Mirko Djordjevic- sociolog religije

pesak · Post by **pesak** » 17/11/2007 15:49

"Zavetna misao" bez misli

Nigde nema rama neke normalne države; ni države ni društva koje bi bilo spremno na suočenja sa demonima prošlosti

Od kulture do dnevnopolitičke scene sve je u znaku "zavetne misli" i malo ko uopšte nešto da kaže šta je to. Onaj ko se ipak usudi da zaviri u neki ozbiljniji izvor sume ideja brzo će naići na M. Baresa i njegove filozofeme o primatu "nacionalnog instinkta" i o tome da napredak nacije zavisi od toga da li ćemo "noge naše dobro stavljati u stope predaka". No razočaranje nas čeka na prvom koraku - talentovani francuski pisac "nadahnutih bregova i kulta mrtvih" i sve to od njega završilo je - sa Š. Morasom pod nemačkom okupacijom - u fašizmu. Danas se to ocenjuje jednostavno kao poraz misli i gašenje svetiljki normalnog ljudskog razuma. Neće bolje proći ni onaj ko se upusti u čitanje knjige akademika i poznatog filozofa M. Đurića O potrebi filozofije danas - filozofija između Istoka i Zapada. Sve same rogobatne floskule iz Justina Popovića o jednom narodu - to je naš narod srpski - koji se sav "ologosio". Zvuči neverovatno ali umesto misli imamo ritualno "klicanje predaka". Svi potežu Carev zavet Nikolajev i sve im je jasno, samo nikako da bude jasno kakva je to misao da je "država propala - daleke 1389. - zato što je ostarila". Nadalje je ovaj bezdarni eklektik još precizniji i mi moramo biti pod jarmom tuđina "onoliko vekova koliko je stari Izrailj bio pod faraonima". Ima tu i nečeg jasnog - zavetna misao je u tome da se ne misli uopšte. I od televizijskih ekrana do debelih sveski književnih glasila slika je iz dana u dan sve sumornija. Neki veseli ministar - ministar prosvete S. Vuksanović - sasvim mirno podnosi izveštaj precima - "Čak i da niko ne zna šta sam uradio, zna sveti Sava, a meni je to dovoljno i najvažnije". U bukvaru iz kojeg Srpčad stiče znanje lepo piše - "Ko ne ide u Crkvu neka ide kod doktora, možda mu roditelji nisu zdravi". I to je misao. Sve češće - na televizijskim ekranima ali i na stranicama debelih knjiga - promakne neki božji stvor i govori besmislice kakvih do sada bilo nije. Da su to samo kaluđerska zanovetanja ne bi bilo teško shvatiti - akademici pod sedim kosama i ugledni pisci sasvim ozbiljno govore o nekakvim "trojeručicama" i o tome kako polutruli ostaci ljudskih tela mogu biti miomirisni i "mirotočivi". Niko nikada nije dokazao mogućnost treće ruke na osakaćenom ljudskom telu niti je uživao u mirisu leša koji se razlaže - ne, akademici mirno govore o tome ne kao o legendi ili metafori već kao o nečem realnom.
Deluje neobično ali sve se to zbiva 2007. koja je zvanično proglašena Dositejevom godinom.
Sve se to odvija javno i uz blagoslov hrišćanske Crkve i sve je to ruganje Hristu i njegovoj neprolaznoj poruci svetu i čoveku. I ne zna se ko više - da li laici ili kaluđeri - prodaje Hrista na palanačkom vašaru političke taštine. Zaboravljene mantre iz dalekih vremena i vradžbine uz čaranja i gatanje nude se kao "zavetna misao" i unisono - od parlamenta do kulturnih rubrika poznatih dnevnika - traje to klicanje predaka i dozivanje prošlosti. Najčudnije je to što sve to, reklo bi se, nikom ne smeta iako u savremenoj hrišćanskoj Crkvi ni govora nema o nečem sličnom. Svi govore o čudima a čuda nema ali vreme čuđenja nadajmo se ipak se približava. Uz čuđenja idu iskušenja. Smestili su Srbiju ovi sledbenici "zavetne misli" pod zvonik seoskog tornja i odredili su joj palanačko-parohijalne crte večnog horizonta. I to se pravda takvom "misli" od koje trnu i gasnu one poslednje svetiljke normalne ljudske pameti. One svetiljke koje su ipak gorele u srpskoj kulturi vekovima od sv. Save do Dositeja.
A u godini Dositejevoj tog se mislioca malo ko seća - sve što je za njim pošlo "izabralo je put tame i zapadnih zabluda".
Od sabornosti su načinili ideološko-politički ram za novo jednoumlje a famozna duhovnost je neki balističko-artiljerijski termin onih koji ne odustaju od slogana da je rat bolji od mira. Slike i prilike su sve sumornije, i mogle bi se nizati u beskonačnost ali nigde nema rama neke normalne države; ni države ni društva koje bi bilo spremno na suočenja sa demonima prošlosti. Ipak je malo država koje su u jednoj deceniji izgubile zaredom četiri rata - da bi na kraju razorile i sebe. A najtužnije je to što o tome ćuti naša Crkva koja je pozvana da se upravo na to oglasi. Možda je - ako je verovati Nikolaju - i ona ostarila i već nemoćna da čita nove znake vremena i da javi novu misao i novi čin i to onako - to su reči Hristove - "svijetu da vam poveruje". Sa vladikama koji su obema nogama u politici i zapljusnuta sujeverjem koje izvire upravo "iz naroda" Crkva ne uspeva da kaže novu reč - i to poodavno. Crkva bi se upravo morala odrediti - i ograditi - od mrakobesija i paganskog klicanja predaka na način kako se to javno čini danas u Srbiji.

Mirko Đorđević
http://www.republika.co.yu

pesak · Post by **pesak** » 17/11/2007 15:57

DANI
br. 281
--------------------------------------------------------------------------------
01.
Novembar
2002.

--------------------------------------------------------------------------------

Milanka
Šaponja-Hadžić

--------------------------------------------------------------------------------
"Naša se Crkva nije, naprimjer, oglasila povodom trogodišnjeg ubijanja Sarajeva. Nije se oglasila ni povodom Vukovara i Ovčare, što je bila dužnost i smisao je nalagao da se oglasi" --------------------------------------------------------------------------------

Mirko Đorđević, analitičar Srpske pravoslavne crkve

Ideje koje ostavljaju pustoš

Mirko Đorđević je analitičar, esejista, prevodilac i vjerovatno najbolji poznavalac crkvenih prilika u Srbiji. Snagu i uvjerljivost njegovim analizama daje široko obrazovanje, ali i činjenica da je iskreni vjernik, koji se vrlo oštro suočava sa prilikama u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, njenom nespremnosti da se reformiše, da istrajava kao rasadnik najkonzervativnijih ideja, i posebno s ulogom koju je imala u minulim ratovima na jugoslavenskom prostoru. Svoja čvrsta demokratsko-liberalna uvjerenja iznosi u knjigama, čestim javnim nastupima, u tekstovima koje piše nekoliko decenija bez prekida, a naročito tokom ratnih godina, i objavljuje ih u srbijanskoj periodici, najčešće u časopisu Republika, gdje je jedan od urednika

--------------------------------------------------------------------------------

DANI: Gospodine Đorđeviću, grupa intelektualaca je na Vašu inicijativu uputila apel kulturnoj javnosti Srbije. O čemu se radi?

ĐORĐEVIĆ: Apel koji su potpisali Filip David, Lazslo Vegel, Milan Đorđević, Dragan Velikić, Predrag Čudić, Vladimir Arsenijević, Bogdan Bogdanović, Radmila Lazić i ja u Srbiji upućen je kulturnoj javnosti i političkoj eliti odgovornoj za promjene, a skreće pažnju na antievropsko i antimodernizacijsko raspoloženje u Srbiji. Naglašeno je da se od petooktobarskih promjena očekivalo mnogo više u svim sferama, ali da promjene nisu ni započele u dovoljnoj mjeri. Drugi akcenat je da se pod vidom borbe protiv jednog jednoumlja (komunističkog) sada nameće drugo ideološko jednoumlje, jednako isključivo i agresivno, u vidu nacionalističke ideologije. Ona se nudi kao nedodirljiva i jedino moguća, i tako guši slobodu istraživanja i preispitivanja svega što nas okružuje, a posebno onoga što se desilo u neposrednoj prošlosti. Treći dio apela ukazuje na to da se iz nekih institucija i kulturnih struktura snažno forsira istorijski revizionizam, koji želi da revidira sve tekovine Drugog svjetskog rata, koje je istoriografija utvrdila. Na javnoj sceni su beskrajne rasprave o četnicima i partizanima, Užice i Ravna gora, Ravnogorska čitanka... U apelu se ukazuje na konzervativnu misao, koja služi kao matrica nacionalne ideologije, tzv. nacionalnu misao ili srpsku izvornu organsku misao. Kod nas se ona izražava u forsiranju ideologije Dimitrija Ljotića, kolaboracionizma Milana Nedića ili vladike Nikolaja Velimirovića i vječitog mita o Velikoj Srbiji.

DANI: Ideja Velike Srbije se, znači, s političkog i vojnog plana sada prebacuje na kulturni i ideološki.

ĐORĐEVIĆ: Zanimljiv je tako postavljen problem; ideja Velike Srbije, čiju smo neslavnu realizaciju i njen poraz gledali u seriji balkanskih ratova, i potekla je iz takvih koncepata. Sada se ona nakon neuspjele teritorijalne realizacije ponovo vraća odakle je i došla i njeguje kao trajni obrazac, konzervativan i u sukobu s modernitetom… Mislim da ne griješim kada kažem da se Srbija ozbiljno naginje udesno, da ide u budućnost, ali nekako natraške, vezana za prošlost. Zapravo, mi imamo dvije sheme, dva mita: komunistički mit o svijetloj budućnosti, a sada se nudi mit o sjajnoj prošlosti. Crnjanski, međutim, kaže - sjajna prošlost je laž.

DANI: U aktuelnim raspravama o četnicima najčešća su sporenja o tome da li je Draža Mihailović bio na strani Saveznika i kakav je odnos imao prema okupatoru. U potpunosti se zanemaruje velikonacionalni projekat.

ĐORĐEVIĆ: Upravo je tako. Kad se danas vode te rasprave u medijima, jedino pozitivno u njima jeste to što se povremeno u nekim detaljima otkrivaju konkretni zločini jedne ili druge strane, o čemu se do sada ćutalo. Ali to se danas čini iz pozicije resantimana da se još uvijek dokaže - mi smo bili u pravu, ovo je bio antifašizam, a ne to što ste vi radili. Međutim, mislim da su zanemarene činjenice o kojima je istoriografija izrekla svoj sud, pa se smeće s uma da je u okviru četničkog pokreta bilo i temeljnih načela i dokumenata na koje se oni pozivaju. Recimo, knjiga braće Nedića - Milutina i Milana, Homogena Srbija, u kojoj se određuju granice Velike Srbije - Karlobag, Virovitica... odnosno u kojoj se dokazuje etnička logika da će srpska država biti tamo gdje su srpske zemlje. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, u okviru četničkog pokreta, bila je ista ideologija, s istim mapama, iz čega se jasno vidi da se taj pokret nije snašao na svjetskoj sceni, u prostoru i vremenu, i da se držao konzervativnih koncepata. Treći primjer je manje poznat; Saveznici su pozivali evropske narode, partije, pokrete, ljude u antifašističku borbu, a ne samo komunisti (drugo je pitanje zašto su to komunisti prvi prihvatili). Međutim, Draža Mihailović se lično oglušio. Evo kao primjer njegov odgovor Sveslovenskom kongresu u Moskvi, krajem 1942. i početkom 1943, kada su Staljin i Molotov obnovili Sveslovenski kongres i pozvali sve slovenske narode da se odupru fašizmu, ne stavljajući u prvi plan komunizam, nego slovenstvo. Draža Mihailović je službeno negativno odgovorio na taj apel. On se inače uklapa u apel sila antifašističke koalicije koje su svakodnevno slale narodima Balkana, bez obzira na rasu, naciju i politička uvjerenja. Sljedeći primjer je takođe zanimljiv: danas vaskrsavaju Nedić i Ljotić, a svako ko pažljivije čita Ljotića vidjet će da je njegov politički izbor - kolaboracionistički fašizam. Čini mi se da u današnjim raspravama nedostaje ta istoriografska širina, a objašnjenje je prosto - nacionalne institucije, pođimo od SANU, ne samo da se ne oglašavaju nego su deset godina njegovale obrnutu matricu… Ta konzervativna matrica potiče otuda što smo mi narod nedovršenog kulturnog obrasca, pa se ta konzervativna misao, koja nije originalna, kod nas pretvorila u neku vrstu odjeka i pretvorila u jednu floskulu.

DANI: Poslije 5. oktobra se pokazalo da je Srbija mnogo konzervativnija nego što smo mislili, mnoge je to iznenadilo. Ali možda smo previdjeli da je odmah poslije promjena iz vrha vlasti stigla poruka da će stubovi novog društva biti - antikomunizam, pravoslavlje i monarhija, što je sastavni dio te misaone matrice.

ĐORĐEVIĆ: To je mnoge iznenadilo, ali mene nije. Konzervativna misao se privila, ili, ako hoćete, kod nas je ona veoma duboka, i nije čudo što se danas nameće kao jedini ideološki obrazac, jer mi druge misli nemamo. I tu ima još jedna zanimljiva pojava. Dok je srpska liberalna misao duboko istražena, napisane su knjige o tome, dok je srpska socijaldemokratska misao istražena, ova misao je ostala neistražena iako je najjednostavnija. Mi smo, to su već poslovične istine, ostali izvan nekih istorijskih tokova modernih evropskih zemalja. Nikada nismo imali renesansu, nismo imali prosvjetiteljstvo. Otuda se ta trijada - na nebu bog, u državi kralj, u porodici domaćin - tako jednostavno prihvata. I to se sreće kod Ljotića, Velimirovića, Nedića, četiri-pet puta u svakom poglavlju. A danas je to u govorima nacionalističkih prvaka najfrekventnija riječ. Ali to, naravno, nije slučajno. To su sve ideje koje su elite izdašno njegovale, a Milošević tokom posljednjih deset godina, pretvarao, što bi marksisti rekli, u rukovodstvo za akciju.

DANI: Shvatanje društva kao organizma najbolje se može pratiti kroz visok stepen identifikacije stanovništva Srbije sa Slobodanom Miloševićem u Haagu. Sve ukazuje da mnogi suđenje njemu doživljavaju kao utvrđivanje sopstvene krivice.

ĐORĐEVIĆ: To rade čak i institucije, kao SANU, recimo. Nametnuta je matrica da se pred Haški sud izvodi čitav srpski narod. Tako da se problem identifikacije zločina i zločinaca nikada nije dovršio, nego se kolektivistička matrica ugleda na to. Milošević se sada, nakon očevidnih istina da je taj njegov koncept poražen i da je ostavio samo pustoš na širokom prostoru Balkana, u svijesti nacionalne elite i konzervativne inteligencije, pa i dobrog dijela običnog svijeta, prelama kao vrsta heroja. Ili, ako hoćete, antiheroja, koji, po našoj tradiciji, ima visoko mjesto u kolektivnoj predstavi. Pogledajte kako se ta matrica izdašno njeguje. Knez Lazar je izgubio bitku, ali vijekovima se njeguje vrlo jednostavan obrazac: on nije izgubio zato što nije znao da vodi politiku ili što je bio vojnički slabiji, nego zato što je izabrao Carstvo nebesko. Istoriografski, to je jedna shema, ali to ima velikog upliva. Ili drugi primjer: nedavno je Šešelj bio na Kosovu, i na pitanje šta je sa idejom Velike Srbije, on kaže - mi ne odustajemo od toga, samo to ćemo realizovati u onom momentu kada se za nas poklope pogodne istorijske okolnosti, kada se Rusija vrati... I u svakom spisu akademika ili političara prepoznaje se ta ista shema.

DANI: Bivši ministar inostranih poslova Crne Gore Nikola Samardžić je nedavno, kao svjedok na suđenju Miloševiću, rekao da je crnogorski mitropolit Amfilohije Radović pozivao pripadnike Vojske Jugoslavije i paravojnih formacija da ubijaju muslimane i Hrvate. Nikakvog odjeka na to svjedočenje nema u Srbiji, nijeme su i Crkva i elita, politička i kulturna.

ĐORĐEVIĆ: Nema, ali taj događaj je inače veoma dobro poznat. Crnogorski mitropolit Amfilohije Radović je bio na dubrovačkom ratišu zajedno sa paravojnim formacijama i guslao, a postoje dokumenta da je držao govore, i ta umiješanost jerarha u ratna zbivanja je činjenica. Ali to što vi pitate, to je mnogo ozbiljnije - zašto nema nikakvog odjeka? Moj odgovor bi bio da još uvijek nemamo hrabrosti da nekim činjenicama pogledamo u oči. To je vrijeme kad je izašao zbornik Jagnje božje, koji je uredio Amfilohije Radović i u kome se rat otvoreno brani. Štaviše, vladika izlaže svoje ratne ciljeve.

DANI: Patrijarh se oglasio saopštenjem tokom bombardovanja 1999. godine, u želji da skrene pažnju na ono što se dešava na Kosovu. Ali njegova upozorenja nikada nisu stigla do javnosti…

ĐORĐEVIĆ: Ta nedosljednost je činjenica. Međutim, tu i tamo, kad je počelo čuveno Miloševićevo konačno rješenje albanskog pitanja ognjem i mačem, patrijarh je krenuo na Kosovo, ali se činilo sve da se on u tome spriječi. On je episkop pećki i ipak je stigao dole i suočio se sa gorkim, fatalnim istinama, kojih je svjestan, na koje je ukazao, ali nije ostao dovoljno dosljedan u tome. Vidio je da su čitave porodice koje je dobro poznavao nestale, da su pobijene. Ne samo da je to čuo nego je i gledao sve to nekoliko dana, i čak mu je rečeno - ovo što se sada zbiva, za nekoliko dana čeka nas! Ubijeni su i članovi porodice Ljam, koja je od srednjovjekovnih nemanjićkih vremena, s koljena na koljeno, davala muške članove za patrijarhovu gardu. Oni su u rugovskim nošnjama držali straže ispred manastira Dečani, a danas ih više nema. Postoji legenda da se u srednjem vijeku neki njihov čovjek iscijelio i oni su, tada, dali besu da će čuvati tu tuđu svetinju, i vijekovima su je čuvali u znak zahvalnosti. Patrijarh se tu suočio sa još nekim činjenicama. Neki kaluđeri u manastiru su spasavali Albance, desetine ljudi, od brutalnog uništenja i uspjeli da im sačuvaju živote. To je činio protosinđel Sava Janjić, koji je rizikovao da spasi desetine ljudi od uništenja koje im je prijetilo. Nevolja je u tome što se to u Crkvi nije proširilo i pretvorilo u neki širi apel, koji bi imao trajnijeg uticaja. Istorijska je gorka istina koja se u Crkvi zna, a ona nema dovoljno hrabrosti da o tome govori, da su naši sunarodnici, potpomognuti paravojnim formacijama, počinili mnogo zla kosovskim Albancima. Jedna od posljedica je probuđeni agresivni albanski nacionalizam, po logici stvari. I kad danas čitamo šta se događa sa preostalim Srbima, vidi se da njegovanje kosovskog mita nije bilo bezazlena stvar. Moralo se to kritički procjenjivati. Kosovo je danas pod protektoratom UN-a i to su sve posljedice mitova, stereotipa za koje se danas agresivno tvrdi da su jedina naša prava misao. Taj konzervativni obrazac ostavlja pustoš i današnje stanje mrtvila se može samo njime objasniti.

DANI: Na beogradskom radiju B92 svakodnevno se vrti džingl u kome patrijarh Pavle kaže: "Budimo ljudi, iako smo Srbi"! Zvuči duhovito, ali, izgleda, u crkvenim krugovima nije popularno.

ĐORĐEVIĆ: Da, nekako je gorko duhovito. Ima nekoliko njegovih sličnih izjava, koje ga kao prvosveštenika ne pravdaju jer je i sam često pod pritiskom dijela jerarhije vukao i druge poteze: odlazio u rovove da hrabri Karadžićeve i Mladićeve vojnike, a naša se Crkva nije, naprimjer, oglasila povodom trogodišnjeg ubijanja Sarajeva. Nije se oglasila ni povodom Vukovara i Ovčare, što je bila dužnost i smisao je nalagao da se oglasi. Ali, takvi kakvi smo mi - takva nam je i Crkva. Ona je tek konzervativna ustanova, pri čemu bi trebalo razlikovati jerarhiju od cijele Crkve, u koju spadaju i vjernici. Crkva se temelji na tradiciji, ali jedno je tradicija, a drugo tradicionalizam. Tradicija se mora shvatiti kao sistem vrijednosti, koji se povremeno revalorizuje.

Arhiva Dani
281

pesak · Post by **pesak** » 17/11/2007 16:02

Kamenovana kuća Mirka Đorđevića
17. maj 2006. | 10:44 -> 21:07 | Izvor: B92
Beograd -- Nepoznate osobe noćas oko ponoći kamenovale su u Šimanovcima kuću sociologa religije Mirka Đorđevića.

Mirko Đorđević (Rferl)
U incidentu niko nije povređen. Nepoznata osoba je na kuću bacila betonske kamenice, koje su razbile dva stakla na prozoru i završila pored njegovog kreveta. Đorđević je izjavio da je incident u vezi sa njegovim gostovanjem u emisiji o vladiki Nikolaju Velimiroviću na RTS-u 15. maja.

U emisiji Đorđević je zastupao kritički stav prema Velimirovićevom delu. Vladiku Nikolaja Srpska pravoslavna crkva proglasila je za sveca. "Motiv bi mogao biti, mislim, jedno reagovanje na neke stavove koje sam zastupao u emisiji Ključ. Neugodno je, ali to je sve što mogu da kažem, ništa drugo o nekim drugim motivima napada. Ne isključujem da to može biti i neki pijan čovek, ali to će utvrditi policija", kaže Đorđević, navodeći da je policija za danas u dva sata najavila uviđaj.

"Ja ono što radim, radim javno. Pristalica sam dijaloga sa najrazličitijim ljudima najrazličitijih gledišta i nikakvih ličnih razloga niko ne može da ima za takav napad. Ranije sam primetio da se mnogim ljudima ne sviđa moj stav, a to nije samo moj stav, o Nikolaju Velimiroviću, njegovom liku i delu, kao što se nekome i sviđa moj stav. Uvek dolazi do raspri, to je osetljivo pitanje. A u emisiji su akcenti bili raspoređeni vrlo jednostavno - jedni su tvrdili da je to nedodirljiva veličina, o kojoj se ne može sporiti, a ja sam zastupao mišljenje da o takvim ličnostima, koja sabiraju u sebi napetosti jednog vremena i kontroverze, treba kritički prosuđivati, ispitati svaku činjenicu i rasvetljavati lik i delo u spektru za i protiv, to je sve", kaže Đorđević.

"Ja sam bio dugi niz godina predmet napada i na skupovima na Mašinskom i Pravnom fakultetu, i u štampi, i crkvenoj i laičkoj, sa optužbama kakve su pripisivane ne samo meni – izdajnik, plaćenik, pion B92, Peščanika i ne znam… U čemu ima istine samo u toliko što sam se, od Politike ne znam sve do kojih listova u zemlji i inostranstvu, pa i na B92, oglašavao iznoseći svoje mišljenje koje mi javnost traži", navodi on.

"Mračni srednji vek u Srbiji"

G17 plus najoštrije osuđuje necivilizovani i huliganski čin kamenovanja kuće Mirka Đorđevića. “Srbija je slobodna zemlja u kojoj svakome mora biti osigurano pravo da slobodno iznosi svoje mišljenje i stavove, bez obzira na to poklapaju li se oni sa stavom većine ili ne”, saopštila je ta stranka. “Ugrožavanje pojedinca zbog iznošenja različitog mišljenja predstavlja tekovinu režima koji smo pre više od šest godina zajedničkim snagama srušili i, nadamo se, poslali u istoriju”. Ova članica vladajuće koalicije zahtevamo od policije i svih nadležnih organa da što pre otkriju i, u skladu sa zakonom, kazne napadače.

Građanski savez Srbije je saopštio da incident jasno pokazuje da je vlada Vojislava Koštunice dovela do potpune klerikalizacije Srbije: "Iznošenje kritičkih ocena prema crkvi, pojedincima koji je čine ili religiji uopšte danas nije dozvoljeno i predstavlja izraze individualne hrabrosti pojedinaca."

GSS ovaj huliganski čin smatra najavom "vraćanja Srbije u tamni srednji vek koji je karakterisala zabrana javne reči, razmišljanja i slobodnog delovanja."

Liberalno demokratske partija smatra da je kamenovanje kuće Mirka Đorđevića, člana Nestranačkog saveta te stranke, najava obračuna unutar same Srbije, pošto su završeni obračuni sa nedašnjim republikama SFRJ.

"Analiza i kritički odnos prema crkvi je demokratsko pravo zagarantovano svakom građaninu. Pogubna nacionalistička politika Miloševića i Šešelja nastavljena je u vreme vlade Vojislava Koštunice i za nju je prepreka svaki slobodan pojedinac koji kritički razmišlja. Vlast zloupotrebljava crkvu u obračunu sa političkim neistomišljenicima", saopštio je LDP.

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji poručio je da je duboko zabrinut zbog činjenice da se "u Srbiji sve češće pribegava sili prema ljudima koji zastupaju gledišta različita od dominantne matrice." "Tražimo od policijskih organa da posvete posebnu pažnju istrazi ovog slučaja jer postoje jake indicije da se radi o ozbiljnoj, politički motivisanoj pretnji", navodi se u saopštenju HO.

Fond za humanitarno pravo najoštrije osuđuje kamenovanje kuće sociologa religije Mirka Đorđevića u noći između 16. i 17. maja i apeluje na MUP Srbije da preduzme sve mere kako bi počinioci ovog akta što pre bili privedeni pravdi. Kamenovanje kuće Mirka Đorđevića pokazuje da u Srbiji i danas postoje oni koji različito mišljenje tretiraju kao pretnju i opravdanje za primenu nasilja. Napad na dom čoveka koji je javno izneo ozbiljnu i utemeljenu kritiku na račun upadljive klerikalizacije svih segmenata društvenog života, trebalo bi da predstavlja jasnu poruku i drugima koji poseduju kritički stav prema današnjoj ulozi crkve u srpskom društvu.

pesak · Post by **pesak** » 17/11/2007 16:05

"Republika", oktobar 2002.

