Da li je ova realnost virtuelna?!

Rasprave o filozofskim temama.

Moderator: Bloo

User avatar
vet
Posts: 90
Joined: 21/07/2003 00:00

Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by vet » 24/11/2015 10:13

U današnjim vremenima prilično je zaživjela naučna teorija da je naš univerzum hologram, odnosno, da je naša fizička realnost, u stvari, virtuelna realnost. Postoji mnogo naučnika koji podržavaju ovu teoriju a u međuvremenu su se pojavile i knjige koje ju popularizuju (The Universe Solved; Jim Elvidge, My Big TOE; Campbell itd...). Naravno, postoji i mnogo argumenata koji podržavaju ovu teoriju. Stvar komplikuje to što virtuelna realnost može da bude i simulirana kao jedna kompjuterska simulacija. Tako i naučnici koji podržavaju teoriju virtuelne realnosti uglavnom tvrde i to da živimo u jednoj kompjuterskoj simulaciji. Naravno, ovdje se automatski javljaju i mnoga pitanja, kao na primjer, ko bi bio tvorac te simulacije, kakva je naša uloga u njoj itd.?!

Ovdje slijedi jedan od interesantnih članaka na tu temu:

Da li mi uopšte postojimo?

Vizije i hipoteze

Krajnje neobičan koncept savremenog razmišljanja predstavlja ideja da život kakav poznajemo možda i nije toliko stvaran koliko nam se čini. Po ovoj teoriji, svako od nas je ništa drugo do model u mamutskoj kompjuterskoj simulaciji kojom upravlja super civilizacija iz budućnosti! Neki čak teoretišu da bi takav program mogao biti delo postljudske civilizacije koja je konstruisala živopisnu i potpuno autentičnu simulaciju života iz hiljadama godina daleke prošlosti. To bi značilo da mi trenutno živimo u simuliranim uslovima, okruženi simuliranim događanjima kao vrstom zabave za pripadnike civilizacije koja čak i ne mora biti ljudskog porekla. Da bi se naglasila istinska dubina ovog koncepta, neophodno je reći da bi ova simulacija bila samo jedna od miliona sličnih, svaka određena različitim parametrima i specifikacijama izmenjenog pogleda na svet iz perspektive milijardi odvojenih pojedinaca. Ime ove ideje je simulacija predaka.

Možda ovakve ideje zvuče toliko ekscentrično i šašavo da je smešno i pričati o njima, ali u današnjem prilično izmenjenom akademskom svetu u kome se ozbiljno razmatraju teorija stringova, teorija haosa, kvantna mehanika i putovanje kroz vreme, ideja o predačkoj simulaciji zvuči dovoljno razumno da je i naučnici i filozofi tretiraju sa puno poštovanja.

Matriks

Scenario po kome je ljudska rasa zatvorena u sajbersvemiru je već poslužila kao inspiracija za brojne SF filmove, među kojima je svakako najpoznatiji Matriks. Činjenica je da ideja o simulaciji predaka postoji već dugo, ali nije stekla veći publicitet sve do 2001. kada je Nik Bostrom sa filozofskog odseka univerziteta u Oksfordu objavio rad pod naslovom Da li živite u kompjuterskoj simulaciji?

Primenivši vrhunsku akademsku logiku, Bostrom iznosi hipotezu da postljudska civilizacija neizmerne kompjuterske moći ne bi oklevala da stvori izuzetnu kompjutersku simulaciju prošlosti, preciznu do najsitnijih detalja, koja bi podrazumevala i osećajne iako simulirane pojedince koji savršeno tačno oponašaju realni svet bilo kog perioda ljudske istorije. Bostrum smatra da mi definitivno živimo u takvoj kompjuterskoj simulaciji. On tvrdi da je bar jedna od sledećih navedenih činjenica istinita:

1) ljudska vrsta će najverovatnije izumreti pre nego što stigne do „postljudskog“ nivoa;
2) ekstremno je neverovatno da će bilo koja postljudska civilizacija pokrenuti značajan broj simulacija sopstvene evolucione istorije (ili njenih varijacija);
3) gotovo je potpuno sigurno da živimo u kompjuterskoj simulaciji.

Nemoguće?

Mnogim ljudima će ideja da živimo u kompjuterskoj simulaciji zazvučati potpuno apsurdno. Oni koji se uopšte udostoje da reaguju na jednu ovakvu tvrdnju, ističu da bi stvaranje kompjutera neslućenih moći koji su neophodni za kreiranje i održavanje naizgled beskonačnog broja kompleksnih simulacija našeg sveta i univerzuma, bilo prevelik zalogaj čak i za supercivilizaciju budućnosti.

Bostrum, međutim, veruje u suprotno. On tvrdi da ideja o supercivilizaciji koja upravlja milionima predačkih simulacija predstavlja tek majušni delić njihovih sposobnosti. „Računarska moć kompjutera planetarne mase je 10na42 operacija u sekundi, a to podrazumeva samo već poznate nanotehnološke dizajne koji su verovatno još daleko od optimalnih. Jedan takav kompjuter bi mogao da simulira čitavu mentalnu istoriju čovečanstva (nazovimo to simulacijom predaka) koristeći manje od jednog milionitog dela moći obrade podataka u sekundi. Postljudska civilizacija bi mogla da sagradi astronomski broj takvih kompjutera. Zaključujemo da je računarska moć dostupna postljudskoj civilizaciji sasvim dovoljna da pokrene ogroman broj predačkih simulacija čak i ako u tu svrhu angažuje samo minijaturni delić svojih resursa“.

Neki smatraju da smo i sami daleko odmakli na putu tehnološkog razvoja koji će nam omogućiti sopstvenu predačku simulaciju. Brzina kompjuterskih procesora se udvostručuje svake godine, a sa njom i mogućnost stvaranja sve realističnijih grafičkih okruženja. Igrice i druge 3D softverske aplikacije danas izgledaju gotovo kao zaista prave stvari.

Kompjuterske slike

Činjenica je da slike stvorene isključivo u sajbersvemiru potpuno liče na realan svet.
Pitanje je samo koliko će vremena proći pre nego što dosegnemo tehnološki nivo na kome je moguće stvoriti kompjuterski svet koji se apsolutno ne može razlikovati od onoga u kome živimo?

Današnje softverske mogućnosti se ne zaustavljaju samo na zapanjujuće realnim 3D slikama pejzaža. Tu su i neobično ubedljivi 3D modeli ljudi i životinja. Pomoću pojedinih programa je moguće stvoriti portrete koji neverovatno liče na realne osobe koje ne postoje u realnom svetu, već su proizvod savremene digitalne tehnologije. Šta više, animacijom takva osoba može da govori, kreće se i okreće glavu s jedne na drugu stranu uz potpunu pokretljivost očiju.

To je realnost onoga što je danas tehnološki moguće uraditi na svakom kućnom računaru. Zamislite šta bi tek moglo da se uradi posle, na primer, milion godina neprekidnog razvoja kompjuterskih tehnika simulacije. Sasvim je verovatno da bi do tog vremena simulacija dostigla nivo na kome je ne samo moguće kopiranje preciznih slika ljudske realnosti koje se ne razlikuju od stvarnosti – ono što danas gotovo možemo da uradimo – već i omogućavanje tim slikama i modelima da razmišljaju i deluju kao svesne jedinke.

Istina je da nismo čak ni u stanju da zamislimo svekoliki opseg takvih mogućnosti. Zapravo, šta god da zamislimo na nivou tehnike simulacije, biće daleko ispod onoga što će ljudi budućnosti moći da ostvare.

Osećajna bića

Ovo su bile neke tehničke teškoće koje su se odnosile na stvaranje predačke simulacije. Ali šta je sa drugim vrednostima koje čine svet u kome živimo?
Na kraju krajeva, ljudska bića nisu školjke kod kojih izostaje reakcija. Ona imaju osećaje, emocije, ličnosti, identitete. U svaku autentičnu simulaciju u koju se da poverovati, moraju se automatski inkorporirati i ovi atributi ličnosti.

