Ecce homo-Budi to sto jesi...

[sojka]

KAKO POSTAJEMO ONO ŠTO JESMO
PREDGOVOR
1
Predviđajući da uskoro moram pred čovečanstvo izići s najtežim zahtevom, koji mu je ikada
bio postavljen, čini mi se neizbežnim da kažem ko sam ja. U osnovi, to bi moglo da je već
poznato, jer nisam propustio da se »posvedočim«. No, nesrazmera između veličine moga
zadatka i malenkosti mojih savremenika došla je do izraza u tome da me nisu ni čuli, pa čak ni
videli. Živim od sopstvenog kredita, a možda je to samo predrasuda da živim?... Potrebno je
samo da progovorim ma s kojim »obrazovanim«, koji preko leta naiđe u Gornji Engadin, pa
da se uverim da ne živim. . . U tim okolnostima je, naime, dužnost — protiv koje se, u osnovi,
buni moja navika, još više ponos mojih instinkata — reći: Čujte me, jer ja sam taj i taj! Pre
svega, ne zamenjujte me!
2
Ja nisam, na primer, nipošto nikakav bauk, nikakvo moralno čudovište — ja sam, štaviše,
priroda protivstavljena vrsti čoveka koja se dosad poštovala kao puna vrlina. Među nama, čini
mi se da upravo otuda potiče moj ponos. Učenik sam filozofa Dionisa, i pre bih još voleo da
budem satir nego svetac. Ali, neka se samo pročita ovaj spis. Možda mi je pošlo za rukom,
možda ovaj spis nije ni imao nikakav drugi smisao nego da tu protivstavljenost izrazi vedro i
blagonaklono. »Poboljšavanje« čovečanstva bilo bi poslednje što bih ja obećavao. Neću
ustoličavati neke nove idole; stari bi morali da nauče šta je to biti na glinenim nogama. Rušiti
idole (moja reč za »ideale«) — to već spada pre u moj posao. Kada se lažju izmislio idealni
svet, realnost je u znatnom stepenu lišena svoje vrednosti, svoga smisla, svoje istinitosti. . .
»Istiniti svet« i »prividni svet« — još jasnije: lažirani svet i realnost. . . Laž ideala bila je
dosad kletva bačena na stvarnost. Zahvaljujući toj laži, samo čovečanstvo je, sve do svojih
najnižih instinkata, postalo lažirano i lažno — dospevši do obožavanja naopakih vrednosti
umesto onih s kojima bi mu tek bilo zajamčeno napredovanje, budućnost, vrhovno pravo na
budućnost.
3
— Ko zna da diše vazduh mojih spisa, zna da je to vazduh visočja, jak vazduh. Za njega se
mora biti stvoren, inače opasnost nije mala da se u njemu prehladimo. Led je blizu,
usamljenost je neizmerna — ali kako sve stvari mirno počivaju usred svetlosti! Kako se
slobodno diše! Koliko se toga oseća pod sobom! — Filozofija je, kako sam je dosad
razumevao i živeo, dobrovoljni život usred leda i na visokim planinama, traganje za svim
stranim i dostojnim upitnosti u ljudskom postojanju (Dasein),za svim onim što je dosad,
pomoću morala, bilo prognano. Dugo iskustvo, koje sam stekao takvim lutanjem u
zabranjenom, naučilo me da na uzroke zbog kojih se dosad moralisalo i idealisalo, gledam
sasvim drukčije nego što bi to moglo biti poželjno: osvetlila mi se skrivena povest filozofa,
psihologija njihovih velikih imena. — Sve više je za mene postajalo pravo merilo vrednosti
koliko istine podnosi, na koliko se istine odvažuje neki duh. Zabluda (— vera u ideal —) nije
slepilo, zabluda je kukavičluk... Svako postignuće, svaki korak napred u saznanju potiče iz
smelosti, iz strogosti prema sebi, iz čistote u odnosu na sebe... Ja ne osporavam ideale, samo
navlačim rukavice pred njima . . . Nitimur in v e t i t u m: jednom će u tom znaku pobediti
moja filozofija, jer se načelno, dosad, uvek zabranjivala jedino istina. —
4
— Među mojim spisima izdvaja se moj Zaratustra. On je najveći poklon koji sam učinio
čovečanstvu, i koji mu je ikada dat. S glasom koji premošćuje milenijume, ta knjiga nije samo
najviša knjiga koja postoji, knjiga pravog planinskog vazduha — cela činjenica čovek
neizmerno je daleko ispod nje —, ona je i najdublja, rođena iz najunutrašnjijeg bogatstva
istine, neiscrpni bunar u koji se ne spusti nijedno vedro a da se ne vrati puno zlata i dobrote. U
njoj ne govori nikakav »prorok«, nijedan od onih jezovitih dvopolaca bolesti i volje za moć,
koga zovu utemeljivačem religije. Da se ne bi učinila nepravda, dostojna sažaljenja, smislu
njegove mudrosti, mora se, pre svega, tačno čuti ton koji dolazi iz tih usta, taj halkionski ton.
»Najtiše su to reči, koje donose oluju, misli koje, dolazeći na golubijim nogama, kormilare
svetom —«.
Smokve opadaju sa stabala, dobre su i slatke; i dok padaju, prska im crvena opna. Ja sam
severac za zrele smokve.
Tako, poput smokava, padaju vam ove pouke, prijatelji moji: pijte sada njihov sok, jedite
njihovo slatko meso! Okolo je jesen, vedro nebo, poslepodne —.
Tu ne govori nikakav fanatik, tu se ne »propoveda«, ne teži se žudno za verom: iz beskrajnog
obilja svetlosti i dubina sreće teče kap po kap, reč po reč— nežna sporost je tempo tih beseda.
I takve sežu samo do najodabranijih; povlastica bez premca je biti ovde slušalac; nikome nisu
tek tako date uši za Zaratustru... Nije li, sa svim tim, Zaratustra zavodnik?... No, šta pak on
sam reče kada se prvi put opet vratio u svoju usamljenost? Upravo suprotno od onoga što bi u
takvom slučaju rekao neki »mudrac«, »svetac«, »iskupitelj sveta« i drugi neki decadent... On
ne govori samo drukčije, on i jeste drukčiji...
Sam odlazim sada, učenici moji! I vi pođite odavde, sami! Tako hoću.
Idite od mene i branite se od Zaratustre! I još bolje: stidite ga se! Možda vas je obmanjivao.
Čovek saznanja mora ne samo voleti svoje neprijatelje, on mora moći da mrzi i svoje
prijatelje.
Loše se odužuje učitelju, ako se uvek ostaje jedino učenik. I zašto ne biste čupkali s mog
venca?
Poštujete me, ali šta ako jednoga dana vaše poštovanje presahne? Pazite se da vas ne zgromi
neki kip!
Velite da verujete u Zaratustru? Ali šta stoji do Zaratustre! Vi ste moji vernici, ali šta stoji do
svih vernika!
Još se niste tražili: umesto toga našli ste mene. Tako čine svi vernici; stoga se tako malo
dobija od svih vera.
Sada vas pozivam da izgubite mene i nađete sebe; i tek kada me se svi budete odrekli, vratiću
vam se...