STRAH OD "DRZAVE BOZJE"

Mirko Djordjevic

Cini se da postoji strah koji je dovoljno poznato orudje vlasti i vladanja u
prilikama u kojima smo jos uvek

Odavno se ukazuje na neke znake klerikalizacije javnog zivota, a odnedavno -
na zaista dramatican nacin - govori se da Srbija navodno samo sto nije
postala "pravoslavna dzamahirija". Ne moze se reci da tih znakova nema, ali
se oni ili preuvelicavaju ili se prosto ne opazaju i na neku razlozniju
analizu cemo, sva je prilika, jos pricekati.
Bilo kako bilo, strah od "drzave bozje" je prisutan i javnost je s pravom
uznemirena.

Grob je program njihov

Nedavno, na otvaranju izlozbe Krv i med u Novom Sadu ne bas male grupe
mladih ljudi - uz ucesce bivsih ratnika iz tek minulog ciklusa ratova -
razvile su zastave sa zlokobnim simbolima. Nepunih pola sata nakon otvaranja
izlozbe, na prazninama izmedju panoa "postavljena" je jos jedna izlozba -
mracni simboli su govorili jasno koga i kako treba ubiti. Sve je bilo
morbidno. Grupa "mileticevaca" koji su delili svoj list Nasa rec i
pristalice Obraza otacastva bile su bukvalno agresivne - pod istim zastavama
marsiraju i "nikolajevci" sa svojim sloganima koji ne skrivaju nista od onog
sto podrazumevaju pod izrazom "drzava bozja". U mracnoj senci smrti nije
bilo mesta nikakvom dijalogu. Davno je njihov "sveti vladika" Nikolaj - u
knjizi Iznad greha i smrti - ispisao reci jednog takvog programa - "Nas
program drzavni i verski i socijalni ispisan je krvlju i kostima mucenika i
velikomucenika, na cije grobove mi stajemo, kud god se maknemo po ovoj
zemlji. Svaki grob je ceo program". Kako god razumeli ove reci one su
dovoljne za program zla, mrznje i nasilja, a znaci takvi su sve cesci i
brojniji.
I - sto je najcudnije - ovi se mladi ljudi pozivaju na Crkvu koja se ne
oglasava na nacin koji bi umirio javnost. Nedavno se Crkva oglasila tonom -
zahtevajuci smenu ministra G. Knezevica - koji kao da dolazi iz neke
zaboravljene proslosti, i s akcentima koji zaista uznemiravaju - Politika,
1. 09. 2002. - i opominju na ono najgore - "Doslo je do sklapanja braka
izmedju postkomunistickog ateizma i zapadnog kapitalistickog hedonizma". Ni
reci oci ne kazu o onom i kanonski gradjanski-pravno nevaljalom braku
izmedju jednog dela jerarhije SPC i Milosevicevog rezima koji jos nije
razveden i oglasen nevaljanim.
Malo se ko seca famoznog zbornika Jagnje bozije u kojem su vladike izlagale
svoje ratne ciljeve sa svim vojno-taktickim i strateskim detaljima. Same su
vladike zaboravile himnu Isajije, likuj koju su pevale na svadbi pokojnog
"komandanta" Z. R. Arkana. Oni koji se pribojavaju "drzave bozje" pamte i to
i drugo.
A bucni "mileticevci" dele svoju Nasu rec - junski broj za 2002. - i
pozivaju da Srbija treba da bude sa istinski slobodnim svetom "u prvom redu
sa istinski suverenim drzavama poput Iraka, Irana i Libije". I jednako se
pozivaju na Crkvu jer "ako je drzava zatajila, Crkva nije", kako se
naglasava. Ti "srbski" fundamentalisti - prepoznaju se po svom "korijenskom"
pravopisu - seju strah od "drzave bozje". I nikom jasno nije zbog cega su
zajedno s nekim strukturama VJ osim ako ne zbog onoga sto im je obecano da
ce u VJ imati "cin i biti potcinjeni vojnim staresinama, a u verskom pogledu
lokalnom episkopu". Ta veza na nivou struktura moci odavno nije tajna, a u
Crkvi se niko i ne trudi da objasni kako "drzava bozja" nema nikakve veze sa
modernim ucenjem hriscanske Crkve. Cini se da je vazno da postoji strah koji
je dovoljno poznato orudje vlasti i vladanja u prilikama u kojima smo jos
uvek.
Da li su te grupe male i marginalne, to jos nije jasno pokazano u javnosti,
ali da i takve grupe mogu dobiti znacajno, pa i vazno mesto u zbivanjima,
jedna je pouka novije balkanske istorije koju su mnogi zaboravili ili je
tumace kako im kada zatreba.
Zbunjena je i hriscanska javnost - ako toga ima kod nas. Marsiraju druzine
diljem Srbije i bukvalno svojim saopstenjima zastrasuju javnost i bukvalno
prete svima koji drugacije misle da ce biti kaznjeni. U novosadskim porukama
ne nedostaju imena i prezimena onih koji ne pristaju na njihov program i na
njihovu viziju "drzave bozje".

Predsednik Kostunica u jekteniji

Opaki znaci, umesto da se smanjuju, sve se vise zgusnjavaju i nakon
oktobarskih promena. Ne grese mnogo oni koji ukazuju na novi talas
nacionalizma sa elementima kleronacionalizma. Uostalom, sam je predsednik V.
Kostunica zapoceo sa promenama, kako ih on shvata, u tipicnom gazimestanskom
stilu onim politickim mitingom pod svodovima drevne lavre u Hilandaru gde se
hriscansko amin izgubilo u buci politickog aminovanja. I od tada imamo niz
crkveno-politickih skupova koje ni hriscanska javnost ne razume. Mnoze se
opaki znaci o kojima i Crkva cuti - ili ih neke vladike i podsticu. Jos nije
zaboravljen takav zbor u Trebinju uz prisustvo nacionalne elite kada je
predsednik SRJ pozdravljen biranim recima - koje on i zasluzuje kao prvi
cinovnik Republike - ali i kao "hristoljubivi predsednik Vojislav". Zbunjeni
su bili i laici i vernici jer u nasim jektenijama izgovaramo najintimnije
"prosbe", ali se ime vladara moze pominjati samo po strogo bogosluzbenom
molitvenom obrascu. Nikada se u nasoj Crkvi nije tako cinilo i malo kome je
jasno kome je potrebno ovo poigravanje s Crkvom. Zna legendarni legalista
sta je zakon, a znaju valjda i vladike sta je kanon, pa ipak - politicka
igra traje i strah se uvecava.
Zanimljivo je - i to je dobar znak - da se strah od tako shvacene drzave
osetio i u Crkvi.
O tome je progovorio episkop hvostanski i vikar njegove svetosti patrijarha
g. Pavla g. Atanasije i upravo povodom onog cudnog zahteva da se ministar G.
Knezevic smeni - Blic, 8. 09. 2002. - i to na zahtev Crkve koja je odvojena
od drzave. Preosveceni je jasno kazao da se tu radi o "pravoslavnim
fanaticima" koji seju strah i progovaraju jezikom mrznje sirom Srbije. To da
ima fundamentalista i "fanatika" retko se cuje u nasoj Crkvi. "Postoje" -
nastavio je g. Atanasije - "u pravom smislu reci manje paracrkvene
formacije, ovde u Beogradu narocito, neposlusne patrijarhu". Rec je,
zapravo, o dobro instrumentalizovanim grupama za pritisak od strane vojnih i
policijskih krugova koje seju strah i mrznju. I tu su upravo nuzne neke
napomene - Republika je prva upotrebila ovaj vojnicki termin "paracrkvene
formacije" ali je bila grubo napadnuta u glasilu studenata bogoslovskog
fakulteta Logos koji je uredjivao g. Atanasije. Znalo se, i to dobro, da
nije rec tek o grupicama, vec o sprezi JNA i paravojnih formacija s delom
jerarhije koja je krvavim tragovima obelezila balkanski prostor na kojem je
protutnjalo nekoliko izgubljenih ratova.
Kada je nedavno staresina Crkve sv. Marka u Beogradu izbacio iz Crkve takve
"bojovnike" probudila se neka nada da cemo naciniti i onaj toliko ocekivani
korak promena u samoj Crkvi. Ali i u Crkvi nije malo onih koji i dalje
"proizvode" strah i koji nepromisljeno barataju davno zaboravljenim pojmom
"drzava bozja".
Vanredni Arhijerejski sabor koji se sastaje u Beogradu imace prilike da se
suoci s ovim cinjenicama i da progovori o sejacima straha koji uznemiravaju
javnost svojom vizijom Srbije kao "drzave bozje". Sabrani na "epiklezi"
arhijereji bi morali znati da taj cin nije madjijska radnja niti mantra, vec
prihvatanje poruka Duha svetoga koji je "kriticki duh Crkve" po ucenju
savremenih pravoslavnih mislilaca. Vreme je da se razmisli o onoj formuli
koju je ponovio nedavno u susretu s jednim predsednickim kandidatom
sabacko-valjevski episkop g. Lavrentije po kojoj "sve politicke partije mogu
pod crkvenu kapu ali Crkva ne moze pod kapu nijedne partije". Ovo drugo bi
trebalo da bude pravilo, ali to nije, a ono prvo - ono s "kapom" - je izvor
straha jer malo je politickih partija koje i same ne hitaju pod crkvenu
kapu.

DONY · Post by **DONY** » 17/11/2007 17:18

Ovakvi LJUDI su nazalost manjina,ali ipak nam daju NADU u nekakvu bolju buducnost na ovim prostorima...

rikardoreis · Post by **rikardoreis** » 18/11/2007 20:30

kakav covjek...svaka cast!

Vertigo · Post by **Vertigo** » 23/11/2007 21:38

pesak wrote: DANI: Na beogradskom radiju B92 svakodnevno se vrti džingl u kome patrijarh Pavle kaže: "Budimo ljudi, iako smo Srbi"! Zvuči duhovito, ali, izgleda, u crkvenim krugovima nije popularno.

ĐORĐEVIĆ: Da, nekako je gorko duhovito. Ima nekoliko njegovih sličnih izjava, koje ga kao prvosveštenika ne pravdaju jer je i sam često pod pritiskom dijela jerarhije vukao i druge poteze...

izvinjavam se ali sam morao

pesak · Post by **pesak** » 10/01/2008 15:39

Pravoslavni raskoli u postjugoslovenskim zemljama

Teško privikavanje na crkveni pluralizam

Mirko Đorđević
Crkve na pravoslavnom istoku uglavnom su se formirale kao državne i nacionalne sa autokefalnošću u sistemu ustrojstva koja kao organizacioni princip ima dve dimenzije - autokefalnost je bila nužna i korisna u očuvanju nacionalnog i kulturnog identiteta nacija na Balkanu pod stranom dominacijom - misli se na vekove pod Otomanskom imperijom - ali je bila istovremeno i okvir za bujanje etnofiletizma, odnosno, crkvenog nacionalizma - u XIX veku je to bio bugarski etnofiletizam a u XX veku srpski. I to tako traje do danas, s posledicama tipičnim za nepreležanu bolest.
Kako razumeti autokefalnost? Odnosno, kako da ona ne bude kamen spoticanja u modernim vremenima - što inače postaje na vrlo dramatičan način? Zanimljiv odgovor potražili su pravoslavni patrijarsi na saboru u Nikeji održanom povodom dve hiljadite godine hrišćanstva. Poruku hrišćanima sveta potpisao je i patrijarh srpski Pavle i mora se priznati da je to odgovor barem na pitanje autokefalnosti koje, međutim, ostaje i dalje otvoreno jer se politički komplikuje. "Podsećamo da ni u kom slučaju nije moguće - stoji u toj poruci - da, kao istorijsko nasleđe, naš sistem autokefalnih pravoslavnih crkava posluži kao uzrok ili osnova za razvijanje nezavisnosti koja bi bila upotrebljena na štetu našeg jedinstva. Ovo je posebno važno kada se autokefalija povezuje s nacionalnim identitetom i posebnošću naroda. Crkva ne može, po prirodi svojoj, da postane nosilac ili da podgreva političke i nacionalne interese na štetu drugih".
Odgovor u vezi s problemom autokefalnosti jeste dobar i u crkveno-dogmatskom smislu i precizan, ali je problem u tome - i to se iz izjave vidi - što se događa upravo političko i geopolitičko "umrežavanje" tog istog problema i to u pravoslavlju od Rusije i Ukrajine do Makedonije i Crne Gore. Naime, svi problemi, jednostavnije rečeno, nisu više toliko crkveni koliko su politički. Koliko su same pomesne crkve sposobne da izbegnu zamke političke manipulacije, to je posebno pitanje ali je uglavnom jasno da nisu uvek. Tako odnosi među pomesnim crkvama postaju - i ostaju - ne međucrkveni već međudržavni. Drugim rečima, u vezi sa ovim problemom mi se jednako vraćamo na početak pa i u davnu istoriju. Iako se ovo zna, jedna šira i dublja dimenzija, koja je zapravo istorijska i geopolitička pozadina problema, u crkveno-političkim sporovima uglavnom se zanemaruje. Ipak, ona nije promakla pažnji velikih pravoslavnih mislilaca u kakve sigurno spada Jovan Majendorf, koji široko i temeljno raspravlja o svim pomenutim problemima, posebno o onima koji se otvaraju na Balkanu i koji se i danas dramatično zapliću u nove političke i geopolitičke enigme. Tradicionalne pravoslavne vrednosti po J. Majendorfu danas su "stavljene pred najveća iskušenja". "Nove nacije na Balkanu - kaže ovaj poznati teolog - u celini pravoslavlju duguju sve u vezi sa očuvanjem njihove duhovne kulture tokom vekova pod turskim ropstvom, ali one su svoju političku nezavisnost stekle u atmosferi sekularnog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije već Francuske revolucije. Nisu hrišćanske eshatološke i hristološke ideje uzimane kao najviši cilj već je to bila nacija koja je shvatana kao najviši cilj". Ako bi se ovo upozorenje poznatog mislioca zanemarilo - a ono se uglavnom zanemaruje - mnogo toga što potresa savremeno pravoslavlje ne bi bilo razumljivo.
Vezana za naciju Crkva je na Balkanu često svodila veru na naciju, crkveni poglavar je imao - često i istovremeno kao u Crnoj Gori - i ulogu etnarha odnosno državnog poglavara. Relativno rano de iure odvojena od države, Crkva je de facto ostala vezana za nju. U tom smislu istorija se ponavlja na Balkanu. To se vidi i po tome što sukobi između kanonski priznatih i kanonski nepriznatih crkava na Balkanu nisu sukobi crkveno-dogmatskog karaktera, već političkog karaktera. Odnosno, borba za autokefaliju ili njeno očuvanje jeste borba za kanonsko-državne teritorije koje se u principu i ne moraju poklapati. Kada se prate konkretne optužbe koje crkve jedne drugima upućuju, jasno se raspoznaje "matrica" na koju ukazuje J. Majendorf u svom poznatom navedenom delu. Stvaranje novih država na južnoslovenskom prostoru posle razaranja Jugoslavije još jednom je otvorilo sva ova pitanja.
Svi raskoli u pravoslavlju - po sebi se razume - nisu iste prirode i nemaju isti smisao.
Makedonski "raskol" - kako se u SPC naziva kanonski još nepriznata, a postojeća Makedonska pravoslavna crkva (MPC) - jeste pojava relativno novijeg datuma. U novije vreme su odnosi među crkvama takvi da se i ne nazire neki pomak u smislu rešenja, ali su odnosi između država ne samo opterećeni zbog toga, već su svedeni na najniži nivo za poslednjih pola veka: vlasti Srbije i Crne Gore nisu dozvoljavale makedonskoj državi da obeležava dan kada je odlukom ASNOM-a stvorena makedonska država, situacija u manastiru Sveti Prohor Pčinjski je svake godine na Ilindan sve dramatičnija; državne vlasti Srbije su "prizemljile" avione makedonske vazdušne kompanije u znak protesta nakon hapšenja arhiepiskopa i "egzarha srpskog" Jovana Vraniševskog. Crkveno pitanje se pretvorilo u međudržavni problem bez izgleda za brzo rešenje. Problem je, naravno, mnogo širi i dublji iako istorija beleži tek 60 godina otkako je nastao. "Još uvek je živ raskol - stav je prihvaćen u Beogradu - takozvane Makedonske crkve u Povardarju i južnoj Srbiji".
... Nedavno, SPC je donela odluku da područje Republike Makedonije proglasi "egzarhatom SPC" s patrijarhom Pavlom kao egzarhom za to područje. To je dovelo do velike napetosti jer se u Makedoniji doživljava kao nepriznavanje države, nacije, jezika i Crkve, odnosno, kao udar na samobitnost makedonskog naroda koja je dobila i svoju državnu inkarnaciju godine 1944. Na majskom saboru SPC učinjen je novi korak - proklamovana je autonomna Ohridska arhiepiskopija sa vladikom - arhiepiskopom Jovanom koga su makedonske vlasti ubrzo uhapsile i osudile. Tu su se međudržavni odnosi, naravno, još više iskomplikovali. Jedna je dimenzija u mreži međucrkvenih odnosa: tu se moraju prihvatiti pregovori jer, s kanonske tačke gledišta, SPC je u pravu - ne može da se formira crkva odvajanjem od majke crkve, a bez "kanonskog otpusta", odnosno, dozvole matične crkve kao i izvan "kanonskog reda i poretka". Ali, to je formalna, kanonska strana problema. Stvarnost je mnogo složenija budući da ne postoji Crkva radi kanona već kanoni radi Crkve, a kanoni su u istoriji podložni reviziji pa i abrogaciji.
Moguće je da SPC ima svoju eparhiju u Makedoniji - kao što je ima u nezavisnim državama Hrvatskoj i Sloveniji - za Srbe vernike iz etničke zajednice, ali to može zahtevati i MPC na teritoriji Srbije - u Vojvodini se već gradi hram MPC i nastupaju komplikacije sa vlastima. Tu se otvara druga dimenzija, ona s plana međudržavnih odnosa - i u Srbiji se država meša u poslove Crkve kao što se Crkva meša u poslove države, no situacija nije drugačija ni u Makedoniji. Da bi postojala eparhija SPC u Makedoniji, ona mora biti registrovana kod makedonskih državnih organa, a toga za sada nema. Tako se problem "raskola" multiplikuje i jednako se prostire na crkvenom i građanskopravnom području određene države. Ta veza je tipično balkanska i nju u savremenoj Evropi malo teže shvataju, jer se u Evropi misija Crkve ne odvaja samo na relaciji država - Crkva, već i na relaciji Crkva - društvo. Ta razlika, formalna u Evropi i u savremenom svetu, na Balkanu je danas bitna i predstavlja smetnju u rešavanju problema. Da bi bili rešeni, ovi i ovakvi problemi, zahtevaju dug vremenski period.
Neke dimenzije ovog "crkvenog spora" pokazuju da je tu reč o jednom širem i dubljem istorijskom procesu.
S raspadom Jugoslavije u ciklusu Miloševićevih balkanskih ratova za teritorije, raspadala se na svoj način i kanonska struktura SPC koja je bila relativno stabilna u Titovoj Jugoslaviji. Štošta tu deluje paradoksalno, ali stvarnog paradoksa zapravo i nema - tokom raspada bilo je najmanje političkih problema sa Makedonijom i tako sada imamo ovaj "crkveni spor", koji pokazuje da drama raspada još uvek traje. Frustracije u Makedoniji relativno lako je objasniti - ima se utisak da se u Makedoniji boje da neko iz Beograda gleda na njihovu kasno nastalu državu kao na nešto što je u vremenu prolazno i što će ponovo biti "južna Srbija". Među Makedoncima se čuje i ovakvo razmišljanje: nama Albanci ne priznaju teritoriju, Bugari nam ne priznaju jezik i naciju, a Srbi ni Crkvu. Za tu vrstu osetljivosti treba imati sluha, ali i razumevanja. I tako sada od tog "crkvenog" spora zavisi mnogo šta - čak i ravnoteža u regionu. Za neka rešenja u širem krugu pravoslavlja ni SPC ni javnost u Srbiji nemaju sluha.
... Crnogorska pravoslavna crkva (CPC) nastoji da obnovi status samostalne crkve kakva je funkcionisala u kneževini, zatim kraljevini Crnoj Gori u kojoj je tradicionalno postojao čak i jedan vid teokratije. U nekoj tipologiji balkanskih crkvenih raskola - u kojima je politička dimenzija dominantna - ono što se zbiva s crkvama u Crnoj Gori ne bi se nikako moglo označiti kao crkveni raskol, jer nema ni dogmatskih ni izvorno eklezioloških razlika između SPC i CPC. Problem se prepoznaje kao politički par excellence, pri čemu ni jedna ni druga crkva to ne skrivaju, i tako se i prelama na javnoj, političkoj sceni. Dakle, problem nije u tome što postoje dve pravoslavne crkve - iako se na poratnom Balkanu malo ko miri sa činjenicom crkvenog pluralizma - već u tome što se crkve svrstavaju uz jedan od dva prepoznatljiva politička bloka - onaj koji je bio i ostao za državnu zajednicu sa Srbijom i onaj koji se zalagao za nezavisnu Crnu Goru. I opet se događaji na političkoj sceni odražavaju na sceni crkvenoj i obratno - pri čemu Crkve daju "ton" i određuju ideološku intonaciju. Stoga neki događaji, koji u drugim prilikama ne bi imali takve razmere, u trenutnoj situaciji dobijaju zaista neobične dimenzije koje su - to im je suština - crkveno-političke.
... Crkve u Crnoj Gori će ostati - i to i jedna i druga: i SPC sa svojom crnogorsko-primorskom mitropolijom i CPC koja treba da reguliše svoj kanonski status. Taj crkveni pluralizam je upravo ono na šta se u našim prilikama ljudi najteže navikavaju - politika ih podstiče da jedna drugu uklanjaju sa scene.
Delovi teksta objavljenog u časopisu "Limes" 2-3/2006.

http://www.danas.co.yu

pesak · Post by **pesak** » 12/01/2008 09:17

DANI, Broj 550, 551 - 28.12.2007. (citat):
Intervju: Mirko Đorđević, analitičar

Srbija se vraća u devedesete

Sociolog religije, profesor Univerziteta, esejista, prevodilac, saradnik beogradske Republike za Dane govori o vladikama i svecima Srpske pravoslavne crkve, Beogradu danas, Kosovu i mogućem rješenju, manipulacijama, Islamskoj zajednici, Slobodanu Miloševiću, Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću, Muameru Zukorliću, patrijarhu Pavlu i njegovom nasljedniku...

Nekadašnji "strani plaćenici" promijenili su ime, pa se u Srbiji danas moderno zovu - ekstremisti. Ime su promijenili i nekadašnji "patrioti", borci za nacionalnu stvar, dobrovoljni davaoci tuđe krvi, kako ih je jednom nazvao kolumnista nedjeljnika Vreme, pokojni Stojan Cerović. I oni su sada "ekstremisti".

Zajedno, kako se to ovdje popularno kaže, čine "dve strane iste medalje".

Da bi se objasnilo kako ta suluda inverzija praktično zvuči i izgleda, možda je najbolje citirati sada već bivšeg direktora poznatog beogradskog nedjeljnika, u Miloševićevo doba takođe "stranog plaćenika", koji je u jednoj TV emisiji pretprošle nedjelje rekao da su Čeda (Jovanović) i Velja (Ilić) "ista politika". Aludirajući na tekst Biljane Srbljanović, objavljen na blogu B92, u kome Srbljanovićeva samo odgovara na uvredljive riječi koje je na njen račun u pomenutoj emisiji izrekla Ljiljana Smajlović, bivši direktor dalje razvija tezu, pa je tako ispalo da poznata srpska dramska spisateljica "delje blogov kolac" za glavnu urednicu Politike.

Ovdje je definitivno sve moguće i nije moguće ništa!

U momentu kada se "ekstremistima" različitog predznaka proglašavaju Čeda i Velja, Pera Luković i Firer Davidović, fašisti i antifašisti, za očekivati je da tu etiketu s pravom ponese i sociolog religije, profesor Univerziteta, esejista, prevodilac, saradnik beogradske Republike - Mirko Đorđević.

Zahvaljujući javnim nastupima u kojima je kritikovao razne društvene pojave, ali i izjave i poteze nekih od vladika Srpske pravoslavne crkve, Đorđević je odavno na nišanu dežurnih "patriota". Tako je u maju prošle godine, nakon gostovanja u jednoj emisiji na Javnom servisu Srbije u kojoj je govorio o Nikolaju Velimiroviću, svecu Srpske pravoslavne crkve, kao ideologu fašizma, "neko" kamenovao njegovu kuću u Simanovcima, nadomak Beograda.

Zašto se sve ovo dešava? Da li je strah od konačnog rješenja statusa Kosova glavni razlog gomile uvredljivih, neodmjerenih javno izgovorenih riječi, pojačane netolerancije i potrebe da se svima koji misle drugačije nalijepi etiketa "ekstremiste" ili "izdajnika"?

Bilo kako bilo, opšti je utisak da se ovdje nešto gadno kuva. Takav utisak dijeli i Mirko Đorđević.

DANI: Osjećate li se ekstremistom?

ĐORĐEVIĆ: Ne, ne osećam se ekstremistom. Naprotiv. Čovek sam koji slobodno i po principima vlastite savesti govori o problemima koji su pred nama, a koji se tiču budućnosti ove zemlje. Osim toga, u Beogradu postoji jedno vrlo čudno i lukavo objašnjenje situacije koju živimo: da bi se izbegle neke neprijatne teme, plasira se priča o tzv. "ekstremistima i sa jedne i sa druge strane". To je čista podvala! Pod ekstremizmom se podrazumevaju one krajnosti koje propagiraju rušilačke ideje. Ovo što radim, dakle, nema veze s ekstremizmom.

DANI: Čemu onda, zapravo, služi ta priča o "ekstremistima sa jedne i druge strane"?

ĐORĐEVIĆ: To je politikantska floskula koja treba da ukine pravo na drugačije mišljenje. Drugim rečima, to je odbrana jednoumlja. Ako u Beogradu i Novom Sadu imate neonacističke grupe, lako ćemo se složiti u oceni da su te grupe ekstremističke. Međutim, ako u isto vreme imate i grupu koja se u ime antifašizma, slobode i ljudskih prava tome suprotstavi, onda vi, da bi zamaglili stvari, njih proglasite drugom stranom medalje, odnosno ekstremistima. To ne može! Sve je puno paradoksa! U Novom Sadu mladi Srbi slave rođendan Hajnriha Himlera, čoveka koji je propovedao uništenje konkretnih naroda, među kojima i srpskog! I nikome ništa! Danas u Politici čitam tekst o tome kako je u Francuskoj, zbog negiranja nacističkih zločina, Le Penu, iako se nije pojavio na suđenju, izrečena kazna od pet meseci zatvora.