Neki smatraju da je to previše za bilo koju tehnologiju, bilo da je je reč o ovoj sadašnjoj ili onoj iz budućnosti. Međutim, ideji o predačkoj simulaciji i njenom početku nije određen definitivan datum ili broj godina u budućnosti, koje se ionako mogu meriti milionima. Tako je sasvim moguće da će u nekom periodu budućnosti – a pod pretpostavkom kontinuiranog tehnološkog razvoja – doći do neverovatnih otkrića na polju nanotehnologije i veštačke inteligencije, što će omogućiti stvaranje simulacije predaka i još mnogo toga što je sa aspekta vremena sadašnjeg potpuno nezamislivo.

Jedna od najglasnijih kritika ideje o simulaciji predaka odnosi se na stepen detalja koji bi morali biti inkorporirani. Neki smatraju da bi bilo neophodno ići do atomskih nivoa, a drugi da bi danas bilo neophodno rastegnuti taj nivo rezolucije na čitav spektar subatomskih čestica. To bi prirodno podrazumevalo i veliko povećanje računarske moći, ali kako ne bi sve simulacije zahtevale takav stepen rezolucije, on bi bio uključivan po potrebi kao dodani efekat.

Sa druge strane se raspravlja o tome kakav bi nivo finozrnaste rezolucije bio neophodan za prikaz univerzuma. Teoretičari tvrde da bi kod ovog problema od velike pomoći bila činjenica što je čovečanstvo trenutno nesposobno da dosegne svemir dalje od granica sopstvene atmosfere. Zbog toga nije potrebna posebna rezolucija, a kako putovanje do čak i najbližih zvezda nije na programu dogledne budućnosti, nema potrebe da se u simulaciju predaka – kada je reč o mapiranju svemira - inkorporiraju komplikovani detalji finozrnaste rezolucije.

Religiozne i moralne implikacije

Ideja da živimo u kompjuterskoj simulaciji neminovno pokreće i pitanja koja se tiču relevantnosti religije. Ako smo – kako to teoretičari tvrde – deo jedne od milijardi simulacija, kakve onda to implikacije ima na svet religijskih verovanja? Teoretičari ukazuju da bi religijska verovanja, ili njihovo odsustvo, svakako bili deo procesa simulacije baš kao i sve ostalo. Drugim rečima, religija u simuliranom svetu ne bi bila ni manje ni više važna nego što je nama u ovome.

Da li bi simulirana bića imala duše? Šta više, da li bi ta osećajna simulirana bića bila sposobna za religiozna i duhovna osećanja, ili bi jednostavno odgovarala na impulse poruka dizajniranih da simuliraju religiozna osećanja stimulisanjem određenih oblasti njihove veštačke inteligencije?
To su samo kapi u poplavi pitanja bez kraja podstaknute neobičnom argumentacijom ideje koja se u nekim krugovima brani sa neverovatnim entuzijazmom, pa čak i fanatizmom. Ističe se i da simulacija predaka ni na koji način ne umanjuje niti iskrivljuje vrednosti bilo koje religije koja predstavlja svet u svetu kontrolisanom od strane bića, koja tako postaju deo kreativnog procesa a samim tim i rukotvorina Vrhunskog Tvorca.

Najveća primedba ideji o simulaciji predaka vezana je za pad kompjuterskih sistema. Ko god ima iskustva sa kompjuterima zna da su njihovi opretivni sistemi itekako podložni greškama i povremenom padu. Te se greške javljaju mahom kada je kompjuter izložen pritisku da proširi svoje resurse do granica koje premašuju njegove realne mogućnosti. Da bi se zaštitio, kompjuter se jednostavno zaključa i onda ga je potrebno ponovo „podići“. Padovi se dešavaju i kada se koriste loše napisani softver ili uređaji i priključci koji nisu pravilno konfigurisani.

Što su kompjuteri napredniji, padovi sistema postepeno počinju da se smanjuju, ali se ipak dešavaju i nema nikakve sumnje da će ih biti i u budućnosti.

A ako zaista živimo u kompjuterskoj simulaciji, onda smo takođe podložni svim uobičajenim normama korišćenja kompjutera: oštećenim i izgubljenim podacima, sporoj grafici, neočekivanom padu sistema. Ipak se čini da se ništa od ovoga ne dešava u ovom našem svetu. Svet nastavlja da postoji u svoj svojoj veličanstvenoj lepoti, naizgled bez ijedne greške.

Neutemeljeni mit?

Da li je to dokaz da je predačka simulacija samo neutemeljeni mit? Nije baš tako, kažu kritičari. Verovatnije je da će kompjuterska tehnologija budućnosti biti daleko ispred ove današnje, pa će i koristiti metode i tehnike koje danas uopšte nismo u stanju da shvatimo.

Aktuelna je i priča da kompjuterima budućnosti neće biti potrebni milioni linija preprogramiranog koda, već će raditi po instrukcijama sopstvenih misaonih obrazaca. Ovo je tek jedan od primera, ali će poslužiti kao ilustracija pravca u kome se kompjuteri budućnosti mogu razvijati i funkcionisati. Taj budući kompjuter bi mogao da ima odgovarajući ekvivalent operativnog procesora ali opremljenog tajnama fizke čestica, sa virtuelno neograničenim resusrsima i minimalnim troškovima kada su u pitanju memorija i brzina obrade podataka, napajan energijom bez frikcije koja može da traje zapanjujuće dugo.

Ipak, u svakoj tehnologiji postoje inicijalni neuspesi. Ali kakve će se sistemske greške javiti u simulaciji predaka? Hoće li to biti kraj sveta kakvog poznajemo? Hoće li čitav Univerzum iznenada nestati?
Možda ova pitanja zvuče smešno, ali u okviru predačke simulacije ona imaju fundamentalni značaj. I šta ako se operateri iznenada umore od simulacije? Šta će se onda dogoditi? Na kraju krajeva, današnje hit igrice veoma brzo postaju sutrašnji preskupi promašaji koji se ne prodaju čak ni u najjeftinijim varijantama.

A ako zaista živimo u kompjuterskoj simulaciji, onda moramo nastaviti sa igrom ne bismo li one koji prate simulaciju održali zainteresovanim i zadovoljnim, zar ne? Cinici će nesumnjvo reći da upravo zbog toga i imamo toliko ratova širom planete (ili simulirane planete?!) koja u čitavoj istoriji ljudske vrste nikada nije bila preterano idilično mesto. A to jeste prilično zabavno, ako posmatrate sa strane.

Iako ideja o ljudskim bićima kao modelima u kompjuterskoj predačkoj simulaciji nije dokazana, to je nesumnjvo fascinantna tema. Uostalom, fascinacija koju kod nas izazivaju laboratorijski pacovi i čitavo obilje TV realiti šou programa, dokazuju postojanje naše bizarne potrebe da posmatramo ponašanje drugih. Ako u obzir uzmemo tehnologiju budućnosti – recimo za period od 2 miliona godina – možemo biti sigurni da ne postoji bukvalno ništa što možemo zamisliti a što će njima biti nemoguće da izvedu. Simulacija predaka će možda postati jedna od najmanje zanimljivih zabava, koja će držati pažnju još jedino akademika toga vremena. Ipak, ne možemo se otrgnuti zaključku da će – imajući u vidu kurs trenutnog tehnološkog razvoja – realistična simulacija predaka zajedno sa kloniranjem postati značajni deo budućeg života. Života u kome će se dokoni klinci zabavljati igranjem igrice toliko realne, koliko je realan svet u kome danas živimo.

IZVOR


Ovaj gornji članak ukratko predstavlja navedenu teoriju a mi bi na umu trebali imati sljedeće:

Da bi se naglasila istinska dubina ovog koncepta, neophodno je reći da bi ova simulacija bila samo jedna od miliona sličnih, svaka određena različitim parametrima i specifikacijama izmenjenog pogleda na svet iz perspektive milijardi odvojenih pojedinaca.


