Arheološko čudo

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 05/12/2008 22:58

Savremena nauka nema objašnjenja kako je nastao predmet od apsolutno čistog gvožđa koje nije zarđalo 33 veka

Dr Aleksandar Aljfredovič Gorbovski, autor knjige "Svet u kome (ne) živimo", iz koje će "Politika" preneti najzanimljivije delove, a koja se uskoro pojavljuje iz štampe, u izdanju beogradskog preduzeća "Naučna", pripada onoj malobrojnoj grupi autora koji i najsloženije naučne probleme umeju da ispričaju na najjednostavniji i zanimljiv način.
Pažnju svetske javnosti Gorbovski je privukao još 1966. godine kada je u knjizi "Zagonetke najdrevnije istorije" izneo hipotezu da je na zemlji nekada postojala visoko razvijena civilizacija i da je stradala u katastrofi kosmičkih razmera.
Ovaj analitičar ogromnog iskustva nije nepoznat našoj publici. Sreten Petrović je na srpski jezik preveo tri njegove knjige: "Zagonetke najdrevnije istorije", "Kosmička banka podataka" i delo koje je pred nama "Svet u kome (ne) živimo".
Radi lakšeg uvoda čitalaca u probleme kojima se Gorbovski bavi, prevodilac Sreten Petrović je napisao uvodni deo koji ćemo objaviti u prva dva nastavka.
Pre desetak dana štampu i druge medije zapljusnuo je pravi talas izveštaja o "arheološkom čudu" nađenom u Hisaru kod Leskovca. Pronađen je gvozdeni predmet nalik na iglu, dug 50 centimetara, star 3.300 godina, napravljen od čistog gvožđa da čistije ne može biti, čistije čak i od naučnog uzorka gvožđa napravljenog u Americi, zemlji sa danas najrazvijenijom tehnologjom na planeti Zemlji.
Profesor arheologije dr Milorad Stojić opisao je predmet kao iglu, napravljenu najverovatnije u ritualne svrhe, ali nije mogao da objasni otkud ljudima koji su živeli pre 33 veka tako visoko tehnološko znanje, koje ne postoji ne samo u Pomoravlju gde je predmet nađen, nego ni bilo gde u svetu. Profesor Stojić nije izneverio svoju nauku, niti nauku uopšte. Takvo objašnjenje ne može se naći ni u jednom stručnom naučnom izveštaju niti u udžbeniku bilo koje vrste, a još manje postoji u nekoj naučnoj enciklopediji.
Traganje za poreklom znanja potrebnog za pravljenje takvih predmeta vodi u oblast onih naučnih hipoteza za koje još ne postoji dovoljan broj dokaza da bi postale naučne teorije i sveopšte prihvaćene naučne istine. Takvu hipotezu, uverljiviju od sličnih, još 1961. godine postavio je istoričar nauke dr Aleksandar Gorbovski i stalno ju je dograđivao novootkrivenim dokazima.
"Politika" će objaviti šire izvode iz njegove knjige "Svet u kome živimo" u kojoj on izlaže poslednju verziju te hipoteze.
Gorbovski smatra da je u vremenu koje savremena nauka naziva praistorijom, na Zemlji postojala malobrojna, ali visoko razvijena civilizacija, da je stradala u katastrofi kosmičkih razmera - od udara komete ili meteorita o Zemlju - ali da je uspela da odabranim pojedincima ili grupama manje razvijenih naroda prenese deo svojih visokih znanja. S vremena na vreme, u raznim vekovima i u raznim delovima sveta, iznenada i neobjašnjivo otkrivani su predmeti čiji su sastav i svrha bili ispred vremena u kojem su se pojavili.
Iako staro 3.300 godina, "Arheološko čudo" iz Hisara bi, po svim dosad saopštenim karakteristikama, moglo da bude novi doprinos u prilog hipotezi Gorbovskog. Ukoliko se hipoteza Gorbovskog ipak odbaci kao sredstvo za klasifikaciju predmeta, onda za njega ne postoji nikakvo racionalno objašnjenje koje bi bilo u skladu sa dometima savremene nauke.
Ponet nespornim istorijskim i naučnim značajem "arheološkog čuda", koje mu je stiglo u ruke, profesor Stojić optimistički kaže "kako naša zemlja (Jugoslavija) raspolaže stručnjacima i opremom koji će rekonstruisati postupak dobijanja čistog gvožđa u zemaljskim uslovima i identifikovati formulu koja trajno eliminiše koroziju gvožđa". On predlaže nadležnima da "odmah zaštite i utvrde dalje postupke naučnog ispitivanja ovog predmeta".
"Još samo da naglasim", kaže dr Stojić u nedeljniku "Svedok", "luk i voda su svi svetski tehnološki napori da se suzbije korozija spram gotove formule za trajnu zaštitu od korozije koju ovaj predmet sadrži".
I pre "arheološkog čuda" iz Hisara otkrivani su predmeti od apsolutno čistog i nezarđalog gvožđa za čiji nastanak i postojanje nije bilo racionalnih objašnjenja.
Desetak kilometara južno od Delhija, nedaleko od kule Kutab Minar, čuda arhitekture iz 13. veka HE, stoji džamija sagrađena jedan vek ranije, tokom prvog talasa muslimanske invazije. U njenom predvorju postoji stub visok 7,30 metara, a na njemu je sanskritom ispisano sedam redova teksta koji saopštavaju da ga je u 5. veku podigao hindu kralj Čandra Varman.
Stub je takođe napravljen od potpuno čistog gvožđa, a i danas na njemu nema nikakvih tragova rđe, odnosno, potpuno je istih osnovnih karakteristika kao i "arheološko čudo" iz Hisara, nađeno u sloju iz perioda od oko 13. veka PHE.
Iako vreme od 18 vekova i prostor od nekoliko hiljada kilometara razdvajaju ova dva predmeta od čistog gvožđa, izvesno je da su napravljeni prema istim tehološkim principima, nepoznatim savremenoj nauci.
Predmet iz Hisara otkriven je u arheološkom sloju iz perioda od oko 13. veka pre hrišćanske ere, a za gvozdeni stub pored Kutab Minara u Indiji zna se da je podignut u 12. veku hrišćanske e

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 05/12/2008 22:59

SAD i Velika Britanija ozbiljno su shvatile opasnost od nebeskih tela i organizovale su posebnu službu za odbranu od njih

Gorbovski u knjizi "Svet u kome živimo" navodi da su Španci u 16. veku u peruanskim rudnicima srebra našli gvozdeni ekser "zacementiran" u okamenjenim slojevima. U španskom državnom arhivu postoji pismo vicekralja Perua Franciska de Toleda od 9. oktobra 1572. godine u kome on izveštava Madrid o otkriću tog eksera.
Škotski časopis za drevnu istoriju objavio je svojevremeno da je u Australiji, u naslagama uglja nastalim pre 30 miliona godina, otkriven železni meteorit sa tragovima obrade.
U naslagama kamenog uglja u Austriji nađena je 1885. godine čelična pločica dimenzija 67x67x47 milimetara i teška 785 grama. Naučni časopisi su tada pisali da je pločica izložena u muzeju grada Linca, ali u vreme kad je Gorbovski ugrađivao taj podatak u mozaik svoje hipoteze, u muzeju je postojao samo otisak te pločice.
Gorbovski u knjizi navodi i takve podatke koji će svakog iole konzervativnijeg naučnika naterati da odmahne rukom. Gorbovski piše da je početkom tridesetih godina 20. veka američki naučnik V. G. Barou na okamenjenom pesku pronašao tragove "uspravno hodajućeg bića" koji potiču iz perioda od pre 250 miliona godina. Naučni časopisi su objavili fotografije i članke o otisku bosog stopala, nalik čovekovom stopalu.
Pronađen je još neverovatniji otisak. U pukotini okamenjenog sloja jasno se video trag - đona. Geolozi su ispitali okamenjeni sloj, na čijem je prelomu trag otkriven, i nedvosmisleno su zaključili da potiče iz kembrijskog perioda - odnosno iz perioda od pre 500 miliona godina.
Najsmeliji proračuni kažu da čovek na Zemlji postoji samo nekoliko miliona godina, a ovi tragovi su ostavljeni pre 250 i pre 500 miliona godina. Otkrića su kao "nemoguće" stavljena u arhivu i zaboravljena.
Bilo je mnogo "arheoloških čuda" i zagonetki kroz istoriju. Najpoznatiji i najčešće opisivan jeste slučaj engleskog filozofa i prirodnjaka Rodžera Bekona (1214-1294), najumnijeg čoveka mračnog Srednjeg veka, bačenog u tamnicu zbog privrženosti tajnim znanjima. Pre više od 700 godina on je napisao:
"Nauka omogućava da se naprave aparati koji mogu da razviju ogromne brzine i bez jarbola, a kojima može da upravlja samo jedan čovek, a slični aparati mogu da se kreću i po suvom, bez pomoći životinja. Takođe može biti sagrađen aparat" - pisao je Bekon - "sposoban da se digne u vazduh zajedno s čovekom koji se u njemu nalazi".
A onda u Bekonovom tekstu sledi zapis koji iz temelja potresa istoriju savremene civilizacije i do srži uznemirava one njene pripadnike koji duboko veruju da samo oni svojim naučnim doprinosom ubrzavaju njen razvoj.
"Leteće aparate koje su imali drevni - piše Bekon - prave i u naše vreme".
Nauka, kakvu danas imamo, još nije u stanju da objasni koji su to "drevni" o kojima Bekon piše, niti je on objasnio ko je u njegovo vreme, u 13. veku, pravio leteće mašine - dva veka pre nego što je Leonardo da Vinči (1452-1519) nacrtao prvi leteći aparat i šest vekova pre nego što su braća Orvil i Vilbur Rajt (1906/07) uzletela na zvanično prvoj čovekovoj letelici težoj od vazduha.
U našem Sunčevom sistemu, kažu gotovo sve religije i tradicionalno konzervativna nauka, vlada nebeski mir. Međutim, radioastronomija razvijena poslednjih decenija 20. veka pokazala je da se u svemiru sve kreće, sve ključa i da se eksplozije, sudari i bliski susreti nebeskih tela zbivaju gotovo svakog trena.
Zašto bi samo u Sunčevom sistemu, odnosno u "Svetu u kome živimo", vladali drukčiji zakoni od onih koji vladaju u drugim delovima kosmosa? Jesmo li mi na Zemlji neki kosmički izuzetak? Za takvo verovanje više nema prihvatljivog opravdanja, a još manje postoje realni osnovi, pogotovu što za hipotezu Gorbovskog o kosmičkoj katastrofi i gubitku znanja ima sve više dokaza, uključiv i "arheološko čudo" iz Hisara.
Gorbovski hipotetičku nesreću - uništiteljicu čovečanstva - smešta u 1450. godinu p.n.e. Imanuel Velikovski, pored te nesreće u 15. veku p.n.e, navodi da se još jedna nesreća kosmičkih razmera zbila 747. godine p.n.e. Dilip Kindžilal je u staroindijskim sanskrtskim zapisima pronašao podatak da je Zemlja pre oko 20.000 godina sa orbite u kojoj je godina trajala 360 dana "gurnuta" na današnju orbitu od 365 dana i nekoliko sati.
Ako se u čovekovoj istoriji ili praistoriji doista dogodila katastrofa planetarnih razmera, kako to dokazuje Gorbovski, zašto se ne bi ponovo dogodila? Nauka i vlasti SAD i Velike Britanije ozbiljno su shvatile tu opasnost i organizovale posebnu službu za praćenje nebeskih tela i za odbranu od njih, ako zatreba. I ujedinjena Evropa je stigla do spoznaje da čovek mora da počne da misli kosmički.
U januaru 2003. godine raketa Arijana poneće kosmičku sondu Rozetu (Rosetta) Evropske kosmičke agencije (ESA) na devetogodišnji put do komete označene kao kosmički objekt 46P/Virtanen. Kad novembra 2011. godine stigne do komete, Rozeta će se razdvojiti na dva dela. Jedan će se kao satelit vrteti oko komete, a drugi će se spustiti na ovo nebesko telo koje nije ništa drugo do ogroman kosmički ledeni breg, sačinjen od vodenog leda, smrznutih ugljen-monoksida i ugljen- dioksida, ali takođe i od čvrstih čestica, ali neizmerno veći od onog ledenog brega koji je 15. aprila 1912. godine potopio navodno nepotopivi Titanik i sa njim 1.315 putnika i članova posade.
Naučnici žele da utvrde koliko kometa i kako, kad "zaokreće" oko Sunca, isparava pod njegovim toplim zracima i da li joj se zbog toga menja putanja.
Zbog čega su potrebna ovakva istraživanja?
Zbog toga da bi se utvrdilo kako najlakše uništiti tu i druge komete ako, zbog nečega, skrenu sa svoje putanje i krenu ka Zemlji ili ako seku Zemljinu orbitu u onoj tački u kojoj se u tom trenutku nalazi naša planeta.
Hipoteza Gorbovskog još nije postala sveopšte prihvaćena teorija, ali ima sve više arheoloških i drugih otkrića koja je potvrđuju. Upravo bi "arheološko čudo" iz Hisara moglo da doprinese da jezičak na vagi "za" i "protiv" pretegne na pravu stranu.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 05/12/2008 23:01