DANI: Ali nije tužen samo Le Pen, već i novinar koji je napisao tekst, kao i urednik koji je dozvolio da se takva svinjarija objavi. Zar Vam nije čudno da to prenosi Politika, čija urednica brani "pravo na mišljenje" predsjednika Opštine Aranđelovac, koji poziva na paljenje TV B92, ali i svoje pravo da kao urednica takav tekst objavi?!

ĐORĐEVIĆ: Dobro ste primetili. To je dokaz haosa u Beogradu. Meni profesor Univerziteta u jednoj TV emisiji kaže: "Pa, čekajte, kolega! Zašto se ne bi izučavala Hitlerova misao?!" Kažem: "Pobogu, čoveče! Pa, Hitler je bio zanatlija bez škole! Mali, seoski moler! Nema tu nikakve misli! Samo zlo i bolest!" Ovde vam kažu: imam pravo da kažem svoje mišljenje! Koje je to mišljenje?! "Dimitrije Ljotić je bio veliki čovek!" Zamislite!

DANI: To kaže jedan bivši ministar u vladi Vojislava Koštunice!

ĐORĐEVIĆ: To kaže i sam Koštunica! Dimitrije Ljotić je formirao vojsku, Dobrovoljačke odrede, koja se do 15. maja 1945, osam dana duže, borila na strani Hitlera. I šta vi onda hoćete?! Ista stvar je sa Nikolajem Velimirovićem. On je 1935. na Kolarčevom univerzitetu održao predavanje u kome je veličao Hitlera, za vreme rata bio ljotićevac, fašistički ideolog, ubeđeni antisemita! Njega je crkva proglasila za sveca!… Vidite, mi u svojoj istoriji nemamo svetliju ličnost od Svetog Save, velikog Evropljanina, civilizacijskog heroja. Međutim, današnje svetosavlje na kome se toliko insistira je čista fašistička ideologija Nikolaja Velimirovića i Dimitrija Ljotića.

DANI: Čini mi se da je atmosfera ovdje dovedena do usijanja. Pogledajte samo rječnik ljudi koji se svakodnevno pojavljuju u medijima! U knjizi Put u bespuće Ivan Stambolić citira pismo Bogdana Bogdanovića koji, analizujući jezik 8. sjednice CK SKS, dolazi do zaključka da se sprema rat. Poređenje je grozno ali opominjuće!

ĐORĐEVIĆ: Dijagnoza koju je postavio Bogdan Bogdanović je, nažalost, i danas aktuelna i mogla bi se lako primeniti. Iz analize diskursa javnog govora možemo videti situaciju identičnu sa onom od pre deset ili dvadeset godina. To je ono što brine i što osećate na svakom koraku. Na sceni je ponovo jezik mržnje, isključivosti, jednoumlja. Današnje jednoumlje nije komunističko, već je to jednoumlje konzervativne, retrogradne misli, usmereno ne nacionalno, već nacionalistički. U tom smislu je i stvorena teorija da su svi ekstremisti…

DANI: Da onda to ne bi bio niko!

ĐORĐEVIĆ: Tačno!

DANI: A šta je, po Vašem mišljenju, ključni problem? Odakle ta radikalizacija? Kosovo?

ĐORĐEVIĆ: U Srbiji smo 2000. imali promene koje su dovele do smene Slobodana Miloševića. Pomislili smo da su te promene dublje i stvarne, što očigledno nisu bile. Prošlo je šest, sedam godina i vidimo da se Srbija polako vraća u ono stanje s početka devedesetih. I to po mnogim znacima.

DANI: Kojim?

ĐORĐEVIĆ: Prvi znak je jezik o kome smo govorili. Drugi, možda najrečitiji od svih - Kosovo! Ovde treba naglasiti opasnost zloupotrebe tog problema u unutrašnje svrhe. Dovoljno je pročitati novine i videti da je na sceni ponovo podela na "izdajnike" i "patriote". Ljudi koji pokušavaju da realno sagledaju problem obično se etiketiraju kao "izdajnici", a oni koji su Kosovo doveli dovde, e, oni su "patrioti".

DANI: Kako je došlo do te inverzije?

ĐORĐEVIĆ: Radi se o čistoj manipulaciji u cilju opstanka na vlasti. Zato danas često možete čuti da nas čeka utvrđivanje konačnog statusa Kosova, ali se prećutkuje činjenica da je taj status - i de iure i de facto - konačno rešen 8. juna 2000, i to između snaga NATO-a, pod komandom generala Džeksona i Slobodana Miloševića, koji je pristao na taj status. Bio je to školski primer kapitulacije.

DANI: Govorite o Kumanovskom sporazumu?

ĐORĐEVIĆ: Govorim. Tim sporazumom je srpska država izgubila pravo prisustva na Kosovu i Kosovom od tog momenta upravljaju UN. Danas, premijer Koštunica, njegovi ministri i Srpska pravoslavna crkva vuku katastrofalne poteze pozivima kosovskim Srbima da bojkotuju tamošnje izbore, da ne učestvuju u institucijama i sl. Mislim da je jedino ispravno rešenje upravo suprotno: Srbi treba da ostanu na Kosovu i da učestvuju u radu institucija. Onoliko koliko nas na Kosovu bude, toliko će Kosovo biti naše.

DANI: Kako Srbi da učestvuju u radu institucija ako su im uskraćena elementarna ljudska prava? Šta je to kosovska vlada učinila da Srbima obezbijedi sigurnost?

ĐORĐEVIĆ: Razumemo se. To je tačno. Srbi su u martu 2004. bili objekat šovinističkih napada. Oni su i danas na Kosovu izloženi šikaniranju, ne mogu ni na groblje da odu, da krste dete, ugrožena su im elementarna prava, ali, ako ne budu učestvovali u političkom životu, onda će sebi propisati presudu. Znate, nemaju samo Srbi mit Velike Srbije. Postoji Velika Albanija, Velika Rumunija, Bugarska… Svi mali žele da budu veliki. I u celom tom tragičnom ciklusu koji je odneo bezbroj života svaki od naroda bivše Jugoslavije je dobio nešto. Svi sem Srbi. Srbi su ispali jedini gubitnici.

DANI: Zašto su Srbi ispali jedini gubitnici?

ĐORĐEVIĆ: Zato što smo naseli jednoj suludoj ideologiji da je srpska država svuda gde su Srbi. Sve se to dešava u trenutku realizacije ideje Evrope, koja ne počiva na klasičnom principu suvereniteta. Pa, Francuska se odrekla dela suvereniteta i, posle devet vekova, predsednik Francuske lično zatvara kovnicu franka i nosi ga u muzej. Ovde na Balkanu, nažalost, uprkos strašnom iskustvu, još uvek i kod Srba, i kod Hrvata, i kod Albanaca opstaju teorije o velikim državama. Velika Hrvatska nije uspela, nije uspela Velika Srbija i bilo bi zaista katastrofalno da se dopusti stvaranje Velike Albanije. Albanci su euforični…

DANI: Mislite da postoji takva mogućnost?

ĐORĐEVIĆ: Potencijalno postoji, ali je za Balkan Evropa jedino rešenje. Ono podrazumeva istorijsko izmirenje Albanaca i Srba, izgradnju Kosova kao multietničkog, multikonfesionalnog, građanskog društva. Samo EU može neutralisati nacionalizme i teritorijalne pretenzije zemalja Balkanskog poluostrva.

DANI: Da li je takvo Kosovo moguće? Zvuči kao utopija.

ĐORĐEVIĆ: Znam da to danas tako deluje, ali znam isto tako da svako drugo rešenje vodi u podele po etničkom principu, pa tako dobijamo novi paradoks: severni deo, gde su Srbi većina, pripao bi Srbiji, dok drugi, sa srpskim enklavama, našim dragocenim spomenicima kulture, koji su deo evropske kulture, Prizren, sve to ostaje Albancima. I šta onda?! Koštunica nudi nekakva besmislena rešenja - Olandska Ostrva, Hong Kong… Smejurija! U Hong Kongu svakoga se dana u podne postrojava kineska vojska, diže kineska zastava i peva kineska himna. Možete li zamisliti srpsku vojsku koja u Prištini peva Bože pravde"?! Došlo bi do pokolja.

DANI: Kada govorite o Velikoj Albaniji, ne čini li Vam se da tu postoji jedna specifičnost: centar te države i tog nacionalizma nije Albanija, nego Kosovo?

ĐORĐEVIĆ: Tako je! Slažem se sa vama. Na Kosovu je taj naboj najjači. Kosovo je tipičan primer nedovršenog društva. Ono nije rešilo pitanje samih Albanaca, da ne govorimo o drugim stvarima.

DANI: Vidjeli ste da je posljednjih mjeseci pregovora o statusu Kosova odjednom aktuelizovano pitanje Republike Srpske. Zašto?

ĐORĐEVIĆ: To su dve stvari. Jedan od garanata tzv. dejtonske Bosne i Hercegovine je Srbija. Šta to znači? Da je Srbija preuzela odgovornost očuvanja te države. Kome bi izdvajanje RS-a iz Bosne donelo dobra? Nikome! Otvorila bi se mnoga pitanja, a mi bismo se vratili onamo odakle smo krenuli.

DANI: Kada kažemo da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, mislite li da u samom tom sporazumu postoji jedan cinizam, jedna nepravda, jedna konstrukciona greška: garant je Milošević, koji je istu tu Bosnu zapalio?

ĐORĐEVIĆ: Mislim tačno tako! Dejtonski sporazum nije idealno rešenje, ali je imao svoju funkciju. Zaustavio je rat. Čim je taj rat završen, pokazala se konstrukciona greška o kojoj govorimo. Pristalo se na etnički princip i to je bio ustupak Slobodanu Miloševiću. Taj ustupak je međunarodna zajednica kasnije ispravila time što je Miloševića vojno porazila.

DANI: Rekli ste da je Srbija nakon ovih petnaest godina najveći gubitnik. Ako uskoro ode i Kosovo, šta se ovdje može dogoditi? Da li ta frustracija gubitnika može da proizvede novi haos na Balkanu?

ĐORĐEVIĆ: Kosovo je nepunih devedeset godina bilo u sastavu Srbije - od 1912. do Kumanovskog sporazuma. Uprkos tome, ono je u kolektivnoj i individualnoj svesti Srba. Tamo je zaista kolevka srpske i države i crkve. Ali mi nećemo da priznamo da je Kosovo, osim srpsko, bilo i albansko! Oni vekovima tamo žive. Posle Kosovske bitke, Otomanska imperija je bila ukinula Srbiju, ali su Turci, kao mudra država, obnovili Pećku patrijaršiju i postavili za srpskog patrijarha Makarija Sokolovića, koji je sedamnaest godina bio na čelu naše crkve. On je u istoriji ostao upamćen kao veliki patrijarh, koji je čak proširio nadležnosti te crkve. Imperija mu je dala tu slobodu, ali uz uslov da prizna državu u kojoj živi. Dakle, mi bismo se ovdje morali suočiti sa činjenicama. Istorijski procesi ne vode mnogo računa o emocijama, nego se odvijaju po svojoj imanentnoj logici. Sigurno je da će gubitak Kosova biti razlog za ogromnu frustraciju kod Srba…

DANI: I do čega to može dovesti?

ĐORĐEVIĆ: Pa, vi imate nedavnu izjavu vladike raško-prizrenskog Artemija, koji doslovno kaže da je to što rade Boris Tadić i ministar vojni Šutanovac čista izdaja. U tom smislu vladika poziva Srbiju da podigne vojsku. Iako verujem da takva mogućnost ne postoji zato što smo već jednom imali iskustva sa ratovanjem protiv čitavog sveta, siguran sam da će doći do eksplozije gneva koja će dati vetar u leđa raznim ekstremistima.

DANI: Da li će ta eksplozija gnjeva biti usmjerena ka spolja ili ka unutra?

ĐORĐEVIĆ: I jedno i drugo. Međutim, eksplozija usmerena ka spolja neće imati nikakvog efekta, za razliku od ove unutrašnje, pomoću koje ćete svima koji na stvari gledaju drugačije od zvanične politike moći da kažete da su izdajnici. To će biti vrlo opasna igra i plašim se da bi ovde mogao otpočeti još jedan ciklus kobnih srpskih deoba.

DANI: Izjava vladike Artemija je simptomatična?

ĐORĐEVIĆ: Jeste. Ona je kontinuitet. Crkva pravi grešku jer odavno pliva vodama mitologije. Iako u srpskom Ustavu piše da su crkva i država odvojene, vi u državnom pregovaračkom timu za Kosovo imate vladike. Pozivajući se na Ustav, mene stranci često pitaju da li crkva vodi državu u Srbiji. To tako izgleda.

DANI: Zašto to tako izgleda? Kako je crkva dobila taj status?

ĐORĐEVIĆ: Mesto crkve u društvu je značajno i nezamenjivo, ali svakako nije ono koje joj je dala Koštuničina vlada. Ovde se već dugo govori o klerikalizaciji Srbije. Crkva se uvodi u sve pore života.

DANI: Onda jedna NVO danima bezuspješno od srpske vlade traži da ukine PDV na opremu za bebe i tek kada istu stvar od Koštunice zatraži patrijarh, to bude prihvaćeno!

ĐORĐEVIĆ: Deo vlade uvek razmišlja kako crkva kaže. To je klerikalizacija. Koštunica je tipični nacionalista, ali i pragmatičan kada to treba da bude.

DANI: Hoćete da kažete da mu crkva služi kao alibi za neke odluke?

ĐORĐEVIĆ: Rekao bih da Koštunica često manipuliše crkvom. Čak je ovo sa Kosovom školski primer vrlo lukave manipulacije. Dakle: vodiću svoju politiku, ali, kada dođe do konačne odluke, pozvaću se na stav i podršku crkve! Citirao sam vam Artemijev poziv na rat, ali morate znati da u SPC-u ne postoji samo Artemije, Amfilohije i sl. U njoj postoji i vladika Teodosije, koji, recimo, kaže: "Naša je greška što smo Srbima savetovali da ne učestvuju u institucijama." Ili jeromonah Sava, koji je za vreme bombardovanja štitio i skrivao neke Albance, javno je govorio da je to što Milošević radi na Kosovu zlo, apelovao na Artemija da pokuša da urazumi Miloševića…

DANI: Kako je došlo do toga da "jastrebovi" personifikuju SPC? Izjave ovih drugih rijetko dobijaju prostor u javnosti. Za njih gotovo da i ne znamo.

ĐORĐEVIĆ: Zato što odavno u Saboru imamo "jastrebove" i "golubove" i zato što su ovi prvi uvek bili dominantni. Setite se da su se na Kosovu 1987. srela dva nacionalizma: Miloševićev politički nacionalizam i crkveni filetizam.

DANI: Šta je filetizam?

ĐORĐEVIĆ: Crkveni nacionalizam. Stanje u kome crkva na prvo mesto stavlja svoje pleme pa veru, a ne obrnuto. To se u pravoslavlju zove jeres filetizma. Kao što sam rekao, na Kosovu su se 1987. srela dva nacionalizma i, zahvaljujući toj kobnoj blizini koja traje i danas, crkva je od političara prihvatila ulogu koja nije njena prirodna. Prirodna uloga crkve je da širi ljubav prema drugom, drugačijem i različitom, a ne ova kojom se decenijama manipuliše.

DANI: Zašto je crkva dozvolila da se njom manipuliše? Da li je i ona tu imala neki svoj interes?

ĐORĐEVIĆ: Jeste. Crkva je pokušala da osigura svoje mesto u društvu i osigurala ga je prihvatajući razne privilegije. Ona je danas centralna institucija u Srbiji, zastupljena u gotovo svim sferama vlasti. Zvučaće vam pomalo čudno, ali crkva je danas u javnom životu u potpunosti preuzela ulogu nekadašnjeg Saveza komunista. Ona je svuda!

DANI: Kada razgovaramo o ulozi SPC-a u društvu, ne mogu a da ne pomenem tzv. slučaj Pahomije. Kako je moguće da se Sinod, uprkos insistiranju javnosti, nije oglasio o tom pitanju?

ĐORĐEVIĆ: To je vrlo čudan slučaj i tu se crkva nije snašla. U momentu kada je skandal obelodanjen, umesto da je sazvala svoj crkveni sud, crkva se uplašila i prepustila stvar državi. A videli smo kako je Koštuničina država taj proces vodila. Crkva je kroz svoje pravosuđe Pahomija i Ilariona trebala žestoko da osudi i izopšti, a ne da o tome ćuti i stvari skriva pod tepih.

DANI: Čini mi se da, pored pedofilije, postoji još jedna stvar o kojoj se u crkvi ćuti. To je saradnja sveštenika s tajnim službama. Zašto je to tako?

ĐORĐEVIĆ: To je ovde i dalje tabu tema. U Bosni je izašla knjiga iz koje se vidi koliko je sveštenih lica sarađivalo sa Titovom UDBA-om. Prednjačili su hodže, pa onda i naši popovi. U toj knjizi postoji i dosje vladike Kačavende, njegov nadimak, šta je sve radio. On spada u tu "tvrdu" struju i vrlo je moćan i bogat. Šef srpske BIA-e Rade Bulatović je u maju 2006. rekao da policija traga za tri tajna dosjea crkvenih velikodostojnika koji su nestali nakon 2000. godine i da BIA pretpostavlja ko je, zašto i kako te dosjee uzeo. Vrlo neobična izjava.

DANI: Da li Vas je iznenadilo to ćutanje crkve o pedofiliji?

ĐORĐEVIĆ: Iskreno da kažem - nije. Dominiraju snage koje na takav korak nisu spremne. Šta fali rimokatolicima?! Papa je stotine sveštenika zbog sličnih stvari rasčinio. Morate znati da je naša crkva veoma konzervativna, sporo se menja. Poslednji Vaseljenski sabor je bio pre hiljadu godina, dok su katolici imali Drugi vatikanski koncil.

DANI: Ako je pravoslavna crkva izrazito konzervativna, kako objašnjavate činjenicu da SPC u svim anketama o popularnosti institucija uvijek zauzima veoma visoko mjesto?

ĐORĐEVIĆ: Time da je srpsko društvo izrazito konzervativno. Pravoslavlje je obredno, tradicionalističko. Ovde svi slave slavu. Čak i ateisti! Nove ideje se teško probijaju. Nas su mimoilazili procesi. Nismo imali ni humanizam ni renesansu. Bilo je nešto malo prosvetiteljstva oko Dositeja i ništa dalje od toga. Mi nismo imali "posavremenjivanje", kao što su ga imali katolici.

DANI: Kada smo kod nazadnjaštva, sjetih se čuvenog pisma Bjelinskog Gogolju u kome se govori o crkvi koja se "izmetnula u hijerarhiju" i Volteru koji je "ismijavanjem ugasio u Evropi lomaču fanatizma u većoj mjeri nego svi popovi, episkopi, mitropoliti i patrijarsi zajedno".

ĐORĐEVIĆ: To je pismo iz 1847. Znam ga napamet. Bjelinski, koga su se svi bojali i koga su zvali "besni Visarion", iz Salzburga je opominjao Gogolja: "Pazite, Nikolaju Vasiljeviču! Kada počnete da služite mraku, Bog će vas kazniti! Oduzeće vam talenat!". To se popularno zove - kletva Visariona Bjelinskog. Toga se mnogi ne sećaju, a trebalo bi. Ovde se odavno "služi mraku". Crkva i vera su stvari pomoću kojih je lako manipulisati. Vidite, i muslimani su predmet manipulacija. Naša Islamska zajednica, koja nije nikada bila tako jaka, dozvoljava sebi da bude izmanipulisana, da je političari, ili ko zna ko već, podele.

DANI: Oni samo preslikavaju model!

ĐORĐEVIĆ: To je prava reč! Preslikavaju model! Učestvovao sam u javnim debatama o toj temi, pa mi Zukorlić kaze: "Profesore, ja sam u pravu"! I ovaj drugi muftija misli isto. Zašto ste to dozvolili? Šta ste dobili? Ništa! Podelu, svađu, mržnju!

DANI: Pomenuli ste tzv. "jastrebove" u SPC-u Artemija i Amfilohija? Šta je sa tzv. "trećim A" - Atanasijem?

ĐORĐEVIĆ: Vladika zahumsko-hercegovački Atanasije se umirovio. Atanasije, to "tvrdo krilo SPC-a", je postao neka vrsta putujućeg ideologa. Pamtimo mnoge njegove strašne izjave, od kojih je jedna da su muslimani narod koji koristi loj i da zbog toga smrde. Zamislite! Takva izjava nikada nije zabeležena. Na njegovo mesto je došao vladika Grigorije, koji važi za "umerenog".

DANI: Kažete da je u SPC-u struja "jastrebova" bila uvijek jača. Da li je tako i danas?

ĐORĐEVIĆ: Jeste, mada moram da kažem da i "golubovi" jačaju. Dominacija "jastrebova" se najbolje pokazala tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Iako ne postoji niti jedan sinodalni akt kojim crkva poziva na rat, mi ne možemo sporiti činjenicu da je ona bila uz Karadžića i Mladića. Amfilohije nad odrom majke Radovana Karadžića kaže da je ona rodila novog Jugovića! Nadmoć tog radikalnog, konzervativnog dela se naročito vidi sada kada je stari patrijarh bolestan i dok je u toku borba za nasleđe.

DANI: Osim "tri A", ko još pripada "jastrebovima"?

ĐORĐEVIĆ: Uglavnom učenici Justina Popovića. Osim ove trojice, tu je i Irinej, Kačavenda i sl. Danas se često govori o postojanju nekoliko lobija unutar SPC-a: bosanski, na čelu sa Kačavendom, kosovski, na čelu sa Artemijem, i crnogorski, na čelu sa Amfilohijem. Ne želim da nagađam koja će struja odneti prevagu, ali bih svakako na čelu crkve voleo da vidim neku mlađu ličnost koja bi se suočila sa činjenicama i objavila pokajanje. Tokom petnaest godina, crkva ovde nije bila samo svedok, već i duhovni saučesnik u mnogo čemu.

DANI: Treba li crkvi lustracija?

ĐORĐEVIĆ: Naravno. SPC mora mnogo da se pokaje. Ovde sam svojevremeno izazvao veliku buru kada sam rekao da, nakon Srebrenice, patrijarh srpski Pavle sa sveštenstvom, uz zvonjavu zvona, krene pešice put Zvornika prema Srebrenici i javno se izvini narodu koga tamo poklasmo. De Gol je 1945, zbog saradnje sa nacistima, smenio francuskog kardinala. Kralj Milan je uhapsio srpskog mitropolita Mihajla…

DANI: Ko bi danas u SPC-u mogao da sprovede reformu?

ĐORĐEVIĆ: Ne znam ko bi to mogao da uradi. Želeo bih da to bude neko mlađi, ali, u zatvorenim strukturama kakva je crkva, stvari su često nepredvidive. Nije Hruščov, nego Berija napisao Deset tačaka destaljinizacije! Rekao je: ja sam bio Staljinov izvršilac i najbolje znam da na ovaj način više nećemo moći. Nije isključeno da, ako mesto patrijarha preuzme "tvrda" struja, Amfilohije počne proces otvaranja. On najbolje zna šta nije išlo i zbog čega. On zna kako funkcioniše sistem. Kod izbora patrijarha ne odlučuje, kako se obično misli, samo žreb, već razne strukture formalne i neformalne moći države.

DANI: Rekli ste da je patrijarh Pavle balans između te dvije struje. Koliko mi se čini, on je često pošteđen Vaše kritike. Zašto?

ĐORĐEVIĆ: Kako god gledali na njegovu ličnost, patrijarh je bio neka vrsta ravnoteže između te dve struje. I njega su vodili u rovove Karadžićeve i Mladićeve vojske, ali je on ipak bio institucija za sebe koja je znala da opomene, prekori. Patrijarh je kazao da neće ne veliku, nego ni najmanju Srbiju po cenu bilo kog ubijenog deteta. Ima i ličnu harizmu, nije čovek afera, nije politički ostrašćen. U momentu kada je crkva bila saučesnik, kada je pružala duhovnu logistiku ratu koji je bio lišen smisla, patrijarh je pokušao da neke ljude urazumi. Danas, kada je bolestan, podvlačim da verujem da će mnoge njegove molitve biti uslišene, ali i da mnoge njegove molbe nisu uvažene. Više puta je bio u manjini.

DANI: Kada?

ĐORĐEVIĆ: Uoči Dejtona, Milošević je od patrijarha tražio da zelenim mastilom, kako se po vizantijskom pravilu potpisuju patrijarsi, potpiše pravo da Milošević, a ne Karadžić zastupa Srbe u Bosni. Nakon toga, u Saboru je došlo do pobune. Osam vladika je tražilo njegovu smenu. Izdali su saopštenje u kome su kazali da se patrijarhov potpis na taj dokument smatra ništavnim i povukli ga. Bilo je to javno poniženje.

DANI: Zašto kažete: vodili su ga po rovovima Karadžićeve i Mladićeve vojske? Ko ga je vodio? Postoje mnoga patrijarhova saopštenja, pisana jezikom koji ne priliči jednom svjetovnom licu, za koja se kasnije pronosila priča da su ih pisali Matija Bećković ili Amfilohije. Ako je to tačno, zašto je patrijarh Pavle tako nešto dozvoljavao?