Ako danas uzmemo 1000 knjiga od najprominentnijih duhovnih učitelja, naučnika i metafizičara, primjetićemo da je svako od njih predstavio jednu drugačiju sliku svijeta, odnosno, da neće biti dvojice čije će se slike potpuno uklapati kao što bi se uklapale slike onih koji su u stanju da vide realnost objektivno. Objektivna realnost bi bila jedna, tako da ukoliko bi neko imao sposobnost objektivne percepcije, on bi je mogao vidjeti kao takvu. Međutim, realnost može biti - objektivna ili virtuelna ali ne može biti oboje zajedno. Dakle, ukoliko je naša realnost virtuelna, onda ona ne može biti objektivna, zajedno s nama u njoj. Objektivna realnost bi bila ona realnost iz koje se ova naša realnost projicira. Za nas kao stanovnike virtuelne realnosti, ona bi kao jedna lokalna realnost bila stvarna ali pošto ona nije objektivna, odatle se ne može objektivno ni sagledati, niti kao takva predočiti drugima. Tako, svako od nas, bio on naučnik ili ne, vidjeće i doživljavaće realnost drugačije, dok će naše “istine” biti relativne u odnosu na tu realnost. Istovremeno, mi ne možemo znati kako izgleda objektivna realnost tj. ona realnost iz koje se ova naša projicira.
U svakom slučaju, osnovna postavka je ta - da fizički svijet kojeg mi poznajemo ne bi bio objektivna realnost, nego virtuelna realnost. Stvar donekle komplikuje to što objektivna realnost ne mora obavezno biti i fizička realnost.

Virtuelna realnost je svijet koji je potpuno stvoren obradom informacija (podataka) gdje se informacije uzimaju biranjem vrijednosti iz jednog dostupnog skupa vrijednosti (Shannon & Weaver, 1949) a obrada ili procesiranje podrazumijeva transformaciju vrijednosti informacija. Pošto virtuelni svijetovi postoje uz pomoć procesiranja, po definiciji, ništa u njima ne postoji nezavisno od sebe ili po sebi. Ukoliko se zaustavi procesiranje, zaustavlja se i virtuelna realnost. Nasuprot tome, jedna objektivna realnost jednostavno jeste i ništa joj ne treba da bi je održavalo.
The emergence of the physical world from information processing, Brian Whitworth


Iz gorenavedenog izvora se može naći dosta intersantnih naučnih podataka koji podržavaju teoriju virtuelne realnosti. Pored toga, u međuvremenu su naučnici otkrili i to da se kosmičke zrake u našoj realnosti ponašaju upravo onako kako bi se ponašale u jednoj virtuelnoj realnosti.

LINK

A čini se da su pronašli i “kod za korekciju grešaka”, za kojeg se prije teoriziralo da bi morao postojati u jednoj kompjuterskoj simulaciji?!

LINK

***

Neki su stigli još davno do sličnih zaključaka mada su išli nekonvencionalnim putem. Tako, na primjer, Filip Dik, koji nije bio naučnik, nego jedan od najpoznatijih američkih pisaca naučno-fantastičnih romana, tvrdio je još 1977. godine da živimo u jednoj kompjuterski programiranoj realnosti, međutim, u to vrijeme, njega je malo ko ozbiljno shvatao.

LINK

Bolje rečeno, može se sasvim slobodno reći da je ovaj koncept bio prisutan od davnina samo što je bio izražavan jezičkim pojmovima koji su bili u skladu sa datim vremenom. Čovjek opisan u nekim gnostičkim učenjima uveliko podsjeća na likove iz nekih današnjih naprednijih kompjuterskih igara, što bi bile simulacije virtuelne realnosti. Problem je jedino u terminologiji koja se mijenjala tokom razvoja čovječanstva u pokušaju opisivanja jednog te istog.

Prvi pokušaj opisa virtuelne realnosti i likova u njoj, vjerovatno bi bio ona Platonova Parabola o pećini.

“Zamisli neke ljude koji žive u nekoj podzemnoj pećini. Sjede leđima okrenuti i vezane su im i ruke i noge, tako da mogu gledati samo u zid pećine. Iza njih je jedan visoki zid, a iza tog zida opet neke spodobe nalik na ljude koje iznad ivice zida podižu neke figure. Pošto iza tih ljudi gori vatra, te figure bacaju lelujave sjenke na zid pećine. Jedino što stanovnici pećine mogu da vide jeste to “pozorište sjenki”. Oni su u tom položaju od kako su se rodili i naravno vjeruju da su te sjenke jedino što postoji.

Zamisli sada da da jedan od stanovnika pećine uspije da se otrgne iz zarobljeništva. Sve počinje time da se on zapita odakle potiču te sjenke na zidu pećine. Na kraju krajeva uspije da se izbori za slobodu. I šta misliš šta će se dogoditi kad se okrene prema figurama koje neko drži iznad zida? Za početak će ga naravno zasljepiti jako svjetlo. Zasljepiće ga i to što vidi oštra obrise figura – s obzirom da je do tada vidjeo samo sjenke tih figura. Ako bi uspjeo da pređe zid i počeo da se vere pored vatri i izašao u prirodu van pećine, još više bi bio zasljepljen. Ali pošto bi protrljao oči, pogodilo bi ga koliko je sve lijepo. Po prvi put bi vidjeo boje i oštre obrise. Vidjeo bi stvarne životinje i cvjeće, a ne sjenke u pećini koje su samo njihove loše kopije. Ali on se i tada pita otkuda potiču sve te životinje i svi ti cvjetovi. Onda ugleda sunce na nebu i shvatio da sunce daje život svom cvjeću i svim životinjama u prirodi kao što je i vatra u pećini činila da je mogao vidjeti sjenke.

Taj bi srećni čovjek iz pećine mogao da istrči u prirodu i raduje se svojoj novostečenoj slobodi. Ali on misli na one koji su ostali dole u pećini. Zato se vraća. Čim se vrati, pokuša da ubjedi druge stanovnike pećine da su sjenke na zidovima pećine samo neke lelujave kopije stvarnih stvari. Ali niko mu ne vjeruje. Oni mu pokazuju zid pećine i kažu da je ono što oni na njemu vide sve što postoji.
Na kraju ga ubiju.”


U spisima “zapadne” gnostike, takođe imamo reference koje ukazuju na virtuelnu prirodu realnosti:

John Lash: “Gnostička učenja konstantno naglašavaju da su Arhoni imitatori, koji ne mogu stvoriti bilo šta originalno, ali ipak arogantno tvrde da mogu. Arhonski Bog se zove antimimon pneuma, "duh plagijator". (Apoc John III, 36:17) Kosmos koji stvara je opisan Koptskim terminom hal - "simulacija". Ogromni planetarni sistem Arhona je stereoma, projektovana virtuelna stvarnost kao simulacija šablona više dimenzije. Najčešće, Arhonski okvir planetarnog sistema je opisivan kao "prstenasti pojasevi" koji okružuju Zemlju. (Ilustracija A. Cellarious, Harmonia Macrocosma, 1660) Prihvaćen u mnogim ezoteričkim sistemima (Hermetika i Rozenkrojceri) kao nadmoćna slika kosmičke harmonije, model planetarnih sfera odražava bezumnu imiticaju božanskog dizajna, a ne živuću stvarnost kosmosa.
(…)
Ovde ponovo važi kosmičko-noetička paralela: Arhoni stvaraju simulacije unutar kosmosa, kao i simulacije unutar ljudskog uma. Ovo je ključni putokaz njihovog delovanja, trag njihovih suptilnih taktika upada. Gnostici univerzum izvan Zemlje opisuju kao plastičnu kopiju, postavljenu od regresivnih vanzemaljaca koji pokušavaju kopirati organsku stvarnost. Gnostici ukazuju da su ljudi, kao posledicu kršenja vremenskog kontinuuma, bili zarobljeni u veštačkom univerzumu koji funkcioniše kao prevara sofisticirane, kompjuterski generisane virtuelne realnosti.”
Izvor