Nauka sve višSećanje na katastrofu e ovladava činjenicama o kojima smo ranije saznavali samo iz predanja ili iz "svetih tekstova"

Mitovi, legende, predanja, pradavni tekstovi - kao da su glas prošlosti koji do nas dopire iz dalekih milenijuma. Ta prošlost priča nam svoju priču najčešće uslovnim jezikom umetnosti.

U drevnim tekstovima, epovima i predanjima u nerazdvojivom jedinstvu isprepletane su filozofske, političke, religijske i socijalne predstave o raznim epohama. Stvoreni na određenom istorijskom i socijalnom fonu, ti izvori neizbežno sadrže informaciju o svom vremenu.

Kako su umotvorine proizvodi društvene svesti jedne epohe, one su opisivale okolni svet pojmovima koji su postojali u datom trenutku. Ali, takvi simboli nisu uvek u skladu sa nama svojstvenim poimanjem realnosti.

Zadatak istraživača i jeste da te simbole i pojmove, te "mitološke oblike" prevede na razumljivi jezik svog vremena. Uraditi to - znači izdvojiti iz mitova i drevnih tekstova ono istinito i racionalno, na šta se može osloniti savremena nauka.

Istraživači neprekidno "čitaju" prošlost, uprkos njenoj složenosti i višeznačnosti. Nauka sve više ovladava činjenicama o kojima smo ranije saznavali samo iz predanja ili iz "svetih tekstova".

Jedan od klasičnih primera je naučni podvig nemačkog arheologa Hajnriha Šlimana. Prateći jedva primetnu naznaku u stihovima Ilijade, on je otkrio Troju i njeni ostaci ponovo su se pojavili na svetlu dana.

Sledeći taj princip, poznati indijski arheolog V. Lal je odlučio da iskopava na mestima koja se pominju u Mahabharati, najvećem drevnoindijskom mitu, i šta je otkrio? Ispostavilo se da su u "svetim tekstovima" prikazana istinita katastrofalna zbivanja koja su se dogodila pre gotovo 3.000 godina.

Tako, idući po tragovima maglovitih sećanja i poluzaboravljenih mitova, istraživači "oživljavaju" izgubljene gradove, pa čak i cele civilizacije. Na sumerskim glinenim tablicama je zapisano da su do potopa postojali gradovi Eridu, Bab-tir, Larak, Sipar i Šurupak. Ako se sve što se odnosi na potop smatra izmišljenim, onda bi morali biti izmišljeni i ovi gradovi koji se pominju u vezi s potopom. No, arheolozi nisu bili takvi skeptici. Od pet pomenutih, nađena su tri grada - Eridu, Sipar i Šurupak.

Štaviše, u toku iskopavanja otkriveno je da su tu oblast zaista pogodile velike poplave. Otkriće je bilo povod za pretpostavku da su priče o potopu, o kojima govore sumerski i biblijski tekstovi, zasnovane na nekom realnom događaju.

"Drugog meseca, sedamnaestog dana u mesecu", piše u Bibliji, "odjednom su se razjarili svi izvori velikog bezdana i otvorila su se okna nebeska. I lila je kiša na zemlju 40 dana i noći".

Hiljadu godina pre nego što su zapisani ti biblijski stihovi, istorija potopa bila je već zapisana na glinenim sumerskim tablicama:

"Ujutro je šiknula provala oblaka, a svojim očima sam noću video hlebnu kišu. Pogledao sam u lice vremena - bilo je strašno gledati vreme...

Prvog dana besneo je olujni južni vetar, bukvalno je odnosio ljude i rušio gore. Čovek čoveka ne vidi..".

Međutim, predanja o katastrofi koja je uništila celo čovečanstvo ne susreću se samo u tom regionu. Saopštenja o potopu postoje i u egipatskim svetim knjigama i u indijskim sanskritskim tekstovima i kod naroda Tihog okeana i u predanjima obe Amerike.

Govoreći o sveopštoj rasprostranjenosti saopštenja o katastrofi, engleski naučnik Dž. Frejzer primećuje da mnogobrojna predanja o potopu postoje u Južnoj, Centralnoj i Severnoj Americi, od Ognjene zemlje na jugu, do Aljaske na severu. Nema ni jednog indijanskog plemena u čijem se mitu ne pominje potop.

Do našeg doba sačuvani su čak i crteži tog događaja. Jedan je u astečkom kodeksu, a drugi je drevnovavilonski.

U jednom od drevnih meksikanskih tekstova, u Kodeksu Čimalpopoka, sačuvanom do naših dana, piše:

"Nebo se približilo zemlji i u jednom danu sve je izginulo. Voda je prekrila čak i planine..".

Evo kako su o toj katastrofi u kodeksu Popol Vuh pisali žreci Indijanaca plemena Kiče čiji potomci danas žive na teritoriji Gvatemale:

"Lice Zemlje je potamnelo i počelo je da pada crna kiša. Prolom danju i prolom noću"... Gusta smola se prolila s neba"... "LJudi su bežali u očajanju. Pokušavali su da se popnu na krovove kuća koje su se rušile i bacale ih na tle. Pokušavali su da se uspužu do vrhova drveća, ali ih je zbacivalo. Ljudi su tražili spas po pećinama, ali su se pećine zatvarale".

Sećanje na tu nevolju sačuvali su i Indijanci u basenu Amazona. Njihova predanja pričaju da se iznenada razlegla strašna rika i tutnjava, da je mrak sve pritisnuo, da se na Zemlju obrušio prolom koji je sprao sve i potopio ceo svet.

"... Voda se podigla do velike visine", glasi jedno od brazilskih predanja, "i sva zemlja je potonula u vodu. Mrak i prolom nisu prestajali. Ljudi su bežali ne znajući gde da se sakriju i penjali su se na najviše drveće i planine".

