komeba wrote:zlatiborka wrote:Dragi moji,
svi koji ste se javili i odgovorili na moj post,
u ove sitne sate sam ukljucila comp i procitala vase komentare.
Odgovoricu vam na pitanja:
1. U mojoj porodici do sada nije bilo nikakvih psihickih bolesti.
2. Prije godinu dana se ubila moja najdraza rodica, bila sam joj na sahrani (na sjeveru Vojvodine). Ona je bila jedna divna osoba, svi su je voiljeli, pukla je ponajvise iz razloga sto su se njen muz i njena majka stalno svadjali. Nije mogla to da gleda i slusa svaki dan. Poslije 5 mjeseci joj je umrla majka.
3. Godinama pratim od nesanice, isla sam doktorima koji su mi prepisivali apaurin i trazem. Kad god da sam popila tabletu sutradan sam bila kao zombi, jednostavno nisam osjecala nista oko sebe. Jeste da sam bila umirena ali sam imala osjecaj kao da lebdim u oblacima.
4. Imam velikih problema sa kcerkom kojoj je 27 godina i zivi sa svojim momkom koji je zaposlen. Ona ne radi i ja ih finansijski pomazem. Sto je najgore ona je heroinski ovisnik i svaki dan ide na Crni vrh da popije svoju metadonsku terapiju. Ni to joj nije dosta vec ode da kupi sebi dozu heroina i svaki drugi ili treci test joj bude pozitivan. Njen doktor, jedan divan covjek pokusava da joj pomogne. Poznavala sam troje ljudi koji su umrli od overdose-a, bilo je u novinama unazad 2 godine.
5. Kada mi se desio slucaj kojeg sam opisala, taj dan sam bila prenapeta i isekirana, jednostavno sam pukla. Pola sata prije sam pricala telefonom sa kcerkom i rekla joj da necu vise da trpim i da necu vise dajem pare za drogu i da sutradan idem notaru da napravim testament da ona nece dobiti ni kasiku iz moje kuce. I da cu dati oglas javni u novinama da je se odricem.
Nije nikome lako, svako ima nesto sto ga zulja, mene najvise boli sto ne mogu pomoci svojoj kcerci. Inace sam se izolovla od ljudi, zivim sama, na poslu imam svoju kancelariju, u kafanu odem sama. Da nije ovog foruma ja ne bih mogla nikome da reknem svoje misli.
Dragi moji svi, pozdravljam vas.....
Prvo,imas jedan jaki topli zagrljaj od mene
Sto se tice buke u glavi,ne trebas se plasiti da si luda.Samo to sto si svjesna da to nije normalno,znaci da nije nista zbog cega se trebas previse zabrinuti.Osnovni razlog za to je stres i nesanica.Covjek kada ne spava,kada mu nije odmoran mozak,moze i da halunicira,da cuje glasove itd. Dakle,ne mislim da ti trebaju bilo kakvi lijekovi,doktori,nego da su uzrok tome problemi koje si navela.Kada toga ne bi bilo,imala bi miran san,cistu glavu i sigurno ti se ne bi desavale slicne stvari.
Sto se tice kcerke...ja bih ti preporucio da je posaljes u komunu.Nije to nista sramota...moj prijatelj je jako dugo bio navucen na heroin.Pokusali smo mu svi pomoci,raja,roditelji,brat,ali nije bilo sanse da se sam skine.Sve pare koje je dobijao od roditelja,trosio je na drogu.Prije par mjeseci su mu starci napokon odlucili da ce ga poslati u komunu i mislim da vec pokazuje znakove napretka.
U mojoj okolini je vise poznanika-jarana,proslo kroz slican pakao,mnogi su otisli u komunu da se izlijece i sada im je vec bolje,nastavili su koliko-toliko normalan zivot.Mnogi su iz dobrostojecih,uglednih porodica i sigurno ni njihovim roditeljima nije bilo lako da se odluce poslati ih u komunu,ali mislim da niko nije pozalio zbog toga.
@komeba, hvala na javljanju,
znam sve o drogama, redovno pratim
http://www.narkomanija.ba forum i strasne sam stvari tamo procitala, a i prikljucila se kao ucesnik foruma. To sto kazes za komunu, ona nece ni da cuje za to, cesto navodi primjere nekih koji su tamo bili vise godina i izasli preporodjeni a poslije nekog vremena se opet poceli drogirati heroinom. Interesantno je da navodi samo negativne primjere, kojih svakako ima, ali kad joj kazem koliko se ljudi vratilo u normalni zivot poslije komune, ona to obezvredjuje. Kaze da komuna ne garantira da ce neko ostaviti drogu, naravno ja joj kazem da nista u zivotu ne garantira uspjeh.