Naravno, mogućnost da igramo ulogu likova u nečijoj kompjuterskoj simulaciji, odnosno, da smo pod nečijom kontrolom u jednoj virtuelnoj realnosti, zvuči kao jedan dobar vic. Međutim, ako pošteno sagledamo sami sebe uzimajući u obzir naučne i ezoteričke izvore, stvar nije toliko naivna. Uzimajući vremenski okvir u obzir i najbliže aproksimacije kod opisa čovjeka kad nije bilo toliko kompjuterske terminologije u opticaju kao danas, možemo uzeti u obzir i ovaj Gurđijevov opis čovjeka kao “mašine”. Ovdje slijedi nekoliko citata iz knjige U potrazi za čudesnim:

Vidite, svi ovi ljudi, pokazao je niz ulicu, su jednostavno mašine — ništa više. Mislim da razumem šta mislite, rekao sam. I često sam razmišljao kako ima veoma malo toga na ovom svetu što se može odupreti tom obliku mehanizacije i izabrati sopstveni put.
Baš tu činite najveću grešku, rekao je G. Vi mislite da postoji nešto što bira sopstveni put, nešto što se može odupreti mehanizaciji; vi mislite da sve nije podjednako mehanizovano.
- Pa naravno da nije!, rekao sam. Umetnost, poezija, misao, to su fenomeni sasvim drugačijeg reda.
Sasvim su istog reda, rekao je G. I njihove aktivnosti su mehaničke kao sve drugo. Ljudi su mašine, a od mašina se ne može očekivati nikakva druga radnja osim mehaničke.
- Vrlo dobro, rekao sam. Ali zar ne postoje ljudi koji nisu mašine?
Možda postoje, rekao je G., samo to nisu ljudi koje vidite. Vi ih ne poznajete. To je ono što želim da razumete.
(…)
Ljudi se toliko razlikuju jedni od drugih - rekao sam. Mislim da ih nije moguće sve staviti pod istu kapu. Postoje divljaci, mehanizovani ljudi, intelektualci, geniji.
Sasvim tačno, rekao je G. ljudi su veoma različiti, ali istinsku razliku među njima vi ne znate i ne možete videti. Razlika o kojoj vi govorite jednostavno ne postoji. To morate razumeti.
Svi ljudi koje vidite, svi ljudi koje poznajete, svi ljudi KOJE ĆETE MOŽDA UPOZNATI su mašine, samo mašine koje rade pomoću sile spoljašnjih uticaja. Rađaju se kao mašine i umiru kao mašine. Kako se u ovo uklapaju divljaci i intelektualci?
Čak i sad, u ovom trenutku, dok razgovaramo, nekoliko miliona mašina pokušavaju da unište jedna drugu. Koja je razlika među njima? Gde su intelektualci, a gde divljaci? Svi su oni isti...
(…)
Čovek je mašina. Sva njegova dela, akcije, reči, misli, osećanja, ubeđenja, mišljenja, i navike, rezultati su spoljašnjih uticaja, spoljašnjih utisaka. Čovek ne može iz sebe proizvesti nijednu misao niti akciju. Sve što on govori, radi, misli, oseća — sve se to dešava. Čovek ne može ništa otkriti, ništa izmisliti. Sve se to dešava.
Da bi učvrstio ovu činjenicu u sebi, da bi je razumeo, da bi bio uveren u njenu istinitost, znači oslobađanje od hiljadu iluzija o čoveku, o njegovoj kreativnosti, o tome kako on svesno organizuje sopstveni život itd. Ništa slično ne postoji. Sve se dešava — čuveni pokreti, ratovi, revolucije, promene vlada, sve se to dešava. I to se dešava na istovetan način kao što se sve dešava u životu jedinke. Čovek se rađa, živi, umire, gradi kuće, čita knjige, ali ne onako kako on to želi, već kako se dešava. Sve se dešava. Čovek ne voli, ne mrzi, ne želi — sve se to dešava.
Niko vam neće poverovati ako mu kažete da on ništa ne čini. To je najuvredljivija i najneprijatnija stvar koju možete ljudima reći. Naročito je neprijatno i uvredljivo jer je istina, a niko ne želi da zna istinu.
(…)
Govorio sam našim ljudima o tim kamionima punim štaka i o mislima koje su me zaokupljale.
- Šta očekuješ?, rekao je G. Ljudi su mašine. Mašine moraju biti slepe i nesvesne, drugo nije moguće, i sva njihova dela moraju biti u skladu sa njihovom prirodom. SVE SE DEŠAVA. Niko ne čini ništa. 'Napredak' i 'civilizacija' u pravom smislu te reči se pojavljuju samo kao rezultat SVESNIH napora. Oni se ne pojavljuju kao rezultat nesvesnih mehaničkih radnji. A kakva svesna dela mogu imati mašine?
(…)
'Čovek-mašina' je moć slučaja. Njegove aktivnosti mogu slučajno upasti u kanal stvoren kosmičkim ili mehaničkim silama, i mogu se slučajnošću kretati tim kanalom neko vreme, dajući iluziju da su neki ciljevi postignuti. Takve slučajnosti postignutih rezultata za ciljeve koje smo ranije postavili sebi, ili postizanje ciljeva u manjim stvarima KOJE NEMAJU POSLEDICA, stvaraju u mehaničkom čoveku ubeđenje da je sposoban za postizanje bilo kakvog cilja, 'da je sposoban da osvoji prirodu' što bi se reklo, sposoban da 'uredi ceo svoj život', i tako dalje.
Iako ustvari on nije sposoban da učini bilo šta slično, jer ne samo da nema kontrolu nad stvarima izvan sebe već nema kontrolu ni nad svojom unutrašnjošću. (...)

On je mašina, sve mu se DEŠAVA. On ne može zaustaviti tok svojih misli, ne može kontrolisati svoju maštu, svoje emocije, svoju pažnju. On živi u subjektivnom svetu 'Ja volim', 'Ja ne volim', 'Dopada mi se', 'Ne dopada mi se', 'Ja želim', 'Ja ne želim', a to znači, ono što on misli da želi ili ono što misli da ne želi. On ne vidi stvarni svet.

Stvarni svet je skriven od njega zidom mašte. ON ŽIVI SPAVAJUĆI. On spava. Ono što se zove 'čista svest' je spavanje i to mnogo opasnije spavanje od onog noću u krevetu.

(...)
Slično tvrdi i Kastaneda s tim što on pod „spoljašnjim uticajima“ navodi tzv. „predatorov um“.

Šamani veruju da su nam grabljivci dali naš sistem verovanja, naše predstave o dobru i zlu, da su oni postavili naša društvena pravila. Oni su ti koji su stvorili naše nade i iščekivanja, snove o uspehu ili promašaju. Oni su nam dali lakomost, pohlepu i kukavičluk. Grabljivci su ti koji čine da budemo samozadovoljni, da se ponašamo šablonski i da budemo egomanijaci."
(...)
Da bi nas držali u poslušnosti i poniznosti, krotke i slabe, grabljivci izvode čudesan manevar, izvanredan, naravno, s tačke gledišta stratega koji se bori, a jeziv za one koji zbog njega stradaju. Oni nam daju svoj um! Da li me čuješ? Grabljivci nam daju svoj um, koji postaje naš um. Um grabljivca je barokni, kontradiktoran, mrzovoljan, pun straha da svakog trenutka može biti otkriven."

Nadalje, Kastaneda navodi da grabljivci imaju „neorgansku prirodu“ a na što bi se to onda odnosilo, do na ono što se u današnjim vremenima podrazumijeva pod vještačkom inteligencijom ili AI (artificial intelligence)!? Iz toga bi slijedilo da se čovjek nalazi pod upravom AI. Kastaneda takođe navodi i to da se čovjek može osloboditi tog uticaja upražnjavajući određene vježbe i navodno, onaj dan kad se to desi, postaje „najtužniji dan“ u njegovom životu. Nema više ničega što će da ga navodi na to šta da misli i šta da radi. Naravno, ukoliko je sve tako, za „čarobnjake“ kojima pođe za rukom da se oslobode od kontrole AI ne moramo se brinuti jer su oni već napravili neko jezgro uz pomoć kojeg mogu krenuti dalje sami. Međutim, šta bi se desilo kad bi došlo do prekida veze sa AI kod „normalnih“ ljudi?