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 07/12/2008 18:27

Vesnici nesreće

U epovima Južne Amerike govori se prvenstveno o potopu od kojeg su se ljudi spasli bežeći na vrhove planina

Indijanci Ostrva kraljice Šarlote kazuju u svojim mitovima da Zemlja do katastrofe nije bila takva kakva je danas i da do tada uopšte nije bilo planina. Kodeks Čimalpopoka govori o "crvenim planinama koje su se dimile, očigledno rastopljene ili pokrivene užarenom lavom".
Slična sećanja na katastrofu, koju su, osim potopa, pratili uragani, zemljotresi i vulkanska aktivnost, sačuvali su i afrički narodi.
Radi se, očigledno, o nekakvoj katastrofi koja se dogodila blizu tih regiona, negde između Amerike i Afrike.
Očigledno je, jer se karakter narodnih mitova menja zavisno od udaljenosti od Atlantika. Kao da se smanjuju razmere katastrofe i predanja govore samo o velikim poplavama.
Na primer, u predanju Indijanaca Aljaske (pleme Tlingit) govori se isključivo o potopu. Malobrojni ljudi koji su se spasli plovili su u kanuima do vrhova planina kako bi pobegli od pobesnelih voda. Medvedi i vukovi, zahvaćeni strujom, bez ikakvog straha doplivali su do čamaca i ljudi su morali da ih gone veslima i kopljima.
U epovima Južne Amerike postoji ista slika: govori se prvenstveno o potopu od kojeg su se ljudi spasli popevši se na vrhove planina.
Ako se od pretpostavljenog centra katastrofe uputimo na istok kroz Sredozemno more, u Persiju i dalje do Kine, videćemo da se karakter predanja postepeno menja. Grčki epos saopštava da je tlo drhtalo u vreme potopa:
"Jedni su bežali u brda, drugi su sedali u čamce i veslali tamo gde su nedavno orali, treći su skidali ribe sa vrhova brestova..". Kako se vidi, do tog dela sveta dospeli su samo - pomeranje tla i talasi poplave koja nije potopila brežuljke i nije prekrila vrhove visokog drveća.
U svetoj knjizi drevnih Iranaca Zend Avesta govori se da je u vreme potopa "voda na celoj Zemlji dopirala do visine čovečijeg rasta.
Na jugoistoku Azije, u Kini, more je prvo prekrilo kopno, zatim se povuklo od obale daleko, na jugoistok.
Tako glase predanja. Prirodno je pretpostaviti da je na jendom delu Zemljine lopte nastupila oseka, ako je na njenom drugom kraju bila ogromna plima i ako su vode dosezale do vrhova planina. Postepeno, prema istoku, smanjivala se visina vodenog pokrivača. U Centralnoj Americi voda je dosezala do najviših planina, u Grčkoj do vrhova brežuljaka i drveća, a u Persiji dostigla je samo visinu čovečijeg rasta.
Na taj način, iz mozaika različitih epizoda sećanja raznih naroda, stvara se približna i jedinstvena slika.
Osim što ih ima svuda, saopštenja o potopu skreću na sebe pažnju i zbog još jednog razloga - zbog čudne podudarnosti pojedinih detalja. Ta podudarnost zapaža se kod naroda međusobno udaljenih mnogo hiljada kilometara.
Gotovo svuda figuriraju neki vesnici nesreće koji upozoravaju ljude da dolazi katastrofa.
U sumerskom epu bog Ea upozorio je ljude da dolazi katastrofa:
"Sine Ubar-Tutu, ostavi kuću, sagradi brod, ostavi izobilje, pobrini se o životu, prezri bogatstvo, spasavaj svoju dušu! Na svoj brod utovari sve živo, Taj brod, koji ti sagradiš, oblikom da bude četvorougao. Jednake da mu budu širina i dužina".
Približno iste reči obraćanja ljudima navedene su i u actečkom kodeksu:
"Ne pravi više vina od agave, već počni da dubiš stablo velikog kiparisa i uđi u njega kada u mesecu tozontlu vode dostignu nebesa".
Izaslanik koji je, prema Bibliji, predložio Noju da sagradi kovčeg takođe nastupa u liku boga. Indijski sveti tekstovi sličnu ulogu pripisuju bogu Višni.
Mnogobrojna predanja o izaslanicima koji upozoravaju na nesreću sačuvala su se i na ostrvima Tihog okeana. Predanja kažu da su se spasli oni koji su na vreme napravili splav.
Druga zajednička crta: u nizu upozorenih i spasenih od pogibije stalno figuriraju dve osobe - muškarac i žena, a ponekad je sa njima i dete.
U biblijskim tekstovima to su Noje i njegova žena, u grčkim legendama Deukalion i Pira, u Velsu Diejven i Diejvič u Irskom epu Bit i Biren, a muž i žena su praroditelji Baska.
Ista je slika i na drugoj strani Atlantika. Kod Acteka, kod brazilskih Indijanaca, kod severnoameričkih Indijanaca - svuda se ponavlja jedna ista tema: dve osobe, muškarac i žena spasli su se od potopa.
Sledeća zajednička crta: spasavajući se od nadolazeće nesreće - upozoreni vode sa sobom razne životinje. Tako postupaju biblijski Noje i drevnomeksikanski Nata, kanadski Indijanac Etsi i Indijac Manu, Trou na Borneu i heroj sumerskog epa o potopu Ksisutros.
Kada vode potopa počnu da se povlače, spaseni se iskrcavaju na one planinske vrhove koji su se prvi pojavili iz vode.
"... Brod se zaustavio na planini Nacir. Planina Nacir je zaustavila brod, ne da mu da se ljulja..".. Kod Noja tu funkciju ima planina Ararat, kod heroja grčkog potopa Deukaliona - planina Ofis (ili Parnas), kod predaka žitelja Tahitija vrh planine Pihotiho, itd.
Ovim navodima nije iscrpljena lista neobjašnjivih analogija.
Biblijski Noje je, s vremena na vreme, iz svog kovčega puštao ptice da bi saznao da li se potop završio. Uradio je to tri puta. Kada se golub vratio sa maslinovim listom u kljunu, to je bio znak da su vode počele da se povlače.
I heroj znatno starije sumerske legende o potopu, koji se takođe spasao u kovčegu, puštao je ptice da bi saznao da li se negde pojavila zemlja.
Ispostavilo se da su na potpuno isti način postupali i junaci američkih predanja o potopu, oni o kojima pričaju Indijanci Karipskih ostrva, Centralne i Severne Amerike. Kada su vode počele da se povlače ptica je spasenima u kljunu donela zelenu grančicu.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 07/12/2008 18:32

Neobjašnjive analogije

Postoje pretpostavke da koren analogija u predanjima različitih naroda o potopu leži u istinitom događaju

Čitajući Bibliju više od dve hiljade godina ljudi su u njoj nailazili na pominjanje duge koja se pojavila na nebu i označila kraj potopa. Kada su iskopavanjima otkrivene glinene tablice sa tekstom drevnog sumerskog epa o Gilgamešu, postalo je jasno da je to sećanje na dugu uzeto iz njega.
Ali, zašto to isto saopštenje nalazimo u svetim knjigama i predanjima Amerike i u polinezijskim mitovima? Slično hrišćanskom predanju i predanju drevnog Sumera, kraj potopa u mitovima Amerike i Tihog okeana takođe je obeležen dugom koja se pojavljuje na nebu.
Ne manje začuđuju i druge neobjašnjive analogije.
Kod Asteka koji su živeli u Meksiku sačuvan je sledeći zapis. Bog Titlakahuan je upozorio čoveka po imenu Nata na očekivanu katastrofu, slično hrišćanskom bogu, posavetovao ga je da napravi kovčeg.
Drugi bogovi su bili uvereni da su svi ljudi izginuli. Kada su se vode smirile, Nata i njegova žena su dobili vatru i počeli su da peku ribu. Miris vatre se popeo do neba i bogovima je bilo jasno da se neko od ljudi spasao.
Kao što je poznato, biblijski tekstovi potiču od mnogo starijih, vavilonskih izvora. Podudarnost među njima je iznenađujuća. Posle potopa, privučeni mirisom žrtve, "bogovi su se okupili kao muve". Po tom mirisu oni su saznali da se spasao neki čovek sa svojom ženom, pa su se, kao i meksikanski bogovi, strašno razgnevili i odlučili da ih unište. U vavilonskom epu jedan bog je zaštitio ljude od drugih, razgnevljenih bogova, kao što je u meksikanskim predanjima bog Ea upozorio ljude na katastrofu i bio zaštitnik od gneva ostalih bogova.
Ne leže li koreni tih analogija i svuda rasprostranjenih informacija o potopu u nekom realnom događaju koji se možda dogodio u istoriji čovečanstva.
Govoreći o uzrocima katastrofe koja je pogodila Zemlju, drevnoindijske svete knjige kažu da ju je izazvao "bog Hajagriva koji živi u bezdanu". Sumerski mitovi pominju nekog "arhanđela bezdana".
Šta je bilo to nešto što je, došavši iz bezdana, uzdrmalo planetu i milenijumima ostalo u sećanju čovečanstva?
Među grčkim mitovima postoji i predanje o Faetonu (grčki "vatreni"). Legenda kaže da je sin Heliosa (Sunca) Faeton izmolio oca da mu dozvoli da jedan dan upravlja sunčanim kočijama koje idu po nebu. Ali sin nije umeo da usmeri kočije na uobičajeni put, pa su se one suviše približile Zemlji i opržile je svojom vatrom. Tada je Zevs pogodio junošu munjom i Faeton je pao na Zemlju.
Drevni mitološki sistemi naveliko su koristili razne oblike alegorija i simbola u kojima se nazire izvorna realnost. Imajući to na umu, pojedini istraživači pretpostavljaju da je legenda o Faetonu odraz nekog realnog događaja, možda pada ogromnog meteorita na Zemlju.
Kao što je poznato, oko našeg Sunca, osim planeta, okreće se i prsten dosta velikih nebeskih tela - asteroida. Astronomi su izračunali ukupnu masu tog prstena. Kad bi se od tih asteroida napravilo jedno telo ono bi imalo prečnik od 5.900 kilometara. Niz astronoma pretpostavlja da je nekada postojala takva planeta. Ona je bila manja od Marsa, a veća od Merkura. Njena orbita je prolazila između orbita Marsa i Jupitera. Ta planeta, nazvana Faeton prema imenu mitskog heroja, stradala je u nekoj gigantskoj kosmičkoj katastrofi, a njeni delovi nastavili su da se okreću oko Sunca i postali su uzrok stalne opasnosti od novih katastrofa.
Ova pretpostavka savremenih istraživača podudara se sa saopštenjem koje je Solon dobio u Egiptu. Kako izveštava Platon, žreci su ispričali Solonu da u mitu o Faetonu ima i istine: "... tela koja se kreću po nebeskom svodu, posle izvesnog perioda, ponekad skreću sa svojih putanja i zbog toga sve na Zemlji gine od požara".
Niz i danas sačuvanih svedočanstava o katastrofi pominje da su se na nebu pojavila nekakva tela koja su zatim pala na Zemlju ili su se udaljila od nje. Tako Sibilinske knjige (Libri SibÚllini) govore da se na istočnom horizontu pojavilo ognjeno telo koje je svojom svetlošću zasenilo sjaj Sunca, a zatim je palo u okean.
Uskršnja ostrva su više hiljada kilometara udaljena od Rima u kojem su nastale Sibilinske knjige. Pismo otkriveno na Uskršnjim ostrvima nije potpuno dešifrovano. Učinjeni su brojni pokušaji da se taj posao uradi do kraja. Brazilski naučnik lingvista Vaz di Melo smatra da je u tome uspeo. O čemu, prema njegovoj verziji, govore ti tekstovi? Oni kazuju o "ogromnoj ognjenoj lopti" koja se pojavila na nebu i zatim obrušila u okean. Kao posledica katastrofe i zemljotresa, arhipelag koji je tamo postojao, kažu ti rukopisi, potonuo je u vodu.
Kod drugih naroda takođe je sačuvana uspomena na nekakva tela koja su se srušila s neba i izazvala razaranja i pogibije. O kakvom to nebeskom Velikom Zmaju, koji se pojavio na nebu i tresnuo o Zemlju, piše peta knjiga kodeksa Maja "Čilam Balam"? "Padala je ognjena kiša" - glasi kodeks - "zemlju je prekrio pepeo, a drveće se savijalo do zemlje. Pucalo je kamenje, lomila su se stabla. S neba se srušio Velik Zmaj... Nebo je zajedno sa Velikim Zmajem palo na Zemlju i istopilo je".
Deset sunaca izašlo je na nebu, glasi kinesko predanje, i veliki oganj spalio je Zemlju. Zatim je devet sunaca palo.
I jedno od indijskih predanja tvrdi da je posle potopa na nebu izašlo sedam sunaca, a zatim je jedno sunce proždrlo ostalih šest. Prema indijskoj tradiciji, svaka epoha (juga) završava se kosmičkom katastrofom: "Na kraju juge, odbivši se od Sunca, velika zvezda pada s neba".
Jesu li na Zemlji ostali bilo kakvi dokazi koji bi potvrdili ta saopštenja o padu kosmičkih tela?
Da. Ima takvih dokaza i njihov broj nije mali.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 07/12/2008 18:41