ĐORĐEVIĆ: Manipulisalo se i njim. U SPC-u je patrijarh po definiciji primus inter pares, prvi među jednakima. U Sinodu i u Saboru vlada princip nadglasavanja. Patrijarh je 24. marta potpisao sa ministrom kulture u kosovskoj vladi Memorandum o razumevanju u kome je pisalo da će kosovska vlada učiniti sve da se na Kosovu sačuvaju srpske duhovne svetinje. Nakon tri dana, Sinod je izdao saopštenje i Memorandum, što se tiče srpske strane, proglasio nevažećim. Patrijarh, i to je jedno od mogućih objašnjenja, ne spada u jake ličnosti. On nije bugarski patrijarh koji je za vreme Drugog svetskog rata Nemcima poručio da će, ako Bugari počnu da šalju Jevreje u logor, biti prvi koji će tamo otići. Nije! Možda je mogao mnogo više da učini, ali u momentu kada se bori s dušom, nemojte od mene tražiti da prema njemu budem suviše strog.

pesak · Post by **pesak** » 23/02/2008 01:40

Srpsko-crnogorski verski rat

Kada je mitropolit crnogorsko-primorski i skenderijski – to u kanonskom smislu podrazumeva grad Skadar – Amfilohije krajem decembra 2006. izjavio da će se »oko Crkve još ratovati« mnogi tu izjavu nisu razumeli – pravog rata bogu hvala nema, ali verbalni verski rat je sve žešći. Kod nalaganja badnjaka dolazi do opasno »bliskih susreta« između pristalica SPC i kanonski nepriznate CPC sa kojima i jači policijski efektivi jedva izlaze na kraj. Zna se da su sve crkve i verske zajednice dobro »umrežene« u mape i agende političkih prvaka: svako ima svoju crkvu i versku zajednicu, imamo i dve Islamske zajednice. I sve to stvarno funkcioniše, barem u političkom smislu besprekorno. SPC ponavlja da je izvan politike, da nije ni za ni protiv neke političke partije, ali vernike poziva da ipak glasaju za »božju partiju«, a to je ona koja nije protiv boga jer mladi lider je – to izjavljuje mitropolit Amfilohije, a misli na lidera LDP – »antihrist«. Lider Nove Srbije agilni V. Ilić tvrdi da je njegova partija »božja«, a ne kasni za njim ni V. Koštunica. Sredstva se ne biraju. Crnogorski mitropolit se latio i ritualno-magijskih čini, upućuje anateme i baca prokletstva na državu Crnu Goru – to nije deo autentične hrišćanske tradicije, već relikt paganske, u biti antihrišćanske crne magije. No tako je kako je, tu smo i nećemo skoro odatle izaći. Onaj ko zna da je V. Ilić neozbiljan, a posebno oni koji znaju i veruju da je Crkva ozbiljna ustanova, morali bi znati još nešto – Crkva je ozbiljna institucija da bismo je tek tako prepustili političarima i »žandarm-vladikama«. Ova sintagma »žandarm-vladike« korišćena je u Vojvodini kada je pesnik J. J. Zmaj u novinama na to ukazivao krajem sedamdesetih godina XIX veka. J. Skerlić je to sjajno prikazao.
Bilo kako bilo, crnogorsko-srpski verski rat koji se zaista rasplamsao otkrio je mnogo novih momenata o kojima se uglavnom ćutalo.
Ministar vera u kabinetu V. Koštunice R. Naumov je – čitavih nedelju dana pre isteka zakonskog roka – doneo rešenje da građani Srbije etnički Crnogorci ne mogu imati
svoju eparhiju u Srbiji, odnosno u Vojvodini. Srbi pak i u Crnoj Gori i u Hrvatskoj i diljem sveta imaju svoju SPC i to nikom ne smeta. Neki su povikali da je to paradoks, a u stvari nije – ministrova odluka je zakonita ali je istovremeno protivustavna. U to će se uveriti svako ko zaviri u Zakon o crkvama i verskim zajednicama koji je usvojen, ili u Ustav Srbije koji nudi jasna i moderna rešenja za ovo. Ustumarali su se državni savetnici da objasne neobjašnjivo, da dokažu ono što se nikako i ne može dokazati. Tu smo gde smo – napravili su ključ koji ne otključava bravu i sada nema druge, ili se mora menjati ključ ili brava. A nezaobilazni crnogorski mitropolit Amfilohije je pokušao da ponudi rešenje prema kojem bi se Crkva u Crnoj Gori jednostavno zvala Pravoslavna. I to ne ide – svuda na pravoslavnom Istoku crkve imaju obavezni i službeni nacionalni predznak. Ima ga i naša SPC. Da to nije samo neko crkveno ili međucrkveno pitanje i to je brzo postalo jasno. To je striktno političko pitanje i ne tiče se samo Srbije i Crne Gore. Povređena su i pogažena verska prava građana Crnogoraca u Srbiji i usledile su žalbe i Ustavnom sudu i međunarodnim sudskim instancama. Oglasio se zaštitnik građana Republike Srbije – Danas 12–13. 01. 2008. – Saša Janković. Mora se otvoriti javna rasprava o Zakonu o crkvama i verskim zajednicama koji se već, kako-tako, primenjuje. Nije primenjivan kada je stvorena još jedna Islamska zajednica Srbije. Uznemirila se i domaća i međunarodna stručna javnost – svojevremeno je rasprava vođena, ali uzalud. Sada

se mora – i nadajmo se tome – odgovoriti na mnoga pitanja. Najvažnije je da li nešto može da bude istovremeno zakonito i protivustavno. Izgleda da u zemlji gde o svemu odlučuje Vrhovni legalista V. Koštunica i to može da bude. Zakonito je ono što odgovara trenutnoj situaciji, odnosno političkoj koaliciji na vlasti, a što se Ustava tiče uvek ima vremena da se doda poneka »lirska« preambula. Politička rešenja se praktikuju ali se problem mora rešiti po zakonu i Ustavu pod uslovom – tu je i nevolja – da zakoni proističu iz Ustava.
Problem je zaista komplikovan i već je ponuđena pomoć – odakle bi drugde ako ne otuda – iz Rusije koja o tome brine.
Sestrinski zabrinuto oglasila se Ruska pravoslavna crkva i njen prvi velmoža patrijarh Aleksije II – Blic, 11. 01. 2008. – kome je napokon jasno da od kanonskog administriranja SPC u Makedoniji nema ništa – on nudi posredovanje u sporu SPC–MPC pod uslovom da se strane u sporu dogovore u duhu kanonskog reda i poretka i da to reše i nije nejasno da je Aleksije opredeljen za rešenje jer ovo do sada je primer propale crkvene politike. Što se pak Crne Gore tiče, po Aleksiju, tamo su na delu »raskolnici«, a podršku pruža mitropolitu Amfilohiju. Ono što muči patrijarha ruskog – a RPC je stub Putinovog režima – nisu toliko Crna Gora i Makedonija koliko problemi kod kuće i oko kuće. Sastala se bila u Raveni 15. oktobra 2007. mešovita komisija za teološki dijalog između katoličke i pravoslavne crkve i pomislilo se – svi su i u Evropi poverovali da će to biti prvi pomak posle velikog raskola iz 1054. – da je to veliki događaj. No nije tako bilo – predstavnici RPC su napustili skup i sve je propalo. Razlog je bio u nečem što se i nas na Balkanu tiče. Na skupu se pojavila i Estonska apostolna pravoslavna crkva koja postoji od 1996. i pod jurisdikcijom je pravoslavne vaseljenske patrijaršije u Istanbulu, a to stanje RPC ne priznaje. Republika Estonija je – kažu u RPC – njena »kanonska teritorija« a u Rusiji nisu malobrojne ni snage koje smatraju da je nezavisna država Estonija, članica OUN, nešto prolazno. Tako se crkveni spor – kao i na Balkanu – pretvorio u rat za državno-kanonske teritorije. Načelno je u pravoslavlju jasno da se državne i kanonske teritorije ne poklapaju ali – niko nije spreman to da prizna. Tu je sva nevolja i kod nas i na čitavom pravoslavnom Istoku. Ton svemu daju naravno političari, odnosno strukture vlasti kojima je Crkva važan oslonac.
U tom smislu neka vrsta verskih ratova – nadajmo se bez oružja – nije nikad isključena.

M. Đ.

pesak · Post by **pesak** » 23/02/2008 01:41

Rusko-srpsko proleće srednjeg veka

Ruski »naši« na ulicama

Kada je Građanski klub iz Moskve godine 2002. obavestio rusku i svetsku javnost o tome šta se događa u muzejskim dvoranama – a muzej nosi ime Andreja Saharova – mnogima je sve ličilo na incident, ali ozbiljna ruska štampa to nije shvatila tako i javnost je zaista – veoma različito – burno reagovala. Sam događaj nije posebno velika novina: grupa poznatih likovnih umetnika je sasvim nekonvencionalno tretirala neke biblijske teme, posebno Tajnu večeru i Hrista okruženog apostolima. Druga brojnija grupa građana koji za sebe kažu da su »vernici« – nosili su u rukama ikone i pevali su tropare i akatiste – počela je sa lomljenjem slika, napadala je umetnike i sve je ukazivalo na to da će doći do nasilja na javnom mestu. Prva grupa građana i umetnici su alarmantno upozorili da je to atak na slobodu umetničkog izražavanja, da je to zlo »proleće ruskog srednjeg veka« i povratak inkvizicije. Vernici se nisu predavali, a organi reda se nisu bavili time da li je to o inkviziciji prejaka reč – sprečili su nasilje i priveli su napadače. Bilo je kako je bilo i pogrom je izbegnut. Naravno, reagovao je i državni tužilac koji se pozvao na član 282 KZ RF – povređen je ugled države i Crkve i to se našlo pred sudom – tu je došlo do neočekivanog obrta jer su optuženi umetnici a ne oni koji su napali umetnike. Eksperti koje je sud pozvao bili su zbunjeni – jedni su dokazivali da je reč o grubom nasrtaju na ljude koji veruju u boga, drugi pak da se tu radi o nasilju nad slobodom umetnika da ponude svoj strogo lični doživljaj Hrista i njegove poruke svetu i čoveku. Stvari su se komplikovale i suđenje je uzburkalo javnost. Shvatilo se ipak da nije posredi običan incident – dokazivalo se čak da je krivica umetnika i u tome što su kritički sudili o slovenofilskoj ideologiji F. M. Dostojevskog. Umetnici su se branili kako su umeli, a KZ ne predviđa u nekom članu delo pod imenom »svetogrđe«.
Borba na javnoj sceni je bila neravna – na jednoj strani su bili umetnici, a na drugoj država i RPC uz grupu bučnih i agresivnih vernika i »vernika«.
Nisu prošli ni ozbiljni argumenti koje su umetnici nudili, a nudili su primer iz istorije slikarstva i evropske renesansne kulture: mi nismo nikog hteli da uvredimo i ovo je – tako su se pravdali slikari – ono isto što se dogodilo u subotu 18. juna 1573. godine kada su crkveni oci Đenove pozvali na saslušanje velikog Paola Veronezea zbog njegove slike Tajna večera koju su oni videli kao nedopustiv skandal. Veliki umetnik – koji je uz Ticijana i Tintoreta čudo evropskog slikarstva – ipak se odbranio jer je navodio kako je sliku komponovao po ličnom doživljaju, sa svim elementima koji su na njoj mnogima bili neobični. Njegove valere boja i svu širinu prostora i danas doživljavamo kao umetničko svedočanstvo velikog događaja čija simbolika ne gasne u svesti živih ljudi.
Moskovski umetnici nisu bili te sreće – nisu uspeli da pokolebaju ni državnog tužioca ni RPC ni agresivne »vernike«. Ono što su navodili ti vernici uz asistenciju nekakvih »naših« imalo je više uspeha. Te se grupe inače pojavljuju svuda u Rusiji i kao nekakva partijska milicija stranke V. V. Putina, ali i kao agresivna »božja milicija« koja teroriše građane i proverava da li poste i da li prave svadbe u vreme posta. Njihova politička uloga je velika i malo ko se njih ne boji, jer se instrumentalizuju i od strane države i policijskih struktura ali i od RPC koja je sve prisutnija na javnoj sceni u savremenoj Rusiji.
Brzo je postalo jasno da je reč o društvenoj pojavi koja zanima i evropsko društvo – pojavila se važna knjiga o tom problemu.

Politički komesari u mantijama

U pitanju je knjiga koja je i hronika sličnih događaja i analiza pojave, sa dokumentima koji su već privukli pažnju naučnika koji se bave ovim socio-religijskim krugom problema u Rusiji i u Evropi.1 Pred sudom su se »našli« i F. M. Dostojevski i L. N. Tolstoj koje su navodile obe strane.2 Pokazalo se da ni govora ne može biti tek o incidentu jer dokumenta slede zbivanja od 2002. do kraja 2006. godine.
M. Riklin je na temelju dokumenata dokazao da je to tendencija u savremenoj Rusiji koja se čita u ključu sprege između trona i oltara. Na sceni su »boljševici klerikalci«, kaže on i navodi sud o savremenoj »dirigovanoj demokratiji« u Rusiji i nekim drugim postkomunističkim zemljama. Pokazalo se, nastavlja pisac, da su mnogi koji su bili najagresivniji u izložbenom salonu zaista pravoslavni vernici. »Pruživši svoju podršku fundamentalističkom krilu u RPC pod vidom nekog pravoslavlja, država se zapravo nije zauzela za religiju, već se uključila u unutrašnji religijski spor i stala je na stranu fundamentalista.« Budući da su ti »vernici« nastupali kao ostrašćeni antisemiti, M. Riklin citira Adorna i Horkhajmera kako bi pokazao da se tu radi o najbrutalnijem antisemitizmu – sve to naravno nije pomoglo pred sudom. RPC ne samo da hoće da bude državna, to je već u stvarnosti. Među »vernicima« su ruski fašisti na čelu sa čuvenim Viktorom Korčaginom koji je preveo Hitlerovu knjigu Mein Kampf, članovi raznih »bratstava« koji ne kriju da im nije tuđa ne samo Hitlerova ideologija već i ona J. V. Staljina. Tako su se zajedno našli simboli kakvi su fašistički kukasti krst i hrišćanski krst, naravno »zakićen« crvenom zvezdom. Na sudu su slabog efekta imali svi navodi, pa i onaj iz Adorna.3
Riklinova knjiga nije jedina, ali je ona posebno zainteresovala rusku javnost u kojoj i drugačiji sudovi nisu bez odjeka.
Sve je stiglo do najvišeg državnog vrha, pa i do samog šefa države V.V. Putina. Jula meseca 2007. poveća grupa ruskih javnih radnika – među kojima su akademici i nekoliko nosilaca Nobelove nagrade – obratila se jednim apelom samom V. Putinu ukazujući na neprimerene odnose između RPC i države, pri čemu valja razlikovati RPC i Rusku pravoslavnu zagraničnu crkvu – ova druga deluje na Zapadu. U apelu se podseća da ovo
što sada čini sveštenstvo pod skutom države »nadmašuje nekadašnji militantni ateizam« sovjetskog perioda a ideološka matrica je bezmalo ista. »Sada su popovi« – kažu potpisnici Apela – »ono što su nekada bili crveni komesari«. Akademik Varabjov čak naglašava: »U ruskoj istoriji uplitanje Crkve u poslove vlasti uvek je imalo žalosne posledice«. Na njih se sručila vatra kremaljskog ideologa Vsevoloda Čaplina – skojevskog prvaka koji se sada pojavljuje u drugoj ulozi. V. Čaplin je odgovorio da naučno mišljenje »nikog nije učinilo srećnim«, ali nije ponudio dokaze da to može učiniti veronauka uvedena u državne škole – ako se uvede u škole. Svima je postalo jasno o čemu se radi

Leonid Šejka, Roze mrtva priroda, 1967.

i to je jasno formulisano – »Ruku pod ruku koračaju krst i pravoslavlje i to nema veze sa zdravljem naroda već sa aktuelnom politikom – reč je o propagandi poistovećivanja zla sa Zapadom«. Zanimljivo je da V. Putin nije hitao sa odgovorom niti je to iko činio iz takozvanih predsedničkih struktura. Sve muči jedan problem – nauka nije sve usrećila, ali sa forsiranjem religije – posebno sa klerikalizacijom u društvu i državi – takođe se nije mnogo dobilo. Zemlja je u haosu. Velika rasprava koja se otvorila u ruskom društvu – uz učešće najistaknutijih naučnika i pisaca – nije uticala na šefa države da »požuri« sa odgovorom na Apel-pismo koje mu je uručeno. Uz V. V. Putina sve je češće »prorok« A. I. Solženjicin koji je tipično zatvorio disidentski krug, odnosno na tipično ruski način se vratio duhu totalitarizma koji u društvu uvek postoji kao mogućnost.
Mora se priznati da šefu ruske države V. V. Putinu ipak ne manjka čulo za realnost. On se već u julu 2007. osvrnuo na srž problema – na uvođenje veronauke u državne škole i, mora se priznati, bio je sasvim jasan i odlučan – »Vi znate«, rekao je šef države, »moj odnos prema Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Ali, za uvođenje predmeta Osnovi pravoslavne kulture neophodno je menjati Ustav jer je Crkva odvojena od države. Smatram da to ne bi trebalo da radimo. Deca treba da se obrazuju u duhu četiri religije – pravoslavlje, islam, judaizam i budizam – ali je neophodno naći formu prihvatljivu za celo društvo«. Da li će se ta forma naći u krugu evrazijstva, to je posebna tema o kojoj se u Rusiji – ali i u svetu – vode velike rasprave. Moralo bi se priznati da je taj ruski »model« za versku nastavu – u Crkvi i pri Crkvi uz pomoć društva, ali ne i u laičkim državnim školama – mnogo bolji od onog što je urađeno u Srbiji jer dosadašnji rezultati su toliko loši da školske vlasti i pedagoški zavodi ne znaju kako da napišu izveštaj. Dnevna politika uzima svoj danak – i u Rusiji i u Srbiji. Rusija ima dugu i slavnu tradiciju prosvetiteljsko-demokratske misli i mora se priznati ume i da je čuva.
Naša je nevolja u nečem drugom – mi ličimo na Rusiju u svemu onome što je u toj zemlji zlo i naopako.
Naši »naši« na ulicama

»Eparhija žička smatra – prenosi Pravoslavlje izjavu ministra vera od 15. 09. 2004. – da prvo treba doneti Ustav kojim će se pravoslavlje proglasiti državnom verom a SPC državnom crkvom«. Srećom, ovaj zahtev je odbačen, ali je mnogo šta kao u Rusiji. Tužio je preosvećeni Pahomije vranjanski Nikolu Džafa i Živka Grozdanića sudu zbog izloženih predmeta ART-klinike. Sud ni sam ne zna šta će, ali sudeći po novinama to je priprema za »inkviziciju 21. veka«. Možda je to preterano, ali nikad se ne zna – ako zatreba ni Rusija nije daleko. Slobodno i bez ikakvih zakonskih posledica čak i neki velikodostojnici krše prava građana vernika koja su im Ustavom zagarantovana. Bački vladika zabranjuje predstavu Teatro die Venti sa dubokom humanističko-hrišćanskom porukom, i danima uz pomoć žandarmerije metaniše na trgovima Novog Sada i svojim egzorcističkim vežbama zastrašuje građane. Neki »naši« ili ruski naši marširaju ulicama – ne samo u Aranđelovcu povodom prezentacije Peščanika – i niko im ništa ne može. Neki u našoj Crkvi ni posle stotinu i više godina ne praštaju Đuri Jakšiću pesmu Kaluđeri, a tek da su – i bogu hvala nisu – pročitali pripovetku istog pisca Jedna noć – pripovetka iz kaluđerskog života koja predstavlja biser srpske proze, kosti bi mu spalili. Prebogata je ta crna hronika antikulturne rabote kojom se neki kaluđeri bave – ipak, odnedavno se i list srpske patrijaršije Pravoslavlje počeo baviti »naučnim« podvizima kaluđera A. Jevtića. On za to mnogo i ne haje. On se sam u jednoj izjavi hvali da je »kaluđer prljava jezika«. Mirno bez zazora u javnoj propovedi on tvrdi nešto što niko u osmovekovnoj istoriji SPC nije tvrdio – da muslimani smrde a mi mirišemo.4 Da se sve to protivi učenju hrišćanske crkve i da je kažnjivo i po državnim zakonima, o tome niko ni reči ne sme da kaže. Za njega nema ni Crkve ni obzira prema kulturi naše zemlje, i da nema beogradske Republike i još ponekog lista sve bi ostalo tako i bezmalo bi svi mislili da je to normalno. Kako je ovaj goropadni kaluđer sa još nekim vladikama ispisao Dositeja Obradovića iz srpske kulture, i to u dokumentu koji se zove Studenička deklaracija – pozitivni zakoni zabranjuju da javno navodimo nepristojne izraze kojim se ovaj komesar u mantiji služi – to ne zanima ni slavnu SANU ni veselog nekog tamo ministra kulture ili prosvete. Slobodno se prezentiraju tipično nacional-socijalističke rasne teorije – i nikom ništa. I tako dalje i tome slično – kako se to kolokvijalno kaže – ali previše ličimo na neku Rusiju. Davnu, koje više nema, i od koje su se odavno i razumni Rusi oprostili.
I na tome neka ostane – i tu i ostane – ova uzaludna reč o novim opsenarima i novim antikulturnim varvarima.

Mirko Đorđević

1 Mihail Riklin, Kukasti krst i krst – sa crvenom zvezdom, »Logos«, Moskva 2006, na ruskom jeziku.
2 Nije spor pred sudom bio o »teologiji« F. M. Dostojevskog već o njegovoj imperijalnoj ideologiji. Slučaj L. N. Tolstoja je mnogo bitniji. Navođeno je pred sudom i ono ljupko mesto iz romana Rat i mir – tom 2, deo drugi, pf. 13 – kada Pjer Bjezuhov i knez Bolkonski podrugljivo komentarišu priču jedne starice – to su oni »božji ljudi« koji sede u salonu kneginjice Marije Rostove – o ikonama koje su prosuzile. Za njih je to primitivno pagansko verovanje. Veliki pisac je inače odlukom Sinoda RPC isključen iz Crkve kao »prokleti i prezreni ruski Juda« – tako stoji u odluci – jer je hrišćanstvo svodio na Hrista bez dogmi i rituala koji su nerazumljivi savremenom čoveku. Tolstoj je odgovorio knjigom koja se zove Neću da ćutim, ali on do danas ostaje prokletnik kome nema mesta u RPC – odluka nije povučena. Naravno, sve je to bilo od male vajde pred državnim sudom i RPC koja je navodno »povređena«.
3 Navodi su pred sudom bili iz knjige Adorna Dijalektika prosvećenosti – elementi antisemitizma o totalitarnim sistemima koji su pripremili ideološki temelj kako u kriznim momentima »subjekat ne bi bio u stanju da pravi razliku između lične sudbine i saučesništva u uništavanju drugih«. Zaključci koje M. Riklin izvodi su jasni i utemeljeni, ali sud se nije obazirao na argumente i naučne navode – atmosfera je takva da su razumni argumenti uistinu suvišni ako je već etablirana ideološka osnova u društvu.
4 Ova »beseda« je u više navrata publikovana a u celosti je donosi Dragan Todorović u knjizi Živela naša Srbija – Beograd 2007, str. 173–177 – i niko da se oglasi iz SPC povodom ovog mahnitanja.

Arminovski · Post by **Arminovski** » 07/03/2008 14:45

Kakva je svrha ovakvih copy-paste tema? Nebitno o cemu se pricalo... zar je forum novinski portal?
Ja obicno preskocim copy-paste postove jer su predugi, nista ne govore o misljenju onoga koji je sve to postavio a i ne poticu neku diskusiju. Zar ovo cita iko? Mislim... WTF!"#
..........................................................................................................

Srbija se vraća u devedesete
Intervju s Mirkom Djordjevicem, analiticarem iz Beograda Autor: Tamara Nikcevic, Dani, Sarajevo 2007-12-28

Sociolog religije, profesor Univerziteta, esejista, prevodilac, saradnik beogradske Republike za Dane govori o vladikama i svecima Srpske pravoslavne crkve, Beogradu danas, Kosovu i mogućem rješenju, manipulacijama, Islamskoj zajednici, Slobodanu Miloševiću, Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću, Muameru Zukorliću, patrijarhu Pavlu i njegovom nasljedniku...

Nekadašnji strani plaćenici promijenili su ime, pa se u Srbiji danas moderno zovu - ekstremisti. Ime su promijenili i nekadašnji patrioti, borci za nacionalnu stvar, dobrovoljni davaoci tuđe krvi, kako ih je jednom nazvao kolumnista nedjeljnika Vreme, pokojni Stojan Cerović. I oni su sada ekstremisti.

Zajedno, kako se to ovdje popularno kaže, čine dve strane iste medalje.

Da bi se objasnilo kako ta suluda inverzija praktično zvuči i izgleda, možda je najbolje citirati sada već bivšeg direktora poznatog beogradskog nedjeljnika, u Miloševićevo doba takođe stranog plaćenika, koji je u jednoj TV emisiji pretprošle nedjelje rekao da su Čeda (Jovanović) i Velja (Ilić) ista politika. Aludirajući na tekst Biljane Srbljanović, objavljen na blogu B92, u kome Srbljanovićeva samo odgovara na uvredljive riječi koje je na njen račun u pomenutoj emisiji izrekla Ljiljana Smajlović, bivši direktor dalje razvija tezu, pa je tako ispalo da poznata srpska dramska spisateljica delje blogov kolac za glavnu urednicu Politike.

Ovdje je definitivno sve moguće i nije moguće ništa!

U momentu kada se ekstremistima različitog predznaka proglašavaju Čeda i Velja, Pera Luković i Firer Davidović, fašisti i antifašisti, za očekivati je da tu etiketu s pravom ponese i sociolog religije, profesor Univerziteta, esejista, prevodilac, saradnik beogradske Republike - Mirko Đorđević.

Zahvaljujući javnim nastupima u kojima je kritikovao razne društvene pojave, ali i izjave i poteze nekih od vladika Srpske pravoslavne crkve, Đorđević je odavno na nišanu dežurnih patriota. Tako je u maju prošle godine, nakon gostovanja u jednoj emisiji na Javnom servisu Srbije u kojoj je govorio o Nikolaju Velimiroviću, svecu Srpske pravoslavne crkve, kao ideologu fašizma, neko kamenovao njegovu kuću u Simanovcima, nadomak Beograda.

Zašto se sve ovo dešava? Da li je strah od konačnog rješenja statusa Kosova glavni razlog gomile uvredljivih, neodmjerenih javno izgovorenih riječi, pojačane netolerancije i potrebe da se svima koji misle drugačije nalijepi etiketa ekstremiste ili izdajnika?

Bilo kako bilo, opšti je utisak da se ovdje nešto gadno kuva. Takav utisak dijeli i Mirko Đorđević.

DANI: Osjećate li se ekstremistom?

ĐORĐEVIĆ: Ne, ne osećam se ekstremistom. Naprotiv. Čovek sam koji slobodno i po principima vlastite savesti govori o problemima koji su pred nama, a koji se tiču budućnosti ove zemlje. Osim toga, u Beogradu postoji jedno vrlo čudno i lukavo objašnjenje situacije koju živimo: da bi se izbegle neke neprijatne teme, plasira se priča o tzv. ekstremistima i sa jedne i sa druge strane. To je čista podvala! Pod ekstremizmom se podrazumevaju one krajnosti koje propagiraju rušilačke ideje. Ovo što radim, dakle, nema veze s ekstremizmom.

DANI: Čemu onda, zapravo, služi ta priča o ekstremistima sa jedne i druge strane?

ĐORĐEVIĆ: To je politikantska floskula koja treba da ukine pravo na drugačije mišljenje. Drugim rečima, to je odbrana jednoumlja. Ako u Beogradu i Novom Sadu imate neonacističke grupe, lako ćemo se složiti u oceni da su te grupe ekstremističke. Međutim, ako u isto vreme imate i grupu koja se u ime antifašizma, slobode i ljudskih prava tome suprotstavi, onda vi, da bi zamaglili stvari, njih proglasite drugom stranom medalje, odnosno ekstremistima. To ne može! Sve je puno paradoksa! U Novom Sadu mladi Srbi slave rođendan Hajnriha Himlera, čoveka koji je propovedao uništenje konkretnih naroda, među kojima i srpskog! I nikome ništa! Danas u Politici čitam tekst o tome kako je u Francuskoj, zbog negiranja nacističkih zločina, Le Penu, iako se nije pojavio na suđenju, izrečena kazna od pet meseci zatvora.