Zombi apokalipsa!?

Boginja Ištar je navodno začetnik ovog koncepta koji je prvi put pomenut u Epu o Gilgamešu, u smislu da će pustiti iz podzemlja žive mrtvace koji će onda pretvoriti normalne ljude u zombije. Pojam „zombi“ se uglavnom odnosi na čovjeka koji se nalazi pod nečijom kontrolom, bilo da je ona od strane drugog čovjeka, vanzemaljca ili AI. U alternativnim izvorima se to uglavnom prenosi u smislu da će se desiti neki događaj u – budućnosti (kao npr. pojava nekog virusa) kad će se ljudi pretvoriti u zombije. Tako se odvlači pažnja sa mogućnosti da su ljudi već odavno zombiji a apokalipsa se može desiti zombijima ukoliko dođe do „prekida veze s kontrolnim tornjem“ jer bi to onda podrazumijevalo njihovo „iskopčavanje“. U takvom jednom slučaju, mase ljudi bi počele besciljno tumarati unaokolo, nesposobni da sami razmišljaju i „normalno“ se ponašaju.

B. Moravjev je svojevremeno koristio pojam “film” (njegove knjige Gnostika I, II, i III objavljene su 1964. godine) što je prilično blizu pojmu “simulacija”:

Život je – film. Vema je teško, za jedan kartezijanski um, da shvati ovaj koncept. Naš tro-dimenzionalni um je veoma loše adaptiran shvatanju ideja i činjenica koje zadiru u domen beskonačnog.

Iako za mnoge, ovo može da bude nepojmljivo, naš je život samo jedan običan film napravljen na osnovu nekog scenarija. Taj film se neprestano vrti, odvija se bez prekida, na jedan takav način - da se čovjek stalno ponovo rađa u istom momentu kad umre.
Ono što je najapsurdnije je to, da se on rađa na istom mjestu, gdje se i prije rađao, istog datuma i od strane istih roditelja. Tako se taj film stalno ponavlja.

Tako se svako ljudsko biće rađa zajedno sa svojim filmom. (…)

Neprekidno ponavljanje tog filma nema veze sa reinkarnacijom, mada se ta dva pojma često mješaju. Zbog razloga koje smo već prije pomenuli "vanjski (eksterni) čovjek" koji živi u sistemu "budućnosti-prošlosti" ne može da obuhvati ni jedan jedini momenat na svojoj filmskoj traci, čak ni onaj njen dio koji na sebi sadrži kadrove iz njegove neposredne budućnosti. (…)

Mi smo već prije insistirali na činjenici da ljudska ličnost nije realna, u pravom smislu riječi, nego predstavlja samo jedan potencijal ili mogućnost. (…)
Sve dok čovjek živi u “divljini”, samozadovoljan i uronjen u svoje laži i iluzije, njegov film će se odvijati sa jednom mehaničkom nefleksibilnošću, i njegova ličnost će ostajati onakvom kakva jeste, tj. nepromjenjena.

(…)Teoretski, film u kome je čovjek rođen i u kome živi, može da se vrti sve do "kraja svijeta", pod uslovom da je čovjek sretan, zadovoljan sam sa sobom, pridavajući sebi zasluge za sve ono što smatra pozitivnim a istovremeno optužujući druge za sve svoje greške i neprilike. Iskreno govoreći, ova egzistencija se ne može nazivati ljudskom, ovdje se u stvari radi o – antropoidnoj egzistenciji.

(…)Ako posmatramo problem ezoterične revolucije s tačke gledišta jednog filma i različitih uloga koje čovjek može u njemu da igra, jasno nam je da je ova vrsta evolucije nemoguća, jer se film kao film – stalno vrti u jednom te istom krugu. Ljudi koji igraju u ovome filmu su oni koje nazivamo – antropoidi, lutke, mrtvaci koji, kako je Isus rekao, "vjeruju da su živi".

(Izvod iz: "Gnosis – Study and Commentaries on the Eastern Orthodoxy"; Book One; strana 232 i 233 - Boris Mouravieff)


Dakle, ako ovo nije opis jedne simulacije virtuelne realnosti i nas kao likova u njoj, šta onda jeste?!


Nešto kasnije, istražujući paranormalne pojave i NLO fenomen cijeli svoj život, John Keel na kraju zaključuje (knjiga the Eighth Tower):

Šta sve ovo podrazumijeva je to da neko ili nešto, u stvari, ima moć da potpuno posjeduje i kontroliše ljudski um. Ljudska bića mogu biti manipulisana tom silom i korištena u obje svrhe, dobre i zle.

Mi nemamo načina da saznamo koliko mnogo ljudskih bića širom svijeta je obrađeno na taj način, jer se oni apsolutno neće sjećati toga da su bili podvrgnuti tom procesu, a mi nemamo načina da odredimo ko među njima ima čudne i kobne "programe" koji spavaju u mračnim uglovima njihovog uma. Recimo, plan je da se obrade milioni ljudi a onda u jednom momentu u budućnosti da se ti programi svi odjednom uključe? Da li ćemo onda iznenada imati svijet svetaca? Ili ćemo imati svijet naoružanih manijaka koji će ubijati jedni druge?

Mi smo biohemijski roboti bespomoćno kontrolisani od strane sila koje mute naše mozgove, uništavaju naša sjećanja i koriste nas na bilo koji način koji im odgovara. Oni to rade oduvijek. Mi smo uhvaćeni u jednoj igri pokera koja se igra sa označenim kartama. A pored svega toga, u završnim godinama ovog vijeka, mi smo kao jedan nepopravljivi kockar koji, nakon što bude informisan da je igra lažirana, slegne ramenima i kaže: "Ja to znam... ali to je jedina igra u gradu!"

Da li smo mi roboti?

Sve velike religije nas uče o tome da smo mi roboti koji su na jedan misteriozan način kontrolisani od strane jedne natprirodne sile; da smo konstruisani po uzoru na našeg Gospodara. (...)
Od samog rođenja vi ste programirani na jedan veoma sličan način kako je programiran i kompjuter. Genetički kod predodređuje vaše osnovne karakteristike. Taj sistem je pojačan od strane jednog nadprirodnog sistema. Umovi miliona ljudi u svakoj generaciji su bili reprogramirani od strane tog natprirodnog sistema. To uključuje snop visoko-frekventne energije prenešen na istoj talasnoj frekvenciji na kojoj radi mozak primaoca. U dosta slučajeva taj snop može da bude i vidljiv kao jedan svjetlosni snop koji dolazi s neba ili iz nekog objekta na nebu. To je jedan dobro zapažen i opisan fenomen. U religiji, ovaj proces se naziva ”Prosvjetljenje.”
(…)
„Zamislite jednog ludog naučnika kome je potreban neko za čišćenje njegove tajne laboratorije u dvorcu koji se nalazi na planinskom vrhu kome je zabranjen pristup.
On konstruiše jednog mehaničkog robota za taj posao i programira ga da se kreće slobodno unutar te laboratorije ali ako bi on otvorio vrata i pokušao da napusti laboratoriju, uništiće samog sebe jer je tako programiran.
Robot naziva to ropstvom. Mi to nazivamo slobodnom voljom. Mi smo slobodni da živimo naše živote na naš način sve dok se on uklapa sa glavnim i skrivenim planom. Ukoliko mi pokušamo da zaobiđemo taj plan idući cik, umjesto cak, uništićemo sami sebe.”
(...)
“Ono što smo mi sada i šta god da budemo u budućnosti, nije rezultat nikakve evolucije, nego metaprogramiranja. Kao biohemijske mašine, vi ste programirani na raznorazne načine, sve od vašeg rođenja.”