Kamene kiše iz kosmosa

Kosmička tela u sudaru sa našom planetom mogu uništiti celu civilizaciju ili joj naneti velike gubitke

Na estonskom ostrvu Saaremaa postoji jezero Kaalipjuhajara. Sveto jezero. Istraživanja su pokazala da jezero nije ništa drugo do udubina nastala kao posledica pada nekog ogromnog tela. Pre 2.500 godina ogromni meteor je ušao u guste slojeve atmosfere, raspao se i kao meteoritna kiša pao na Zemlju. Jedna "kap" te kiše, teška 450 tona, izrovala je tu udubinu, izbacivši hiljade kubnih metara tla.
Kada se slična zbivanja kosmičkog karaktera odvijaju pred očima ljudi, ona dugo ostaju u usmenim predanjima i mitovima. Indijanci plemena Navaho imaju predanje o bogu koji se spustio u dolinu na ognjenom stubu i spržio sve unaokolo. Na mestu koje je u predanju označeno kao mesto prizemljenja boga, otkriven je ogroman meteoritni krater, dubok više od sto metara i prečnika gotovo 1,5 kilometar.
Pad kosmičkih tela na Zemlju zabeležen je i u novije vreme. U jednoj meteoritnoj kiši 1868. godine na Varšavu je palo oko 100.000 kamenova. Neki od njih su bili teški i do 100 kilograma. Ranije, 1847. godine, kamen meteoritnog porekla pao je na kuću u Bohemiji, probio je krov i sručio se na krevet u kome su spavala tri deteta. Na sreću ni jedno dete nije nastradalo. Od 1790. do 1954. godine registrovano je ukupno 27 padova meteorita na kuće.
Međutim, nisu svi takvi padovi bili bezopasni. Na nebu Pensilvanije 24. juna 1938. godine zablještala je jaka svetlost, a zaglušujuća eksplozija podigla je stanovnike Pitsburga iz postelje. Svi su zaključili da su eksplodirala skladišta baruta. Ispostavilo se da je to bila eksplozija meteorita koji je pao nedaleko od grada. Da je meteorit ušao u atmosferu pod drugim uglom, grad bi bio uništen, a pola miliona njegovih žitelja ubijeno.
Što je veća masa meteoritne materije koja se obrušava na Zemlju, tim je veće razaranje na njenoj površini. Kolika je opasnost od sličnih katastrofa kosmičkog porekla?
Poznati poljski astronom Jan Gadomski navodi sledeće proračune:
Poluprečnik nebeskog telapovršina potpunog razaranja srednja učestalost pada
65 metara 20 km2 jednom u 25.000 godina
130 metara160 km2 jednom u 120.000 godina
4.250 metarapolovina Evropejednom u 260 miliona godina
8.500 metarapolovina Azijejednom u milijardu godina
Zemlja postoji dovoljno dugo i mogla je da doživi padove kosmičkih tela sličnih razmera. To se može dogoditi ako se blizu Zemlje nađe bilo koji veći asteroid i upadne u polje njene teže. Jedan od takvih čoveku poznatih asteroida ima prečnik od 17 kilometara (Eros), prečnik drugog (Ceres) iznosi 770 kilometara. Teško je i zamisliti kakve bi smrtonosne posledice imao po Zemlju i njene stanovnike sudar sa jednim takvim telom.
"Takva tela" - pisao je tim povodom engleski naučni časopis "Diskaveri" - "mogu uništiti celu civilizaciju ili joj naneti velike gubitke".
U raznim delovima Zemlje postoje desetine tragova od sudara naše planete sa telima pristiglim iz kosmosa. Jedan od najvećih ožiljaka nalazi se u Južnoj Africi. Gigantsko udubljenje prečnika 40 kilometara dugo je smatrano kraterom ugašenog vulkana. Posle detaljnog istraživanja utvrđeno je da krater nije vulkanskog porekla, nego da je nastao usled pada nekakvog velikog tela koje je doletelo iz kosmičkog prostranstva. Kad je palo na Zemlju, telo se u nju zarilo snagom 20 puta većom od eksplozije najjače savremene hidrogenske bombe. Dogodilo se to pre oko 250 miliona godina. Drugi gigantski meteorit pao je na našu planetu u nama mnogo bliže vreme, pre 65 miliona godina. Kako su izračunali američki naučnici, pri sudaru se oslobodila energija jednaka energiji 100 miliona hidrogenskih bombi.
Postoji čak i termin "astroblema" (rana od zvezde) kojim se označavaju krateri nastali od pada sličnih meteorita. Na Zemljinoj površini pronađeno je više od dvadeset takvih "zvezdanih rana" čiji su prečnici od 50 do 120 kilometara. Pod ledom Antarktika nedavno je otkriven još veći krater - prečnika 250 kilometara. Teško je zamisliti snagu udara koji može izazvati takva razaranja... Ipak je moguće. Ima dokaza da je luk Hadsonovog zaliva deo gigantskog meteoritnog kratera prečnika 440 kilometara.
Doktor geološko-mineraloških nauka D. Borisov iz Instituta za geofiziku Akademije nauka tadašnje Uzbečke SSR postavio je ličnu hipotezu o postanku Aralskog mora. On pretpostavlja da je udubljenje nastalo pre 40 miliona godina i to kao posledica udara meteorita ili asteroida.
Ta hipoteza je nedavno dobila prve potvrde. Bušilice istraživača otkrile su na dnu gvožđe masivne strukture i mineral kogenit, karakterističan za "gvozdene" meteorite.
S tim u vezi može se pomenuti i tunguski meteorit, koji je, kako smatraju stručnjaci, imao prečnik od 160 metara i bio težak 7 miliona tona.
Mora se napomenuti da imamo prilike da ispitamo samo ništavno mali deo sličnih tragova, jer 70 odsto površine Zemljine kugle zauzimaju mora i okeani. Prirodno, veći broj kosmičkih tela pada u mora i okeane. Osim toga, tokom milijardi godina postojanja naše planete veliki delovi kopna i čitavi kontinenti su propadali i postajali dno okeana. Drugi regioni su se podizali iz vode i obrazovali kopno. Vreme i geološki procesi stalno su zatirali tragove pada krupnih kosmičkih tela na Zemlju.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 07/12/2008 18:43

Zvezde padaju s neba

Pretpostavljeni sudar Zemlje s nekom kometom bio bi jednak snazi eksplozije od 500.000 hidrogenskih bombi

