amoninan wrote:denzel979 wrote:
aaaa, znaci libanci nisu arapi!? uredu onda.
Nisu, svi.
Znaš ti na koje sam aj arape mislio kad sam ih stavio u kontekst u prvom postu, ali se praviš lud. Dakle, problem ej što ag ej
sunijska AJE snimila
Ali stanica koja je to producirala je šijjska i izrazito proiranska. Pa ljudi ih fondiraju, cjeli pokret ej iranska falanga u Libanu - mislim ovo sporit je smješno
Stoga, ono...Baš mi gore od objektivnosti. Ovo o talačkoj krizi, govori, su jedno. U pozadini se dešavalo nešto drugo, Khomeini je bio jako ljut i da se pitao nikad do toga ne bi došlo. Ali nakon oduševljenja naroda tim činom, kao i svaki drugi političar u toj situaciji, zajahao je na poplulističkim valovima.
ok. znaci, ta stanica je siitska i kao takva ne prihvatljiva u bilo kojem obliku objektivnosti. a AJE je sunitska (pro vehabijska) i kao takva objektivna?! procitaj ovaj interview sa thyerry meyssanom i objektivnosti AJE:
ISPOVEST OČEVICA LIBIJSKOG RATA - TIJERI MEJSAN: USTANICI SU BILI PLAĆENICI, NOVINARI SU UBIJALI DECU
Gadafijev sin mislio je da će, ako strane novinare izbaci, Libija biti sravnjena sa zemljom. To je bila velika greška
Sirijska televizija je 6. oktobra 2011. prikazala specijalnu emisiju sa francuskim publicistom Tijeri Mejsanom, predsednikom politikološkog centra Réseau Voltaire. Mejsan je ispričao svoje iskustvo iz Libije, u koju je otputovao kao novinar pokušavajući da stvori objektivnu sliku onoga, što je video na televiziji). Evo šta je ispričao.
Video sam da onih događaja o kojima su svi pričali u stvarnosti nema. Nije bilo revolucije protiv Gadafija, dešavalo se nešto sasvim drugo […].
Odluka o ratu protiv Libije doneta je pre deset godina, i to nije imalo nikakve veze sa nedavnim događajima i „Arapskim prolećem“. Odmah posle 11. septembra, bukvalno četiri dana posle toga, na sastanku u Kemp-Dejvidu Bušova administracija je odlučila da napadne sedam zemalja, jednu za drugom: Avganistan, Irak, i kao poslednju – Iran. Te detalje je svojevremeno objavio Vesli Klark, bivši glavnokomandujući NATO, koji je bio protiv tog plana.
Svih godina koje su usledile Libijci su se trudili da vode pregovore, da nađu zajednički jezik sa Vašingtonom, misleći da će tako izbeći rat. Međutim, to je sa njihove strane bilo pogrešno jer je ono najvažnije što su SAD želele bilo – da se utvrde u Libiji, da formiraju u njoj svoju vojnu bazu, kako bi zatim mogle da se šire po čitavoj Africi. Koliko god se Gadafi trudio, nije postigao nikakav rezultat. Samo se setite – 2003. godine, odmah posle pada Bagdada, na Libiju je napravljen jak pritisak. Tada je Gadafi odlučio da zemlju učini otvorenijom i stupio je u pregovore sa Vašingtonom, prihvatio je njihove ekonomske uslove i tako uklonio napetost koja je dotle postojala u njihovim odnosima. Međutim, SAD su nastavile da se pripremaju da istovremeno napadnu dve zemlje - Libiju i Siriju. Istina, položaj Sirije je bio drugačiji, ona je imala međunarodne sporazume koji su Sirijcima dozvoljavali da se zaštite. Šta se u stvari desilo?
Vašington se obratio Francuskoj i Velikoj Britaniji tražeći od njih da u vojnim dejstvima protiv Libije one vode jer Obama nije mogao da u očima američke javnosti opravda novi rat […].
