Budizam, religija ili filozofija ?

[Sati]

631. Kao što se od hrpe cvetova mnogo venaca isplesti može,
tako i od mnogo dobrih dela život načiniti, kad se jednom rodimo.

Buda
Dhammapada, strofa 53

[Sati]

632. Domaćinski život

Domaćinski život (gharāvāsa) odnosi se na život u kući sa suprugom i decom, kao i na rad da bi se oni prehranili. Na mnogim mestima u Tipitaki često je istican oštar kontrast između života domaćina i života monaha i monahinja. Prvi se opisuje kao "prašnjav i ograničavajući" (raja patha), dok se za drugi kaže da je "slobodan kao povetarac" (abbhokāsa, D.I,63). Međutim, ovo može biti suviše jednostavna generalizacija. U Budino vreme monasi i monahinje jesu imali veliku slobodu, ali je njihov život bio i težak i neizvestan. Najveći problem bilo je nepostojanje stalnog mesta boravka, tako da su morali da podnose "hladnoću i toplotu, glad i žeđ, ubode buda i komaraca, vetar, sunce i gmizavce" (M.I,10). A mnogi incidenti zabeleženi u Vinayi pokazuju nam da čak ni manastiri nisu bili pošteđeni međusobnih tenzija, ljubomore i svađa, ponekad sasvim ozbiljnih (M.I,321). Nasuprot tome, domaćin je možda imao "kuću na dve vode, dobro omalterisanu i iznutra i spolja, sa sigurnim vratima i prozorima, a u njoj ležaj pokriven vunenim prekrivačem, belim čaršavom, vezenim ćilimima, skupom jelenskom kožom, iznad njega zastor, a na svakom kraju grimizni jastuci, kraj njega upaljena lampa i dve žene koje se o njemu staraju sa svim svojim šarmom" (A.I,137). Uprkos ovakvo prijatnoj kućnoj atmosferi, život prosečne osobe takođe je imao svoje nedostatke. Društvena struktura stare Indije podrazumevala je da je muškarac u kući uvek bio potčinjen svojim roditeljima, a u društvu strogim zahtevima sistema kasti. Situacija je bila još gora za žene. One su morale biti apsolutno podređene svojoj svekrvi i mužu, a pošto nije bilo kontrole rađanja ili su sredstva bila nepouzdana, morale su da izdrže mnogobrojne trudnoće. Mnogobrojna porodica pružala je veliku emocionalnu potporu, ali je isto tako mogla biti i izvor mnoštva ličnih konflikata, a očuvanje privatnosti učiniti jako teškim. I pored svih ovih i drugih poteškoća, Buda je svojim nezaređenim sledbenicima savetovao da praktikuju meditaciju "dok obavljaju svoje redovne poslove, dok borave u svojim domovima prepunim dece" (A.V,333) i neki od njih uspeli su da dostignu prosvetljenje, dok su hiljade drugih uspeli da se popnu do nekog od stupnjeva koji prethode prosvetljenju (M.I,491-92).

Dakle, domaćinski život u V veku pre n.e. verovatno je bio daleko manje podsticajan za duhovno traganje od monaškog života. Ali društvo i porodični život su se od tada promenili do neprepoznavanja. Danas, barem na Zapadu, domaćinski život (bilo u zajednici ili samostalno) verovatno nudi više slobode, privatnosti, slobodnog vremena i prilika za učenje i praktikovanje nego što je to bio slučaja ikada ranije u istoriji. Pošto je to tako, tvrdnja da domaćini ne mogu Dhammu do kraja praktikovati više ne stoji.

I ako se domaćinski život promenio u poređenju sa Budinim vremenom, onda se monaški život promenio još i više. Danas se dobar deo aktivnosti monaha okreće oko njegovih pastoralnih dužnosti: ceremonije blagosiljanja, pripremanje i držanje propovedi, učestvovanje u sahranama, neformalno savetovanje laika, učenje za monaške ispite, učestvovanje u različitim svetkovinama i slično. Prosečan starešina manastira provede dobar deo svog vremena pokušavajući da pronađe novac za održavanje i rekonstrukciju manastira, kao i za plaćanje tekućih računa.