Već smo pomenuli da se, prema predanjima i sačuvanim tekstovima, u vreme katastrofe more povuklo daleko od obala Kine i da je u isto vreme suprotnu stranu Zemlje preplavio gigantski talas. Direktor sofijske opservatorije smatra da sličnu pojavu može izazvati i meteorit, ako se približi Zemlji. Ako bi Ceres, piše on, prošao pored Zemlje na rastojanju od šest Zemljinih prečnika, on bi izazvao plimu deset puta jaču od obične. Takva plima bi sa velikog dela kopna mogla da spere sve što se na njemu nalazi.
Pojedini istraživači dopuštaju mogućnost da se naša planeta u prošlosti sudarila s nekom kometom.
Pretpostavljeni sudar Zemlje sa jednom od kometa mogao bi izazvati nesreću istih razmera kao i susret sa asteroidom. Kako je izračunao američki astronom G. Juri, energija oslobođena u takvom sudaru bila bi jednaka snazi 500.000 hidrogenskih bombi.
Postoji još jedna hipoteza. Neki naučnici pretpostavljaju da je Mesec ono telo koje je, prolazeći pored Zemlje, upalo u polje njene teže.
Prema toj teoriji, asteroidi i male planete, koje se okreću oko Sunca, upadaju u polje teža velikih planeta i postaju njihovi sateliti. Ako takav satelit dolazi sa spoljne strane orbite, on se onda oko planete okreće u smeru suprotnom kretanju kazaljki na satu. Kao primer takvog okretanja mogu se navesti satelit Zemlje - Mesec, satelit Saturna - Japet i Sedmi Jupiterov satelit. Kad se takvo telo, ulazeći u polje teže veće planete, nađe na unutrašnjoj strani orbite, onda će se, postavši satelit, okretati u smeru kazaljki na satu. Takvi su sateliti Saturna - Feb i Osmi Jupiterov satelit.
Poznati švedski astronom Hanes Alven u članku "O poreklu Zemlje i Meseca" piše i o hipotezi nemačkog astronoma Gerstenkorna. Prema proračunima Gerstenkorna, Mesec je prvo bio planeta koja se kretala orbitom bliskom Zemljinoj orbiti. Zatim je Mesec, "uhvaćen" težom naše planete, počeo da se okreće oko Zemlje. Mesec se postepeno približavao Zemlji tako da je u jednom trenutku njegov vidljivi prečnik bio 20 puta veći od ovog koji danas vidimo.
"Istovremeno su se pojačale i plime", piše Hanes Alven. "Kada je Mesec bio najbliži Zemlji, visina plime dostizala je nekoliko kilometara".
U toku jednog perioda, sila Zemljine teže je i na površini Meseca bila jača od Mesečeve teže. Zatim je, pod uticajem složenog sistema gravitacionih sila, Mesec počeo da se udaljava od Zemlje, sve dok nije zauzeo sadašnji položaj.
Gerstenkorn nije jedini koji tako misli.
Kako smatra američki astronom G. Juri, Mesec je svojevrsna anomalija Sunčevog sistema. Isuviše je veliki da bi bio "običan" satelit. Po njegovom mišljenju, Mesec je nekada bio planeta koja je postala satelit "zahvaljujući" kosmičkoj katastrofi. Pored Meseca je prošlo ogromno kosmičko telo koje ga je "skinulo" sa njegove dotadašnje orbite. Mesec je izgubio brzinu, upao u sferu Zemljine teže i, na kraju krajeva, kako smatra Juri, postao je Zemljin satelit.
Pre izvesnog vremena postavljena je potpuno suprotna hipoteza o Merkuru. Po mišljenju niza naučnika, Merkur je tek nedavno postao planeta, a do tada je bio satelit Venere.
Zanimljivo je da neki mitovi koji su se sačuvali do naših dana, navode Mesec kao uzrok kosmičke katastrofe. Takve indikacije se mogu naći naročito u finskom epu "Kalevala" i u južnoafričkim predanjima.
Magloviti odjeci tog vremena kada na noćnom nebu Zemlje možda nije bilo Meseca, postoje u predanjima raznih naroda. Možda i nije slučajno što Maje u svojim hronikama koje beleže tradiciju pre potopa uopšte ne pominju Mesec. Njihovo noćno nebo nije osvetljavao Mesec, već Venera.
Mitovi Bušmana u Južnoj Africi takođe tvrde da pre potopa Mesec nije bio na nebu.
Na jugu Grčke, na Peloponezu, nekada je postojala legendarna zemlja Arkadija, čiji žitelji nisu znali ni za brigu niti za tugu. Prema predanjima Arkadijaca, takva je bila njihova domovina pre potopa. "Potop se zbio vrlo davno", govorili su Arkadijci, "još onda kad Mesec, koji se pojavio posle katastrofe, nije sijao na nebu". Kasnije su Heleni tako nazivali Arkadijce - "domesečari".
O tome da na Zemljinom nebu nekada nije bilo Meseca pisao je u III veku HE (hrišćanske ere) i Apolon Rodoski, glavni nadzornik Aleksandrijske biblioteke. On se, pri tom, pozivao na drevne rukopise i tekstove koji su kasnije izgubljeni i nisu stigli do nas.
Grčki matematičar i astronom Anaksagor (V vek PHE - pre hrišćanske ere) takođe je koristio izvore koji nisu stigli do nas. On je tvrdio da se Mesec pojavio na nebu posle nastanka Zemlje.
Tragovi plima i oseka, koji postoje na Zemlji, potvrđuju da je uzrok koji ih je izazivao postojao milionima godina. No, to još ne znači da je ulogu uzroka moglo da igra baš to nebesko telo koje mi danas znamo pod imenom Mesec. Na takvu pomisao navodi masa meteoritne materije koja je nedavno otkrivena u centralnom delu južnoameričkog kontinenta. Po mišljenju niza naučnika, ta masa dokazuje da je katastrofa zadesila drugi Zemljin satelit, odnosno njen "prvi" mesec. Masa te materije, otkrivene na dosta velikom prostranstvu, i jeste ostatak tog satelita koji je pao na Zemlju.
Znatna masa materije kosmičkog porekla nađena je ne samo u Južnoj Americi nego i u drugim regionima Zemlje. Pre izvesnog vremena naučnik Dž. L. Vorzel je na velikoj površini dna Tihog okeana otkrio sloj pepela debljine od 5 do 30 cm. Naglašavajući debljinu tog sloja i njegovu istorodnost, on nastanak pepela vezuje za kosmičke uzroke. Preobilje nikla u okeanskim naslagama neki naučnici takođe objašnjavaju nizom meteoritnih krhotina koje su se nekada sručile na Zemlju.
I tako, postoje razne hipoteze o tome da li je katastrofu izazvao Mesec, kometa ili asteroid koji je pao na Zemlju ili je prošao opasno blizu nje. Međutim, trenutno možda nije toliko važan precizan odgovor o uzroku katastrofe, koliko je bitno da postoje razne vrste materijalnih dokaza o samoj mogućnosti takve katastrofe, odnosno tragovi i dokazi da se slična pojava zaista mogla i dogoditi.
U leto 1968. godine britanska vlada je parlamentu podnela sledeći izveštaj: na osnovu raspoloživih podataka, britanska vlada potpuno veruje zaključcima sovjetskih astronoma da asteroid Ikar neće udariti u Zemlju 15. jula, kad joj bude najbliži.
Ako ipak postoji opasnost od sudara, kakve mere treba preduzeti?
Nije teško pretpostaviti koliko bi pogibija na Zemlji izazvao sudar sa kosmičkim telom čiji je prečnik veći od kilometra i koje se kreće brzinom od oko 100.000 kilometara na čas.
Nespokojstvo koje se nazire u izveštaju britanske vlade podseća da je panika obuzela čovečanstvo u samo zoru njegovog postojanja. Drevnim narodima, uzdrmanim katastrofom, pa čak i njihovim potomcima mnogo hiljada godina kasnije, zemlja pod nogama nije se činila nimalo stabilnom.
Ariji, došavši u Indiju iz svoje danas nepoznate pradomovine, molili su boga u svojim himnama da "tvrdo drži zemlju".
Očekivanjem nove katastrofe obeležen je sav život Maja. Tim istim uznemirujućim iščekivanjem obeležena su i mnoga mesta u biblijskim tekstovima: "Sunce će se pomračiti, a Mesec neće davati svetlost. I zvezda će pasti s neba, a sile nebeske će se poremetiti... O danu tom i času niko ne zna".

Zah · Post by **Zah** » 09/12/2008 02:16

Veoma zanimljiv tekst. Bit ce interesantno procitati knjigu.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 09/12/2008 16:08

Hvala na lijepim riječima! Neko mi je r4anije tražio u vezi ovog materijala i kasnije sam se sjetio i objavio. Mislim da će nekima koga interesira ova materija dati dovoljno materijala.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 09/12/2008 16:12