ZLOČINI „USTANIKA“ A u Libiji Gadafi je imao podršku najvećeg dela stanovništva. Bio sam sa mnogo ljudi koji su po tradiciji predstavljali opoziciju Gadafiju, ali su mu se zbog osećanja patriotizma pridružili u njegovoj borbi protiv agresije NATO. Prvog jula je u Tripoliju održan veličanstven skup. Tripoli je grad sa ukupno 1,5 milion stanovnika, a na skupu je bilo 1,7 milion ljudi. Značilo je da su ljudi došli sa svih strana kako bi demonstrirali svoju podršku borbi protiv NATO.
Zatim, video sam zločine koje su napravili oni koje su zvali „ustanicima“. U stvarnosti to nisu bili ustanici, to su uglavnom bili strani plaćenici. Libijaca koji su se naoružali protiv Gadafija bilo je veoma malo. Glavnu masu boraca činili su najamnici, naoružani američkim i izraelskim oružjem. Osim toga, značajno je bilo i prisustvo Al Kaide. U Libiji je bilo i ranije grupacija Al Kaide, koja je isporučivala borce Iraku i bila uticajna. To su bili pobornici najjačeg nasilja. Kada bi napadali sela (tačnije – napadao je NATO, a borci Al Kaide su ulazili posle njih), oni su bili drogirani i činili su užasne zločine. Muškarcima su odsecali glave, ženama grudi, i sve to javno kako bi videlo što više svedoka, kako bi zaplašili stanovništvo. Terali su svojim postupcima narod da beži, sve više šireći vlast komiteta osnovanog u Bengaziju. Libija je zemlja koja nema mnogo stanovništva, najviše šest miliona , od kojih je dva miliona pobeglo napustivši svoje kuće.
O radu stranih novinara u Libiji mogu da kažem samo jedno: svi su zajednički lagali. To su bili novinari velikih kanala - BBC, SNN, France-24, France-TV (Al Džazire u to vreme nije bilo, nisu joj dozvolili). Obično, kada bi televizijska grupa dobila akreditaciju, to je uvek bilo za dvoje: novinara i snimatelja. A ovamo ih je dolazilo po troje, četvoro, ponekad i po sedam ljudi, i videlo se da to nisu novinari jer su se pojavljivali ljudi sa nabildovanim mišićima i po njihovom izgledu je moglo da se shvati da su to dobro istrenirana vojna lica, mada su imali akreditaciju medija... Video sam kako fabrikuju laži. U libijskoj vladi su se vodile oštre diskusije o tome šta da se radi sa tim ljudima. Neki, na primer J. Šakir, poznati libijski novinar, govorili su da ih treba prognati. Ali Sejf al-Islam Gadafi smatrao je da, ako se sva ta publika izbaci napolje, o onome što se u Libiji dešava će uopšte prestati da se govori. I ukoliko se to desi – jednostavno će sve u zemlji da bude uništeno.
Smatram da je to bila najozbiljnija greška. Kad smo diskutovali ko je pravi a ko ubačeni novinar, i ja sam počeo da tražim po Internetu ko je ko. Razjasnilo se da su pravi novinari bili samo oni koji su nastupali pred kamerama, a ostali su bili vojna lica. Tada su libijske tajne službe rešile da hvataju elektronsku poštu svih novinara koji rade u glavnom pres-centru i otkrili su nezamislive stvari: čak su i pravi novinari održavali vezu sa MI-6, sa francuskim tajnim službama, Mosadom. Sve su to bili agenti. Tajne službe Libije su došle do neverovatnog dokumenta – nečeg sličnog udžbeničkom priručniku, koji je izdala privatna vojna kompanija Aegis (engleski pandan američke kompanije Blackwater). Postalo je jasno da su svi ti „novinari“ predstavljali jednu jedinu grupu, i da su radili zajedno. U priručniku je konkretno navedeno da, kada Amerikanci počnu napad kako bi razrušili Tripoli, tri sata pre toga sve novinare treba udaljiti iz libijskog glavnog grada jer Gadafi može da ih uzme za taoce. Postojao je i plan evakuacije prema kome je Aegis imao tajnu bazu u Tripoliju i koristio pomoć turskih tajnih službi. Sve novinare je trebalo brzo prebaciti u luku i odatle ih ukrcati na brodove NATO, i to tačno tri sata pre napada na Tripoli.