Za neke ljude najveća prepreka u duhovnom razvoju nije nu tome da ne mogu da postanu monasi ili monahinje, već uverenje koje su formirali da nije moguće da se duhovno razvijaju sve dok to ne postanu. Takav stav ih sprečava da makar pokušaju da ozbiljnije praktikuju Dhammu. A zapravo domaćinski život nudi čitavo obilje duhovnih prilika, baš kao i manastirski. "Ali šta je sa seksom?" "Šta sa problemima u odgajanju dece?" pitaće se neki. Seksualna želja jeste prepreka u duhovnom životu, ali ta želja nužno ne nestaja kad neko na sebe stavi žuti ogrtač. Iako se zavetuju na celibat i posvećeni su meditaciji, neki monasi se bore sa seksualnom željom čitav svoj život. Slično tome, seks je važan za većinu domaćina u ranom periodu njihovog braka, a onda kod nekih on gubi vremenom na značaju. I naravno, neki ljudi koji nisu u braku, kao i neki koji jesu, žive životom celibata iako nisu doneli nikakvu formalnu odluku da to budu.

Tačno je da odgoj dece donosi mnogo izazova i zahteva mnogo vremena. Ali je takođe tačno da život sa decom, kao i život sa partnerom, nudi prilike za razvoj nekih od najvažnijih duhovnih kvaliteta. Ako smo roditelj i supružnik, to često zahteva da odustanemo od svojih želja ili ih ostavimo na neko vreme po strani za dobrobit drugih i upravo to nam može pomoći da usavršimo svoju istrajnost ili nevezivanje. Za sve to su nam potrebni strpljenje, velikodušnost, opraštanje i samopožrtvovanje. Deca i partneri nas takođe mogu obodriti svojom ljubavlju, prijateljstvom, nežnošću i emocionalnom podrškom, kvalitetima koji su ključni za emocionalno zdravlje, a ponekad nedostaju u manastirima.

Na kraju, ako treba praviti nekakvu razliku među ljudima, onda bi je trebalo praviti ne na osnovu boje njihove odeće, već kvaliteta njihovog uma. Buda je rekao: "Iako raskošno obučen, ako je smiren, obuzdan, u vrlini istrajan, pred svakim bićem odložio štap, taj je braman, asketa i monah." (Dhp.142). Rohitassa je jednom rekao Budi da je pokušao da stigne na kraj sveta, tj do nirvāne, hodajući, ali da nije uspeo. Buda mu odgovori da je to zato što kraj sveta nije moguće naći idući bilo kuda, već pogledavši u same sebe (S.I,62). A "pogledati" možete bilo da živite u kući ili u manastiru, bilo da nosite farmerke ili žuti ogrtač.

Šravasti Dhammika: Buddhism from A to Z

[Sati]

PUN MESEC - 30. oktobar 2012.

Koga ne razdiru žudnje,
koga ne muči zbunjenost,
ko se izdigao iznad i dobra i zla,
u tome straha više nema.

Dhammapada, strofa 39

Ideja neustrašivosti je veoma privlačna. Međutim, umesto da je vidimo kao daleki ideal koji je tamo negde, možemo li da ga prihvatimo kao najprirodnije unutrašnje stanje? Iz takve perspektive, stanja straha kroz koja redovno prolazimo mogu se smatrati neprirodnim; ona nisu to ko i šta mi jesmo. Naravno da je odsustvo svesnosti ono što omogućuje pohlepi i ogorčenju da zatruju naša srca, podstičući onda i strah. Ako odmah potom još više razbuktimo tu vatru mislima kao što je: "Ne bi trebalo da bude ovako", to nimalo ne pomaže. Ono što pomaže jeste da uložimo pravu vrstu napora u razvijanje svesnosti i imamo poverenje u Budino probuđenje.

S ljubavlju
monah Munindo

[Sati]

MLAD MESEC - utorak, 13. novembar 2012.