Podupirač neba se ruši

Vulkanska prašina izbačena u atmosferu bitno utiče na klimu

Očekivanjem katastrofe prožeti su i tekstovi vavilonskih proroka. O cikličnosti katastrofe piše i u Talmudu. Svete knjige Indijaca "Purane"takođe su tvrdile da su slične nesreće, praćene potapanjem celih kontinenata, ciklične i da mogu biti na vreme predskazane. S budućnošću dolazi dan kada će ustalasane vode novog potopa progutati kopno, govori Mahabharata.
"Vi pamtite samo jedan potop", govorili su egipatski žreci filozofu Solonu u VI veku PHE, "a bilo ih je mnogo do tada. S vremena na vreme našu civilizaciju, kao i druge narode, uništava voda koja se obrušava s neba... Čovečanstvo su u prošlosti pogađale mnogobrojne katastrofe, a pogađaće ga i ubuduće".
Pominjući takve katastrofe Platon je pisao da je posle njih "ostajao samo neznatan deo ljudskog roda".
Pojedini drevni autori navode čak i periodičnost tih katastrofa. Tako je rimski istoričar Cenzorinus pisao u III veku PHE da Zemlja, prema Orfeju, prolazi kroz kataklizmu svakih 10.800 ili 13.384 godine, odnosno svakih 120.000 godina, ili svakih 136.000, prema Kasandri.
Podaci o očekivanju, mogućem predskazivanju i o periodičnosti kataklizme ponovo i ponovo navode na pomisao o nekom kosmičkom, nezemaljskom uzroku tih zbivanja.
U XVII veku u Kini je boravio jezuitski misionar Martinijus. Proveo je tamo nekoliko godina, naučio jezik i vrativši se, napisao je obimnu knjigu Istorija Kine. Evo kako je on, na osnovu drevnih kineskih letopisa, opisao šta se dogodilo u vreme potopa:
"... Podupirač neba se srušio. Zemlja se potresla do samih temelja. Nebo je počelo da pada ka severu. Sunce, Mesec i zvezde promenili su svoje putanje. Ceo sistem Vasione zapao je u nered. Sunce je potamnelo i planete su promenile svoje putanje..".
O toj istoj temi, o izmenjenom liku neba, pisao je i "jedan od najmudrijih Rimljana", poznavalac drevnosti, istoričar Terencij Varon, koji je koristio neke stare rukopise:
"Zvezda Venera je izmenila boju, razmere, oblik, izgled i pravac, što nije bilo nikad dotad, niti od tada".
U Judeji je postojala slična verzija. Tamo se smatralo da je potop nastao "zato što je bog promenio mesta dveju zvezda u sazvežđu".
Drugim rečima, niz predanja povezuje katastrofu sa zbivanjima u kosmičkom poretku. Ako se to prihvati, onda se dobija objašnjenje za mnogobrojna pominjanja perioda mraka koji je došao posle katastrofe.
"Sunce se pomračilo i ne svetli" (egipatski papirus).
U Talmudu takođe čitamo da se posle katastrofe Sunce sakrilo (čovek je izgubio svoju blagoslovenu prapostojbinu, izgnan je iz raja).
Žitelji ostrva u Tihom okeanu, na raznim dijalektima, označavaju taj period kao "najdublju tamu", "neprozirni mrak" i "milijardu noći".
Već pomenuti Gerstenkorn, pristalica teorije "uhvaćenog" Meseca, smatra da se u momentu maksimalnog približavanja Zemlje i Meseca Mesečeva prašina rasejala u prostranstvu između naše planete i njenog satelita. Zatim je ta prašina postepeno padala na Zemlju i na Mesec. Za to vreme za posmatrača sa Zemlje "nebo je potamnelo i Sunce se pomračilo".
Sličan efekat mogao je biti izazvan i velikim količinama prašine vulkanskog porekla.
Zasićenost gornjih slojeva atmosfere česticama prašine mogla je biti uzrok i druge pojave koju pominju sveti tekstovi i predanja raznih naroda. Reč je o naglom zahlađenju koje je usledilo posle kataklizme:
"Ne izlazi više sunce, zlatni ne svetli mesec, zahvatio je mraz useve" (Kalevala).
Mitovi drevnog Meksika i Venecuele pričaju da je ubrzo posle katastrofe nastala strašna hladnoća i da se more pokrilo ledom. Plemena koja žive u tropskim šumama Amazona sačuvala su do naših dana uspomenu na užasnu i dugu zimu koja je usledila posle potopa, kada su se ljudi smrzavali i umirali od hladnoće.
Knjiga Zend-Avesta takođe pripoveda o caru tame koji je na blagoslovenu postojbinu drevnih Arija poslao hladnoću i mrazeve. Zend-Avesta priča da su Ariji bili upozoreni na dolazak hladnoće: "Na zemlju će pasti pogubne zime, one će doneti ljute mrazeve... one će doneti sneg 14 palaca dubok".
Vulkanska prašina izbačena u atmosferu može bitno uticati na klimu Zemlje. Čestice prašine određenih razmera 30 puta intenzivnije odbijaju Sunčevu svetlost nego što zadržavaju toplotno zračenje Zemlje. To znači da bi Zemlja 30 puta intenzivnije gubila toplotu nego što bi je dobijala. Da bi količina Sunčevog svetla spala za 20 odsto, dovoljno je da se u atmosferi nađe samo 174. deo kubnog kilometra prašine.
Takva kosmička katastrofa već je zadesila Zemlju pre 65 miliona godina, smatra grupa naučnika sa Kalifornijskog univerziteta, na čelu sa dobitnikom Nobelove nagrade Luisom Alvaresom. Tada su iščezla živa bića koja su živela na površini okeana, a na kopnu su izumrli dinosauri.
Uzorci naslaga uzeti sa dna okeana (starost im je utvrđena po ostacima živih organizama) potvrđuju da su u periodu kraćem od 100.000 godina sa površine iščezli praktično svi organizmi. Bilo je potrebno milion godina da bi se život u okeanu ponovo razvio u svoj svojoj raznorodnosti.
U slojevima nastalim u tom periodu, kako na dnu okeana tako i na kopnu, otkrivene su vanredno velike količine iridijuma, arsena i antimona. U kostima dinosaura i u ljuskama jaja iz perioda kada su nastradali, u kasnom mezozoiku, ima gotovo 80 puta više torijuma nego što je njegova današnja koncentracija u Zemljinoj kori. Kako smatraju Luis Alvares i njegove kolege, katastrofu je izazvao sudar Zemlje sa asteroidom prečnika od oko 10 kilometara. Prašina izbačena u atmosferu zaklonila je Sunce i Sunčeva svetlost nekoliko godina nije dopirala do površine naše planete.
Lišene Sunčevog svetla biljke su počele da iščezavaju katastrofalno brzo. Nestankom biljaka, smatraju naučnici, "prekinut je lanac ishrane". Počela je masovna pogibija živih organizama.
U znatno manjim razmerama nešto slično se zbilo u relativno nedavnoj istoriji. Posle erupcije vulkana Katamaja na Aljasci, 1913. godine, prosečna letnja temperatura u centralnoj Evropi snizila se za 2 stepena Celzijusa. Nedavna erupcija drugog vulkana na Aljasci, kada je u atmosferu izbačena znatna količina vulkanske prašine, primetno je, i na nekoliko godina, smanjila temperaturu na celoj Zemlji. Šta se zbiva ako se radi o još većim erupcijama? Prema proračunima ruskog akademika M. I. Budika, kad bi se vulkanska aktivnost povećala deset puta, globalna temperatura bi opala za 5 do 10 stepeni Celzijusovih, "što je ravno klimatskoj katastrofi". O probuđenim vulkanima, o planinama koje u nebo izbacuju oganj i pepeo, govore gotovo sva predanja o katastrofi. Izbacivanje velikih količina vulkanske prašine i pepela u atmosferu mora izazvati nagli pad temperature. O tome se mnogo govori u predanjima sačuvanim do naših dana.
Međutim, takođe je moguće da pepeo i prašina nisu bili jedini uzroci hladnoće i mraka.
Drugi uzrok koji bi mogao da izazove iste posledice jeste pomeranje polova Zemlje, odnosno promena ugla njene ose prema ravni orbite. Takva pomeranja zbila su se više puta u istoriji naše planete. Rezerve kamenog uglja na Antarktiku i u severnom polarnom krugu navode na pomisao da su se ti predeli nekada nalazili blizu ekvatora.
O tome govore i drugi nalazi. Treća antarktička ekspedicija u oblast Južnog pola otkrila je ugljenisane ostatke drveta, otiske listova i hranljivih biljaka koje su postojale pre 200 do 250 miliona godina.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 09/12/2008 16:14

uticajem Planete menjaju putanje

Obrazovanje Himalajskog masiva je za nekoliko stepeni pomerilo Zemljinu osu i izazvalo premeštanje polova

Naučnici pretpostavljaju da se Severni pol pre 600 miliona godina nalazio u južnom delu Tihog okeana.
Premeštaju se i magnetni polovi. Pre 700.000 godina "Zemljin magnet" je promenio svoj polaritet: sever se pretvorio u jug.
Magnetni polovi, primećuje doktor fizičko-matematičkih nauka A. Vlasov, premeštaju se različitim putevima: nekad idu preko Japana, a nekad preko Kamčatke. Poslednji put, pre nego što su stigli do mesta na kojima su sada, prešli su veliki put kroz Tihi i Severni ledeni okean.
Ni položaj Zemljine ose nije stabilan. Ugao Zemljine ose menja se u periodu od 40.000 godina. Osim toga, Zemljina osa se koleba u intervalu od 26.000 godina. Promena naklona ose menja i ugao pada Sunčevih zraka, što izaziva znatne promene klime na svim delovima Zemljine kugle.
Promenama je podložna i Zemljina orbita. Svakih 92.000 godina Zemlja menja trajektoriju svog putovanja oko Sunca, približava mu se i udaljuje se.
To sve znači da je položaj naše planete u prostranstvu daleko od stabilnog.
U svim tim slučajevima reč je, ipak, o uglavnom sporim promenama. Mi ovde govorimo o promenama koje imaju katastrofalni karakter. Šta može da izazove takva nagla premeštanja polova? Prema proračunima gruzijskog naučnika G. D. Hizanašvilija, osa okretanja Zemlje uvek mora da se podudara sa osom maksimalnog momenta inercije. Svako pomeranje mase na Zemljinoj površini menja osu maksimalne inercije. Promena ugla ose maksimalne inercije izaziva i promenu ose okretanja, odnosno premeštanja polova. To se, recimo, može dogoditi kao posledica velikih geoloških pomeranja.
Tako je obrazovanje Himalajskog masiva za nekoliko stepeni premestilo Zemljinu osu i izazvalo premeštanje polova. Jedan od naučnika naglašava da su takvim pomeranjima u davnoj istoriji u ledene pustinje pretvarana ogromna prostranstva dotad prekrivena bujnim rastinjem i naseljena mnoštvom životinja.
U drugom slučaju, o kome je ovde reč, takvo pomeranje masa na površini Zemlje mogla je izazvati gigantska plima. Shodno tome, morala se promeniti osa okretanja Zemlje i morali su se premestiti polovi.
Ali, onda su polovi do katastrofe morali biti negde na drugim mestima, a ne tamo gde smo danas navikli da vidimo bele polarne kape. Posle izvedenih istraživanja, američki geofizičar A. D. Keli je došao do zaključka da se, u vremenu poslednjeg ledenog doba, Severni pol nalazio tamo gde danas prolazi 60. uporednik severne širine, odnosno da je bio 30 stepeni južnije od mesta na kome je sada. Nije li s time povezano Senekino predskazanje o katastrofi u kojoj će Severni pol pokriti regione južno od njega, a Južni pol će "pod svoju kupolu zgrabiti" Afriku?
Premeštanje polova objašnjava niz, reklo bi se, neobjašnjivih činjenica. Zend-Avesta tvrdi da su u pradomovini drevnih Arija Sunce, Mesec i zvezde izlazili samo jednom godišnje, a godina je izgledala kao jedan dan i jedna noć. Knjiga svetih himni Rigveda, koju su Ariji doneli sa sobom u Indiju, govori o Velikom medvedu koji stoji tačno iznad glave, o zvezdama koje se po nebu kreću u krugu, o Suncu koje izlazi samo jednom godišnje itd. Kao što se zna, takvo nebo može se videti samo iz polarnog kruga.
Mnogi religiozni rituali, nepromenjeni tokom milenijuma, omogućuju da se danas sačini slika vremena u kojem su nastali. Jedna takva, suštinski neizmenjena, karakteristika rituala odnosi se na konstrukciju časovnika u starom Egiptu. Graditelji časovnika su zbog nečega uvek polazili od pretpostavke da najduži dan traje 14, a najkraći 12 časova. Međutim, taj odnos 14:12 nije odgovarao nijednoj tački egipatske države, ni u vreme kad je zauzimala najveću teritoriju. Taj odnos odgovara samo 15. stepenu južne širine, liniji koja leži najmanje 1.000 kilometara južno od najjužnije granice drevnog Egipta.
Čime se takva upornost može objasniti? Prvo, od dva moguća objašnjenja glasi: domovina tih časovnika nije bio Egipat, već neka druga civilizacija koja je postojala bliže ekvatoru i o kojoj mi ne znamo baš ništa. Drugo, časovnici su bili projektovani u ono doba kada je Egipat bio u drugačijem vremenskom režimu, odnosno kad je bio znatno bliže ekvatoru, a to je moguće samo ako su polovi bili u drugim tačkama, a ne u ovim, u kojima su danas.
Februara 1960. godine direktor pariske opservatorije A. Danžon saopštio je iznenađenim članovima Akademije nauka da je, zbog upravo primećene erupcije na Suncu, Zemlja usporila svoje obrtanje oko ose za 0,85 milisekundi u toku 24 časa. Zatim je, bukvalno nastojeći da nadoknadi izgubljeno, odjednom ubrzala obrtanje oko ose i skratila trajanje dana i noći za 3,7 milisekundi.
Ako naša planeta tako osetljivo reaguje na ono što se događa na udaljenosti od 150 miliona kilometara, može se pretpostaviti koliko su bile velike razmere promena izazvanih kosmičkom katastrofom.
Mnoge religije i drevna filozofska učenja potvrđuju da svemirska katastrofa, o kojoj je ovde reč, nije prva na našoj Zemlji. Ako je to zaista tako, onda će postati objašnjive činjenice za koje nije nađeno drugo objašnjenje.
Nedavno je engleski biolog Dejvid Vels otkrio da neke vrste korala obrazuju svojevrsne godove. Uz pomoć specijalnog mikroskopa moguće je, unutar tih prstenova, razlikovati slojeve koji narastu za 24 časa. Velsove kolege proverile su njegov metod istraživanja i priznale da je besprekoran.
Kada su zatim analizirani prstenovi okamenjenih korala iz devonskog perioda, otkriveno je da je godišnji ciklus trajao ne 365, nego 390 dana. Taj zaključak, objavljen u naučnim časopisima, potpuno odgovara naučnoj hipotezi da se naša planeta, u dalekoj prošlosti, okretala oko svoje ose znatno brže nego danas. Primenivši taj metod, australijski naučnik B. Hant je došao do zaključka da je zemaljska godina pre 14 miliona godina imala od 8.000 do 9.000 dana i da su dani trajali oko devet časova. Postepeno usporavanje okretanja Zemlje, približavanje godini od 365 dana, on povezuje sa Meseca.