DANI: Ali nije tužen samo Le Pen, već i novinar koji je napisao tekst, kao i urednik koji je dozvolio da se takva svinjarija objavi. Zar Vam nije čudno da to prenosi Politika, čija urednica brani pravo na mišljenje predsjednika Opštine Aranđelovac, koji poziva na paljenje TV B92, ali i svoje pravo da kao urednica takav tekst objavi?!

ĐORĐEVIĆ: Dobro ste primetili. To je dokaz haosa u Beogradu. Meni profesor Univerziteta u jednoj TV emisiji kaže: Pa, čekajte, kolega! Zašto se ne bi izučavala Hitlerova misao?! Kažem: Pobogu, čoveče! Pa, Hitler je bio zanatlija bez škole! Mali, seoski moler! Nema tu nikakve misli! Samo zlo i bolest! Ovde vam kažu: imam pravo da kažem svoje mišljenje! Koje je to mišljenje?! Dimitrije Ljotić je bio veliki čovek! Zamislite!

DANI: To kaže jedan bivši ministar u vladi Vojislava Koštunice!

ĐORĐEVIĆ: To kaže i sam Koštunica! Dimitrije Ljotić je formirao vojsku, Dobrovoljačke odrede, koja se do 15. maja 1945, osam dana duže, borila na strani Hitlera. I šta vi onda hoćete?! Ista stvar je sa Nikolajem Velimirovićem. On je 1935. na Kolarčevom univerzitetu održao predavanje u kome je veličao Hitlera, za vreme rata bio ljotićevac, fašistički ideolog, ubeđeni antisemita! Njega je crkva proglasila za sveca!… Vidite, mi u svojoj istoriji nemamo svetliju ličnost od Svetog Save, velikog Evropljanina, civilizacijskog heroja. Međutim, današnje svetosavlje na kome se toliko insistira je čista fašistička ideologija Nikolaja Velimirovića i Dimitrija Ljotića.

DANI: Čini mi se da je atmosfera ovdje dovedena do usijanja. Pogledajte samo rječnik ljudi koji se svakodnevno pojavljuju u medijima! U knjizi Put u bespuće Ivan Stambolić citira pismo Bogdana Bogdanovića koji, analizujući jezik 8. sjednice CK SKS, dolazi do zaključka da se sprema rat. Poređenje je grozno ali opominjuće!

ĐORĐEVIĆ: Dijagnoza koju je postavio Bogdan Bogdanović je, nažalost, i danas aktuelna i mogla bi se lako primeniti. Iz analize diskursa javnog govora možemo videti situaciju identičnu sa onom od pre deset ili dvadeset godina. To je ono što brine i što osećate na svakom koraku. Na sceni je ponovo jezik mržnje, isključivosti, jednoumlja. Današnje jednoumlje nije komunističko, već je to jednoumlje konzervativne, retrogradne misli, usmereno ne nacionalno, već nacionalistički. U tom smislu je i stvorena teorija da su svi ekstremisti…

DANI: Da onda to ne bi bio niko!

ĐORĐEVIĆ: Tačno!

DANI: A šta je, po Vašem mišljenju, ključni problem? Odakle ta radikalizacija? Kosovo?

ĐORĐEVIĆ: U Srbiji smo 2000. imali promene koje su dovele do smene Slobodana Miloševića. Pomislili smo da su te promene dublje i stvarne, što očigledno nisu bile. Prošlo je šest, sedam godina i vidimo da se Srbija polako vraća u ono stanje s početka devedesetih. I to po mnogim znacima.

DANI: Kojim?

ĐORĐEVIĆ: Prvi znak je jezik o kome smo govorili. Drugi, možda najrečitiji od svih - Kosovo! Ovde treba naglasiti opasnost zloupotrebe tog problema u unutrašnje svrhe. Dovoljno je pročitati novine i videti da je na sceni ponovo podela na izdajnike i patriote. Ljudi koji pokušavaju da realno sagledaju problem obično se etiketiraju kao izdajnici, a oni koji su Kosovo doveli dovde, e, oni su patrioti.

DANI: Kako je došlo do te inverzije?

ĐORĐEVIĆ: Radi se o čistoj manipulaciji u cilju opstanka na vlasti. Zato danas često možete čuti da nas čeka utvrđivanje konačnog statusa Kosova, ali se prećutkuje činjenica da je taj status - i de iure i de facto - konačno rešen 8. juna 2000, i to između snaga NATO-a, pod komandom generala Džeksona i Slobodana Miloševića, koji je pristao na taj status. Bio je to školski primer kapitulacije.

DANI: Govorite o Kumanovskom sporazumu?

ĐORĐEVIĆ: Govorim. Tim sporazumom je srpska država izgubila pravo prisustva na Kosovu i Kosovom od tog momenta upravljaju UN. Danas, premijer Koštunica, njegovi ministri i Srpska pravoslavna crkva vuku katastrofalne poteze pozivima kosovskim Srbima da bojkotuju tamošnje izbore, da ne učestvuju u institucijama i sl. Mislim da je jedino ispravno rešenje upravo suprotno: Srbi treba da ostanu na Kosovu i da učestvuju u radu institucija. Onoliko koliko nas na Kosovu bude, toliko će Kosovo biti naše.

DANI: Kako Srbi da učestvuju u radu institucija ako su im uskraćena elementarna ljudska prava? Šta je to kosovska vlada učinila da Srbima obezbijedi sigurnost?

ĐORĐEVIĆ: Razumemo se. To je tačno. Srbi su u martu 2004. bili objekat šovinističkih napada. Oni su i danas na Kosovu izloženi šikaniranju, ne mogu ni na groblje da odu, da krste dete, ugrožena su im elementarna prava, ali, ako ne budu učestvovali u političkom životu, onda će sebi propisati presudu. Znate, nemaju samo Srbi mit Velike Srbije. Postoji Velika Albanija, Velika Rumunija, Bugarska… Svi mali žele da budu veliki. I u celom tom tragičnom ciklusu koji je odneo bezbroj života svaki od naroda bivše Jugoslavije je dobio nešto. Svi sem Srbi. Srbi su ispali jedini gubitnici.

DANI: Zašto su Srbi ispali jedini gubitnici?

ĐORĐEVIĆ: Zato što smo naseli jednoj suludoj ideologiji da je srpska država svuda gde su Srbi. Sve se to dešava u trenutku realizacije ideje Evrope, koja ne počiva na klasičnom principu suvereniteta. Pa, Francuska se odrekla dela suvereniteta i, posle devet vekova, predsednik Francuske lično zatvara kovnicu franka i nosi ga u muzej. Ovde na Balkanu, nažalost, uprkos strašnom iskustvu, još uvek i kod Srba, i kod Hrvata, i kod Albanaca opstaju teorije o velikim državama. Velika Hrvatska nije uspela, nije uspela Velika Srbija i bilo bi zaista katastrofalno da se dopusti stvaranje Velike Albanije. Albanci su euforični…

DANI: Mislite da postoji takva mogućnost?

ĐORĐEVIĆ: Potencijalno postoji, ali je za Balkan Evropa jedino rešenje. Ono podrazumeva istorijsko izmirenje Albanaca i Srba, izgradnju Kosova kao multietničkog, multikonfesionalnog, građanskog društva. Samo EU može neutralisati nacionalizme i teritorijalne pretenzije zemalja Balkanskog poluostrva.

DANI: Da li je takvo Kosovo moguće? Zvuči kao utopija.

ĐORĐEVIĆ: Znam da to danas tako deluje, ali znam isto tako da svako drugo rešenje vodi u podele po etničkom principu, pa tako dobijamo novi paradoks: severni deo, gde su Srbi većina, pripao bi Srbiji, dok drugi, sa srpskim enklavama, našim dragocenim spomenicima kulture, koji su deo evropske kulture, Prizren, sve to ostaje Albancima. I šta onda?! Koštunica nudi nekakva besmislena rešenja - Olandska Ostrva, Hong Kong… Smejurija! U Hong Kongu svakoga se dana u podne postrojava kineska vojska, diže kineska zastava i peva kineska himna. Možete li zamisliti srpsku vojsku koja u Prištini peva Bože pravde?! Došlo bi do pokolja.

DANI: Kada govorite o Velikoj Albaniji, ne čini li Vam se da tu postoji jedna specifičnost: centar te države i tog nacionalizma nije Albanija, nego Kosovo?

ĐORĐEVIĆ: Tako je! Slažem se sa vama. Na Kosovu je taj naboj najjači. Kosovo je tipičan primer nedovršenog društva. Ono nije rešilo pitanje samih Albanaca, da ne govorimo o drugim stvarima.

DANI: Vidjeli ste da je posljednjih mjeseci pregovora o statusu Kosova odjednom aktuelizovano pitanje Republike Srpske. Zašto?

ĐORĐEVIĆ: To su dve stvari. Jedan od garanata tzv. dejtonske Bosne i Hercegovine je Srbija. Šta to znači? Da je Srbija preuzela odgovornost očuvanja te države. Kome bi izdvajanje RS-a iz Bosne donelo dobra? Nikome! Otvorila bi se mnoga pitanja, a mi bismo se vratili onamo odakle smo krenuli.

DANI: Kada kažemo da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, mislite li da u samom tom sporazumu postoji jedan cinizam, jedna nepravda, jedna konstrukciona greška: garant je Milošević, koji je istu tu Bosnu zapalio?

ĐORĐEVIĆ: Mislim tačno tako! Dejtonski sporazum nije idealno rešenje, ali je imao svoju funkciju. Zaustavio je rat. Čim je taj rat završen, pokazala se konstrukciona greška o kojoj govorimo. Pristalo se na etnički princip i to je bio ustupak Slobodanu Miloševiću. Taj ustupak je međunarodna zajednica kasnije ispravila time što je Miloševića vojno porazila.

DANI: Rekli ste da je Srbija nakon ovih petnaest godina najveći gubitnik. Ako uskoro ode i Kosovo, šta se ovdje može dogoditi? Da li ta frustracija gubitnika može da proizvede novi haos na Balkanu?

ĐORĐEVIĆ: Kosovo je nepunih devedeset godina bilo u sastavu Srbije - od 1912. do Kumanovskog sporazuma. Uprkos tome, ono je u kolektivnoj i individualnoj svesti Srba. Tamo je zaista kolevka srpske i države i crkve. Ali mi nećemo da priznamo da je Kosovo, osim srpsko, bilo i albansko! Oni vekovima tamo žive. Posle Kosovske bitke, Otomanska imperija je bila ukinula Srbiju, ali su Turci, kao mudra država, obnovili Pećku patrijaršiju i postavili za srpskog patrijarha Makarija Sokolovića, koji je sedamnaest godina bio na čelu naše crkve. On je u istoriji ostao upamćen kao veliki patrijarh, koji je čak proširio nadležnosti te crkve. Imperija mu je dala tu slobodu, ali uz uslov da prizna državu u kojoj živi. Dakle, mi bismo se ovdje morali suočiti sa činjenicama. Istorijski procesi ne vode mnogo računa o emocijama, nego se odvijaju po svojoj imanentnoj logici. Sigurno je da će gubitak Kosova biti razlog za ogromnu frustraciju kod Srba…

DANI: I do čega to može dovesti?

ĐORĐEVIĆ: Pa, vi imate nedavnu izjavu vladike raško-prizrenskog Artemija, koji doslovno kaže da je to što rade Boris Tadić i ministar vojni Šutanovac čista izdaja. U tom smislu vladika poziva Srbiju da podigne vojsku. Iako verujem da takva mogućnost ne postoji zato što smo već jednom imali iskustva sa ratovanjem protiv čitavog sveta, siguran sam da će doći do eksplozije gneva koja će dati vetar u leđa raznim ekstremistima.

DANI: Da li će ta eksplozija gnjeva biti usmjerena ka spolja ili ka unutra?

ĐORĐEVIĆ: I jedno i drugo. Međutim, eksplozija usmerena ka spolja neće imati nikakvog efekta, za razliku od ove unutrašnje, pomoću koje ćete svima koji na stvari gledaju drugačije od zvanične politike moći da kažete da su izdajnici. To će biti vrlo opasna igra i plašim se da bi ovde mogao otpočeti još jedan ciklus kobnih srpskih deoba.

DANI: Izjava vladike Artemija je simptomatična?

ĐORĐEVIĆ: Jeste. Ona je kontinuitet. Crkva pravi grešku jer odavno pliva vodama mitologije. Iako u srpskom Ustavu piše da su crkva i država odvojene, vi u državnom pregovaračkom timu za Kosovo imate vladike. Pozivajući se na Ustav, mene stranci često pitaju da li crkva vodi državu u Srbiji. To tako izgleda.

DANI: Zašto to tako izgleda? Kako je crkva dobila taj status?

ĐORĐEVIĆ: Mesto crkve u društvu je značajno i nezamenjivo, ali svakako nije ono koje joj je dala Koštuničina vlada. Ovde se već dugo govori o klerikalizaciji Srbije. Crkva se uvodi u sve pore života.

DANI: Onda jedna NVO danima bezuspješno od srpske vlade traži da ukine PDV na opremu za bebe i tek kada istu stvar od Koštunice zatraži patrijarh, to bude prihvaćeno!

ĐORĐEVIĆ: Deo vlade uvek razmišlja kako crkva kaže. To je klerikalizacija. Koštunica je tipični nacionalista, ali i pragmatičan kada to treba da bude.

DANI: Hoćete da kažete da mu crkva služi kao alibi za neke odluke?

ĐORĐEVIĆ: Rekao bih da Koštunica često manipuliše crkvom. Čak je ovo sa Kosovom školski primer vrlo lukave manipulacije. Dakle: vodiću svoju politiku, ali, kada dođe do konačne odluke, pozvaću se na stav i podršku crkve! Citirao sam vam Artemijev poziv na rat, ali morate znati da u SPC-u ne postoji samo Artemije, Amfilohije i sl. U njoj postoji i vladika Teodosije, koji, recimo, kaže: Naša je greška što smo Srbima savetovali da ne učestvuju u institucijama. Ili jeromonah Sava, koji je za vreme bombardovanja štitio i skrivao neke Albance, javno je govorio da je to što Milošević radi na Kosovu zlo, apelovao na Artemija da pokuša da urazumi Miloševića…

DANI: Kako je došlo do toga da jastrebovi personifikuju SPC? Izjave ovih drugih rijetko dobijaju prostor u javnosti. Za njih gotovo da i ne znamo.

ĐORĐEVIĆ: Zato što odavno u Saboru imamo jastrebove i golubove i zato što su ovi prvi uvek bili dominantni. Setite se da su se na Kosovu 1987. srela dva nacionalizma: Miloševićev politički nacionalizam i crkveni filetizam.

DANI: Šta je filetizam?

ĐORĐEVIĆ: Crkveni nacionalizam. Stanje u kome crkva na prvo mesto stavlja svoje pleme pa veru, a ne obrnuto. To se u pravoslavlju zove jeres filetizma. Kao što sam rekao, na Kosovu su se 1987. srela dva nacionalizma i, zahvaljujući toj kobnoj blizini koja traje i danas, crkva je od političara prihvatila ulogu koja nije njena prirodna. Prirodna uloga crkve je da širi ljubav prema drugom, drugačijem i različitom, a ne ova kojom se decenijama manipuliše.

DANI: Zašto je crkva dozvolila da se njom manipuliše? Da li je i ona tu imala neki svoj interes?

ĐORĐEVIĆ: Jeste. Crkva je pokušala da osigura svoje mesto u društvu i osigurala ga je prihvatajući razne privilegije. Ona je danas centralna institucija u Srbiji, zastupljena u gotovo svim sferama vlasti. Zvučaće vam pomalo čudno, ali crkva je danas u javnom životu u potpunosti preuzela ulogu nekadašnjeg Saveza komunista. Ona je svuda!

DANI: Kada razgovaramo o ulozi SPC-a u društvu, ne mogu a da ne pomenem tzv. slučaj Pahomije. Kako je moguće da se Sinod, uprkos insistiranju javnosti, nije oglasio o tom pitanju?

ĐORĐEVIĆ: To je vrlo čudan slučaj i tu se crkva nije snašla. U momentu kada je skandal obelodanjen, umesto da je sazvala svoj crkveni sud, crkva se uplašila i prepustila stvar državi. A videli smo kako je Koštuničina država taj proces vodila. Crkva je kroz svoje pravosuđe Pahomija i Ilariona trebala žestoko da osudi i izopšti, a ne da o tome ćuti i stvari skriva pod tepih.

DANI: Čini mi se da, pored pedofilije, postoji još jedna stvar o kojoj se u crkvi ćuti. To je saradnja sveštenika s tajnim službama. Zašto je to tako?

ĐORĐEVIĆ: To je ovde i dalje tabu tema. U Bosni je izašla knjiga iz koje se vidi koliko je sveštenih lica sarađivalo sa Titovom UDBA-om. Prednjačili su hodže, pa onda i naši popovi. U toj knjizi postoji i dosje vladike Kačavende, njegov nadimak, šta je sve radio. On spada u tu tvrdu struju i vrlo je moćan i bogat. Šef srpske BIA-e Rade Bulatović je u maju 2006. rekao da policija traga za tri tajna dosjea crkvenih velikodostojnika koji su nestali nakon 2000. godine i da BIA pretpostavlja ko je, zašto i kako te dosjee uzeo. Vrlo neobična izjava.

DANI: Da li Vas je iznenadilo to ćutanje crkve o pedofiliji?

ĐORĐEVIĆ: Iskreno da kažem - nije. Dominiraju snage koje na takav korak nisu spremne. Šta fali rimokatolicima?! Papa je stotine sveštenika zbog sličnih stvari rasčinio. Morate znati da je naša crkva veoma konzervativna, sporo se menja. Poslednji Vaseljenski sabor je bio pre hiljadu godina, dok su katolici imali Drugi vatikanski koncil.

DANI: Ako je pravoslavna crkva izrazito konzervativna, kako objašnjavate činjenicu da SPC u svim anketama o popularnosti institucija uvijek zauzima veoma visoko mjesto?

ĐORĐEVIĆ: Time da je srpsko društvo izrazito konzervativno. Pravoslavlje je obredno, tradicionalističko. Ovde svi slave slavu. Čak i ateisti! Nove ideje se teško probijaju. Nas su mimoilazili procesi. Nismo imali ni humanizam ni renesansu. Bilo je nešto malo prosvetiteljstva oko Dositeja i ništa dalje od toga. Mi nismo imali posavremenjivanje, kao što su ga imali katolici.

DANI: Kada smo kod nazadnjaštva, sjetih se čuvenog pisma Bjelinskog Gogolju u kome se govori o crkvi koja se izmetnula u hijerarhiju i Volteru koji je ismijavanjem ugasio u Evropi lomaču fanatizma u većoj mjeri nego svi popovi, episkopi, mitropoliti i patrijarsi zajedno.

ĐORĐEVIĆ: To je pismo iz 1847. Znam ga napamet. Bjelinski, koga su se svi bojali i koga su zvali besni Visarion, iz Salzburga je opominjao Gogolja: Pazite, Nikolaju Vasiljeviču! Kada počnete da služite mraku, Bog će vas kazniti! Oduzeće vam talenat!. To se popularno zove - kletva Visariona Bjelinskog. Toga se mnogi ne sećaju, a trebalo bi. Ovde se odavno služi mraku. Crkva i vera su stvari pomoću kojih je lako manipulisati. Vidite, i muslimani su predmet manipulacija. Naša Islamska zajednica, koja nije nikada bila tako jaka, dozvoljava sebi da bude izmanipulisana, da je političari, ili ko zna ko već, podele.

DANI: Oni samo preslikavaju model!

ĐORĐEVIĆ: To je prava reč! Preslikavaju model! Učestvovao sam u javnim debatama o toj temi, pa mi Zukorlić kaze: Profesore, ja sam u pravu! I ovaj drugi muftija misli isto. Zašto ste to dozvolili? Šta ste dobili? Ništa! Podelu, svađu, mržnju!

DANI: Pomenuli ste tzv. jastrebove u SPC-u Artemija i Amfilohija? Šta je sa tzv. trećim A - Atanasijem?

ĐORĐEVIĆ: Vladika zahumsko-hercegovački Atanasije se umirovio. Atanasije, to tvrdo krilo SPC-a, je postao neka vrsta putujućeg ideologa. Pamtimo mnoge njegove strašne izjave, od kojih je jedna da su muslimani narod koji koristi loj i da zbog toga smrde. Zamislite! Takva izjava nikada nije zabeležena. Na njegovo mesto je došao vladika Grigorije, koji važi za umerenog.

DANI: Kažete da je u SPC-u struja jastrebova bila uvijek jača. Da li je tako i danas?

ĐORĐEVIĆ: Jeste, mada moram da kažem da i golubovi jačaju. Dominacija jastrebova se najbolje pokazala tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Iako ne postoji niti jedan sinodalni akt kojim crkva poziva na rat, mi ne možemo sporiti činjenicu da je ona bila uz Karadžića i Mladića. Amfilohije nad odrom majke Radovana Karadžića kaže da je ona rodila novog Jugovića! Nadmoć tog radikalnog, konzervativnog dela se naročito vidi sada kada je stari patrijarh bolestan i dok je u toku borba za nasleđe.

DANI: Osim tri A, ko još pripada jastrebovima?

ĐORĐEVIĆ: Uglavnom učenici Justina Popovića. Osim ove trojice, tu je i Irinej, Kačavenda i sl. Danas se često govori o postojanju nekoliko lobija unutar SPC-a: bosanski, na čelu sa Kačavendom, kosovski, na čelu sa Artemijem, i crnogorski, na čelu sa Amfilohijem. Ne želim da nagađam koja će struja odneti prevagu, ali bih svakako na čelu crkve voleo da vidim neku mlađu ličnost koja bi se suočila sa činjenicama i objavila pokajanje. Tokom petnaest godina, crkva ovde nije bila samo svedok, već i duhovni saučesnik u mnogo čemu.

DANI: Treba li crkvi lustracija?

ĐORĐEVIĆ: Naravno. SPC mora mnogo da se pokaje. Ovde sam svojevremeno izazvao veliku buru kada sam rekao da, nakon Srebrenice, patrijarh srpski Pavle sa sveštenstvom, uz zvonjavu zvona, krene pešice put Zvornika prema Srebrenici i javno se izvini narodu koga tamo poklasmo. De Gol je 1945, zbog saradnje sa nacistima, smenio francuskog kardinala. Kralj Milan je uhapsio srpskog mitropolita Mihajla…

DANI: Ko bi danas u SPC-u mogao da sprovede reformu?

ĐORĐEVIĆ: Ne znam ko bi to mogao da uradi. Želeo bih da to bude neko mlađi, ali, u zatvorenim strukturama kakva je crkva, stvari su često nepredvidive. Nije Hruščov, nego Berija napisao Deset tačaka destaljinizacije! Rekao je: ja sam bio Staljinov izvršilac i najbolje znam da na ovaj način više nećemo moći. Nije isključeno da, ako mesto patrijarha preuzme tvrda struja, Amfilohije počne proces otvaranja. On najbolje zna šta nije išlo i zbog čega. On zna kako funkcioniše sistem. Kod izbora patrijarha ne odlučuje, kako se obično misli, samo žreb, već razne strukture formalne i neformalne moći države.

DANI: Rekli ste da je patrijarh Pavle balans između te dvije struje. Koliko mi se čini, on je često pošteđen Vaše kritike. Zašto?

ĐORĐEVIĆ: Kako god gledali na njegovu ličnost, patrijarh je bio neka vrsta ravnoteže između te dve struje. I njega su vodili u rovove Karadžićeve i Mladićeve vojske, ali je on ipak bio institucija za sebe koja je znala da opomene, prekori. Patrijarh je kazao da neće ne veliku, nego ni najmanju Srbiju po cenu bilo kog ubijenog deteta. Ima i ličnu harizmu, nije čovek afera, nije politički ostrašćen. U momentu kada je crkva bila saučesnik, kada je pružala duhovnu logistiku ratu koji je bio lišen smisla, patrijarh je pokušao da neke ljude urazumi. Danas, kada je bolestan, podvlačim da verujem da će mnoge njegove molitve biti uslišene, ali i da mnoge njegove molbe nisu uvažene. Više puta je bio u manjini.

DANI: Kada?

ĐORĐEVIĆ: Uoči Dejtona, Milošević je od patrijarha tražio da zelenim mastilom, kako se po vizantijskom pravilu potpisuju patrijarsi, potpiše pravo da Milošević, a ne Karadžić zastupa Srbe u Bosni. Nakon toga, u Saboru je došlo do pobune. Osam vladika je tražilo njegovu smenu. Izdali su saopštenje u kome su kazali da se patrijarhov potpis na taj dokument smatra ništavnim i povukli ga. Bilo je to javno poniženje.

DANI: Zašto kažete: vodili su ga po rovovima Karadžićeve i Mladićeve vojske? Ko ga je vodio? Postoje mnoga patrijarhova saopštenja, pisana jezikom koji ne priliči jednom svjetovnom licu, za koja se kasnije pronosila priča da su ih pisali Matija Bećković ili Amfilohije. Ako je to tačno, zašto je patrijarh Pavle tako nešto dozvoljavao?

ĐORĐEVIĆ: Manipulisalo se i njim. U SPC-u je patrijarh po definiciji primus inter pares, prvi među jednakima. U Sinodu i u Saboru vlada princip nadglasavanja. Patrijarh je 24. marta potpisao sa ministrom kulture u kosovskoj vladi Memorandum o razumevanju u kome je pisalo da će kosovska vlada učiniti sve da se na Kosovu sačuvaju srpske duhovne svetinje. Nakon tri dana, Sinod je izdao saopštenje i Memorandum, što se tiče srpske strane, proglasio nevažećim. Patrijarh, i to je jedno od mogućih objašnjenja, ne spada u jake ličnosti. On nije bugarski patrijarh koji je za vreme Drugog svetskog rata Nemcima poručio da će, ako Bugari počnu da šalju Jevreje u logor, biti prvi koji će tamo otići. Nije! Možda je mogao mnogo više da učini, ali u momentu kada se bori s dušom, nemojte od mene tražiti da prema njemu budem suviše strog.