Ko upravo na ovom mestu
upozna i kraj sopstvenoj patnji,
odloži tovar i bez ikakvih je veza,
njega ja bramanom zovem.

Dhammapada, strofa 402


Sreća je imati pouzdane prijatelje, biti zdrav i imati dobro obrazovanje. Svakako da jeste sreća naići da duhovno učenje koje nam pokazuje put preko močvare iluzija. I bila bi velika sreća ukoliko bismo mogli da se potpuno otvorimo za to učenje i doživimo da svi tovari sa nas spadnu. U međuvremenu, ne moramo misliti da ako imamo sve te nazovi tovare, da nešto nije u redu. Može nam se učiniti da oni ometaju naše napredovanje putem. Međutim, oni nam mogu biti i od pomoći. U stvari, oni su prirodna posledica nepažljivosti i manifestuju se u svakom trenutku kada se vežemo za telo/um. Buda je živeo sa neograničenom svesnošću, slobodan od svakog vezivanja. Kada se otvorimo za njegovo učenje, to znači da ne okrećemo glavu od tih naizgled prepreka; ispitujemo ih, sa zanimanjem, sa istrajnošću, sve dok ih ne prepoznamo kakve zaista jesu, kao jedan puki privid.

S ljubavlju,
monah Munindo

[Sati]

634. Pažljivo slušanje

Onaj ko Učenje retko sluša,
telom raste k'o dobro hranjen vo,
mesa na njemu sve više i više,
ali ne i mudrosti.

Buda
Dhammapada, strofa 152

[Sati]

635. Ispravan govor

Pitanje: Na osnovu čega da odlučimo da li nešto treba da kažemo ili ne?

Odgovor: Buda je u suštini preporučio tri kriterijuma na osnovu kojih donosimo takvu odluku.
1. Je li nešto istinito ili neistinito
2. Je li prijatno da to naš sagovornik čuje ili neprijatno.
3. Je li korisno ili beskorisno.

Buda bi nekome nešto rekao isključivo ako je to istinito i korisno. Je li to, pak, prijatno ili neprijatno nije bio ključni kriterijum, ali bi on njime rukovođen nastojao da odabere pogodan trenutak kada će to saopštiti. Dakle, ako nešto jeste istinito i prijatno, ali nije i korisno, on to ne bi rekao. Ili, ako je istinito i neprijatno čuti, sačekao bi pravi trenutak da to kaže.

Trebalo bi sad da uzmete u obzir ove principe i malo o njima razmislite. I onda se postavlja pitanje, kako odlučujete koji je pravi trenutak? Za to zaista ne postoji nekakva egzaktna formula. U budizmu govorimo o nečemo što se zove intuitivna mudrost i kvalitet osluškivanja. A možete primeniti i ove reči brata Dejvida Stendala-Rasta: "Kada u nama zatreperi pitanje, izroniće i odgovor." Dakle, postoji duboko osluškivanje trenutka. Ne pokušavate da kroz logiku odgovorite na to pitanje o pravom trenutku, već zaista osluškujete svoje srce, konsultujete sopstvenu intuiciju, svoj doživljaj ovog trenutka i puštate da vas to vodi.

Ajahn Amaro: Finding the Missing Peace

[Sati]

Sloboda

Ljudska bića žude za slobodom. Svi mi pokušavamo da pronađemo mesto, poziciju, način života ili odnosa sa nekim u okviru kojeg ćemo moći da budemo slobodna osoba. Ali meditacija nam pomaže da otkrijemo kako "ja" ne može nikada biti slobodno. Osoba nikada ne može biti slobodna, zato što osoba, zato što ego, predstavlja tamnicu.

Važno je zapamtiti da taj ego nije naš neprijatelj, nekakvo zlo čudovište kojeg se treba otarasiti. On je jedna vrlo zgodna socijalna alatka. Potreban nam je individualni identitet kako bismo funkcionisali u društvu. Na primer, ako ga ne bismo imali i policija nas zaustavi na putu ili želimo da unovčimo ček u banci i hoće da nas identifikuju, kako bismo reagovali? Identiteti su neophodni da bismo funkcionisali u ovome svetu.