Brunello · Post by **Brunello** » 09/12/2008 16:17

fahro dragi, pa ti sam sa sobom komuniciras!!!

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 09/12/2008 21:35

Ovo što sam iznio to je bilo u dnevnim novinama prije dvije do tri godine i to u nastavcima. Dakle, o ovome je upoznata širi čitalački auditorij. Ako su novine i ljudi koji o tome pišu poremećeni a radi se o novinama koje datiraju od 1921. godine (nisam siguran u godinu). Zašto je ovdje ako čovjek pročita nešto što odudara od tema svakodnevnog života smatra poremećenom ličnošću? Zašto čovjek koji gleda drugačijim očima se smatra ludim i sl.? Gledajte stvari malo drugačije. Ima ljudi koje ne interesuju svakodnevne stvari već i onostrana strana života.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 09/12/2008 21:37

Godina od 260 dana

Vode Atlantskog okeana prodrle su oko 1450. godine u Sredozemno more, čiji je nivo do tada bio znatno niži od sadašnjeg

U Andima, usred razvalina grada Tijahuanako, otkriven je kalendar usečen u kamen. Dešifrovana varijanta kalendara koju je napravio H. Belmi izgleda dosta ubedljivo. Prema tom kalendaru, godina je nekada trajala 290 dana.
I na kraju treba ispričati priču o još kraćoj godini. Maje su, pored vrlo preciznog kalendara koji se pokazao tačnijim od onih koje mi koristimo, imale još jedan, takozvani "sveti kalendar", o čijem se poreklu danas ništa ne zna. Po "svetom kalendaru" godina je imala samo 260 dana.
Postepeno skraćivanje godine od 800 do 900 dana, do 390 dana u devonskoj epohi, a zatim do sadašnjih 365 dana - razumljivo je i objašnjivo. Ali, ako je godina nekada imala 290 - 260 dana, kako onda objasniti skok u obratnom smeru, odnosno ne usporavanje, nego naglo ubrzavanje okretanja Zemlje oko ose? Ako se nešto slično zaista i dogodilo, možda je taj događaj povezan sa kataklizmom koja je nekada zadesila našu Zemlju.
Uspomene na daleki potop i na apokaliptične zemljotrese koji su ga pratili, učvršćivale su katastrofe lokalnog karaktera koje su zatim sledile. Tako su, na primer, oko 1450. godine pre hrišćanske ere vode Atlantskog okeana prodrle u Sredozemno more čiji je nivo dotad bio znatno niži. Iznenada su potopljene mnoge zemlje, a njihovo stanovništvo je gotovo potpuno izginulo. Do nas je stigla karta Egejskog mora, kopija nekog mnogo starijeg originala. Na njoj, uporedo sa ostrvima koja postoje i danas, iscrtana su mnogobrojna ostrva i zemlje kojih danas u tom regionu nema. Po mišljenju nekih istraživača, ta mapa prikazuje sliku do prodora Atlantskog okeana u Sredozemno more, kada je, prema Pliniju, postojalo kopno koje je povezivalo Kipar sa Azijom.
Zašto se Bab-el-Mandebski moreuz, što u prevodu znači "vrata suza", baš tako zove? Po predanju, ime mu je dato kao uspomena na veliki zemljotres koji je odvojio Aziju od Afrike, kada se obrazovalo i Crveno more. Tada je poginulo mnogo ljudi.
Druge lokalne katastrofe dogodile su se u nama mnogo bliže doba. Aprila 1815. godine, u jednoj od provincija Indonezije, iznenada je počela erupcija vulkana. Spaslo se samo 26 ljudi od oko 12.000 koliko ih je tamo živelo.
Za vreme čuvenog lisabonskog zemljotresa, 1775. godine, za samo šest minuta, poginulo je 60.000 ljudi. Podzemni potresi razne jačine uzdrmali su Evropu i Ameriku. Tog istog dana i časa, u Maroku se iznenada otvorila ogromna pukotina, progutala grad sa desetak hiljada stanovnika, a potom se zemlja ponovo sastavila.
Stanovnici ostrva Martinik iznenada su 1902. godine čuli čudnu huku. Podigavši glave videli su oblačak nad obližnjom planinom - ugašenim vulkanom. To je bilo poslednje što su videli. Oblak usijanih gasova sručio se na grad. Svih 30.000 žitelja poginulo je gotovo u magnovenju. U mnogim novinama tog doba štampana je zanimljiva informacija o jednom čoveku koji se spasao. To je bio zatvorenik osuđen na smrtnu kaznu. Spasli su ga debeli zidovi ćelije na smrt osuđenih.
Podaci o lokalnim kataklizmama često se "kaleme" na predanja o toj smrtonosnoj katastrofi o kojoj su sačuvali uspomene svi narodi sveta. Zbog toga je teško razjasniti kada se dogodila pretpostavljena svemirska katastrofa. Može se, ipak, pokušati.
KLIMATOLOGIJA:
Na grafikonu srednje zimske temperature u Velikoj Britaniji za 20.000 godina pre hrišćanske ere krivulja se lomi, iznenada pada - postaje hladnije. Zatim, temperatura ide pravo uvis, dok se ne zaustavi oko današnjeg nivoa. Izračunat prema ostacima biljaka, ovaj grafikon ubedljivo svedoči o naglom klimatskom prelomu, o nekakvom događaju koji se zbio na prelazu iz 11. u 10. milenijum pre hrišćanske ere.
Postoje li kakva objašnjenja o tome šta se dogodilo?
Ruski naučnik V. A. Obručev i litvanski E. M. Hagemejster pretpostavljaju da je kraj poslednjeg perioda lednika na severnoj polulopti direktno vezan za potapanje nekog kopna u Atlantski okean. Potapanje tog kopna otvorilo je Golfskoj struji put na sever i epoha lednika u Evropi i n a Grenlandu je bila završena.
S vremena na vreme, u ruke naučnika dolaze različiti nalazi koji potvrđuju da je nekada u Atlantskom okeanu zaista postojalo kopno. Uzimajući uzorke sa dna Atlantskog okeana sa dubine od 3.600 metara, švedski naučnik P. V. Kolbe je izvukao ostatke algi koje mogu da opstanu isključivo u slatkoj vodi. Jedino moguće objašnjenje tog otkrića jeste pretpostavka da je na tom mestu postojalo kopno. Kada?
Popravljajući 1998. godine telefonski kabl položen na dno Atlantskog okeana, posada francuskog broda slučajno je na površinu izvukla i deo stene vulkanskog porekla. Nalaz je zainteresovao naučnike. Utvrđeno je da se staklasta lava, izvučena sa dna okeana, mogla obrazovati isključivo pod atmosferskim pritiskom.
Vreme nastanka lave datirano je na 13. milenijum pre hrišćanske ere. Shodno tome, katastrofalno potapanje kopna u Atlantik (ili podizanje nivoa okeana) moralo se dogoditi posle tog datuma.
Kraj ledenog perioda datiran je na 10. milenijum p.h.e. Naučnici smatraju da je baš u tom periodu počeo da se topi ledeni pokrivač koji je pokrivao znatan deo severne polulopte. Topljenje je izazvalo podizanje nivoa svetskog okeana. Okean se podigao za 125-150 metara, potopivši velike delove kopna i odvojivši Aziju od Amerike. Najveće podizanje nivoa okeana zbilo se, smatraju naučnici, do 9600. godine p.h.e. Taj datum se podudara sa 9570. godinom p.h.e. koju Platon navodi kao datum potapanja Atlantide.
Za taj isti period istraživači vezuju i važan klimatski preokret u svetu - naglo povećanje vlažnosti.
HIDROGRAFIJA:
U gotovo isto vreme, u 10. milenijumu p.h.e. zbile su se i značajne promene pejzaža na teritoriji Evrope i Zapadne Azije. Promene pejzaža zbile su se istovremeno i u Americi. Za to postoje konkretni dokazi. Vodopad Nijagare sastoji se iz celog niza kamenih stepenica na koje je tokom dugog vremena padala voda. Kad bi snaga vode jednu takvu stepenicu potpuno izlizala, ustremila bi se na sledeću, i tako redom. Utvrđeno je da je vodopad Nijagare nastao kao posledica naglih geoloških pomeranja u tom delu Zemlje, u periodu od 13. do 8. milenijuma p.h.e.
Prema podlokanim konturama obala, prema ostacima biljaka moguće je utvrditi kako se menjao nivo vode u pojedinim vodenim basenima. Pred nama su takvi podaci o jezerima tropske Afrike tokom 20.000 godina. Zbog "čistoće podataka" uzeta su jezera iz kojih se voda nije izlivala, odnosno iz kojih nisu isticale reke. Svih šest zatvorenih vodnih sistema na tlu afričkog kontinenta daju jednu istu sliku: na početku 10. milenijuma p.h.e. jezera su bila puna do maksimalnog nivoa, a iz četiri od njih voda se preliva i preko obala. Iznenađuje i vremenski period tog zbivanja i njegova sinhronost.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 09/12/2008 21:38