.......................................................................................................
Procitao/la ili samo unistio scroll dugme na misu?

peace people · Post by **peace people** » 07/03/2008 15:13

Arminovski wrote:Kakva je svrha ovakvih copy-paste tema? Nebitno o cemu se pricalo... zar je forum novinski portal?
Ja obicno preskocim copy-paste postove jer su predugi, nista ne govore o misljenju onoga koji je sve to postavio a i ne poticu neku diskusiju. Zar ovo cita iko? Mislim... WTF!"#
..........................................................................................................

Srbija se vraća u devedesete
Intervju s Mirkom Djordjevicem, analiticarem iz Beograda Autor: Tamara Nikcevic, Dani, Sarajevo 2007-12-28

Sociolog religije, profesor Univerziteta, esejista, prevodilac, saradnik beogradske Republike za Dane govori o vladikama i svecima Srpske pravoslavne crkve, Beogradu danas, Kosovu i mogućem rješenju, manipulacijama, Islamskoj zajednici, Slobodanu Miloševiću, Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću, Muameru Zukorliću, patrijarhu Pavlu i njegovom nasljedniku...

Nekadašnji strani plaćenici promijenili su ime, pa se u Srbiji danas moderno zovu - ekstremisti. Ime su promijenili i nekadašnji patrioti, borci za nacionalnu stvar, dobrovoljni davaoci tuđe krvi, kako ih je jednom nazvao kolumnista nedjeljnika Vreme, pokojni Stojan Cerović. I oni su sada ekstremisti.

Zajedno, kako se to ovdje popularno kaže, čine dve strane iste medalje.

Da bi se objasnilo kako ta suluda inverzija praktično zvuči i izgleda, možda je najbolje citirati sada već bivšeg direktora poznatog beogradskog nedjeljnika, u Miloševićevo doba takođe stranog plaćenika, koji je u jednoj TV emisiji pretprošle nedjelje rekao da su Čeda (Jovanović) i Velja (Ilić) ista politika. Aludirajući na tekst Biljane Srbljanović, objavljen na blogu B92, u kome Srbljanovićeva samo odgovara na uvredljive riječi koje je na njen račun u pomenutoj emisiji izrekla Ljiljana Smajlović, bivši direktor dalje razvija tezu, pa je tako ispalo da poznata srpska dramska spisateljica delje blogov kolac za glavnu urednicu Politike.

Ovdje je definitivno sve moguće i nije moguće ništa!

U momentu kada se ekstremistima različitog predznaka proglašavaju Čeda i Velja, Pera Luković i Firer Davidović, fašisti i antifašisti, za očekivati je da tu etiketu s pravom ponese i sociolog religije, profesor Univerziteta, esejista, prevodilac, saradnik beogradske Republike - Mirko Đorđević.

Zahvaljujući javnim nastupima u kojima je kritikovao razne društvene pojave, ali i izjave i poteze nekih od vladika Srpske pravoslavne crkve, Đorđević je odavno na nišanu dežurnih patriota. Tako je u maju prošle godine, nakon gostovanja u jednoj emisiji na Javnom servisu Srbije u kojoj je govorio o Nikolaju Velimiroviću, svecu Srpske pravoslavne crkve, kao ideologu fašizma, neko kamenovao njegovu kuću u Simanovcima, nadomak Beograda.

Zašto se sve ovo dešava? Da li je strah od konačnog rješenja statusa Kosova glavni razlog gomile uvredljivih, neodmjerenih javno izgovorenih riječi, pojačane netolerancije i potrebe da se svima koji misle drugačije nalijepi etiketa ekstremiste ili izdajnika?

Bilo kako bilo, opšti je utisak da se ovdje nešto gadno kuva. Takav utisak dijeli i Mirko Đorđević.

DANI: Osjećate li se ekstremistom?

ĐORĐEVIĆ: Ne, ne osećam se ekstremistom. Naprotiv. Čovek sam koji slobodno i po principima vlastite savesti govori o problemima koji su pred nama, a koji se tiču budućnosti ove zemlje. Osim toga, u Beogradu postoji jedno vrlo čudno i lukavo objašnjenje situacije koju živimo: da bi se izbegle neke neprijatne teme, plasira se priča o tzv. ekstremistima i sa jedne i sa druge strane. To je čista podvala! Pod ekstremizmom se podrazumevaju one krajnosti koje propagiraju rušilačke ideje. Ovo što radim, dakle, nema veze s ekstremizmom.

DANI: Čemu onda, zapravo, služi ta priča o ekstremistima sa jedne i druge strane?

ĐORĐEVIĆ: To je politikantska floskula koja treba da ukine pravo na drugačije mišljenje. Drugim rečima, to je odbrana jednoumlja. Ako u Beogradu i Novom Sadu imate neonacističke grupe, lako ćemo se složiti u oceni da su te grupe ekstremističke. Međutim, ako u isto vreme imate i grupu koja se u ime antifašizma, slobode i ljudskih prava tome suprotstavi, onda vi, da bi zamaglili stvari, njih proglasite drugom stranom medalje, odnosno ekstremistima. To ne može! Sve je puno paradoksa! U Novom Sadu mladi Srbi slave rođendan Hajnriha Himlera, čoveka koji je propovedao uništenje konkretnih naroda, među kojima i srpskog! I nikome ništa! Danas u Politici čitam tekst o tome kako je u Francuskoj, zbog negiranja nacističkih zločina, Le Penu, iako se nije pojavio na suđenju, izrečena kazna od pet meseci zatvora.

DANI: Ali nije tužen samo Le Pen, već i novinar koji je napisao tekst, kao i urednik koji je dozvolio da se takva svinjarija objavi. Zar Vam nije čudno da to prenosi Politika, čija urednica brani pravo na mišljenje predsjednika Opštine Aranđelovac, koji poziva na paljenje TV B92, ali i svoje pravo da kao urednica takav tekst objavi?!

ĐORĐEVIĆ: Dobro ste primetili. To je dokaz haosa u Beogradu. Meni profesor Univerziteta u jednoj TV emisiji kaže: Pa, čekajte, kolega! Zašto se ne bi izučavala Hitlerova misao?! Kažem: Pobogu, čoveče! Pa, Hitler je bio zanatlija bez škole! Mali, seoski moler! Nema tu nikakve misli! Samo zlo i bolest! Ovde vam kažu: imam pravo da kažem svoje mišljenje! Koje je to mišljenje?! Dimitrije Ljotić je bio veliki čovek! Zamislite!

DANI: To kaže jedan bivši ministar u vladi Vojislava Koštunice!

ĐORĐEVIĆ: To kaže i sam Koštunica! Dimitrije Ljotić je formirao vojsku, Dobrovoljačke odrede, koja se do 15. maja 1945, osam dana duže, borila na strani Hitlera. I šta vi onda hoćete?! Ista stvar je sa Nikolajem Velimirovićem. On je 1935. na Kolarčevom univerzitetu održao predavanje u kome je veličao Hitlera, za vreme rata bio ljotićevac, fašistički ideolog, ubeđeni antisemita! Njega je crkva proglasila za sveca!… Vidite, mi u svojoj istoriji nemamo svetliju ličnost od Svetog Save, velikog Evropljanina, civilizacijskog heroja. Međutim, današnje svetosavlje na kome se toliko insistira je čista fašistička ideologija Nikolaja Velimirovića i Dimitrija Ljotića.

DANI: Čini mi se da je atmosfera ovdje dovedena do usijanja. Pogledajte samo rječnik ljudi koji se svakodnevno pojavljuju u medijima! U knjizi Put u bespuće Ivan Stambolić citira pismo Bogdana Bogdanovića koji, analizujući jezik 8. sjednice CK SKS, dolazi do zaključka da se sprema rat. Poređenje je grozno ali opominjuće!

ĐORĐEVIĆ: Dijagnoza koju je postavio Bogdan Bogdanović je, nažalost, i danas aktuelna i mogla bi se lako primeniti. Iz analize diskursa javnog govora možemo videti situaciju identičnu sa onom od pre deset ili dvadeset godina. To je ono što brine i što osećate na svakom koraku. Na sceni je ponovo jezik mržnje, isključivosti, jednoumlja. Današnje jednoumlje nije komunističko, već je to jednoumlje konzervativne, retrogradne misli, usmereno ne nacionalno, već nacionalistički. U tom smislu je i stvorena teorija da su svi ekstremisti…

DANI: Da onda to ne bi bio niko!

ĐORĐEVIĆ: Tačno!

DANI: A šta je, po Vašem mišljenju, ključni problem? Odakle ta radikalizacija? Kosovo?

ĐORĐEVIĆ: U Srbiji smo 2000. imali promene koje su dovele do smene Slobodana Miloševića. Pomislili smo da su te promene dublje i stvarne, što očigledno nisu bile. Prošlo je šest, sedam godina i vidimo da se Srbija polako vraća u ono stanje s početka devedesetih. I to po mnogim znacima.

DANI: Kojim?

ĐORĐEVIĆ: Prvi znak je jezik o kome smo govorili. Drugi, možda najrečitiji od svih - Kosovo! Ovde treba naglasiti opasnost zloupotrebe tog problema u unutrašnje svrhe. Dovoljno je pročitati novine i videti da je na sceni ponovo podela na izdajnike i patriote. Ljudi koji pokušavaju da realno sagledaju problem obično se etiketiraju kao izdajnici, a oni koji su Kosovo doveli dovde, e, oni su patrioti.

DANI: Kako je došlo do te inverzije?

ĐORĐEVIĆ: Radi se o čistoj manipulaciji u cilju opstanka na vlasti. Zato danas često možete čuti da nas čeka utvrđivanje konačnog statusa Kosova, ali se prećutkuje činjenica da je taj status - i de iure i de facto - konačno rešen 8. juna 2000, i to između snaga NATO-a, pod komandom generala Džeksona i Slobodana Miloševića, koji je pristao na taj status. Bio je to školski primer kapitulacije.

DANI: Govorite o Kumanovskom sporazumu?

ĐORĐEVIĆ: Govorim. Tim sporazumom je srpska država izgubila pravo prisustva na Kosovu i Kosovom od tog momenta upravljaju UN. Danas, premijer Koštunica, njegovi ministri i Srpska pravoslavna crkva vuku katastrofalne poteze pozivima kosovskim Srbima da bojkotuju tamošnje izbore, da ne učestvuju u institucijama i sl. Mislim da je jedino ispravno rešenje upravo suprotno: Srbi treba da ostanu na Kosovu i da učestvuju u radu institucija. Onoliko koliko nas na Kosovu bude, toliko će Kosovo biti naše.

DANI: Kako Srbi da učestvuju u radu institucija ako su im uskraćena elementarna ljudska prava? Šta je to kosovska vlada učinila da Srbima obezbijedi sigurnost?

ĐORĐEVIĆ: Razumemo se. To je tačno. Srbi su u martu 2004. bili objekat šovinističkih napada. Oni su i danas na Kosovu izloženi šikaniranju, ne mogu ni na groblje da odu, da krste dete, ugrožena su im elementarna prava, ali, ako ne budu učestvovali u političkom životu, onda će sebi propisati presudu. Znate, nemaju samo Srbi mit Velike Srbije. Postoji Velika Albanija, Velika Rumunija, Bugarska… Svi mali žele da budu veliki. I u celom tom tragičnom ciklusu koji je odneo bezbroj života svaki od naroda bivše Jugoslavije je dobio nešto. Svi sem Srbi. Srbi su ispali jedini gubitnici.

DANI: Zašto su Srbi ispali jedini gubitnici?

ĐORĐEVIĆ: Zato što smo naseli jednoj suludoj ideologiji da je srpska država svuda gde su Srbi. Sve se to dešava u trenutku realizacije ideje Evrope, koja ne počiva na klasičnom principu suvereniteta. Pa, Francuska se odrekla dela suvereniteta i, posle devet vekova, predsednik Francuske lično zatvara kovnicu franka i nosi ga u muzej. Ovde na Balkanu, nažalost, uprkos strašnom iskustvu, još uvek i kod Srba, i kod Hrvata, i kod Albanaca opstaju teorije o velikim državama. Velika Hrvatska nije uspela, nije uspela Velika Srbija i bilo bi zaista katastrofalno da se dopusti stvaranje Velike Albanije. Albanci su euforični…

DANI: Mislite da postoji takva mogućnost?

ĐORĐEVIĆ: Potencijalno postoji, ali je za Balkan Evropa jedino rešenje. Ono podrazumeva istorijsko izmirenje Albanaca i Srba, izgradnju Kosova kao multietničkog, multikonfesionalnog, građanskog društva. Samo EU može neutralisati nacionalizme i teritorijalne pretenzije zemalja Balkanskog poluostrva.

DANI: Da li je takvo Kosovo moguće? Zvuči kao utopija.

ĐORĐEVIĆ: Znam da to danas tako deluje, ali znam isto tako da svako drugo rešenje vodi u podele po etničkom principu, pa tako dobijamo novi paradoks: severni deo, gde su Srbi većina, pripao bi Srbiji, dok drugi, sa srpskim enklavama, našim dragocenim spomenicima kulture, koji su deo evropske kulture, Prizren, sve to ostaje Albancima. I šta onda?! Koštunica nudi nekakva besmislena rešenja - Olandska Ostrva, Hong Kong… Smejurija! U Hong Kongu svakoga se dana u podne postrojava kineska vojska, diže kineska zastava i peva kineska himna. Možete li zamisliti srpsku vojsku koja u Prištini peva Bože pravde?! Došlo bi do pokolja.

DANI: Kada govorite o Velikoj Albaniji, ne čini li Vam se da tu postoji jedna specifičnost: centar te države i tog nacionalizma nije Albanija, nego Kosovo?

ĐORĐEVIĆ: Tako je! Slažem se sa vama. Na Kosovu je taj naboj najjači. Kosovo je tipičan primer nedovršenog društva. Ono nije rešilo pitanje samih Albanaca, da ne govorimo o drugim stvarima.

DANI: Vidjeli ste da je posljednjih mjeseci pregovora o statusu Kosova odjednom aktuelizovano pitanje Republike Srpske. Zašto?

ĐORĐEVIĆ: To su dve stvari. Jedan od garanata tzv. dejtonske Bosne i Hercegovine je Srbija. Šta to znači? Da je Srbija preuzela odgovornost očuvanja te države. Kome bi izdvajanje RS-a iz Bosne donelo dobra? Nikome! Otvorila bi se mnoga pitanja, a mi bismo se vratili onamo odakle smo krenuli.

DANI: Kada kažemo da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, mislite li da u samom tom sporazumu postoji jedan cinizam, jedna nepravda, jedna konstrukciona greška: garant je Milošević, koji je istu tu Bosnu zapalio?

ĐORĐEVIĆ: Mislim tačno tako! Dejtonski sporazum nije idealno rešenje, ali je imao svoju funkciju. Zaustavio je rat. Čim je taj rat završen, pokazala se konstrukciona greška o kojoj govorimo. Pristalo se na etnički princip i to je bio ustupak Slobodanu Miloševiću. Taj ustupak je međunarodna zajednica kasnije ispravila time što je Miloševića vojno porazila.

DANI: Rekli ste da je Srbija nakon ovih petnaest godina najveći gubitnik. Ako uskoro ode i Kosovo, šta se ovdje može dogoditi? Da li ta frustracija gubitnika može da proizvede novi haos na Balkanu?

ĐORĐEVIĆ: Kosovo je nepunih devedeset godina bilo u sastavu Srbije - od 1912. do Kumanovskog sporazuma. Uprkos tome, ono je u kolektivnoj i individualnoj svesti Srba. Tamo je zaista kolevka srpske i države i crkve. Ali mi nećemo da priznamo da je Kosovo, osim srpsko, bilo i albansko! Oni vekovima tamo žive. Posle Kosovske bitke, Otomanska imperija je bila ukinula Srbiju, ali su Turci, kao mudra država, obnovili Pećku patrijaršiju i postavili za srpskog patrijarha Makarija Sokolovića, koji je sedamnaest godina bio na čelu naše crkve. On je u istoriji ostao upamćen kao veliki patrijarh, koji je čak proširio nadležnosti te crkve. Imperija mu je dala tu slobodu, ali uz uslov da prizna državu u kojoj živi. Dakle, mi bismo se ovdje morali suočiti sa činjenicama. Istorijski procesi ne vode mnogo računa o emocijama, nego se odvijaju po svojoj imanentnoj logici. Sigurno je da će gubitak Kosova biti razlog za ogromnu frustraciju kod Srba…

DANI: I do čega to može dovesti?

ĐORĐEVIĆ: Pa, vi imate nedavnu izjavu vladike raško-prizrenskog Artemija, koji doslovno kaže da je to što rade Boris Tadić i ministar vojni Šutanovac čista izdaja. U tom smislu vladika poziva Srbiju da podigne vojsku. Iako verujem da takva mogućnost ne postoji zato što smo već jednom imali iskustva sa ratovanjem protiv čitavog sveta, siguran sam da će doći do eksplozije gneva koja će dati vetar u leđa raznim ekstremistima.

DANI: Da li će ta eksplozija gnjeva biti usmjerena ka spolja ili ka unutra?

ĐORĐEVIĆ: I jedno i drugo. Međutim, eksplozija usmerena ka spolja neće imati nikakvog efekta, za razliku od ove unutrašnje, pomoću koje ćete svima koji na stvari gledaju drugačije od zvanične politike moći da kažete da su izdajnici. To će biti vrlo opasna igra i plašim se da bi ovde mogao otpočeti još jedan ciklus kobnih srpskih deoba.

DANI: Izjava vladike Artemija je simptomatična?

ĐORĐEVIĆ: Jeste. Ona je kontinuitet. Crkva pravi grešku jer odavno pliva vodama mitologije. Iako u srpskom Ustavu piše da su crkva i država odvojene, vi u državnom pregovaračkom timu za Kosovo imate vladike. Pozivajući se na Ustav, mene stranci često pitaju da li crkva vodi državu u Srbiji. To tako izgleda.

DANI: Zašto to tako izgleda? Kako je crkva dobila taj status?

ĐORĐEVIĆ: Mesto crkve u društvu je značajno i nezamenjivo, ali svakako nije ono koje joj je dala Koštuničina vlada. Ovde se već dugo govori o klerikalizaciji Srbije. Crkva se uvodi u sve pore života.

DANI: Onda jedna NVO danima bezuspješno od srpske vlade traži da ukine PDV na opremu za bebe i tek kada istu stvar od Koštunice zatraži patrijarh, to bude prihvaćeno!

ĐORĐEVIĆ: Deo vlade uvek razmišlja kako crkva kaže. To je klerikalizacija. Koštunica je tipični nacionalista, ali i pragmatičan kada to treba da bude.

DANI: Hoćete da kažete da mu crkva služi kao alibi za neke odluke?

ĐORĐEVIĆ: Rekao bih da Koštunica često manipuliše crkvom. Čak je ovo sa Kosovom školski primer vrlo lukave manipulacije. Dakle: vodiću svoju politiku, ali, kada dođe do konačne odluke, pozvaću se na stav i podršku crkve! Citirao sam vam Artemijev poziv na rat, ali morate znati da u SPC-u ne postoji samo Artemije, Amfilohije i sl. U njoj postoji i vladika Teodosije, koji, recimo, kaže: Naša je greška što smo Srbima savetovali da ne učestvuju u institucijama. Ili jeromonah Sava, koji je za vreme bombardovanja štitio i skrivao neke Albance, javno je govorio da je to što Milošević radi na Kosovu zlo, apelovao na Artemija da pokuša da urazumi Miloševića…

DANI: Kako je došlo do toga da jastrebovi personifikuju SPC? Izjave ovih drugih rijetko dobijaju prostor u javnosti. Za njih gotovo da i ne znamo.

ĐORĐEVIĆ: Zato što odavno u Saboru imamo jastrebove i golubove i zato što su ovi prvi uvek bili dominantni. Setite se da su se na Kosovu 1987. srela dva nacionalizma: Miloševićev politički nacionalizam i crkveni filetizam.

DANI: Šta je filetizam?

ĐORĐEVIĆ: Crkveni nacionalizam. Stanje u kome crkva na prvo mesto stavlja svoje pleme pa veru, a ne obrnuto. To se u pravoslavlju zove jeres filetizma. Kao što sam rekao, na Kosovu su se 1987. srela dva nacionalizma i, zahvaljujući toj kobnoj blizini koja traje i danas, crkva je od političara prihvatila ulogu koja nije njena prirodna. Prirodna uloga crkve je da širi ljubav prema drugom, drugačijem i različitom, a ne ova kojom se decenijama manipuliše.

DANI: Zašto je crkva dozvolila da se njom manipuliše? Da li je i ona tu imala neki svoj interes?

ĐORĐEVIĆ: Jeste. Crkva je pokušala da osigura svoje mesto u društvu i osigurala ga je prihvatajući razne privilegije. Ona je danas centralna institucija u Srbiji, zastupljena u gotovo svim sferama vlasti. Zvučaće vam pomalo čudno, ali crkva je danas u javnom životu u potpunosti preuzela ulogu nekadašnjeg Saveza komunista. Ona je svuda!

DANI: Kada razgovaramo o ulozi SPC-a u društvu, ne mogu a da ne pomenem tzv. slučaj Pahomije. Kako je moguće da se Sinod, uprkos insistiranju javnosti, nije oglasio o tom pitanju?

ĐORĐEVIĆ: To je vrlo čudan slučaj i tu se crkva nije snašla. U momentu kada je skandal obelodanjen, umesto da je sazvala svoj crkveni sud, crkva se uplašila i prepustila stvar državi. A videli smo kako je Koštuničina država taj proces vodila. Crkva je kroz svoje pravosuđe Pahomija i Ilariona trebala žestoko da osudi i izopšti, a ne da o tome ćuti i stvari skriva pod tepih.

DANI: Čini mi se da, pored pedofilije, postoji još jedna stvar o kojoj se u crkvi ćuti. To je saradnja sveštenika s tajnim službama. Zašto je to tako?

ĐORĐEVIĆ: To je ovde i dalje tabu tema. U Bosni je izašla knjiga iz koje se vidi koliko je sveštenih lica sarađivalo sa Titovom UDBA-om. Prednjačili su hodže, pa onda i naši popovi. U toj knjizi postoji i dosje vladike Kačavende, njegov nadimak, šta je sve radio. On spada u tu tvrdu struju i vrlo je moćan i bogat. Šef srpske BIA-e Rade Bulatović je u maju 2006. rekao da policija traga za tri tajna dosjea crkvenih velikodostojnika koji su nestali nakon 2000. godine i da BIA pretpostavlja ko je, zašto i kako te dosjee uzeo. Vrlo neobična izjava.

DANI: Da li Vas je iznenadilo to ćutanje crkve o pedofiliji?

ĐORĐEVIĆ: Iskreno da kažem - nije. Dominiraju snage koje na takav korak nisu spremne. Šta fali rimokatolicima?! Papa je stotine sveštenika zbog sličnih stvari rasčinio. Morate znati da je naša crkva veoma konzervativna, sporo se menja. Poslednji Vaseljenski sabor je bio pre hiljadu godina, dok su katolici imali Drugi vatikanski koncil.

DANI: Ako je pravoslavna crkva izrazito konzervativna, kako objašnjavate činjenicu da SPC u svim anketama o popularnosti institucija uvijek zauzima veoma visoko mjesto?

ĐORĐEVIĆ: Time da je srpsko društvo izrazito konzervativno. Pravoslavlje je obredno, tradicionalističko. Ovde svi slave slavu. Čak i ateisti! Nove ideje se teško probijaju. Nas su mimoilazili procesi. Nismo imali ni humanizam ni renesansu. Bilo je nešto malo prosvetiteljstva oko Dositeja i ništa dalje od toga. Mi nismo imali posavremenjivanje, kao što su ga imali katolici.

DANI: Kada smo kod nazadnjaštva, sjetih se čuvenog pisma Bjelinskog Gogolju u kome se govori o crkvi koja se izmetnula u hijerarhiju i Volteru koji je ismijavanjem ugasio u Evropi lomaču fanatizma u većoj mjeri nego svi popovi, episkopi, mitropoliti i patrijarsi zajedno.

ĐORĐEVIĆ: To je pismo iz 1847. Znam ga napamet. Bjelinski, koga su se svi bojali i koga su zvali besni Visarion, iz Salzburga je opominjao Gogolja: Pazite, Nikolaju Vasiljeviču! Kada počnete da služite mraku, Bog će vas kazniti! Oduzeće vam talenat!. To se popularno zove - kletva Visariona Bjelinskog. Toga se mnogi ne sećaju, a trebalo bi. Ovde se odavno služi mraku. Crkva i vera su stvari pomoću kojih je lako manipulisati. Vidite, i muslimani su predmet manipulacija. Naša Islamska zajednica, koja nije nikada bila tako jaka, dozvoljava sebi da bude izmanipulisana, da je političari, ili ko zna ko već, podele.

DANI: Oni samo preslikavaju model!

ĐORĐEVIĆ: To je prava reč! Preslikavaju model! Učestvovao sam u javnim debatama o toj temi, pa mi Zukorlić kaze: Profesore, ja sam u pravu! I ovaj drugi muftija misli isto. Zašto ste to dozvolili? Šta ste dobili? Ništa! Podelu, svađu, mržnju!

DANI: Pomenuli ste tzv. jastrebove u SPC-u Artemija i Amfilohija? Šta je sa tzv. trećim A - Atanasijem?

ĐORĐEVIĆ: Vladika zahumsko-hercegovački Atanasije se umirovio. Atanasije, to tvrdo krilo SPC-a, je postao neka vrsta putujućeg ideologa. Pamtimo mnoge njegove strašne izjave, od kojih je jedna da su muslimani narod koji koristi loj i da zbog toga smrde. Zamislite! Takva izjava nikada nije zabeležena. Na njegovo mesto je došao vladika Grigorije, koji važi za umerenog.

DANI: Kažete da je u SPC-u struja jastrebova bila uvijek jača. Da li je tako i danas?

ĐORĐEVIĆ: Jeste, mada moram da kažem da i golubovi jačaju. Dominacija jastrebova se najbolje pokazala tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Iako ne postoji niti jedan sinodalni akt kojim crkva poziva na rat, mi ne možemo sporiti činjenicu da je ona bila uz Karadžića i Mladića. Amfilohije nad odrom majke Radovana Karadžića kaže da je ona rodila novog Jugovića! Nadmoć tog radikalnog, konzervativnog dela se naročito vidi sada kada je stari patrijarh bolestan i dok je u toku borba za nasleđe.

DANI: Osim tri A, ko još pripada jastrebovima?

ĐORĐEVIĆ: Uglavnom učenici Justina Popovića. Osim ove trojice, tu je i Irinej, Kačavenda i sl. Danas se često govori o postojanju nekoliko lobija unutar SPC-a: bosanski, na čelu sa Kačavendom, kosovski, na čelu sa Artemijem, i crnogorski, na čelu sa Amfilohijem. Ne želim da nagađam koja će struja odneti prevagu, ali bih svakako na čelu crkve voleo da vidim neku mlađu ličnost koja bi se suočila sa činjenicama i objavila pokajanje. Tokom petnaest godina, crkva ovde nije bila samo svedok, već i duhovni saučesnik u mnogo čemu.