No, uz meditaciju počinjemo da istražujemo taj osećaj "ja-stva", osećaj "mene-stva" i "moje-stva". I počinjemo da uviđamo da on jeste nešto kratkotrajno; da se pojavljuje i zatim nestaje, kao i sve drugo u prirodi. Kako napredujemo u meditaciji, počinjemo i da uočavamo sve više slojeva onoga što mislimo da smo mi -- sećanja, misli, raspoloženja, osećaji, ideje koje čine ono što vidmo kao sopstvo. I tada uviđamo da ta sećanja, misli, raspoloženja, osećaji i ideje nisu to ko i šta mi jesmo.

Zatim počinjemo da posmatramo i to što doživljava taj osećaj ja, mene i moje, počinjemo da razmišljamo o tome i da radimo sa time. Istražujući šta je to što zna, jedan kvalitet oslobađanja i olakšanja javlja se sa saznanjem da ta sećanja, misli, raspoloženja, osećaji i ideje nisu to ko i šta jesmo. Već da je reč tek o prolaznim obrascima našeg iskustva.

Ajahn Amaro: Finding the Missing Peace

[Sati]

637. Paradoks i konfuzija

Ako u Japanu posetite neki budistički hram, verovatno ćete naići na dva ogromna, zastrašujuća kipa, nalik demonima, kako stoje sa obe strane kapije. Oni se nazivaju čuvarima Istine i njihova imena su Paradoks i Konfuzija. Dok se nisam sa njima sreo, nikada mi nije padalo na pamet da su Istini potrebni čuvari -- ili zapravo, da je njoj potrebno čuvanje. A da mi je to i palo na pamet, pretpostavljam da bih zamišljao nekakve lepe, anđeoske čuvare.

Zašto su onda ovi kipovi toliko zastrašujući i preteći? I zašto su predstavljeni čuvari Istine, a ne Istina sama? Malo pomalo, počeo sam da shvatam implikacije svega ovoga. Ne može postojati slika istine. Istinu ne možemo zarobiti u nekakvu sliku, rečenicu ili reč. Ona ne može biti spakovana u teoriju, dijagram ili knjigu. Kakve god da imamo pojmove o Istini, oni nisu u stanju da nas do nje dovedu. Tako, pokušavajući da uhvatimo Istinu, prirodno je da se susrećemo sa paradoksom i konfuzijom.

Cela stvar ide ovako: iako Stvarnost doživljavamo neposredno, mi to ignorišemo. Umesto toga, pokušavamo da je objasnimo ili zarobimo putem ideja, modela, verovanja i priča. I upravo zato što te stvari nisu Stvarnost, naša objašnjanja se naravno nikada ne poklapaju sa stvarnim iskustvom. U raskoraku između Stvarnosti i naših objašnjenja prirodno je da se jave paradoks i konfuzija...

I tako nam Istina izmiče. A i kako bi drugačije moglo biti? A potrebno je jedino da vidimo kako Istina i Stvarnost svetlucaju iza tog začaranog kruga paradoksa. Jednostavno, ako ne bismo pokušavali da prikujemo Stvarnost, konfuzija nas više ne bi vrtela u krug. Ipak, ono što možemo da uradimo jeste da pažljivo motrimo na ono što se zaista događa oko nas -- i uočavamo da naša formulisana uverenja, pojmovi i priče nikada do kraja ne objašnjavaju ono što se odigrava. Naše oči moraju ostati otvorene dovoljno dugo kako bismo iznenada bili preplavljeni novim iskustvom -- novom svesnosšću -- koja razbija u paramparčad naše stereotipne misli i dobro poznate priče.

Sebe možemo osloboditi paradoksa i konfuzije samo kada sebe stavimo u jedan otvoren i istraživački mentalni okvir, u isto vreme pazeći da ne insistiramo na nekom pojedinačnom verovanju, bez obzira koliko ono izgledalo opravdano. Ako tragamo za Istinom, otkrićemo da ne možemo poći od bilo kakvih pretpostavki ili kocepata. Umesto toga, moramo svetu prići sa golom, ogoljenom pažnjom, videći ga bez ikakvih predubeđenja -- bez koncepata, verovanja, pretpostavki, planova i očekivanja.