Ali nejse, jako je tvrdoglava, sebicna, neodgovorna i razmazena, tezak karakter kome se nista ne moze dokazati, svaka prica sa njom je beskorisna, ona tjera svoje. Redovno ide na metadonsku terapiju, svaki dan klapa gore na Crni vrh i pitam je kako joj to nije vise dosadilo. Evo vec 2 i po godine to traje, ne moze ni dana mrdnuti iz Sarajeva, cak ni za vikend. Mnogima koji se trude i barem 6 mjeseci u kontinuitetu imaju negativne testove daju metadon za vise dana unaprijed da ne moraju dolaziti svaki dan.
Ja sam joj rekla da se vise ne mogu sekirati zbog nje, jer ja se ne mogu izlijeciti od droge umjesto nje, to je njen posao, ja sam tu da pomognem i podrzim je. Imam nekoliko prilika da joj nadjem pristojan stalni posao i moj brat takodje se ponudio da mi u tome pomogne. Rekla sam joj da cu se zauzeti da se fino zaposli, ali tek nakon 6 mjeseci negativnih testova cu poceti raspitivati se a da joj u medjuvremenu sto prije smanje a na kraju i ukinu taj metadon.
A ona, kakva je gotovanka, kaze da joj prvo nadjem posao pa ce poslije da ona napusti metadon i heroin. Taman posla, necu da se brukam, na potezu je moja razmazena kcer!
Sto se tice mene i mog zdravlja, ja se ne mogu prepoznati koliko sam se promijenila na bolje, redovno pijem terapiju koju mi je doktorica vec jednom smanjila, spavam odlicno i bez Sanvala. Nemam vise onih prislnih teskih misli niti osjecaja krivice koji su mi drugi nametali cijeli zivot a ja sam im dopustala da manipulisu samnom i istresaju svoje frustracije na meni. Sada je sve drugacije, PUZLE slagalica mog zivota je skoro sva slozena, svaka figura je nasla svoje mjesto. Skoro na svako pitanje zasto se nesto desilo ovako a ne drugacije, pronasla sam sama odgovor. Gomilu knjiga koje sam u zivotu procitala (citam i sad ali manje) dalo je konacno odgovore na pitanja za koje sam do nedavno mislila da nemaju odgovore, bar ne koji bi logicno objasnili neke dogadjaje.
Mislim da je najvaznije znati oprostiti sebi, na proslost se ne vracati u cilju samooptuzivanja, vec da se izvuce pouka kako ne ponoviti istu gresku. Bila mi je specijalnost kopati po svojoj proslosti i govoriti sebi kakva sam budala bila da sam dopustila da mi se nesto ruzno desi i stalno krivila sebe. Ali nije to tako, sad vidim mnogo jasnije da na mnoge stvari u zivotu cesto sam reagovala na svoju stetu, jer nisam znala ili nisam imala hrabrosti oduprijeti se "sitnim muciteljima", kako ih Kastaneda naziva, a svi ih imamo oko sebe u raznim oblicima. Ja sam ih imala gomilu oko sebe, imam ih i danas, ali vise nema tog insana koji me moze izbaciti iz ravnoteze.
Za ovaj preokret trebam zahvaliti doktorici koja mi je dala te lijekove, najmanju dozu ali ipak veoma efikasnu. Da idem hodzama i gatarama, ne pada mi na pamet, sta bi to oni mogli reci sto ja ne znam, a smatram da ne bolujem od sizofrenije i bez ljekarske dijagnoze. Moja je dijagnoza depresija (dugogodisnja i zapustena) koja se ipak mora lijeciti medikamentima bar odredjeno vrijeme. Velika mi je greska bila sto sam i prije znala i osjecala sta mi je (procitala sam puno o tome godinama), ali sam mislila da samo snagom svoje volje mogu da se izvucem iz toga.
E tu je najvaznija zvrcka, depresivne osobe nemaju snage da svojom voljom upravljaju za svoj boljitak. Nemaju snage jer su depresivne i imaju najgore misli o sebi, a depresivne su upravo zbog nedostatka snage i volje!
Iz tog zacaranog kruga se moze izvuci samo uz pomoc strucnjaka neuropsihijatra (i psihologa), a za pocetak su neophodni lijekovi.
Eto, toliko od mene za sada, hvala svima koji su mi poslali PP podrske i razumjevanja i savjeta, puno hvala......
Mozda nekome ko ima slicne tegobe pomogne ovaj moj post, nema problema koji je nerjesiv, nema teskoce koja se ne moze prevazici!
I jos nesto jako vazno:
Covjek uci dok god je ziv i nikada sve ne nauci, ako ne na tudjim iskustvima, onda svakako na svojim!
Mozda bi joj to pomoglo da makar prestane biti razmazena i sebicna. (Tvrdoglavi smo svi mi tako da joj to ne mogu zamjeriti, a to sto je neodgovorma je prouzrokovano drogom.) 
)