DANI: Treba li crkvi lustracija?

ĐORĐEVIĆ: Naravno. SPC mora mnogo da se pokaje. Ovde sam svojevremeno izazvao veliku buru kada sam rekao da, nakon Srebrenice, patrijarh srpski Pavle sa sveštenstvom, uz zvonjavu zvona, krene pešice put Zvornika prema Srebrenici i javno se izvini narodu koga tamo poklasmo. De Gol je 1945, zbog saradnje sa nacistima, smenio francuskog kardinala. Kralj Milan je uhapsio srpskog mitropolita Mihajla…

DANI: Ko bi danas u SPC-u mogao da sprovede reformu?

ĐORĐEVIĆ: Ne znam ko bi to mogao da uradi. Želeo bih da to bude neko mlađi, ali, u zatvorenim strukturama kakva je crkva, stvari su često nepredvidive. Nije Hruščov, nego Berija napisao Deset tačaka destaljinizacije! Rekao je: ja sam bio Staljinov izvršilac i najbolje znam da na ovaj način više nećemo moći. Nije isključeno da, ako mesto patrijarha preuzme tvrda struja, Amfilohije počne proces otvaranja. On najbolje zna šta nije išlo i zbog čega. On zna kako funkcioniše sistem. Kod izbora patrijarha ne odlučuje, kako se obično misli, samo žreb, već razne strukture formalne i neformalne moći države.

DANI: Rekli ste da je patrijarh Pavle balans između te dvije struje. Koliko mi se čini, on je često pošteđen Vaše kritike. Zašto?

ĐORĐEVIĆ: Kako god gledali na njegovu ličnost, patrijarh je bio neka vrsta ravnoteže između te dve struje. I njega su vodili u rovove Karadžićeve i Mladićeve vojske, ali je on ipak bio institucija za sebe koja je znala da opomene, prekori. Patrijarh je kazao da neće ne veliku, nego ni najmanju Srbiju po cenu bilo kog ubijenog deteta. Ima i ličnu harizmu, nije čovek afera, nije politički ostrašćen. U momentu kada je crkva bila saučesnik, kada je pružala duhovnu logistiku ratu koji je bio lišen smisla, patrijarh je pokušao da neke ljude urazumi. Danas, kada je bolestan, podvlačim da verujem da će mnoge njegove molitve biti uslišene, ali i da mnoge njegove molbe nisu uvažene. Više puta je bio u manjini.

DANI: Kada?

ĐORĐEVIĆ: Uoči Dejtona, Milošević je od patrijarha tražio da zelenim mastilom, kako se po vizantijskom pravilu potpisuju patrijarsi, potpiše pravo da Milošević, a ne Karadžić zastupa Srbe u Bosni. Nakon toga, u Saboru je došlo do pobune. Osam vladika je tražilo njegovu smenu. Izdali su saopštenje u kome su kazali da se patrijarhov potpis na taj dokument smatra ništavnim i povukli ga. Bilo je to javno poniženje.

DANI: Zašto kažete: vodili su ga po rovovima Karadžićeve i Mladićeve vojske? Ko ga je vodio? Postoje mnoga patrijarhova saopštenja, pisana jezikom koji ne priliči jednom svjetovnom licu, za koja se kasnije pronosila priča da su ih pisali Matija Bećković ili Amfilohije. Ako je to tačno, zašto je patrijarh Pavle tako nešto dozvoljavao?

ĐORĐEVIĆ: Manipulisalo se i njim. U SPC-u je patrijarh po definiciji primus inter pares, prvi među jednakima. U Sinodu i u Saboru vlada princip nadglasavanja. Patrijarh je 24. marta potpisao sa ministrom kulture u kosovskoj vladi Memorandum o razumevanju u kome je pisalo da će kosovska vlada učiniti sve da se na Kosovu sačuvaju srpske duhovne svetinje. Nakon tri dana, Sinod je izdao saopštenje i Memorandum, što se tiče srpske strane, proglasio nevažećim. Patrijarh, i to je jedno od mogućih objašnjenja, ne spada u jake ličnosti. On nije bugarski patrijarh koji je za vreme Drugog svetskog rata Nemcima poručio da će, ako Bugari počnu da šalju Jevreje u logor, biti prvi koji će tamo otići. Nije! Možda je mogao mnogo više da učini, ali u momentu kada se bori s dušom, nemojte od mene tražiti da prema njemu budem suviše strog.

.......................................................................................................
Procitao/la ili samo unistio scroll dugme na misu?

U PRAVU SI 100%

pesak · Post by **pesak** » 07/03/2008 15:32

U vezi s cim je u pravu>?
Mirko Djordjevic je takav unikum danas, u Srbiji, da zasluzuje da ljudi znaju da postioji. Ionako ga nigde nema u srpskim medijima. Tako je isto i sa Perom Lukovicem. Ja postujem clanke onih koji su pametni, cije misljenje vredi cuti, i koji su zaguseni sveopstom tutnjavom i lupnjavom kojekakvih glupaka i tupsona, koji su miljenici drugih tupsona iz rezima.
Ne vidim nijedan razlog zasto bi trebalo uskracivati informaciju o Mirku Djordjevicu, ili o Petru Lukovicu.
Bolje je citati pametan clanak Mirka Dordjevica ili Pere Lukovica, nego citati kojekakve budalastine kobajagi "razmene suprotstavljenih misljenja" koje se moze svesti na tupljenje istog u raznim varijantama.
Koliko vidim, neki ljudi ovde su iskreno iznenadjeni i odusevljeni Mirkom Djordjevicem i ne bi ni znali za njega, da nisam otvorila njegov topic.

A ako hocete da diskutujete, niko vam ne brani.
ko preskace ove sjajne clanke, veoma gresi, ali njegovo je pravo, ali nije lepo da pljuje po celom topicu.

Arminovski · Post by **Arminovski** » 07/03/2008 16:51

Nije mi bila namjera da pljujem po topicu iako je ispalo tako.

Moje misljenje je da vecina koji posjecuju forume to rade sto iz zabave, sto zbog ubijanja vremena ili nesto slicno. Poenta je da vecina ljudi (i ja medju njima) ako ne nadje nesto interesantno (citaj: poentu, razlog ili uvod) u prvih nekoliko sekundi citanja jednostavno ili nikad vise ne posjeti temu ili zaposli scroll-dugme i jednostavno preskoci.

Inace tvoja inicijativa je skroz OK. Mene licno si zainteresovala vise svojim zadnjim postom nego citavim barazom teksta prije njega.

pesak · Post by **pesak** » 07/03/2008 17:50

E, pa drago mi je ako sam te zainteresovala.

Ja sam ateista, ali imam jaku averziju prema SPC-u. Kad prodjem pored neke crkve, meni se prevrne stomak, a kad vidim one debele zadrigle popove u crnim besnim kolima sa zatamnjenim staklom, dodje mi da povracam. pa nekad i opsujem u sebi i pljunem, sto ne lici na mene. Mnogo su mi odvratni. Jedini covek koji je religiozan, pravoslavac, Srbin, a cije misljenje mogu da svarim, cak jedva cekam da nesto napise, je Mirko Djordjevic.
Znas, oni su isli blagosiljali one "ratnike" koji su ubijali decu po Bosni, Hrvatskoj, Kosovu. Ne mogu da ih smislim uopste.
E, o tome prica Mirko Djordjevic. Jedini.
Ja dozivljavam SPC kao neku satanisticku sektu. Jedino svetlo koje vidim a u vezi sa pravoslavljem je Mirko Djordjevic.

dr.gog · Post by **dr.gog** » 08/03/2008 13:08

Ima li gdje na Netu neki njegov rad cijenjena Pesak,il opet moram čekat ove bijedne kvazisajmove knjiga po Skenderiji?
Ima li zapravo nešto,ako znaš,gdje radi čisto duhovne tekstove,bez dnevno političkog-spc sataraša(koji nam je ionako sveprisutno dostupan,skupa sa novom kolekcijom BMW serije 7,inače popularnom među klerom od Međugorja do Vladikinijeh dvora

)
Zanimljiv mi je jer ne bljuje već analizira.
Hvala na odgovoru.

pesak · Post by **pesak** » 08/03/2008 15:55

gog, pravo da ti kazem, ne znam...

U zao čas razuman glas
Mirko Đorđević

Kada je vladika raško-prizrenski Artemije izjavio (Glas, 25.10. 07.) da su šef države Boris Tadić, ministar vojske Šutanovac i ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić izdajnici ’’jer neće vojskom braniti Kosovo’’, to ni za koga nije bilo neočekivano. Na talasu klerikalizacije, koju forsira ne toliko SPC koliko prvi ministar V. Koštunica, preosvećeni Artemije nije jedini sa takvim izjavama. SPC je ostvarila ’’simfoniju’’ ne sa državom, već konkretno sa novim srpskim voždom, Koštunicom. Tu smo gde smo – upravo u momentu najnovije kosovske drame.
Godinama to traje – i samog patrijarha su uvlačili u tu igru da Srbi na Kosovu ne učestvuju ni u kom vidu i radu kosovskih institucija. Onaj ko ima makar elementarnu predstavu o istoriji SPC zna da je to loše rešenje. Najpre po Srbe. Oduvek je crkva sarađivala sa ’’postojećim vlastima’’. Kakve god one bile, a kakvih sve bilo nije. Uostalom, SPC nije ustavni faktor, odvojena je od države, punih dvesta godina u svetu – no, o tome se kod nas i ne zna. Nove ideje iz sveta moraju biti u karantinu na granici Srbije najmanje nekoliko decenija.

No, nije se preosvećeni Artemije zaustavio na tome.U decembru minule godine vladika je izjavio da se moramo okrenuti Rusiji, Aziji, da treba izvesti narod na ulice Beograda. Nije on za rat, kaže, ali se treba i vojno odupreti ’’osvajaču’’. I ta retorika je dobro poznata – hor arhijereja je ponavlja.

Vladika Artemije je to ponovio i januara 2008. – ne, nećemo mi sa Evropom, tamo nas čeka zamka ’’unije’’. Nedavno, u februaru, vladika je tražio da pozovemo dobrovoljce iz Rusije i moramo ’’kupiti najsavremenije borbene sisteme od Rusije’’. Istini za volju, preosvećeni se ogradio poprilično – to je njegovo ’’lično mišljenje’’, a još uvek ne stav SPC. Događaji su išli svojim tokom – imamo novu realnost na Kosovu. I onda je došao finale: sastao se sinod SPC u Peći, ponovljene su slične teze. Nešto pre toga vladika Artemije je zabranio sveštenstvu, monaštvu i vernicima svako opštenje sa predstavnicima međunarodnih tela na Kosovu. I tu je došlo do nečeg novog.

Na sinodu se vladici Artemiju usprotivio sam mitropolit crnogorski Amfilohije. On – koji je uvek, ne govorio, već grmeo glasom ostrašćenog nacionalnog proroka. Bez komunikacije, kazao je Amfilohije 04.03.08, ne bi bio moguć opstanak našeg naroda, naših svetinja i svih koji ovde žive. Zaista je tako i tako je vekovima i bilo. Ako baš i nije čudo, novina je, jer ovaj razumni glas dolazi u zao čas, i to sa neočekivane strane.

Svi znamo onu ljupku priču o proroku Valaamu – pošao je bio lošim putem, ali ga je viša volja opomenula. I to preko magarice na kojoj je ljutiti prorok jahao. Ta ljupka zgoda je prisutna u Svetom pismu, a najmudrije zvuči kod apostola Petra, u drugoj poslanici (2.15-16), kada ’’skot nijemi progovori glasom čovečijim i zabrani bezumlje prorokovo’’.

Uistinu, ovo je dobar glas i za one koji ne drže mnogo do biblijskih parabola. I vreme je da se istini pogleda u oči.

Peščanik.net, 06.03.08.

dr.gog · Post by **dr.gog** » 08/03/2008 16:22

može i ovako

kopipejst pa u folder"mirko đorđević",čovjek ima smisao za izlaganje.Dankešen

pesak · Post by **pesak** » 08/03/2008 17:58

Nema problema.
Evo sta dobijes kad ukucas u google njegovo ime.. http://www.google.com/search?sourceid=n ... djordjevic

Covek stalno pise za Republiku. http://www.republika.co.yu

Ako budem jos nesto iskopala, postovacu...

pesak · Post by **pesak** » 11/03/2008 03:38

Iz istorijske senke pojavile su se sintagme o uniji koja je zlo po pravoslavne – misli se na uniju sklopljenu u Firenci 1439. godine – i ona o Moskvi koja je jedini i poslednji Rim

Sumnje u kraj istorije

Odlomci iz neobjavljene rasprave Imperije i ideologije

Mirko Đorđević

Senka minulih epoha
Istorija je dovršena samo u viziji akademskih rasprava – jedna je od opomena velikog istoričara F. Firea – jer u njima postoje poglavlja koja određenu epohu »zaustavljaju« u vremenu i ljudskom pamćenju. Mi ne živimo u onom cikličnom vremenu koje se ponavlja, kako su mislili stari ili kako se još uvek veruje u krilu orijentalnih – drevnih istočnjačkih – kultura, već u linearnom vremenu koje napreduje ka beskonačnosti. I to je u skladu s idejama pomenutog istoričara. Jednostavnije rečeno, istorija traje, kao i naraštaji koji njena poglavlja zatvaraju i ponovo otvaraju. Senka minulih vremena pada na naše vreme,
kao što je i bivalo i kako će – izvesno je – zauvek i biti. Nekada iz famozne senke istorije izranjaju potisnute i prećutane istine, a nekada pak aveti neprevladane prošlosti, sa kojima se uvek mora računati. Banalna je istina da je rešenje toga problema na temelju dokumenata, ali ni dokumenti ne vrede mnogo bez refleksije istoričara koji ih pozicionira u svom vremenu. Postoji i obrnuti proces – istoričar ređa dokumenta tako kako to odgovara njegovoj »zadatoj« istorijskoj istini. Misli se da se tako u izvesnom smislu može odstraniti famozna senka prošlosti, i otuda i teorije o ponavljanju istorije, pri čemu se zaboravlja da se ponavljaju samo određeni obrasci ponašanja, i kulturni obrasci, a ne sami događaji – ostalo je dobro poznato u svakom pristupu prošlosti.
Ove napomene ne bi bile nužne da nema događaja koji ne vraćaju i istorijske istine i istorijske bauke i aveti.
Ako je do »povoda« to se nađe i iz senke istorije izrone zbivanja za neke zaboravljena. Takav povod je sigurno s razlogom bio susret u Raveni sredinom
oktobra 2007. godine kada je mešovita komisija za teološki dijalog pravoslavnih i katolika objavila opsežniji dokument o misiji Crkve u savremenom svetu i prevladavanju vekovnih razlika između dvaju krila u hrišćanstvu – katolika i pravoslavnih koji su razdeljeni velikim raskolom još 1054. godine. Podela se vremenom manifestovala kao razlika između kulturnih i civilizacijskih krugova Evrope, koja se vidi kao fatalna suprotnost Istoka i Zapada. U momentu kada Evropa traži formulu svog jedinstva ovaj dokument iz Ravene se počeo ne samo različito već i bukvalno senzacionalistički čitati – činilo se i uglednim analitičarima da je to konačno nađen oblik unije razdvojenih hrišćana na najširem prostoru u punim ekumenskim razmerama. Konačno je prevladan raskol iz XI veka i Evropa će početi da diše »na oba plućna krila«. Brzo se pokazalo da stvari ne stoje tako. Evroskeptici i oni nenaklonjeni ekumenizmu nisu bili jedini koji su se oglasili. Kardinal V. Kasper je tešio i jedne i druge – »Vidi se barem crvena nit dijaloga koji traje među hrišćanima«. Ta se nit može opaziti ali radovanje je bilo bez razloga – deseta sesija visoke komisije je ponudila dokument i tu je kraj. Sam papa Benedikt XVI nije uspeo da umiri analitičare i da ih privede skromnijim zaključcima. Senka nekakve unije je bila dovoljna da skup propadne. Predstavnik Ruske pravoslavne crkve moskovskog patrijarhata Ilarion napustio je skup i to u momentu kada je prevladana i najveća prepreka kada su pravoslavni priznali čak i primat rimskoga pape u stvarima vere u prihvaćenoj formulaciji »prvi među episkopima sa sedištem u Rimu«. Onda su svi prionuli debelim tomovima naučnih disertacija da vide sve to o uniji i ono još neugodnije – o Moskvi kao trećem i poslednjem Rimu.
Iz istorijske senke pojavile su se sintagme o uniji koja je zlo po pravoslavne – misli se na uniju sklopljenu u Firenci 1439. godine – i ona o Moskvi koja je jedini i poslednji Rim. Čak i oni koji su mislili da sve o tome znaju bili su zatečeni – naše vreme je istorijske sintagme i zbivanja počelo da čita u savremenom ključu.1
Nisu potrebna veća znanja iz istorije ili teologije da bi se jasno videlo da je problem političke prirode i tiče se savremenih prilika u Evropi. Stoga je
neuspeh u Raveni – nakon napuštanja od strane RPC – doživljen dramatično. Problemi, međutim, nisu novi ni tako nepoznati kako se može nekom učiniti jer o tome i na našem jeziku postoji obimna literatura – ovde će osvrt na firentinsku uniju biti samo podsećanje s povodom.2 Unija u Firenci – potom su sesije nastavljene u Ferari – sklopljena je u jednom dramatičnom trenutku evropske istorije i predstavlja pokušaj da se premosti jaz koji od 1054. deli pravoslavne i katolike, ali i savez Istoka i Zapada pred najezdom sile koja se zvala Otomanska imperija, koji se nametao kao potreba jer je nakon bitke na Marici 1371. bilo jasno u Evropi da se bez nekog sistema kolektivne bezbednosti Evropa ne može odbraniti. Mučna je i sumorna istorija samog susreta u Firenci. Ona nije nepoznata iako se na problem gleda različito među istraživačima – kod nas postoji studija jeromonaha Irineja Bulovića – aktuelnog episkopa bačkog – koja detaljno o tome govori, od koje je u Teološkim pogledima (br. 1, Beograd 1975) objavljen samo otisak. Bez nje je teško ući u ovaj problem, iako ima i drugih autora koji se s njegovim zaključcima ne slažu. Ovde će biti reči samo o osnovnim »porukama« koje se nameću našem vremenu u smislu koji smo napred i naglasili. Kada se istorijski događaj ovako vrati u vremenu on nije samo istorijsko pitanje već i pitanje našem vremenu o čemu govore upravo i napetosti oko neuspeha u Raveni ali i sve ono što se odvija na relaciji Beograd–Moskva–Carigrad i Zapad.

Firentinska unija 1439. – mali podsetnik
Danas se različito čitaju saborska akta iz daleke 1439. godine, što je po sebi razumljivo. Onaj pak ko pažljivije čita čuvenu bulu sjedinjenja objavljenu na grčkom i latinskom jeziku 6. jula godine 1439. pod patetičnim naslovom – reči su uzete iz biblijskog psalma – Laetentur coeli et exultet terra – mora priznati da sama ideja o jedinstvu nije bila neiskrena. Razloga da se raduju nebesa i da kliče Evropa zaista je bilo. To je bilo jasno i papi Jevgeniju i caru Jovanu Paleologu i carigradskom patrijarhu koji su došli u Firencu i potpisali – potpisali su i predstavnici Ruske crkve – bulu evropskog verskog i političkog jedinstva. No kako je tekao rad sabora bilo je jasno još nešto – predstavnici pravoslavnog Istoka bili su izloženi lukavstvima papske diplomatije. Prve je rukovodio strah od turskog nadiranja, a katolici su mislili da je to prilika da pravoslavne konačno prevedu u »pravu veru«. Danas su poznati primeri najgrubljeg pritiska kojima su bili izloženi predstavnici Vizantije iz raznih izvora, a najvažniji je svakako obimno delo

Sabor se pocepao na dve struje a to se reperkutovalo na prostoru pravoslavnog Istoka gde su se svuda – pa i u Srbiji – pojavile političke partije u doslovnom smislu reči – u Vizantiji su se zvale »deme« – koje su se opredeljivale »za« i »protiv« unije potpisane u Firenci

jednog člana pravoslavne delegacije, Silvestra Siropulosa, koje nije prevedeno na naš jezik, iako je publikovano paralelno na grčkom i francuskom jeziku. Ovaj bogati istorijski izvor omogućuje solidan uvid u rad sabora, u prilike u Evropi sa nizom detalja koji govore o ljudima u vremenu Evropljanina XV veka.3
Bez uvida u ovo delo nije moguće razumeti uniju u Firenci ali ni ono što se danas događa ili nam se »ponavlja«.
U atmosferi spletki i pritisaka ipak je potpisana bula sjedinjenja ali su stvarni učinci bili mali. Već 1453. pada Carigrad i pravoslavni Istok je pod vlašću Otomanske imperije. Ruski potpis je na dokumentu bio ali je izaslanik moskovski uskoro bio dezavuisan i prognan. Frustracije ljudi onog vremena su bile velike, ali sve nije bilo lišeno ni poveće doze sujeverja, a i to potvrđuje napetosti u kojima je sabor radio.4 Kuga je harala Evropom a glasnici smrti su bili za ljude onog vremena realnost. Rad sabora je ipak odredio i dao mu smer očekivanog neuspeha episkop iz Efesa Marko Evgenik koga naša SPC u zvaničnom kalendaru pominje pod imenom sveti Marko Efeski svake godine 1. februara. On je odbio da potpiše bulu sjedinjenja i njegovi su argumenti danas dobro poznati – on se plašio da katolici ne »pounijate« pravoslavce i tako se sabor pocepao na dve struje a to se reperkutovalo na prostoru pravoslavnog Istoka gde su se svuda – pa i u Srbiji – pojavile političke partije u doslovnom smislu reči – u Vizantiji su se zvale »deme« – koje su se opredeljivale »za« i »protiv« unije potpisane u Firenci. Marko Efeski je u tom završnom delu sabora bio u manjini – bio je bezmalo sam – ali je njegov stav nagnao papu Jevgenija da izrekne gorko priznanje – »Elem, ništa nismo uradili«. Veliki pobornik pravoslavlja M. Evgenik, vladika iz Efesa, nije ostao sam u tome; on je sve koji su potpisali bulu sjedinjenja – a to su bili i car i patrijarh – nazvao izdajnicima koji su se »prodali za šaku zlata«. Za njega su oni bili osvedočeni »izdajnici i plaćenici«, kako sam naglašava, iako mnogi istoričari dovode u sumnju tačnost njegovih izjava. Istorija i legende se često prepliću, ali ostaje istina koju istraživač izvodi refleksijom i

Naša Crkva i vladar Srbije despot Đurađ Branković bili su jedini koji nisu hteli da prisustvuju saboru u Firenci

uvidom u sva dokumenta i celinu prilika. Unija u Firenci je propala i vreme je pokazalo da unije nisu »model« za vaspostavljanje hrišćanskog jedinstva koje se mora tražiti po principu jedinstva u različitosti. Tako da danas ne bi valjalo ići po principu proste analogije, iako mnogi upravo to čine i plaše jedni druge »unijaćenjem«.
U pomenutim memoarima S. Siropulosa postoji mnogo podataka o držanju vladara Srbije i SPC u vreme firentinske unije.
Naša Crkva i vladar Srbije despot Đurađ Branković bili su jedini koji nisu hteli da prisustvuju saboru u Firenci. Poznavajući stanje u Srbiji, iz Vizantije su poslali u više navrata posebnu diplomatsku misiju sa zadatkom da Crkvu i vladara Srbije pridobiju za odlazak u Firencu – računalo se na despoticu Irenu koja je bila Grkinja, a u narodu srpskom je ostala zapamćena po nadimku Prokleta Jerina. Crkva je – po tvrđenju istoričara SPC – jedva davala znakove života, bližio se kraj srpske države, a despot već nije mogao da kontroliše ni Golubac ni Stalać iz prestonice Smedereva. On je ostao uporan u stavu da ne razgovara sa Latinima i to je saopštio izaslanicima vizantijskog pravoslavnog imperatora sasvim jasnim rečima koje zvuče zbunjujuće – »Ja sam ovde sused
Latina i imao sam u mnogo navrata odnose s njima. Mnogo sam razgovarao s njima, dobro znam jezik kojim govore, njihove stavove i njihove običaje. Budući da sam u toku sa svim što se njih tiče, ja neću da šaljem delegaciju na sabor«. Despotova država je imala – tako kaže Č. Mijatović – »tri sreza«; bila je zaista »invalidska država«; ali je on ostao ponosan i ta se država ugasila već nekoliko godina nakon pada Carigrada – padom Smedereva. Ako bi se reklo da se nama istorija ponavlja bio bi to primer zaključivanja po principu proste analogije, jer ispravnije je reći da se ponavljaju ne okolnosti već obrasci ponašanja.
Stoga u ovom podsetniku s povodom o firentinskoj uniji neće biti reči o tome kako se ona danas u nauci ocenjuje.5
Moskva kao treći Rim – magija ideološkog obrasca
Saborski oci Istoka i Zapada okupljeni u Firenci nisu rešili crkvene sporove – u dogmatskoj ravni se otišlo napred ali problem primata rimskog biskupa je ostao kamen spoticanja – niti su izgradili neki održivi model budućih potraga za jedinstvom hrišćana. Sve potonje unije nisu uspevale iz istog razloga: razlog je bio političke prirode i Evropa je ostala razdeljena upravo u trenutku kad joj je jedinstvo bilo najpotrebnije. Pad Carigrada 1453, potom i pad Smedereva su datumi: odjeci sabora u Firenci bili su znaci nejedinstva od Balkana do daleke Rusije. Na ulicama Carigrada, ali i na ulicama drugih gradova na Istoku, na masovnim zborovima mogla se čuti parola koja je zlokobno zvučala – Bolje pod Prorokov turban nego pod papsku tijaru.
Tada se javlja teorija o Moskvi kao trećem i poslednjem Rimu čiji magični sjaj ne gasne vekovima.
U blizini grada Pskova u Jelizarovom manastiru kaluđer Filotej je izrekao – u pismu velikom knezu – jednu patetičnu frazu koja je odražavala realno stanje stvari na pravoslavnom Istoku – »dva su Rima pala, treći – Moskva – stoji, a četvrtoga neće ni biti«. Iz sačuvanih spisa ovog mislioca – koji su objavljeni 1901. godine – znamo dve važne činjenice. Filotej je imao precizna saznanja i odlično je razumevao geopolitičku situaciju u Evropi: on je Moskvi namenio ulogu trećeg Rima i to je bio izvor crkveno-imperijalne ideje koja je tokom istorije menjala oblike ali je suština ostajala ista. Mora se priznati da je Filotej bio ideolog takvog formata i umeća da mu na tome mogu zavideti ideolozi sve do današnjeg dana. Rusija je preuzimala pravo »prejemstva« i sebe je smatrala jedinim čuvarem prave vere – svi ostali hrišćani su jednostavno otpadnici i jeretici. To traje do danas u konzervativnoj crkvenoj svesti ali traje i kao obrazac imperijalne državne politike