Steve Hagen: Buddhism Is Not What You Think

[Sati]

638. Reinkarnacija i preporađanje

"Poštovani Nagaseno, postoji li bilo kakvo biće koje se reinkarnira iz ovog tela u drugo telo?"

"Zaista ne, veliki kralju."

"Ako, poštovani Nagasena, ne postoji onaj ko se reinkarnira iz ovog tela u drugo telo, neće li on tada biti oslobođen svojih loših dela?"

"Da, veliki kralju, kada ne bi bilo preporađanja povezivanjem toka svesti, tada bi on bio oslobođen svojih loših dela. No, pošto postoji preporađanje povezivanjem toka svesti, tada ni on nije oslobođen svojih loših dela."

"Poštovani Nagaseno, znači li to onda da ne postoji ono što se reinkarnira, ali postoji preporađanje povezivanjem toka svesti?"

"Da, veliki kralju, to znači da ne postoji ono što se reinkarnira, ali postojipreporađanje povezivanjem toka svesti."

"Kako to, poštovani Nagaseno, ne postoji ono što se reinkarnira, ali postoji preporađanje povezivanjem toka svesti? Daj primer."

"Kada bi, veliki kralju, neki čovek jednom lampom upalio drugu, da li bi to značilo, veliki kralju, da se plamen ove druge reinkarnirao iz plamena prve?"

"Zaista ne, poštovani."

"Isto tako, veliki kralju, ne postoji ono što se reinkarnira, ali postoji preporađanje povezivanjem toka svesti."

Milindapañha
III.5.7. Buddhavaggo

[Sati]

PUN MESEC - sreda, 28. novembar 2012.

Kao što je jezero duboko, prozirno i neuznemireno,
tako i mudri kad reč Istine čuju, smireni postaju.

Dhammapada, strofa 82


Rečeno je da je neposredno posle probuđenja Buda bi sklon tome da ne podučava. Možda je mislio da to nema smisla, imajuću u vidu u kojoj meri istrajavamo u stvaranju patnje sami sebi i drugima. I kako dalje gomilamo tu patnju, okrivljujući za to druge. Međutim, uprkos našoj evidentnoj nepromišljenosti, Buda je posle razmišljanja, imajući u vidu i našu patnju, promenio odluku i odlučio da krene u podučavanje Dhamme. Kada nesebična mudrost vidi patnju, nesebično saosećanje jeste odgovor. Posmatrajući bića izgubljena u lavirintu navika sviđanja i nesviđanja, Buda je učinio sve što je u njegovoj moći da se ona oslobode. Pošto su oslobođeni naklonosti i odbojnosti, Probuđeni su u stanju da bez prepreka sagledaju svako svoje iskustvo. Ne radi se o tome da oni ne osećaju isto što i mi osećamo, već samo to da se oni ne izgube u tom iskustvu.

S ljubavlju
monah Munindo

[Sati]

639. Ako nemate učitelja

Domaćini, ako kraj sebe nemate dovoljno dobrog učitelja, tada uzmite ovo pouzdano Učenje za učitelja i praktikujte ga. Jer ovo Učenje jeste pouzdano i kada ga prihvatite i primenite na pravi način, to će biti na vašu dobrobit i sreću za dugo vremena.

Buda
Apannaka sutta (MN 60)

[Sati]

640. Ne propusti šansu

"Monasi, zamislite da je ova velika zemlja sasvim prekrivena vodom i da neki čovek u nju baci obruč da pluta. Vetar sa istoka gura taj obruč ka zapadu, a vetar sa zapada ga gura ka istoku. Vetar sa severa ga gura ka jugu, a vetar sa juga ga gura ka severu. I zamislite da u toj vodi živi morska kornjača slepa na jedno oko, koja svakih sto godina izranja na površinu. Sada, šta mislite, monasi, da li bi kornjača slepa na jedno oko, koja svakih sto godina izranja na površinu tog okeana, uspela da proturi glavu kroz taj obruč?"

