Bajram u Srbiji

[Bosanac sa dna kace]

Svako ko je 3. novembra Bajram dočekao u (a nažalost u većini slučajeva ispred) Bajrakli džamiji beogradskoj, jedinoj koja je u ovom gradu ostala i opstala posle odlaska Turaka, nije mogao da sakrije osećaj zadovoljastva i gorčine, nekako povezane. Zadovoljstva time što nam je stigao Bajram, najlepši praznik muslimana i što bajram namazu pristupamo sa nadom da će nam dragi Allah ukabuliti proteklih trideset dana posta. Sa gorčinom, poneko možda i besom, zato što i pored više od tridesetpet godina grčevite borbe sa raznoraznim vlastodržcima na svim nivoima upravljačke moći, isti i dalje nemaju sluha isključivo onda kada Islamska zajednica Srbije još jednom (i ko zna koji put) zatraži izgradnju još jedne džamije u Beogradu. Eh, a nekada ih je bilo oko 200. Toga su se sa setom prisetili i svi oni, a bilo ih je oko 2000 koji su od tri ujutro pristizali u Gospodar Jevremovu 11, ne bi li našli mesta u unutrašnjosti najstarije ''kuće'' u Beogradu. Oni koji to nisu uspeli, kao što već rekoh, oko 2000, snalazili su se kako su znali i umeli. I veliko zdanje medrese koja još nije popravljena i dovršena, opet voljom onih koji su gluvi za potrebe Islamske zajednice Srbije, nije bilo dovoljno prostrano da bi svi stali. Tako su neki koristili i dvorišta susednih zgrada, krov nekadašnje prodavnice (spaljena 17. marta 2004.). Što neko od prisutnih reče, trebalo je klanjati Bajram namaz na sred Gospodar Jevremove ulice, možda bi neko konačno video i razumeo sramoćenje i omalovažavanje kojem smo izloženi dugo, predugo. Jer nije lako videti decu od sedam godina kako cvokoću sedeći na betonu ispred džamije, jer jednostavno unutra NEMA MESTA. Jedino i sasvim dovoljno što je tog hladnog novembarskog jutra grejalo jeste ljubav prema Allahu i radost što smo dočekali još jedan Bajram. I šta god neko mislio sa strane, ti dobri mu'mini Beograđani zaslužuju poštovanje njihove sabraće širom sveta jer nije lako danas biti musliman u Srbiji. Na prostoru gde nas nazivaju ekstremistima i ko zna kakvim još imenima, uz pogrdne atribute. Zato nije za čuđenje što NIJEDNA televizija ili radio nisu propratili bajram namaz, pa srbijanska javnost nije mogla čuti poruke u bajramskoj hutbi časnog efendije, muftije beogradskog h. Hamdije Jusufspahića, koji je po hiljaditi put pokazao koji je put i opredeljenje kojim ide Islamska zajednica Srbije i njeni sledbenici:
'' Kroz koji dan, ja ću poći, ako Bog da, ako mi Allah zdravlje podari, da sa predstavnicima drugih vjera u Istambulu potražimo put mira, put pravi, Božji put. A to je sigurno put Kurani kerima , put koji je Allah dž.š. pokazao i u Tevratu, i u Zeburu, i u Indžilu, ali najjasnije i najbolje ga je sačuvao u Kuranu časnom. Mi ćemo se tamo dogovarati kako da sačuvamo svjetski mir, kako da se ljudi sačuvaju da ne mrze jedni druge. Da nas niko ne mrzi zato što smo Bogu odani, zato što smo muslimani. Ali da ni mi nikoga ne mrzimo, nego da žalimo one koji nisu na pravom putu.
Čvrsto vjerujemo da je Bog jedan jedini, zajednički stvoritelj, Allah dž.š, svima. Nikog nema da ga nije Bog stvorio. I On voli sve nas koji slijedimo njegov put, ali ne voli zulumćare, bilo kako se zvali. Bilo kakvo im ime bilo, zulumćar nije Bogu drag'', rekao je između ostalog u bajramskoj hutbi muftija IZS h. Hamdija ef. Jusufspahić.