Naravno, ovdje možemo pomenuti i B. Bartholic koja je nakon jednog dugogodišnjeg proučavanja NLO fenomena izjavila da se “mi nalazimo u jednoj ogromnoj Nintendo igri čija pravila ne poznajemo“ (što bi naravno bilo analogno kompjuterskoj simulaciji). Dr Karla Turner je takođe pominjala na svojim predavanjima scenarije virtuelne realnosti koji se nameću ljudima spolja a obje su bile u stanju da otkriju lažnu memoriju kod svojih klijenata koja im je bila “up-loadirana” od strane “igrača”, manipulatora, arhona, hakera ili kako god da nazovemo one koji se nalaze u interakciji s nama u ovoj realnosti. Dakle, one nisu zagrizle B.S. koji im je bio serviran i bile su u stanju da probiju lažnu memoriju (“paravan memoriju”) što je vjerovatno bio i razlog njihovog prijevremenog “izbacivanja iz igre”.

(Čini se da je cijela “igra” zasnovana na tome da mi kao likovi u njoj ne smijemo biti svjesni njenih pravila?! Oni od nas koji počnu zabijati nos u samu suštinu igre ili neke zabranjene zone, automatski dobiju po ušima ili bivaju “isključeni”. Os strane koga, to za sada možemo samo nagađati?!)

Dakle, naučnici koji podržavaju teoriju virtuelne realnosti uglavnom tvrde da se ovdje radi o jednoj “simulaciji predaka” koja bi se emitovala iz naše budućnosti ili tzv “post-humane faze”. Čovječanstvo se transhumaniziralo (dehumaniziralo!?), spajajući se sa tehnologijom, te tako ostvarilo singularitet. Onda, uz pomoć jedne povećane intelektualne moći i za nas nezamislive kompjuterske tehnologije, počeli su da prave simulacije svoje evolucije. Naravno, mi bi u tim simulacijama bili samo simulirani likovi koji bi se ponašali prema zadanim parametrima i programima. Ukoliko bi se radilo o kompjuterskoj igri, mi naravno u njoj ne bi bili igrači, nego likovi kojima upravljaju igrači, upravo kako se to dešava u simulacijama koje mi pravimo i kompjuterskim igrama koje igramo. Zombi s višeg nivoa upravlja zombijima s nižeg nivoa. Simulacije u simulaciji.

Italijanski naučnik, Dr Corrado Malanga, bio bi jedan od rijetkih naučnika koji je prekršio neka pravila koja vladaju u tzv. naučnoj zajednici (“držite se što dalje od anomalija/paranormalnog”) i pozabavio se paranormalnim fenomenima. (Ono što bi u virtuelnoj ili simuliranoj realnosti bilo “paranormalno”, u objektivnoj realnosti bi bilo sasvim normalno.) I on takođe dijeli mišljenje s drugim naučnicima u vezi s tim da je ova realnost virtuelna, međutim, on smatra da je Svijest ta koja se virtuelno projicira. Prema njemu, vanzemaljci su ti koji se miješaju u naše živote i ometaju nas, dok nas istovremeno koriste za raznorazne svrhe, pored one koja podrazumijeva njihovu ishranu. (slično kao što i mi koristimo, manipulišemo i kontrolišemo životinjski i biljni svijet; ezoterički princip: “kako gore, tako i dole”).

Ukoliko bi Svijest bila ta koja se virtuelno projicira i sama sebe doživljava na taj način, onda bi se ova realnost možda i mogla nazvati - prirodnom. Međutim, i u tom slučaju, naše ličnosti i fizička tijela ne bi bili objektivno stvarni. Mi bi u sklopu našeg bića imali fizičko tijelo, um, duh i dušu, tj. veliki dio nas bi imao sve te komponente dok bi možda nekima od nas, neke od tih komponenti nedostajale. U svakom slučaju, u jednoj takvoj realnosti, jedino što bi bilo stvarno u objektivnom smislu, bila bi -Svijest. Svijest se navodno sastoji od tri komponente, uma duha i duše. Te tri neopipljive komponente Svijesti koje predstavljaju jedino što je objektivno u ovoj neobjektivnoj realnosti, navodno, mogu da budu integrisane ili razdvojene. U ovom drugom slučaju, čovjek sa razdvojenim komponentama ili kome neka od komponenti nedostaje, ponašaće se kao muva bez glave i lako postati žrtva drugih, ljudskih ili neljudskih entiteta koji se takođe nalaze u istoj virtuelnoj realnosti, mada neki od njih možda na nekom drugom njenom nivou. (Čini se da je jedna od tih komponenti slijepa, druga je gluva a treća nijema, tako mogu normalno da funkcionišu samo kao jedna cjelina?!) Kao takav, biće pretvoren u zombija ili vozilo onih sila koje su “hakirale” virtuelnu realnost ili na nekin način preuzele kontrolu nad nekim njenim nivoima. Dakle, takvo ljudsko biće neće imati individualnost, mada će vjerovatno živjeti u iluziji da je ima.

Naravno, kad se uzme sve u obzir, uključujući i “anomalije”, možemo vidjeti dosta elemenata koji ukazuju na to da smo mi kao ljudska bića (ili, bar jedan veliki dio nas) kontrolisani od strane nekoga ili nečega. Ko ili šta nas stvarno kontroliše i kakav je mehanizam te kontrole, to za sada, možemo samo nagađati. Postoje i teorije o tome ali teorije su teorije. U jednoj kontrolisanoj realnosti i teorije bi bile uveliko kontrolisane.

Prema nekim duhovnim postavkama, osnovna karakteristika istinskog ljudskog bića (eng: HUMAN being) je HUMANOST. Pretpostavlja se da ona dolazi od jedne njegove komponente koja je poznata kao duša. Ukoliko uzmemo humanost kao jednu referentnu tačku, možemo slobodno tvrditi da bi sistem života u ovoj realnosti koji bi bio proizvod istinskih ljudskih bića, bio po svojoj suštini - human.

Međutim, iz aviona bi trebalo biti vidljivo to da mi živimo u jednom sistemu koji po svojoj suštini nije human, mada se on trudi da oponaša jedan human sistem života. Dakle, sam sistem je ne-human i to može da znači da on kao takav nije proizvod istinskih ljudskih bića. (Čovjeku ne treba mnogo nekog proučavanja istorije ove planete kako bi ustanovio da je ona prilično slična istoriji jedne klaonice!?)
Čiji je on proizvod, mi to možemo samo nagađati. Kao njegove tvorce, u obzir možemo uzeti AI (vještačku inteligenciju), vanzemaljce/arhone, kombinaciju od oboje ili nešto treće…

U jednom sistemu koji nije njegov proizvod, ljudsko biće mora da bude kontrolisano.

Humanost se u ovoj realnosti uveliko imitira. „Orvelovski jezik“ je uveden iz potrebe imitiranja kvaliteta ljudske realnosti uz pomoć iskrivljavanja značenja određenih pojmova kako bi se mi lakše akomodirali na ne-humane aktivnosti u ovoj virtuelnoj realnosti dok put ka transhumanizaciji (dehumanizaciji) postaje sve vidljiviji. Ako još uvijek imamo dušu, pitanje je da li ćemo je zadržati nakon što u nas instaliraju kojekave čipove i druge implante koji će nam zasigurno promijeniti frekvenciju!?

Dr Malanga tvrdi da ljudi koji imaju integrisanu svijest vide realnost virtuelno ali samo kad su u stanju duboke hipnoze. Nadalje, on smatra da mi možemo preuzeti kontrolu nad samima sobom i ovom virtuelnom realnošću – integracijom svih svojih komponenti (duše, uma i duha).
(Mada to može jednostavno da zvuči, ta integracija komponeti u praksi nije lako izvodljiva, slično kao ni ono gnostičko povezivanje ili integrisanje donjih centara ličnosti sa gornjim centrima duše, preko magnetnog centra. Ovdje moramo napomenuti i mogućnost da bi preference nečije integrisane svijesti imale prvenstvo nad preferencama nečije ličnosti i da ličnost neće znati sve ono što integrisana svijest zna jer bi se tako, navodno, izgubio “doživljajni efekat” u ovoj virtuelnoj pušioni, pardon, realnosti.)