"Bila bi to slučajnost, poštovani gospodine, da kornjača slepa na jedno oko, koja svakih sto godina izranja na površinu, uspe da proturi glavu kroz taj obruč."

"Isto tako slučajnost je [1] da se neko rodi u ljudskom obliku; slučajnost je da se Tathāgata, Arahant, Potpuno probuđeni, pojavi u ovome svetu; slučajnost da učenje i praksa koje izlaže Tathāgata zablistaju u ovom svetu.

Pa ipak, monasi, vi ste u tom ljudskom obliku; Tathāgata, Arahant, Poptuno probuđeni se pojavio u ovome svetu; učenje i praksa koje izlaže Tathāgata zablistali su u ovom svetu

Zbog toga, monasi, treba uložiti napor da se razume: 'Ovo je patnja'; treba uložiti napor da se razume: 'Ovo je nastanak patnje'; treba uložiti napor da se razume: 'Ovo je prestanak patnje'; treba uložiti napor da se razume: 'Ovo je put koji vodi do prestanka patnje'."

Dutiya ćhiggala sutta (SN 56:48)

------------------------------
[1] Ove reči treba shvatiti pre retorički, nego filozofski. Na doktrinarnom planu, sva tri događaja koja se pominju događaju se u skladu sa tačno određenim uzrocima i stanjima, a ne pukim slučajem.

[Sati]

641. Koplje

U Sāvatthiju. "Monasi, zamislite koplje oštrog vrha i čoveka koji na njega naiđe, te pomisli: 'Svojom rukom ili pesnicom ću ovo koplje oštrog vrha saviti, iskriviti, obmotati'. Šta mislite, monasi, da li bi on bio u stanju da svojom rukom ili pesnicom to koplje oštrog vrha savije, iskrivi, obmota?" -- "Ne, poštovani gospodine." -- "A zašto?" -- "Takvo koplje, poštovani gospodine, nije lako saviti rukom ili pesnicom, nije lako iskriviti ili obmotati ga. Taj čovek bi doživeo jedino zamor i ozlojeđenost.

Isto tako je, monasi, sa onim monahom koji je razvijao i negovao oslobođenje uma uz pomoć prijateljske ljubavi, načinio je svojim oruđem, svojim temeljem, učvrstio je, sebe uvežbao u njoj i do kraja usavršio. Ako bi neki demon pomislio da može osvojiti njegov um, taj demon bi doživeo jedino zamor i ozlojeđenost.

Zato, monasi, ovako treba sebe da vežbate: 'Razvijaćemo i negovati oslobođenje uma uz pomoć prijateljske ljubavi, načiniti je našim oruđem, našim temeljem, učvrstiti je, sebe uvežbati u njoj i do kraja usavršiti'. Tako, monasi, treba sebe da vežbate."

Buda
Satti sutta (SN XX:5)

[Sati]

643. "Neuspešna" meditacija

Meditativni stav nam kaže da je samo kroz prihvatanje aktuelnosti sadašnjeg trenutka, bez obzira koliko je bolan, zastrašujući ili neželjen, moguće da se dogodi promena, rast i isceljenje. Nove mogućnosti možemo posmatrati tako kao da su one već sadržane u stvarnosti sadašnjeg trenutka. Njih treba samo negovati, kako bi se otvorile i bile raz-otkrivene.

Ako je ovo tačno, tada u praktikovanju meditacije ne treba da se upinjete da stignete bilo gde. Sve što treba je da zaista budete tu gde već jeste i to shvatite (učinite ga stvarnim). Zapravo, kod ovakvog gledanja na stvari ni nema nekog drugog mesta gde biste otišli, tako da su svi napori da stignete negde rođeni iz zablude. Oni nas uvek dovode do frustracije i neuspeha. Sa druge strane, ne možete a da ne uspete da budete tu gde već jeste. Dakle, ne možete da imate "neuspešnu" meditaciju ukoliko ste spremni da budete sa stvarima kakve one zaista jesu.

