društvene samozaštite, jedan od potpornih stubova tadašnje zajedničke države. Izuzimajući se tim Ustavom iz pravnog sistema SFRJ, Srbija je postala nezavisna država, što će reći - mnogo pre nego što su se anatemisani slovenački i hrvatski separatisti osmelili na takav korak! Prema tome, ratovi koje je vodila Srbija protiv država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije - međudržavni su, a ne građanski ratovi! (U rečenim ocenama oslanjamo se na stručnu analizu koja se odnosi na izuzimanje Srbije iz pravnog sistema SFRJ koju je u splitskom Feralu napisao ugledni beogradski advokat Srđa Popović, maja prošle godine.)

Uostalom, citiraćemo samo neke stavove iz najkarakterističnijih članova Ustava. Na primer, u članu 72. piše i ovo: "Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: suverenost, nezavisnost i teritorijalnu celokupnost Republike Srbije i njen međunarodni položaj i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama", kao i "odbranu i bezbednost". U članu 73. stoji da Narodna Skupština Srbije, između ostalog, "odlučuje o ratu i miru"; a u članu 83. zapisano je da predsednik Republike "rukovodi oružanim snagama u miru i ratu i narodnim otporom u ratu; naređuje opštu i delimičnu mobilizaciju; organizuje pripreme za odbranu u skladu sa zakonom", a kada se Narodna skupština ne može sastati, "utvrđuje postojanje neposredne ratne opasnosti ili proglašava ratno stanje".

"Shodno tome", pisao je Srđa Popović, "članom 135. stav 2. Ustava Srbija se sama izuzima iz pravnog sistema SFRJ, za nju od tada zakoni SFRJ više ne važe. Tom odredbom se predviđa pravo Srbije da ‘poštuje’ savezne zakone jedino onda ‘kada joj je to u interesu’"! Ali, tim istim članom 135. (i nadalje citiramo g. Popovića) "Srbija proklamuje da će, uprkos svoje nezavisnosti, nastaviti da ostvaruje svoja ‘prava u federaciji, u skladu sa saveznim ustavom’"! Dakle, to je onaj famozni dupli kolosek, "ingeniozna tvorevina" Slobodana Miloševića i njegovih pravnih i ostalih eksperata: Srbija je nezavisna država, ali ona, između drugog, "zadržava ‘pravo’ da u predsedništvo druge države (SFRJ) šalje svoje predstavnike" koji će čak biti u ulozi "vrhovnog komandanta" "armije te druge države"! (Starije generacije građana lako će dozvati u sećanje burleske što ih je u ondašnjoj Vrhovnoj komandi, kao u kakvom Grand Guignol kazalištu, režirao srpski vođa držeći "na vezi" Borisava Jovića, dvojicu Kostića i pok. Sejdu Bajramovića!)

Kako je to bilo moguće? Pa, nije ni politički, ni intelektualni, ni tzv. običan svet iz ostalih republika bio malouman pa da nije video tu Miloševićevu opasnu igru. Međutim, na opštu nesreću, taj je svet pristajao na nju jer se bojao "velike batine" zvane Jugoslovenska narodna armija, i jer je živeo u nadi da ta "batina", svemu uprkos, neće biti (zlo)upotrebljena! Kakve li teške zablude! Dakle, generali su se hitro svrstali uz Miloševića (ni reč mu ne prigovorivši što je razorio i koncepciju odbrane, i jedinstveno jugoslovensko ratište, konačno, i federaciju, ali su, primera zarad, do neba vrištali na Slovence kada su oni odlučili da samo u miru rukovode svojom terotorijalnom odbranom, a da se u slučaju rata vraćaju pod zapovedništvo Vrhovne komande).

To zašto su se generali onako lako i olako stavili Miloševiću na uslugu - posebna je priča. Tek, Srbija nije imala potrebu da formira vlastite oružane snage jer je upravo federalna Armija, pod znamenjem umiruće Jugoslavije, (zlo)upotrebila svoj ogromni arsenal u borbi za "ostvarenje srpskog nacionalnog interesa" (Veljko Kadijević: "Moje viđenje raspada"). A u interpretaciji Miloševićevog negdašnjeg političkog saborca, danas njegovog sheveningenskog kamarada i najavljenog mu svedoka pred Tribunalom, Vojislava Šešelja, koncem 1991. godine, to izgleda ovako: "Da formiramo srpsku vojsku, ona ne bi mogla da se bori van granica današnje Srbije, ili bi Srbija bila proglašena za agresora. Tada bi se čitav svet okrenuo protiv nje, intervenisale bi Ujedinjene nacije, i mi bismo ovaj rat izgubili. Nama je, dakle, potrebna Jugoslovenska armija."

Naročito u srpskom nacionalnom korpusu široko rasprostranjena laž ondašnje generalske elite i njihovog već tada de facto vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića - da se Armija bori za očuvanje Jugoslavije - pospešila je dve druge voždove obmane: prvu, da Srbija nije u ratu; drugu, da su se prekodrinski Srbi našli pred istrebljenjem kao i 1941. godine! Podržan snažnom vojnom i civilnom mašinerijom iz Beograda, time je bio definitivno pokrenut ogroman patriotski i "patriotski" potencijal (u kojem se našao gotovo sav ondašnji društveni talog Srbije i Crne Gore kojem su pripadali i "Škorpioni") koji je - što samostalno, što stavljajući se pod komandu Armije - u širokom frontu nahrupio "u pomoć braći preko Drine"!

Budući da su Miloševićevi pukovnici i generali, opet najvećma na prevaru, razoružali teritorijalnu odbranu Bosne i Hercegovine (Hrvatske i Kosova), a da, s druge strane, Srbi nisu znali šta će sa silnom borbenom tehnikom, čime se docnije posebno hvalisao general Kadijević ("Moje viđenje raspada") - general Ratko Mladić i ostale vojskovođe mogle su, "u odbrani srpstva vaskolikog", da do mile volje razigravaju "urođenu srpsku vojničku genijalnost"! U isti mah, stekli su se svi drugi uslovi da se Bosna pretvori u monstruoznu laboratoriju zločina. Ako bi se u taj kontekst ubacila priča koja se ponovo vrti na zamajcu beogradske čaršije - o tome kako Alija ne samo da je isprovocirao prvi hitac u "srpskog svata na Baščaršiji" nego da je nametnuo rat kao rešenje krize - delovala bi zaista infantilno! Jer, sve da je Izetbegović i zagovarao rat - nije imao čim da ga vodi!

Tačno je da su činjeni grozni zločini i nad Srbima, ali taj križ, polumesec ili šta već, treba da nose oni nacionalni korpusi u čije je ime zločin počinjen. To je jedno, a drugo, Beograd je bio epicentar zla. Predsednik Srbije Boris Tadić ide u Srebrenicu na poklonjenje žrtvama, i to je u redu makar i njegova misija nosila obeležje tzv. simetrije zločina. Ali, sve dok se u Srbiji ne steknu uslovi da neki političar od moralnog i intelektualnog formata hrabro stane pred lice nacije i pošteno izvede bilans Miloševićevih ratova - nema nacionalne katarze, a Srebrenica će i u buduće biti samo nevoljno, dakle neuverljivo kajanje. /Danas, 9.jul 2005./

KRAJ MITA VELIKA SRBIJO, NEMA VISE THE END "OVCE"!!!!

[Fair Life]

Nivelacija zlocina u "gradjanskom ratu"
(...)

Gradjanskom ratu??

[kawan]

Nivelacija zlocina u "gradjanskom ratu"
(...)

Gradjanskom ratu??

"gradjanskom ratu" SAMO VICI YES YES