NOVINARI NAVODE RAKETE France-24, zvanični kanal francuske vlade, potpisao je ugovor sa komitetom iz Bengazija o tome da će mu pomagati u radu sa medijima i u obezbeđenju međunarodnih veza za pobunjenike. Odnosno, francuski novinari su tvrdili da daju objektivne informacije, a u stvari su podržavali bunu. Novinarima tog TV-kanala je bilo dozvoljeno da se pojavljuju svuda, oni su se automobilima odvozili u mesta koja su upravo bombardovana, išli su u različite delove Tripolija, a na kraju je utvrđeno - kad god bi se ti novinari pojavljivali u bilo kom delu grada, na primer, da bi pogledali ovu ili onu državnu zgradu - 15 minuta posle njihovog odlaska počinjalo je bombardovanje upravo te zgrade. To jest, „novinari“ su služili kao lica za navođenje.
Došlo je do jednog užasnog slučaja. Svi znaju da se NATO bavi svim onim čime se bavi i Izrael – ubistvima pojedinih rukovodilaca, ubistvima njihovih porodica. Ako ne mogu da ubiju lidera, oni im ubijaju žene i decu. Jedan od visokih libijskih vojnih rukovodilaca imao je porodično slavlje, na koje je pozvano i nekoliko novinara. Ne zna se ko tačno, ali je jedan od njih spustio kofer GPS u dečju sobu. Kad je noću avijacija NATO bombardovala tu kuću, bombe su padale pravo u dečje sobe i sva su deca ubijena.
U jednom od malih libijskih zaselaka došlo je do masovnog ubistva. Zaseok je bio na bregu i natovci su morali da ga uklone kako bi obezbedili slobodan prolaz za „ustanike“. Sravnili su ceo breg i uništili selo. Libijske vlasti su saopštile da je to ratni zločin. Predstavnici NATO su odgovorili – ne, oni su, kao, imali tačnu informaciju da su se tamo krili vojnici. Libijci su se obratili svim novinarima iz pres-centra sa molbom da odu na to mesto kako bi se utvrdila istina. Kada su stigli, videli su da je tamo prava klanica, svuda su ležala iskidana tela. Onda su se ti novinari, snabdeveni specijalnim telefonima, povezali sa štabom NATO u Briselu kako bi odatle dobili instrukcije. Oficiri NATO su im diktirali tekstove članaka govoreći šta da napišu: kao, objekat je bio vojni, ali se tamo slučajno našlo nekoliko civila, što niko nije znao, i sl. To jest, sve je predstavljalo preduzeće za proizvodnju laži.
Al Džazira je napravila televizijski studio u Kataru, u kome je izgrađena imitacija Zelenog trga i trga Bab el-Aziza u Tripoliju. Zatim je NATO počeo da bombarduje grad. To je bio neprekidan potok vatre, bombardovano je sve, dva dana zemlja nije prestala da podrhtava, a Al Džazira je sve vreme vrtele slike iz studija na kojima su „ustanici“ uz likovanje stupali na Zeleni trg. Posle je šef pobunjeničkog „prelaznog saveta“ izjavio da je to bilo „ratno lukavstvo“.
Libijske specijalne službe nisu uspele sa tim da izađu na kraj. Nisu znale kako da reaguju. To je bila toliko vanredna situacija da niko nije uspeo da se snađe. Ograničili su se slanjem nekoliko novinara. Jednom je, na primer, Gadafi imao sastanak sa vođama plemena u hotelu gde je bio smešten pres-centar. Amerikanci ga love da ga dokrajče, a on se pojavljuje u pres-centru, koji ne može da se bombarduje, jer su u njemu svi njihovi novinari. Niko nije znao ni kad je Gadafi ušao unutra ni kako je iz njega izašao. Zaključeno je da postoje tajni prolazi, a noću su pronašli jednog novinara iz „Vašington posta“ u podrumu u kome je – bos, sa ultrazvučnim aparatom u rukama - pokušavao da nađe podzemni ulaz kroz koji je Gadafi ušao. Momka su poslali.