Jon Kabat-Zinn, Full Catastrophe Living

[Sati]

644. Dukkha

Dukkha (patnja, stres, muka, nelagoda, izmeštenost) o kojoj govore četiri plemenite istine može se podeliti na kāyika dukkha i ćetasika dukkha, dukkha koja nastaje na osnovu tela i dukkha koja dolazi od uma. Dukkha uma nastaje zbog pogrešnog razumevanja. Ona se rađa uvek kada umom zagospodare loše osobine kao što su obmana ili žudnja. Ali kada kontempliramo telesnu dukkhu shvatamo da je ona nešto što moramo neprekidno da osećama u svome telu. Možemo reći da je ona deo života. Ona mora biti tu. Potreba organizma da urinira i prazni creva jeste dukkha. Osećamo glad i žeđ kao neprijatne osećaje (dukkha vedanā), a njihovo zadovoljavanje kao prijatan osećaj (sukha vedanā), ali u sušini čitav taj proces nije ništa drugo do dukkha.

Dukkha koja dolazi neposredno iz uma nastaje pod uticajem žudnje ili taṇhe. Taṇhā je stanje nezadovoljenosti. Kao što veliki okeani u koje se ulivaju sve reke ovoga sveta nikada neće biti napujeni, tako ni taṇhā nikada neće biti zadovoljena. Zato je Buda govorio: "Nema bujice ravne žudnji."

Ajahn Liem Ṭhitadhammo: No Worries

[Sati]

645. Prava opasnost

Ništa ne može zaista da te povredi, izuzev sopstvenog uma.

Pemasiri Thera: Walking the Tightrope

[Sati]

646. Kapi rose

U rano jutro čiste kapi rose hvataju i prelamaju sunčeve zrake. Nasuprot tome, one blatnjave to nisu u stanju. Iako sunce sija, blatnjave kapi ne propuštaju sunčev zrak. To sunce jeste nibbana, čiste kapi rose su umovi oslobođeni neznanja i obmane, a one blatnjave su umovi uprljani neznanjem i zabludom. Kada u našim umovima nema neznanja, do nas se probija svetlost nibbane. U nama se reflektuje ona čistota koja jeste nibbana. Međutim, ako su nam umovi pomućeni neznanjem i obmanom, to nismo u stanju. Nikada nećemo razumeti nibbanu, sve dok sebe nismo pročistili poput tih kapi rose. Moramo sebe osloboditi nečistoća, moramo sebe osloboditi neznanja.

Pemasiri Thera: Walking a Tight Rope

[Sati]

647. Posmatraj sebe

Pemasiri Thera: Biti u društvu dobrih prijatelja je veoma važno.

David: Teško je naći dobrog prijatelja.

Pemasiri Thera: Ne, nije teško. Jasno razumevanje jeste dobar prijatelj.

David: Ali toliko je mnogo grubih ljudi.

Pemasiri Thera: Nema potrebe mnogo se obazirati šta drugi ljudi kažu ili učine. Navikli smo da stalno gledamo ka spolja, da posmatramo druge. To je loša navika. Zaista nema potrebe da motrimo na druge. "Živi", rekao je Buda, "neprekidno motreći na samoga sebe." Što više sebe posmatramo, biće nam bolje. Samo kroz vežbu meditatvnog razvoja ili bhāvane na jeziku pāli, otkrivamo u čemu smo jaki i u čemu smo slabi. Poznavati temelje tog meditativnog razvoja jeste veoma važno, ali je to tema kojoj se treba zaista posvetiti. Potrebno je otprilike šest meseci da se nauče te osnove.

Pemasiri Thera: Walking theTightrope

[Sati]

MLAD MESEC - četvrtak, 13. decembar 2012.

Znalac je onaj ko je napustio
svaku žudnju i vezivanje za ovaj svet;
ko je video istinu iza oblika,
a opet ima duboko znanje o rečima.
Za takvo veliko biće se može reći da je svoj zadatak obavio.