Naravno, to bi vjerovatno važilo ukoliko živimo u “orginalnoj” virtuelnoj realnosti (u kojoj je Svijest ta koja se projicira) a ne u tamo nekoj arhonskoj simulaciji.

Međutim, kako znati razliku između njih?!



Nadzorna_ploca
Posts: 9192
Joined: 05/12/2013 16:06

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by Nadzorna_ploca » 24/11/2015 11:18

Ovo pratim, ali ne citam. Pozz.

riverflow
Posts: 639
Joined: 05/12/2012 20:17

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by riverflow » 24/11/2015 20:51

Međutim, kako znati razliku između njih?!


Dobro pitanje, ali obzirom na naš "domet" (ograničen našim sopstvom, identitetom, i ostalim sadržajima "plićaka", odgovor je vjerovatno nemoguće dati. Možemo se samo igrati, što da ne. Nešto me intuitivno navodi da citiram J. Krishnamurtija, kad je u pitanju to recimo , prodiranje u sebe" : The ability to observe without evaluating is the highest form of intelligence.

Neki dijelovi ovog uvoda me jako asociraju na fenomenalni, vizionarski roman "Vrli novi svijet" Aldousa Huxleya iz 1932 god.

Zanimljiva tema :thumbup:

riverflow
Posts: 639
Joined: 05/12/2012 20:17

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by riverflow » 24/11/2015 21:24


RtrnOfSalisbury
Posts: 1840
Joined: 13/02/2008 04:52
Location: Tullarosa

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by RtrnOfSalisbury » 25/11/2015 03:37

... kako li su samo rijesili hladjenje jednog takvog procesora ??? mozda svi ovi orkani, vjetrovi i nepogode potjecu upravo od hladjenja tog golemog kompjutera :idea:

User avatar
Ratoborna Gljiva
Posts: 222
Joined: 21/11/2015 10:45

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by Ratoborna Gljiva » 25/11/2015 10:05

jašta je već virtualna jer likove ko bakir, dodik, čović i ostala mafija samo kompjuter može napravit a čovjek nikako.

User avatar
truts
Posts: 79
Joined: 29/03/2012 11:44

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by truts » 25/11/2015 17:44

A šta ako ste svi vi AI, a ja sam protagonist u nekoj simulaciji, pa me vi sad pokušavate zbuniti. E pa neće moći! :mrgreen:

User avatar
vet
Posts: 90
Joined: 21/07/2003 00:00

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by vet » 25/11/2015 20:20

truts wrote:A šta ako ste svi vi AI, a ja sam protagonist u nekoj simulaciji, pa me vi sad pokušavate zbuniti. E pa neće moći! :mrgreen:


U stvari, upravo taj koncept solipsizma se često navodi u sklopu teorije virtuelne realnosti, gdje sam samo „ja“ istinit ili realan, dok su svi drugi „lažnjaci“. Dakle, ono što stvarno postoji, to je moja realnost.

Solipsizam je filozofsko vjerovanje da postoji samo osoba i njeno iskustvo. Solipsizam je ekstremna posljedica vjerovanja da se znanje mora tražiti unutar ličnog iskustva i potom neuspjeha da se nađe most preko koga bi osoba mogla da nas obavjesti o bilo čemu što je izvan nje. Solipsizam sadašnjeg trenutka proteže svoj skepticizam čak i na vlastita prethodna stanja, tako da sve što je ostalo, jesam ja, sada. Solipsizam je poseban oblik subjektivnog idealizma.
Vikipedija


Međutim, u realnosti (kakva god da je ona) mi od samog rođenja bivamo mentalno programirani da se odreknemo svoje individualnosti ili realnosti, tako što nas “uniformišu” nabacujući nam tuđe mentalne programe, odnosno, lažne realnosti (religijske, ideološke, kulturalne, nacionalne, političke… itd.), tako da mi njih prihvatamo, pa čak se s njima i identifikujemo, što istovremeno podrazumijeva odricanje od sopstvene individualnosti i moći koja ide zajedno s njom. Odatle, svako sljedbeništvo (slijeđenje bilo koga ili čega) podrazumijeva jedno “duhovno samoubistvo”.

Prema istočnoj Gnostici, kako ju prezentira B. Moravjev, čovjek može jedino izaći iz filma (kompjuterske simulacije, matriksa…) jedino uz pomoć svoje individualizacije, pri čemu ga ometaju “antropoidi” ili “organski portali” koji podrazumijevaju “lažnjake”.

Dakle, čovjek bi morao početi da igra svoju vlastitu igru a ne da prihvata tuđe i učestvuje u njima. Međutim, čovjek ne može početi igrati svoju vlastitu igru sve dok se ne otarasi svih mentalnih programa koje je prihvatio kao svoje istine, tj. dok se ne individualizira (uz pomoć povezivanja “lažnog ja ličnosti” sa svojom dušom)


saim_adka
Posts: 849
Joined: 21/06/2005 08:25

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by saim_adka » 25/11/2015 20:33

.
Last edited by saim_adka on 18/01/2017 13:33, edited 1 time in total.

User avatar
harač
Posts: 5268
Joined: 13/02/2006 13:30

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by harač » 25/11/2015 22:32

Donekle relevatno, ali svakako interesantno:

https://www.youtube.com/watch?v=oYp5XuGYqqY

Relevantnije, i možda interesantnije:

http://hwcdn.libsyn.com/p/5/e/4/5e46985 ... 00aab4b133

User avatar
Drvosjeca iz Dejcica
Posts: 16772
Joined: 23/06/2004 15:46
Location: Sarajevo

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by Drvosjeca iz Dejcica » 25/11/2015 22:38

Dobra tema, pratim. Čitao sam nedavno knjigu "holografski svemir" od Michaela Talbota, zaista meni interesantno štivo.

Evo link za PDF pa ko voli neka izvoli.

http://nikolavujic.weebly.com/uploads/3/4/8/0/3480733/michael_talbot_-_holografski_svemir.pdf

User avatar
truts
Posts: 79
Joined: 29/03/2012 11:44

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by truts » 25/11/2015 23:15

Drvosjeca iz Dejcica wrote:Dobra tema, pratim. Čitao sam nedavno knjigu "holografski svemir" od Michaela Talbota, zaista meni interesantno štivo.

Evo link za PDF pa ko voli neka izvoli.

http://nikolavujic.weebly.com/uploads/3/4/8/0/3480733/michael_talbot_-_holografski_svemir.pdf


Odlična preporuka. Baš me počinje interesovati ova tematika. Obavezno čitam. :)

User avatar
KB9
Posts: 8518
Joined: 26/10/2014 08:20

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by KB9 » 26/11/2015 08:42

pijem ovu kafu i pravo mi se cini nekako virtuelna

User avatar
Drvosjeca iz Dejcica
Posts: 16772
Joined: 23/06/2004 15:46
Location: Sarajevo

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by Drvosjeca iz Dejcica » 26/11/2015 10:45

Volio bih da mi prevenstveno VET odgovori na ovo moje promišljanje a mogu i ostali ako imaju neki odgovor.

Ako smo u nekoj vrsti super-duper simulacije ili virtualnog svijeta i ako tvde da naša svijest projicira i materijalizuje stvarnost, tj. da atomi budu stol kojem stoji moj računar i da atomi budu tako grupisani da čine računar na kojem pišem ovaj post...kako to da je ipak neko morao napraviti stol i računar? Ako smo u simulaciji ili nekoj virtuelnoj stvarnosti onda bi teoretski bilo moguće zamisliti paradajz (ili bilo šta drugo) i atomi bi se grupisali u paradajz? Znamo naravno da paradajz mora narasti negdje u vrtu, odnosno da ga neko mora zasaditi, zaljevati vodom dok ne naraste do određene faze kad aje zreo i pogodan za konzumiraje.