Ako bi se reklo da se nama istorija ponavlja bio bi to primer zaključivanja po principu proste analogije, jer ispravnije je reći da se ponavljaju ne okolnosti već obrasci ponašanja

i velikih i malih naroda. Brojni su primeri koji se mogu navesti – i koje smo navodili u mnogo navrata – kao potvrda trajanja ovog obrasca kojem se ideološki uspeh sigurno ne može sporiti. Uostalom, ideološki obrasci–slogani i ne moraju biti tačni, njima je dovoljna uvek inspirativna magija koja ih čini privlačnim. Onaj ko je pažljivo čitao poznati spis Justina Popovića Pravoslavna crkva i ekumenizam, objavljen u Solunu 1974, lako će se setiti o čemu je ovde reč. Jedan naš ugledni teolog i crkveni velikodostojnik to pregnantno formuliše – »Evropa se može ujedinjavati na ekonomskom, političkom i svakom drugom, ali ne i na crkvenom planu. Može, ali samo u odustajanju od zabluda koje je Rim promovisao u proteklih 950 godina. Ne može se govoriti o ujedinjenju crkava, one se ne mogu ujediniti takve kakve su, nego o prisajedinjenju Crkvi«.
Firentinska unija nije samo istorijsko akademsko pitanje – sudeći po mnogo čemu ona je više od toga.
1 Manje se zna – a u Srbiji publiciteta skoro da nije ni bilo – da je sve počelo u Beogradu 2000. godine kada su načinjeni prvi koraci u istorijskom susretu. Tada se iz Beča oglasio vladika Ilarion – ovaj koji je napustio susret u Raveni – sa »zvaničnim protestom« i pokazalo se da Moskva i RPC ne prihvataju jedinstvo sa katolicima. Vladika Ilarion je daroviti teolog, poliglota i godinama je već u Beču i Briselu kao zvaničnik RPC akreditovan kod struktura EU. Vladika Ilarion nema ništa protiv saradnje sa katolicima u »sferi morala«, ali problem otvoren 1054. formuliše upadljivo drugačije, za njega »jaz« nije premošćen i neće skoro to biti – »Jaz koji postoji ne deli tek katolike i pravoslavne, već bi se pre moglo reći da on razdvaja tradicionalne hrišćane i one koji su liberalno nastrojeni«. To je, naravno, tačno i zbog toga on ostaje tradicionalista sa Istoka koji se boji svakog otvaranja. On je svestan da se određene razlike u liturgijskim obrascima – čak i filioque i pričešćivanje u oba vida – mogu prevazići, ali papski primat je za njega simbol neke i nekakve prevlasti Zapada nad Istokom. Tako se na sceni savremene Evrope, koja gradi jedinstvo u različitosti, vratila i teorija iz XVI veka o Moskvi kao trećem Rimu, zajedno sa firentinskom unijom iz daleke 1439. godine, kada je Evropa pokušavala da nekako premosti pomenuti jaz.
2 Beogradska Republika je o tome objavila u svoje vreme više priloga različitih autora. Objavljen je i naš ogled pod naslovom »Strah od Zapada«, koji se može naći i u našoj knjizi Sjaj i beda utopije (izdanje »Srpska reč«, Beograd 2006, str. 93–111) sa nešto širim uvodom. Sve je bilo predmet – ako ništa drugo – zanimljivih polemika u novinama.
3Les »memoares« du Grand Ecclesiarque de l’Eglise de Constantinople sur le concile de Florence 1438–1439, Pariz 1971, na grčkom i francuskom jeziku, sa odličnim komentarima V. Laurenta.
4 U memoarima S. Siropulosa (IX, 10–12) imamo jedan karakterističan detalj. Vizantijski car Paleolog je u dvoranu ulazio i u plenumu govorio obavezno vodeći svoga psa. Za sve vreme dok je car govorio pas koji je ležao kraj carevih nogu nije prestajao da laje i niko ga nije mogao umiriti – lajao je sve dok car nije završio izlaganje ex cathedra. To su svi prisutni shvatili kao sasvim jasno predskazanje da se sve neće dobro završiti, a tako je i bilo.
5 Godine 1989. u pariskom naučnom časopisu Simvol, koji u Parizu izlazi na više jezika, objavio je iguman Inokentije Pavlov »pogled iz Moskve« na firentinsku uniju – on ističe da događaji iz vremena unije »definišu državno-crkvenu ideologiju moskovskog samodržavlja u XV i XVI veku«. Tada je ruska država formulisala svoju ideologiju koja se zapravo vekovima nije menjala. Od XI veka – to je godina raskola 1054. – u Rusiji je negovan antilatinski diskurs u publicistici sa famoznim spiskovima latinskih »jeresi«, dok je Rim nastojao da prodre sve dublje u Rusiju upravo s idejama unije. Bilo je u Rusiji i suprotnih tendencija; one su dolazile često s juga Evrope, iz Srbije posebno. I pre unije u Firenci imali smo i jednog Grigorija Camblaka – pisca žitija Stefana Dečanskog – koji je bio aktivan i cenjen u Rusiji. Sve se prelamalo u dogmatskoj ravni kao teorija o pravu »prejemstva« koje je – tvrdilo se – posle pada Carigrada godine 1453. prešlo na Rusiju i Rusku pravoslavnu crkvu. Pavlov, koji odlično poznaje izvore, smatra da se to ne može danas bukvalno poimati, iako i takvih poimanja ima i u Rusiji i u Srbiji.

pesak · Post by **pesak** » 30/03/2008 12:58

Zapisi iz palanačkog podzemlja
Mirko Đorđević

Obećao je lider SRS, T.Nikolić, da će ministar M.Dinkić biti „izolovan na određeno vreme” kada napokon pobede radikali, ali da Srbija neće biti izolovana. Ovo drugo deluje bolje, no izvesnije je ono prvo. Zna se da ministar Dinkić neće biti jedini, jer radikalski politički inženjering je „zacrtan“ u debelim tomovima vojvode Šešelja. To su programska načela SRS.
Lidera iz milošte Srbi zovu Grobar. Nadimci morbidnog zvučanja su česti kod nas, ali sam je radikalski prvak tome kumovao – jednom je u dvorani skupštine kazao da mu je to bilo zanimanje u komunalnom preduzeću grada Kragujevca. Ispod naših imena kriju se potisnuti nagoni i najuzbudljivije životne želje i nedosanjani snovi. Onaj ko je brižljivije čitao spise slavnog bečkog doktora, S.Frojda, zna da je psihoanaliza ozbiljna nauka. Posebno su zanimljive političke implikacije Frojdovog otkrića.

U više navrata je radikalski prvak pod kupolom visokog doma, u srpskoj Dumi, nudio spiskove neprijatelja koji razaraju nacionalne ustanove. To su pravi spiskovi sa punim imenima i prezimenima. Zanimljivo je da je na spisku srpskih neprijatelja na prvom mestu jedan etnički Rus, a ne Srbin – to je Mihajlo Mihajlov, poznati borac protiv totalitarizma XX veka. Niko nikada nije reagovao, a državni tužilac je to trebalo da čini po sili zakona. Ne, niko ni reči i to se ponavlja i u ovoj predizbornoj kampanji sokoli druge radikalske bojovnike. Neki božiji stvor, koji se potpisuje kao Zoran Krasić, to jasno kaže (Politika, 16.03.08.): „ Moja životna želja je da postanem upravnik zatvora. Ja bih znao kako da resocijalizujem zatvorenike iz DS-a. Što ja mogu da ih resocijalizujem, to niko ne moze.”

Tu smo gde smo – čekaju nas logori i robijašnice u toj najsavršenijoj od svih palanki, koja bi bila radikalska Srbija.

Umesto odgovora, neka ova radikalska perjanica načas sedne na legendarni kauč doktora Frojda.

Potisnuti nagoni i instikti – to je polazište u teoriji glasovitog bečkog doktora S.Frojda – oni hoće zadovoljenje, iako su izvan sfere uticaja volje i razuma. Životne želje postaju breme koje pritiska i deformiše ličnost. H. Markuze i V. Rajh su – a sa njima škola frojdomarksizma – tu terapiju širili po principu oslobađanja nesputanih instinkata i želja u smeru totalno oslobođenog Erosa, koji će biti temelj budućnosti ljudske zajednice. Eros i civilizacija H. Markuzea je jedno od najinspirativnijih dela minuloga veka. Iz daha te utopije su izašli “šezdesetosmaši”.

No, vratimo se S. Frojdu i njegovom kauču: nagon agresivnosti, i kada je potisnut, izbija i to posebno kod osoba naklonjenih autizmu, bez šire kulture, uglavnom. On se manifestuje najčešće kao osećanje krivice i manje vrednosti. Ličnost ne nalazi objašnjenje, jer životna želja traži realizaciju. Boli i muči do razmera opsesije i destruktivnosti, koje ugrožavaju mali palanački um. Taj sindrom je bečki doktor analizirao i na primerima javnih ličnosti. Oni traže „najkraći put“ za rešenje mučnine koja ih pritiska. Neuroza i potreba za govorom mržnje su prateće pojave ove krize. Ovaj fenomen je S. Frojd označio kao Das Unberhagen in der Kultur. Knjiga je kod nas prevedena pod dobro nađenim naslovom – Nelagodnost u kulturi. Misli se zapravo na civilizaciju. Ličnost koja tako razrešava problem životne želje je agresivna, seje govor mržnje do primitivnosti i sanja o logorima i torturama. San o svemoćnom policajcu postaje ideal palanačke političke perjanice. Potisnuti nagoni ne idu smerom sublimacije koja se okončava u nađenom pozitivnom idealu.

Još su sveti oci i učitelji Crkve to znali – ličnost beži u bolest i opredeljuje se za zlo. Taj „izbor zla“ je problem, jer Neko kažnjava takve i slične osobe nesposobnošću da razlikuju dobro i zlo. Takva osoba će se iskazati u torturi i logorima. To joj je životna želja i izvor sve muke. Jer, iz civilizacije se pobeći ne može. Govor mržnje je jedina uteha opsednutoj ličnosti. Osnovna ideja S. Frojda kod nas u narodu postoji kao - u običaj uzeta riječ, kako je Vuk Karadžić nazivao poslovice, i taj iskaz u kolokvijalnoj upotrebi glasi: Da nema uljudnog sveta oko njega, taj bi se kao goveče o drvo češao.

Taj agresivni totalitarni duh palanke je najprisutniji u palanačkom neotesanom političaru. On seje mržnju, psovkom nadoknađuje nemoć i javno besedi o zaverama. Tako se iskazuje „životna želja“ o kojoj govori ova radikalska perjanica pod kupolom visokog doma skupštine Srbije.

Biografi J. V. Staljina, posebno oni koji su ga lično poznavali od detinjstva i rane mladosti, beleže jednu neobičnu zgodu iz njegovog života – da je doktoru Frojdu to bilo poznato, sigurno bi napisao i drugi deo glasovitog dela koje smo pomenuli. To bi bio novi prodor u svest i podsvest palanačkih neuspelih političara. Životna želja mladog Džugašvilija je bila da postane pesnik – sačuvano je nekoliko pesama koje je objavio u književnom listu Iverija i one su zaista vredne da budu analizirane. Frojd je to činio na primerima književnih dela – analizirao je dela F.M. Dostojevskog. Staljinove pesme potvrđuju Frojdove nalaze i objašnjavaju kobne posledice kojima je obeležio istoriju Rusije. Diktator je toj zemlji utisnuo pečat zla iz sebe, iz svoje agresivnošću slomljene ličnosti.

Mladića je mučilo kako da ostvari svoju životnu želju i u jednom momentu se sve zaplelo do paroksizma biti ili ne biti. Nosio je sa sobom sveščicu svojih stihova i patio je, sumnjao je i odlučio da sve stavi na kocku sudbine. Odlučio je da pesme odnese najvećem kritičaru gruzijske moderne književnosti, čoveku velike kulture i istančanog smisla za analizu umetničkih dela. Bio je to autoritet poput V. G. Bjelinskog kod Rusa ili J. Skerlića kod nas. Ako mu on kaže – razmišljao je mladi Staljin – da je to poezija, ostvaren je san i ući će na velika vrata u književnost i biće potvrđen. Ako mu pak kaže da tu poezije nema, baciće pero i okaniće se opsesivne želje.

Veliki kritičar mu je zakazao razgovor kroz nedelju dana i Staljin se pojavio u određeno vreme u kabinetu ove nesporne veličine. Kriza duševna je bila na vrhuncu i prema onome što znamo, veliki kritičar je nesuđenom pesniku kazao sledeće – da mladiću, iz ovih pesama izbija bujna snaga i nepojamni prkos prema svetu, ima u njima neobuzdane mrznje i gneva, no emocije su sasvim ugušile iskreni dah lirskog subjekta i nema ovde poezije. Pođite u stihiju političke borbe, tamo to ide i u toj stihiji ćete naći sebe. Ostalo znamo – obijanje državne banke radi novca potrebnog partiji, družine koje po kavkaskim klancima operišu u ime „viših ciljeva“.

Tako je veliki kritičar „skrivio“ sve ono što oličavaju Staljin i staljinizam. Kriza se nije mogla rešiti drugačije. Bečki doktor sa svojim učenjem i ovde bi bio u pravu.

Valja ga čitati, kao i F. M. Dostojevskog.

Peščanik.net, 27.03.08.

pesak · Post by **pesak** » 12/04/2008 21:50

http://www.republika.co.yu

Političke igre oko Kosova

Kosovske trube jerihonske

Svega ima u toj gami konotacija osim stvarnog Kosova pod upravom UN

Onaj ko brižljivije prati kako se o Kosovu piše u beogradskoj političkoj publicistici – te u govorima partijskih lidera – mora ostati zbunjen. Svega ima u toj gami konotacija – osim stvarnog Kosova kao regiona pod upravom UN, koji odnedavno poveći broj evropskih zemalja priznaje kao samostalnu državu. Malo ko vodi računa o Srbima na Kosovu, posebno o onima na jugu Kosova, kojima je najteže jer se još nisu pribrali od šoka nakon one martovske eksplozije šovinističkog nasilja godine 2004. Reč je dobila značenje etikete koju politički lideri lepe jedni drugima kada treba označiti patriote i izdajnike. Opasna igra traje i lideri su se svojski razigrali, posebno u izbornoj kampanji koja započinje. Tu je kockica zvana Kosovo zaista važna. Miting na kojem su Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić harangirali masu završio se znamo kako – kao »moleban«. Bilo je vatre i pljačke ali se ništa uradilo nije. Pločica–kockica stoji i dobro funkcioniše, a šta će biti sa srpskom zajednicom na Kosovu to nije u prvom planu. Kosovo je negde daleko a najvažnije je »ovde« osvojiti poziciju.
I u državi i u Crkvi to je potpuno isto i niko živ ne može precizno da odredi ko koga tu »kopira«.

Opasne igre

Vladika raško-prizrenski – koji je nedavno proširio titulu sintagmom »i kosovsko-metohijski« – sasvim jasno poručuje da su šef države Boris Tadić, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i ministar vojni Šutanovac »izdajnici jer neće vojskom da brane Kosovo«. Preosvećeni je već sredinom februara – Danas, 13. 02. 2008 – još precizniji. Ne treba nam sporazum sa EU, treba se obratiti azijskim zemljama, pozvati ruske dobrovoljce i »kupiti najsavremenije borbene sisteme od Rusije«. Ratna truba je visoko podignuta iako se preosvećeni načas ogradio izjavom da je to »njegov lični stav« a ne SPC u celini. Već početkom marta – Danas, 5. 03. 2008 – preosvećeni Artemije se javno sukobio sa prvim čovekom Sinoda SPC mitropolitom cetinjskim Amfilohijem – mnogo šta je tu postalo jasno. Izdao je preosvećeni Artemije posebnu zabranu sveštenstvu i monaštvu Kosova da ne opšte ni sa kojom institucijom na Kosovu. Stav crnogorsko-primorskog mitropolita – i on je svoju titulu proširio rečju arhiepiskop – bio je razumniji jer Crkva mora, i uvek je tako činila, da sarađuje »sa postojećim vlastima«. Vekovima je tako bilo. Zna se i to da sukob u SPC ima svoju istoriju – crkvena vlada je odbila predlog vladike Artemija da budu tužene sve zemlje koje su priznale Kosovo. Da treba tužiti te zemlje stav je i premijera srpskog Koštunice. Saznalo se još da je Sinod odbio predlog vladike Artemija i da je lično patrijarh Pavle sa kosovskim ministrom kulture potpisao Memorandum o razumevanju, ali je i patrijarhov potpis proglašen nevažećim – ko zna koji put oduzimaju patrijarhu pravo da odlučuje. A radilo se o obnovi porušenih svetinja naših, koju je preuzimala kosovska vlast uz garanciju međunarodnih institucija – sredstva su već bila obezbeđena. Vladika Artemije se nije zaustavio na tome – 11. marta je objavio – Blic, 11. 03. 2008 – da se njegova eparhija u izbornoj kampanji koja započinje svrstava uz DSS i SRS. Cilj je, kaže preosvećeni, da se druge partije »stave daleko od pozicija vlasti«. Jasno da jasnije biti ne može. On poziva birače da se uzdrže od podrške DS ili G 17 plus i drugih koji »neće« da vrate Kosovo.

Rat nije rešenje

I tako boj na Kosovu traje i malo ko veruje da bi se rešenje moglo postići ratom.
Sam vođa SRS Nikolić je kazao da njegova partija »nikog ne zove u rat« i da mi – kazao je – »niti hoćemo niti možemo da ratujemo«. Utoliko je čudnija izjava vladike Artemija. Zna preosvećeni – a ko bi bolje od njega znao – onu divnu Knjigu Isusa Navina, posebno mesta u 6.1–20, pred čijim neponovljivo talentovanim autorom blede i najbolje stranice iz Tacita ili Herodota. Vojevao je hrabri biblijski junak na predstraži Hanaana, legendarne zemlje obetovane, ali nisu ratničke trube srušile Jerihon – biblijska je arheologija to dokazala – već manevarsko umeće i srčanost vojnika. Sve ono o nekim akustičkim vibracijama koje su navodno razorile zidine tvrđave je legenda. Ljupka, divna, ispričana neponovljivo lepo i umetnički uspelo. Politika nije legenda ni mit – u Beogradu i Koštunica i vladika Artemije od toga prave politiku. I to ići neće, to će plaćati Srbi na Kosovu, koji sigurno očekuju drugačiju poruku. Valjalo bi im se i u Beogradu i na Kosovu suočiti s realnošću i graditi moguće. A to je istorijsko izmirenje Srba i Albanaca. To nije nemoguće i za to sigurno kasno nije. Trube jerihonske neće ništa učiniti a neće ni zapaljiva retorika na mitinzima i besede na nekom molebanu. Ipak je Kosovo blizu – a Rusija daleko. Tu poruku čekaju i Albanci i Srbi, a i iz Beograda i Brisela.

Mirko Đorđević

Saopštenje

Broj 426-427

1-30. 04. 2008.

Copyright © 1996-2008

pesak · Post by **pesak** » 12/04/2008 21:59

Saopštenje

Povodom politički motivisanih sukoba unutar islamske verske zajednice koji prerastaju u brutalni obračun i krvoproliće, izražavamo oštar protest i osuđujemo sve one strukture koje su dovele do ovakvog razvoja događaja, pri tom pozivajući na odgovornost kako lokalne vlasti i islamsku zajednicu tako i Vladu Republike Srbije i njene tajne službe. Jasno je da proizvodnja haosa, straha i opšte nesigurnosti ima za cilj očuvanje pozicija moći dominantnih političkih struktura i uspostavljanje kontrole nad životima celokupnog stanovništva. Takođe je jasno da svakodnevna okupljanja i međusobni obračuni suprotstavljenih grupacija unutar islamske zajednice nisu spontani, već dugo planirani i dobro organizovani kako bi nas uveli u stanje intenzivnog straha, nemoći i nesigurnosti a time osigurali kontinuitet sa politikom za koju smo verovali da je nestala sa scene Srbije padom režima Slobodana Miloševića.
Mi, koji se zalažemo za vrednosti slobodnog i otvorenog društva, zahtevamo od države da prestane sa podržavanjem politike koja intenzivno narušava mir i slobodu, sprečava demokratske procese, negira građanske vrednosti, isključuje sve druge, drugačije i različite, da zaštiti Ustavom zagarantovana ljudska prava svih građanki i građana a da planere i organizatore sukoba što pre uhapsi i najstrože kazni.
Pozivamo javnost da ne podlegne pritiscima svrstavanja i manipulacijama pojedinaca i grupa koji žele da na uštrb osnovnih tekovina demokratskog društva sačuvaju svoju političku moć i kontrolu.

SLOBODA, MIR I BEZBEDNOST ZA SVE GRAĐANKE I GRAĐANE JER SLOBODA, MIR I BEZBEDNOST NEMAJU ALTERNATIVU!!!

U Tutinu, 9. 03. 2008.
1. Impuls – Tutin
2. Opštinski odbor LDP –Tutin
3. Fotos – Tutin
4. Alternativni kulturni centar – Tutin
5. Gest – Tutin
6. Ruka – Tutin

Saopštenju se pridružuju:
Mreža Žena u crnom Srbije,
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji,
Inicijativa mladih za ljudska prava
http://www.republika.co.yu

pesak · Post by **pesak** » 17/04/2008 21:46

Uskršnji esej o licemerju
Mirko Đorđević
16.04.2008.
Niko ne zna zbog čega nema analiza, osim usputnih političkih replika partijskih oponenata, svega onoga što godinama govori ili piše V.Koštunica. U predizbornoj kampanji njegov govor je sve vehementniji, do neukusa koji zapanjuje. Čitava lepeza njegovih «ideja» izvedena je iz poznate ideološke matrice, ali Vrhovni Legalista i prvi Tehničar vlade u ostavci kao da je nedodiriv. Uz njega postali su nedodirivi i njegovi radikalski ortaci, Nikolić i družina.

Suma njegovih ideja je sasvim jednostavna, do neponovljive banalnosti. Ide po Srbiji prvi Tehničar i zasipa je nečim tako dobro poznatim. Izložio je još 2002. svoj program, u vidu jedne poruke upućene učesnicima simpozijuma o liku i delu famoznog vladike Nikolaja. I od tada on to ritualno ponavlja. Poznati, do mržnje i zlobe, ostrašćeni ideolog fašističkog vođe D. Ljiotića, za Koštunicu je svetlo u istorijskoj tami srpske istorije. ’’Kao narod i država’’, kazao je vrhovni Legalista, ’’smoći ćemo snage da putovanje srednjim putem nastavimo (a njegov srednji put vodi u Rusiju koje odavno nema). Na to nas u ovoj prilici podseća naš putovođa vladika Nikolaj’’. U istoj besedi on pominje ’’uska biblijska vrata’’, kroz koja Srbija treba da uđe u večnost. EU i Evropa, to su za njega pojmovi nedostojni pomena. Uspeli smo da odgonetnemo odakle su ova ’’tesna vrata’’. Kod Luke u 13.23. zaista se pominju ta vrata, ali kao metafora o ličnom spasenju.

Ovo je samo jedan primer licemernog korišćenja jevanđelja. Javnost je zasuta tim licemerjem, a uoči Uskrsa sve ga je više. Niko ne spori pravo V. Koštunici da govori o Nikolaju i Ljutiću onako kako govori. To je njegov izbor po principu duhovne srodnosti, ali licemerje političkih voždova zaista je uzelo maha. Toga do sada nije bilo u ovako grubom, nakaznom vidu. U licemerju se utrkuju i nadmeću spisatelji, državni pesnici-propovednici, utrkuju se i nadmeću u licemerju. Dodaju po koji citat iz Biblije, pomenu Hrista i nastavljaju svoj maraton licemerja. A u Matejevom jevanđelju, u 23.27, Isus je jasno istakao definiciju licemerja. Grozno zvuče te Isusove reči: ’’Teško vama književnici i fariseji, licemjeri što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lijepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkijeh i svake nečistote’’.

Teško je poverovati do koje mere je politički diskurs prezasićen licemerjem. Lažni bogomoljci, bezdarni pesnici-propovednici – a svaki od njih sanja da bude Filip Višnjić srpske Udbe – pune novine, govore na televiziji i ne kriju svoj strah od Evrope. Psovke i rugoba od reči – to im je jezik. Neka radikalska perjanica imenom Krasić upotrebljava toliko psovki da ga je zazorno i citirati. Davno su ozbiljni ljudi ocenili Ljotića kao ’’političkog fariseja i licemera’’, još pre svetskog rata, ali su ovi današnji njegovi sledbenici prevršili svaku meru. Šteta što zakon brani navođenje njihovih ’’metafora’’, makar kao primer. Englezi taj zakon zovu – moral insanity. A kada čovek čita izjave Koštuničinog ortaka V. Ilića, biva mu jasno da ovde i stroga primena evropskog zakona neće lako proći. Čitaće prvi Tehničar svakodnevno svoje sastave i mnogi će mu verovati, a V. Ilić će psovati.

Junaci prostačke fraze su ’’voždovi’’ narodni – a Evropa čeka.

Licemeri su to što su, i Molijer i Đura Jakšić su iz poznavali, ali ovi mnogo lažu. Malo je kada i u našoj političkoj istoriji bilo toliko laži i licemerja. Oni postavljaju ultimatum Evropi, onoj sili koja je ipak, koliko toliko zaustavila njihovo bezumlje. Vreme je zaista za dekontaminaciju. Čekanje Uskrsa je, barem nekima, opomena za to. A nade ljudske ima i biće je, posebno tamo gde fariseja i licemera manje ima. Veruju oni u svoj dan današnji, i ne znaju šta je to «nada trećega dana».

I ovaj mali uskršnji esej o licemerju podsećanje je na to.

Peščanik.net, 16.04.08.

Mirko Djordjevic- sociolog religije

#1 Mirko Djordjevic- sociolog religije

#2

#3

#4

#5

#6

#7

#8

#9

#10

#11

#12

#13

#14

#15

#16

#17

#18

#19

#20

#21

#22 Re: Mirko Djordjevic- sociolog religije

#23 Re: Mirko Djordjevic- sociolog religije

#24 Re: Mirko Djordjevic- sociolog religije

#25 Re: Mirko Djordjevic- sociolog religije