LJUBAV BOLI, SINE MOJ...

[OneWhoKnows]

Moj Isaa voli slikovnice. Ja mrzim ih. Isaa u njih mogao bi gledat cijeli Božji dan. Ja, gledat ih ne mogu.
Piše: OneWhoKnows

***

Slikovnice su kratke. Al' ništa zato – duge su noći moje besane. Moj Isaa traži da od četiri slike bez teksta izmislim priču koja traje četiri debela sahata. Toliko treba mu da zaspi bez mame, koja, rekoh li vam?, otišla je na Kosovo, da joj dupe vidi puta...

Čitaj mi, babi...
Sine dragi, šta do sad' radio sam?.
Čitaj mi opet, al' drugu hoću...
Al', sine dragi, slikovnica ova ista je...
Nema veze, čitaj mi drugu...

***
Ima jedna rijekaaaaaa. Na obali njenoj, drvoooo. Pod drvetom, klupaaaaaaaaaaa. Na klupi jedna sekaaaaaaaaaa i jedan bracooooo....
- Sve da te pitam, da te pitam, pa, zaboravim - šta ti više voliš: puding ili sutlijaš? - pita seka bracu.
- Ja, babi, volim puding.
- Ti da šutiš. K'o tebe pita? Kad' mama dodje pa, nek ti ga kuha... I, gdje stadoh?
- Teško pitanje, jeb'o te ja, al', recimo, sutlijaš!, kaže braco seki. I, seka, onako stidljivo poljubi bracu u... u.... u nos.
- A, ne pitah te još nikad'... - nastavlja seka s kupovinom vremena - voliš li više susam ili mak, i - ako je mak – voliš li više onaj u zrnu il onaj mljeveni?
- Sad' me sjeba – kaže braco seki – ti, bre, baš tjeraš mak na susam... 'ajd' nek' ti bude susam. I, braco poljubi seku... u .... u... u bradu.

(Isaa me pomno sluša)

Braco je volio seku. Oh, kako je samo braco volio seku. I seka voljela je bacu, Voljela ga je više od sebe. Da, da, da... voljela ga je, al' sva protivljenja njene majke, stid, davno izgubljeno samopouzdanje, kompleksi koje joj je nabila majka – majke joj ga iznabijam – loše rasporedjene planete, siromaštvo njenih roditelja koji su bili obični bankari, i da ne nabrajam, ostavljali su tu istinu zatrpanom u njenom srcu, dubooooko, dubooooko.

(Isaa ne trepće)

Ipak, i najzad, bili su sami. Vjetrić donosio je vrućinu nekakvu, il bezuspješno tjerao je od njih dvoje?, nisu bili sigurni, tek oboje su kuhali od vrućine.
A, zbog vrućine, te noći, nisu mogle spavati ni gomile crnih, tvrdih, krckavih buba, koje – znamo – obožavaju krošnje drveća kraj klupa na kojima sjede zaljubljeni parovi.
Bilo kako bilo, s bubama il' bez njih, uvijek dodje trenutak kad' poruše se sve barikade, popucaju lanci svi, planine oko parka se poruše i sve ode u pičku materinu...
Seka kao da je osjetila ubod nekakav. Brz i jebitačan. Bio je to ubod andjela, od kakvog je seka poželjela nešto više od poljupca u... u.... gdje ono bi.... aha, u bradu.
- Aaaaaah.......- zaurla seka, a braci se sledi krv u žili svakoj. Crna, tvrda, krckava bubetina – koju braco nije vidjeo – zavukla se seki dje ne treba i dje joj mjesto nije.
- Koji joj je moj? – pitao se braco. Luda ja na majku, izgleda. Dobro kažu naši stari, 'gledaj majku – uzmi kćerku...
Seka ne prestaje da urla. Trese se...

(Isaa ne diše)

Iznenada, odnekud, ulijeću dva pripadnika zajedničke policije BiH.
- Š’aa ‘e, perverznjačino?! Prepadaš seke, a? - SPIČ! – spiče ga pendrekom po bubrezima. Da te sad' vidimo, junačino! – SPIČ! SPIČ! – spiče ga dvaput ravno po kičmi.
Seka zanijemela. Vazda slabog zdravlja, hvata se za urodjeno slabo srce. Glasa niotkud, k'o – daleko bilo – mutava.
- A ti mala, šta si zinula? Ha? Može jedan kiss za spasitelje! Mu-mu-mmmu! - pući svoje zajedničke usne pripadnik zajedničke policije BiH.

A, u policijskoj stanici općine Stari grad:
- Udri, mamu mu jebem! Priznaj za one računare što si ih ukr'o u Tuzli!
- Priznajem. Priznajem. Sve, bre, priznajem! – skičao je i vrištao je dok su po njemu pljaskali nekakvim teškim peškirima natopljenim ledenom vodom.
- Prizn'o je! Pribilježi tamo. Priznaj za onih dvadeset i osam silovanja teta koje, mamu ti jebem, nisu čak bile ni maloljetne.
- Ali, ljudi! Pa to je nemoguće. Pa, ja imam tek sedamnaesssss..... – PLJASK! PLJASK! PLJASK – oglasili su se peškiri.
- Priznajem, nemojte molim vas.... dobro dosta, priznajem...
- Pribilježi tamo! Prizn'o je!... Priznaj da si...

(Pred samo svitanje (priznanje broj 34.656)):

- Priznaj da si podrivao sustav i pozivao na ukidanje Daytonskim ustavom zagarantovanog prava jeretika da se otcijepe iz BiH, te da si se podrugivao Mi-loradu i pominj'o čak i Silvanu Armenulić. Pa, ni mrtvima mira ne daš, mamu ti jebem...
- Priznajem. Sve, bre, priznajem! Gdje ću potpisat?
- E, taaako.... Sad' si slobodan. Ako te neko nešto pita, pao si niz stepenice... ‘Jes' čuo?!
Braco je te noći sazn'o kako ljubav boli.

(Isaa... Pssssssssssst! Ne galamite! Hej, duša moja draga.... SPAVA.)