Dhammapada, strofa 352


Napuštanje nečega nije nešto što uradimo. To je nešto što se dogodi kada uvidimo da ono što činimo izaziva patnju. Sve dok sam ja upleten u pokušaje da nešto napustim, upravo to "ja" stvara neravnotežu. No, ne-pokušavanje takođe nije ispravno. Šta to možemo učiniti da se izvrši veliki zadatak pronalaženja slobode? Šta to znači uložiti ispravan napor? Jedan vid ispravnog napora jeste istražiti onu vrstu napora koju već ulažemo. Zapitamo se: je li ono što činim neki od oblika potvrđivanja sopstva ili dolazi iz dubljeg, mirnijeg mesta; radi li se o jednostavnom interesu za ono što je istinito? Mi znamo da hoćemo da se oslobodimo patnje, no da li način na koji to hoćemo zaista pomaže? Čak i želja da budemo slobodni može stvoriti prepreke, ako se za nju vežemo. Naša težnja da "vidimo istinu iza oblika" može podsticati ispravan napor, ako usporimo, ne zaboravimo na dobrotu i razmotrimo na koji način primamo svoje sadašnje iskustvo.

Sa ljubavlju,
monah Munindo

[Sati]

648. Tuga i radost

Ne usuđivati se da osetimo bilo kakvu radost ili tugu, bilo kakvo emocionalno stanje, već se upinjati da budemo što indiferentniji i neosetljiviji ne predstavlja nikakav srednji put. Prijemčivost traži od nas da osetimo sve te stvari, da ih razumemo. Ne plašimo se da osetimo sviđanje i ne plašimo se da osetimo bol. Mi sve to vidimo kao Dhammu, pre nego da ga primamo lično. Pokušavati da izbegnemo formiranje bilo kakvih veza i da tako kažem zazidamo u kulu svoje srce predstavlja vrlo iščašeno razumevanje budističke prakse. Rodili smo se u ovom obliku i to znači da smo vrlo senzitivni i da imamo emocije. To je ono što jeste -- ono kako osećamo, i to ćemo osećati sve dok ne umremo. A kad smo mrtvi, tek onda ništa ne osećamo. Dakle, biti čovek je tako. Imamo te ljudske privlačnosti i odbojnosti. Muškarci i žene, što znači ljudske privlačnosti u ovom svetu ljudi, sa njihovom svešću o onome što registruju čula. Osećamo toplotu i hladnoću, osećamo se dobro i loše. Uživamo u ljudima koji imaju ista interesovanja kao i mi. Besni smo ili nas nerviraju ljudi koji rade stvari koje nam se ne dopadaju. To je ono što jeste. Ali kao meditanti, mi i promišljamo čitav taj proces, vidimo ga i razumemo uz pomoć mudrosti i znanja. Ne pokušavamo tek da zazidamo svoje srce kako ne bimo morali da osetimo bilo šta.

Ađahn Sumedho: Life is quite sad, isn’t it?

[Sati]

649. Najveća sreća

Zdravlje je najveći dobitak, zadovoljenost najveće blago,
pouzdan čovek najbolji srodnik, utrnuće je najveća sreća.

Buda
Dhammapada 204

[Sati]

652. Meditacija

Meditacija je jedina voljna, sistematska čovekova aktivnost u čijoj osnovi nije pokušavanje da sebe popravimo ili da stignemo do nekog cilja, već jednostavno da razumemo to gde već jesmo.

Jon Kabat-Zinn, Wherever You Go, There You Are

[Sati]

Jedna Božićna, uz dobre želje svima koji slave

[Sati]

653. Reči su samo putokazi

Bez meditativnog uma i iskustva, Dhamma se ne može pojaviti u srcu, jer Dhamma nije u rečima. Buda je bio u stanju da verbalizuje svoje unutrašnje iskustvo za našu dobrobit, da bi nam dao putokaze. To znači da sada znamo pravac, ali put moramo sami preći.

Ayya Khema

[Sati]

654. Prihvatanje sadašnjeg trenutka

Upinjanje da se oslobodimo bola samo ga pojačava, dok prihvatanje istine sadašnjeg trenutka produbljuje našu sposobnost za toleranciju, strpljivost i opraštanje.

Mark Epstein: Going on Being