Fridrih Niče

[sojka]

"— Među mojim spisima izdvaja se moj Zaratustra. On je najveći poklon koji sam učinio
čovečanstvu, i koji mu je ikada dat. S glasom koji premošćuje milenijume, ta knjiga nije samo
najviša knjiga koja postoji, knjiga pravog planinskog vazduha — cela činjenica čovek
neizmerno je daleko ispod nje —, ona je i najdublja, rođena iz najunutrašnjijeg bogatstva
istine, neiscrpni bunar u koji se ne spusti nijedno vedro a da se ne vrati puno zlata i dobrote. U
njoj ne govori nikakav »prorok«, nijedan od onih jezovitih dvopolaca bolesti i volje za moć,
koga zovu utemeljivačem religije. Da se ne bi učinila nepravda, dostojna sažaljenja, smislu
njegove mudrosti, mora se, pre svega, tačno čuti ton koji dolazi iz tih usta, taj halkionski ton.
»Najtiše su to reči, koje donose oluju, misli koje, dolazeći na golubijim nogama, kormilare
svetom —«.Smokve opadaju sa stabala, dobre su i slatke; i dok padaju, prska im crvena opna. Ja sam
severac za zrele smokve.Tako, poput smokava, padaju vam ove pouke, prijatelji moji: pijte sada njihov sok, jedite
njihovo slatko meso! Okolo je jesen, vedro nebo, poslepodne —.Tu ne govori nikakav fanatik, tu se ne »propoveda«, ne teži se žudno za verom: iz beskrajnog
obilja svetlosti i dubina sreće teče kap po kap, reč po reč— nežna sporost je tempo tih beseda.I takve sežu samo do najodabranijih; povlastica bez premca je biti ovde slušalac; nikome nisu
tek tako date uši za Zaratustru..."

[Zenon]

da da. Nietzsche. On je meni bog majke mi