User avatar
Ajatolah_
Posts: 8063
Joined: 11/02/2009 15:21

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by Ajatolah_ » 26/11/2015 15:11

Evo vam TL;DR uvodnog posta, kome je mrsko čitati: u dalekoj budućnosti, ljudi su možda pokrenuli naprednu simulaciju svoje prošlosti do nivoa podatomskih čestica, uz određene uštede resursa (npr. nema potrebe da se detaljno simulira zvijezda daleko milion s.g. kad ne utiče na historiju) a mi smo sad objekti u toj simulaciji.
To bi značilo da ćemo mi, unutar simulacije, ako je simulacija tačna, također doći do nivoa da simuliramo svoju prošlost. Dakle ako je inicijalno za jednu simulaciju dodijeljeno m memorije, sada će biti potrebno da se proširi alokacija na 2m memorije, zbog ove unutrašnje simulacije koja je jednaka vanjskoj. Ponavljanjem procesa, bilo kakva simulacija koja savršeno simulira samu sebe bi trebala beskonačno resursa.

:zzzz:

Ili to ili će neko uskoro pritisnuti Cancel. :D

broj dva
Posts: 2853
Joined: 15/07/2014 20:59
Location: Šeher Oslo

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by broj dva » 26/11/2015 15:31

Ja nekako razmisljam da stvarnost moze biti virtuelna samo nekome van te stvarnosti. Ako si karakter u igri onda je meni tvoja stvarnost virtualna ali (ako posjedujes svijest) onda je tebi relanost samo realna.
A mozda sam samo zbunjen, ipak je teska tema....

riverflow
Posts: 639
Joined: 05/12/2012 20:17

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by riverflow » 28/11/2015 18:21

Surrealizam - Rene Magritte: "If the dream is a translation of waking life, waking life is also translation of the dream."

Image

User avatar
Nurudin
Posts: 3324
Joined: 31/03/2013 07:25
Location: "Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga.

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by Nurudin » 28/11/2015 19:09

"Ovaj svet je puki privid: on nema stvarno postojanje. I to je ono što se naziva uobraziljom (khayal). Za tebe je upravo uobrazilja samostalna stvarnost, sasvim različita i nezavisna od apsolutne stvarnosti, iako ona to nikako nije ... Znaj da si i ti samo jedna uobrazilja. I sve što opažaš i kada sebi govoriš „to nisam ja“, takođe je uobrazilja. Prema tome, čitav postojeći svet je uobrazilja unutar uobrazilje
Ibn Arebi k.s. (1165-1240) je bio srednjovekovni arapski filozof, sufi mistik

Osnova Ibn Arabijevog filozofskog sistema je izražena učenjem o "jedinstvu bića" (ar. wahdat-ul-wujood). Samo apsolutno biće jeste i samo ono jeste istinska stvarnost. Ovo božansko biće se, prema Ibn Arabijevoj ontologiji, otkriva u pet prisutnosti (hadarat):[11]

prisutnost suštinskog (Hadrat al-Dhat)
prisutnost energija (Hadrat al-Af`al)
prisutnost imena i obeležja ('alam al-Malakut)
prisutnost slika i predstava ('alam al-mithal)
prisutnost čula i pojava ('alam al-shadadal)
Prva od ovih prisutnosti je stvarnost odnosno apsolutno biće, što predstavlja neizrecivu tajnu. Isijavanje bića (al-fayd al-wugudiyy) neprestano struji prisutnostima kao što voda teče rekom. Stvari iz nižih prisutnosti služe kao simboli za stvari iz viših. Stoga se ravan imena i obeležja ponekad naziva i međusvetom međusvetova (Berzehul-berāzih). Ravan slika i predstava je međusvet između nadčulnog i čulnog sveta. Stvari na najnižoj prisutnosti bića (u čulnom svetu) jesu pojave u pravom smislu reči, odnosno obličja u kojima se neposredno otkriva ravan slika, a posredno i neizreciva tajna. Sve, bez obzira da li je duhovno ili materijalno, vidljivo ili nevidljivo, zapravo je otkrivanje (kashf) jednog. Sve raznovrsnosti imena i obeležja, u odnosu na čistu svetlost božanske biti, samo su razložene nijanse duginih boja. Kao što dugine boje čine vidljivim ruho u kojem se skriva čista svetlost, tako božanska imena i obeležja predstavljaju raskošno ruho u kojem se večna božanska suština skriva od očiju sveta.[4]

Jedno se razlučuje na mnoštvo kroz bezbrojne forme stvari. Ali pošto uistinu ništa ne postoji osim jednog, mudrac svaku stvar smatra mestom na kojem se otkriva biće. Međutim, većina ljudi živi vezana za najnižu prisutnost bića, ravan čulnih predmeta. Oni ne vide iza slika stvari, a veo iluzije čini da im tvorevina izgleda podjednako stvarno kao i tvorac


"Bog je sebe učinio vidljivim samome sebi u formi koja je ostvarena snagom toposa u kojem se on opaža. Njemu štošta na taj način biva vidljivim, a što ne bi moglo biti vidljivo kad ne bi bilo onog pojedinačnog toposa i njegovog samoočitovanja u njemu. (Pre stvaranja čoveka) univerzum je postojao poput maglovitog i nejasnog lika koji ima formu, ali ne i dušu u sebi. Univerzum bejaše poput neuglačanog ogledala... Takvo stanje je prirodno iziskivalo da ogledalo sveta postane uglačanim. I bi stvoren čovek kako bi predstavljao istinski sjaj ogledala i sami duh forme

User avatar
Nurudin
Posts: 3324
Joined: 31/03/2013 07:25
Location: "Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga.

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by Nurudin » 28/11/2015 19:15

riverflow wrote:


baš lijepo rečeno

Romanija
Posts: 992
Joined: 02/10/2008 15:56

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by Romanija » 30/11/2015 17:23

'Simulation argument' je jako zanimljiv predlog prof. Bostroma o pitanjima gdje ide ili kako evoluira ljudska vrsta u sprezi sa razvojem vjestacke inteligencije, ali sva ova dzambolaja sa paranormalonim i pseudo-religijama ga gura na nivo specijalnog izdanja Zum Reporter-a.

Ci-Nick
Posts: 2415
Joined: 15/03/2015 17:38

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by Ci-Nick » 17/12/2015 11:43

Nekad davno, sa 14 godina,.. kad sam se lomio između religije i nauke,... pade mi na pamet kako bi svijet mogao biti: "San čovjeka kojeg nema" ! :-)

User avatar
Kaligrafija
Posts: 3076
Joined: 24/12/2010 11:37
Location: Lociranje u tijeku...

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by Kaligrafija » 17/12/2015 17:46

Uzmimo da je sve sacinjeno od atoma, fotona i jos manjih cestica, i to bi islo u prilog tvog razmisljanja, da je sve cestica i da materijalno ne postoji...Ne ide ti u prilog MISAO, sta je misao, i ako uzmemo da je stvara sklop elektricnih impulsa u mozgu, da li sama nastaje prije, tj. pitanje bi bilo da li misao prethodno pokrece elektricne impulse, gdje ulazis u paradoks...!?! "Mislim, znaci postojim!" Misao kvari tu hipotezu virtualne realnosti, jer bi onda mi svi bili NEO, onaj kome je sve odredjeno racunarskim kodom stvaraoca, ali je izasao iz sistema slobodnom voljom, tj. pomocu MISLI je savio tu realnost i poceo da upravlja njome...!?!

lijepa u dusi
Posts: 2848
Joined: 02/11/2014 13:07

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by lijepa u dusi » 19/12/2015 01:39

Kul, kao mala sam uvijek kontala da smo mi glumci u nekoj tv seriji ili filmu, a da nas gledaju oni koje mi ne možemo vidjeti :D znači bila sam kao dijete bistrija nego sad, he he :D

inače, danas svaka revolucionarna teorija privlači pažnju i mlati pare, svi veliki umovi su umrli gladni :D


Seyfo
Posts: 2599
Joined: 23/08/2011 14:12

Re: Da li je ova realnost virtuelna?!

Post by Seyfo » 26/06/2018 11:55

Meni je sve postalo jasno u jednoj epizodi South Parka: naša planeta je, u stvari, reality show koji služi bićima na okolnim planetama da se zabavljaju.

Post Reply