I tako, osim onih koji su došli da pokornost Allahu iskažu i tog bajramskog jutra i nekoliko zbunjenih prolaznika, koji kao da nisu svesni prisustva muslimana u njihovom gradu (ili im je čudno da nas još ima), niko nije čuo reči muftijine. U medijskom mraku u Srbiji, za Islamsku zajednicu Srbije nema dovoljno prostora. Osim kad su podmetačine u pitanju. Pa je tako baš uoči ramazana neko poturio priču kako je muftija beogradski pristao da ide u Hag i svedoči u korist Srbije po tužbi BiH za agresiju i genocid. Hm, šta čovek o toj gluposti da kaže, a da se prethodno ne nasmeje. Mada verujem da to nije bilo smešno našoj braći u Bosni i Hercegovini. Čitajući komentare na forumu sajta naše zajednice (http://www.izs.org.yu) mnogi su iz BiH iz nekog razloga, njima znanog, kivni na muftiju i našu zajednicu. U detalje nije potrebno ulaziti, ali je očigledno da interesovanje javnosti u Bosni i Hercegovini za rad IZS nije baš veliko ili se zasniva na nerazumevanju nekih osnovnih pojmova. Možda će ovaj članak, pomoći da se bolje razumemo i shvatimo da je biti musliman u Srbiji jednako teško kao penjanje na Mont everest, mada čini se da za ovo drugo nema baš toliko prepreka. U ovo teško vreme i neprijateljski raspoloženom okruženju, nažalost, uspeh je da se ezan čuje pet puta dnevno i da je Islam živ i mi živi sa Islamom. Svakako je u okolnostima trenutnim važno da je ovogodišnji Bajram namaz klanjan u svim većim gradovima Srbije (Beograd u dva džemata, Smederevo, Novi Sad, Niš, Subotica, Kragujevac, Šabac, Zrenjenin, Loznica, Mali Zvornik, Krupanj, Kostolac...). Ono što zabrinjava je da su uslovi u kojima su Bajram ramazanski dočekali muslimani širom Srbije, veoma loši, čak obeshrabrujući. Mesdžidi su često organizovani po kućama, jer gradske uprave ne dozvoljavaju izgradnju džamija. Država ne pomaže dovoljno u obnovi svega zapaljenog tokom nasilja u Beogradu i Nišu 17. marta 2004. Mnogi su muslimani od tog datuma, u strahu i ređe dolaze u džemate. A kako i ne bi bili u strahu kad je država, one koji su spalili Islam-aginu džamiju u Nišu, umesto na tešku višegodišnju robiju, poslala na ''usavršavanje'' u trajanju od 3 do 6 meseci u jednom od komotnijih zatvora. Za pohvalu je to što su, iako imajući sve prethodno navedeno u vidu, imami Islamske zajednice na Bajram, sa mimbera, bio on u džamiji, ili improvizovan u nečijoj kući, poručili muslimanima Srbije da ostanu jedinstveni, održe svoje džemate i otvaraju nove, kritikujući one koji to već nisu uradili. I ohrabrili ih da dolaze svakog dana u svoje džemate, da ih bude sve više. Ono što nažalost ostaje kao teško breme, i do sledećeg Bajrama ramazanskog Islamskoj zajednici Srbije valja voditi bitku (prosečni Srbin se ovde uglavnom prestraši ako bi neko rekao džihad) za svoja elementarna prava. Kao što reče muftija IZS h. Hamdija ef. Jusufspahić: ''Neka nam Allah pomogne, da imadnemo i svoju veću džamiju, i da svoje groblje imamo, i da medresu ispravimo i završimo i proširimo, i da budemo jedinstveni u svakom pogledu''. U najkraćem to su potrebe muslimana Srbije iskazane na primeru glavnog grada. A na nama vernicima je da živimo Islam ovde i na njega, kao što Stvoritelj nebesa i zemlje reče, pozivamo mudro i lepim rečima. A podrazumeva se da u Srbiji ostanemo, jer bilo bi, kao što pročitah da je neko pametan napisao, ''neučtivo i kukavički da se povlačimo sa polja na kome dominira žestoka islamofobija i hajka na Islam i muslimane''.

http://www.izs.org.yu/modules/viewtopic.php?t=535

[savjest]

trebalo je klanjati Bajram namaz na sred Gospodar Jevremove ulice, možda bi neko konačno video i razumeo sramoćenje i omalovažavanje kojem smo izloženi dugo, predugo.

Ovo se desavlo i jos uvjek se desav u mnogima mjestima po Evropi(posebno Francuska i Italija). Ne dozvoljava se gradnja dzamija a ove postojece su vise nego premale.

Inace ne znam na koji nacin im bi se moglo pomoci. Sro se tice novcanih sredstava to nije problem ali kako staviti pritisak na njihovu vlast?

[Bosanac sa dna kace]

trebalo je klanjati Bajram namaz na sred Gospodar Jevremove ulice, možda bi neko konačno video i razumeo sramoćenje i omalovažavanje kojem smo izloženi dugo, predugo.

Ovo se desavlo i jos uvjek se desav u mnogima mjestima po Evropi(posebno Francuska i Italija). Ne dozvoljava se gradnja dzamija a ove postojece su vise nego premale.

Inace ne znam na koji nacin im bi se moglo pomoci. Sro se tice novcanih sredstava to nije problem ali kako staviti pritisak na njihovu vlast?

Tolko dakle o Deklaraciji ljudksih prava koju su same te zemlje napisale!
Hm, kazu da se svaka dzuma isto klanja ko i Bajram u Beogradu, guzva, sve je pretrpano....
Oni nek ta ljudaka prava okace macku o rep!