ISKUSTVO LIBIJE KORISTI SIRIJI Svi televizijski kanali zemalja NATO su tesno sarađivali između sebe, a Libija je imala samo svoj kanal, kome su Amerikanci prekinuli vezu sa satelitom, tako da Libijci nisu mogli ništa da emituju u inostranstvo. Sve je bilo potopljeno u okean laži. Evropljani su bili ubeđeni da je u Libiji došlo do revolucije, da je Gadafi ubijao ljude i da je vojna intervencija sasvim normalna stvar. Nisu shvatali da je to bila kolonijalna ekspedicija, odnosno da se Zapad vraća svom kolonijalističkom iskustvu.
Sad se vidi da se te iste metode i ta ista propaganda vrti na satelitskim kanalima, ovog puta protiv Sirije. Sada Al Džazira montira specijalne studije koji su kopija trga Abasida i Omeida u Damasku, to jest, spremaju se da ponove ono što su uradili sa Libijom
U Libiji ljudi koji su sarađivali sa NATO nisu imali pojma kako će se sve završiti. Rezultat je da je ubijeno više 50.000 ljudi, da je više od 200.000 ranjeno, da su 2.000.000 postali izbeglice. Da li uopšte možete da zamislite šta će biti u Siriji? […].
Libijsko iskustvo je izuzetno važno zbog toga što je u početku bilo predviđeno da se Sirija i Libija napadnu istovremeno. Nisu uspeli, ali niko na svetu nije hteo da zaštiti Gadafija – svi su poverovali televiziji. U Libiji su u jeku napada ostali samo ambasadori Venecuele, Kube i Sirije […].
Francuska i Velika Britanija su još u novembru 2010. godine potpisale ugovor kojim se predviđa formiranje zajedničkog ekspedicionog korpusa. Taj ugovor ima prilog o zajedničkoj vojnoj obuci sa spiskom svih jedinica koje će u tome učestvovati. Scenario „obuke“ je sledeći: „Radi spašavanja civila koje maltretiraju tirani, britanske snage treba da izvrše upad u Severnu Afriku. Dokument precizira da će vojna obuka započeti 21. marta 2011. godine. Britanska armija je napala Libiju 19. marta. To znači: od novembra 2010. godine svi su tačno znali šta će se desiti i pripremali su se za rat […].
Međutim, koren je mnogo dublji. Taj rat je, kao što sam već rekao, planiran od 2001. godine i planirale su ga SAD. Englezi i Francuzi su u tom poslu samo podizvođači. Potpuno istu stvar su SAD nameravale da naprave u Siriji, ali za sada ne mogu iz dva razloga. Prvo, trebalo je da od samog početka na licu mesta koncentrišu ogromnu količinu oružja. U Libiji su uspeli da osvoje arsenale oružja, a u Siriji nisu, tako da su morali da oružje šalju preko Jordana, Libana i Turske. To znači da nisu imali mogućnost da nanesu jedan snažan odlučujući udarac. Sada posmatramo kako se grupe plaćenika premeštaju po teritoriji Sirije napadajući čas ovde, čas onde, ali ne nanose glavni udarac.
Drugo, Libija je bila izolovana, a Sirija vodi široku politiku povezivanja sa drugim zemljama. Radi se ne samo o Iranu i Rusiji. Videli smo kako je u Savetu bezbednosti UN uradio posao veto Rusije i Kine. Odnosno: za sada je Sirija uspela da se sama zaštiti, ali sve je to vrlo klimavo. Jer Amerikanci se neće zaustaviti na učinjenom. Libijci su se prevarili misleći da će uspeti da se sami štite. Ali svet je zamišljen malo drugačije.
jer nisu u mogucnosti imati rafinerije, dnevna prozivodnja nafte opala zbog tehnickih nemogucnosti i neodstatka strucnog znanja...itd. Imaju vec dovoljno problema, ako jos uvedu kakve sankcije ne trebaju im nikakve bombe.
a bogami i irak 