Nestaju tragovi života

Pre oko 10.400 godina na tlu Amerike iznenada dolazi do prekida kontinuiteta života i iščezavaju tragovi čoveka

Na visini od 5.700 metara u Kordiljerima, pod debelim slojem leda, meksički naučnik Garsija Pajona otkrio je ostatke dveju koliba. Oko koliba nađene su školjke i tragovi aktivnosti mora, što govori da su kolibe nekada stajale na morskoj obali. Proračuni pokazuju da se podizanje tog regiona zbilo pre nešto više od 10.000 godina.
Kako tvrdi U. F. Libi, veliki američki naučnik, dobitnik Nobelove nagrade, preciznom analizom uz pomoć radioaktivnog izotopa ugljenika C14, na američkom kontinentu otkrivena je čudna pojava. "Pre oko 10.400 godina", piše Libi, "tragovi čoveka (na tlu Amerike) iznenada iščezavaju. Otkrivene činjenice kao da svedoče da se baš na toj vremenskoj granici dogodio nekakav prekid kontinuiteta".
"Tu pojavu", piše dalje Libi, "teško je objasniti, ako se ima na umu da znatan deo američkog kopna nije bio pokriven ledom u vreme poslednjeg ledenog doba".
Isti prekid kontinuiteta nađen je i u Evropi. U frankokatabrijskim pećinama crteži naglo nestaju na vremenskoj granici od pre 10 do 12 hiljada godina. I tek posle izvesnog vremena počinje novi procvat pećinskog slikarstva.
Iznenađuje sveopšta rasprostranjenost i istovremenost tog prekida. On se zapaža na američkom kopnu, u Evropi, u Egiptu i, najzad, u centralnoj Aziji.
U planinama Kurdistana postoji znamenita pećina Šanadir, čiji slojevi kulture predstavljaju neprekidnu hroniku poslednjih 100.000 godina. Jedan kulturni sloj nastavlja se na prethodni, jedna epoha smenjuje drugu, sve dok, baš na vremenskoj granici od 10.000 godina PHE, ne nastane iznenadni prekid.
Nestaju tragovi čoveka. Pećina i okolna mesta kao da su bukvalno odjednom ostali bez ljudi. To se, očigledno, i zbilo. Umesto slojeva kulture pojavljuju se drugi tragovi: slojevi naslaga koje je nanela voda. To je dokaz da je pećina, iako na nadmorskoj visini od 750 metara, ipak bila pod vodom. U slojevima se pojavljuje kamenje otkinuto sa tavanice - dokaz da su ovaj region potresali jaki zemljotresi.
Tek posle prekida od pet hiljada godina počeo je da raste kulturni sloj, prvo polako, a zatim sve brže i brže.
VULKANOLOGIJA:
Predanja o katastrofi sadrže i podatke da je taj period bio obeležen i aktiviranjem vulkana. Već smo govorili o uzorcima lave uzetim sa dna Atlantskog okeana. Nedavno su, za vreme bušenja ledenog pancira Antarktika, na dubini od gotovo 1,5 kilometara, otkriveni tragovi vulkanskog pepela. Naučnici sada pokušavaju da utvrde da li je taj pepeo stigao sa drugih kontinenata ili je nastao u lokalnoj vulkanskoj aktivnosti. Najzanimljivija od svega je činjenica da je taj pepeo nastao od 12. do 8. milenijuma PHE.
Pri bušenju grenlandskog ledenog sloja, u severnom polarnom krugu, sonde istraživača doprle su na dubinu veću od 2 kilometra. Svaki sloj leda je letopis - klime i vulkanske aktivnosti jedne epohe. Ispostavilo se da se sneg, koji je padao na Grenland u toku tog istog vremenskog intervala, razlikuje od ostalih slojeva, jer ima mnogo više prašine.
U tom istom vremenskom periodu zbila se i vulkanska katastrofa u basenu Rajne. Saradnici instituta za najstariju istoriju Kelnskog univerziteta nazvali su je "Pompeji ledenog doba", a kažu da se dogodila oko 9080. godine PHE. Okolinu, zajedno sa naseljima, prekrio je sloj lave od 15 metara, a kiša pepela padala je i na teritoriji današnje Poljske.
Na ovaj način razni podaci se grupišu oko sve preciznije određenog perioda. Pokušaćemo da još više suzimo te vremenske okvire.
Proučavajući informacionu stranu procesa učenja, naučnik V. G. Kuklin iz Novosibirska otkrio je niz zakonitosti. Ako se pretpostavi da su te zakonitosti karakteristične za svaki sistem koji se sam reguliše, a zatim se, na osnovu tih zakonitosti i sa demografskim podacima iz poslednja dva milenijuma, ekstrapolira demografska krivulja prošlosti, onda će dobijeni rezultati biti približno jednaki proračunima demografa. Prema dobijenoj krivulji, na početku HE na Zemlji je bilo oko 250 miliona ljudi, a prema proračunima demografa, od 150 do 200 miliona.
Prema Kuklinovim proračunima, saopštenim autoru, ta demografska krivulja, produžena u prošlost, daje sledeću sliku: između 11800. i 11600. godine broj ljudi naglo pada. Taj pad traje oko dva stoleća, a potom se broj ljudi polako povećava, dostigavši između 8600. i 8000. godine PHE cifru od oko 8 miliona ljudi. Od tog doba počelo je ubrzano uvećanje broja stanovnika, a taj proces traje i danas.
Podaci dobijeni iz drugih oblasti znanja takođe ukazuju na tu istu vremensku granicu.
Početna tačka indijskog lunarno-sunčanog kalendara je 11652. godina PHE.
Kalendar Maja se sastojao iz ciklusa od po 2.760 godina. Ako se pođe od kraja jednog takvog ciklusa u prošlost, stiže se do 11653. godine PHE.
Činjenica da se opadanje broja stanovnika Zemlje nastavilo još oko dva veka posle katastrofe, nameće zaključak da su to bile godine koje nije bilo lako preživeti. "Kada se zbilo to pustošenje", pripoveda Platon, "stvari su za ljude izgledale ovako: okolo je bila nesaglediva strašna pustinja, ogromna masa zemlje, sve životinje su izginule, a slučajno se spaslo pokoje stado rogatih životinja iz plemena koza. Ta stada su u početku za pastire bila oskudni izvor opstanka".
Probuđena stihija postepeno se vraćala u svoje korito. Stišali su se vulkani, ređe su izbijali zemljotresi, uskovitlana prašina i vulkanski pepeo, koji su dotad ispunjavali atmosferu, polako su se taložili. Kroz gusti zastor počelo je da se probija Sunce. Očigledno je da je završetak katastrofe poslužio kao polazna tačka za još dva sistema kalendara - asirski i egipatski. Još u prošlom veku nemački istraživač J. Opert je ustanovio zajedničku polaznu tačku tih kalendara.
Egipatski sunčani ciklus brojao je 1.460 godina. Poznato je da se jedan od tih ciklusa završava 1322. godine PHE. Polazeći od te godine unazad, i idući po ciklusima, stiže se do 11542. godine PHE.
Asirski kalendar sastojao se od lunarnih ciklusa od kojih je svaki imao po 1.805 godina. U istoriji je poznato da se kraj jednog od tih ciklusa završavao 712. godine PHE. Brojeći cikluse unazad opet dolazimo do 11542. godine.
Nemoguće je slučajnošću objasniti polazne tačke ova dva potpuno različita kalendara. Isuviše je neverovatno da je ta podudarnost slučajna.
Preostaje jedino da se pretpostavi da je kao polazna tačka za oba kalendara poslužio jedan isti događaj. Po mom mišljenju taj događaj je vezan za katastrofu.
Zbog toga se ta dva datuma, godine 11652. (ili 11653.) i 11542. mogu smatrati pretpostavljenim okvirima početka i kraja katastrofe.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 09/12/2008 21:39

Borba zmaja i ptice

U indijskoj mitologiji, razumnom početku koji upravlja životom, suprotstavlja se antagonistička sila u liku gigantskog zmaja

U religioznim učenjima, magizmu i takozvanim okultističkim naukama, najvažniji podaci obično su "zašifrovani" pomoću simbola. Skriveni smisao te simbolike bio je poznat samo malobrojnim ljudima, posvećenim u tajne. Katastrofa o kojoj ovde govorimo takođe je dobila odraz u tom sistemu ezoteričnih signala.
Dovoljno je reći da pojedini teolozi tvrde da čak i hrišćanski obred krštenja utapanjem u vodu simbolično predstavlja ponavljanje potopa koji je čovečanstvo preživelo.
Komplikovanija simbolika tog događaja pojavljuje se u drugim religioznim i ezoteričnim sistemima.
Kosmogonijski mitovi koji se mogu naći u religijama raznih naroda, na raznim kontinentima, potvrđuju da je nekada, pre pojave kopna, sve pokrivao okean u kome je obitavao neki "prvobitni početak" u liku zmaja. Budući simbolom okeana i velike vode uopšte, zmaj ili drakon postao je i oličenje kosmičkog haosa - prvobitnog stanja sveta, pre nastanka života. On je takođe postao i simbol povratka u to prvobitno stanje, simbol uništenja života, simbol katastrofe i potopa. Jedan od vavilonskih tekstova, ispisanih klinastim pismom, godinu kada se dogodio potop naziva godinom zmaja koji riče.
U indijskoj mitologiji, razumnom početku koji upravlja životom i razvitkom sveta, suprotstavlja se antagonistička sila u liku gigantskog zmaja. To je zmaj svetskog bezdana koji hoće da gurne svet u stanje prvobitnog haosa. Jednom je taj zmaj, koji je živeo u svetskom okeanu, obuhvatio Zemlju i zagnjurio se s njom na dno. Bog Višna je posle borbe sa zmajem oslobodio Zemlju i podigao je iznad površine vode. Vrlo je verovatno da je ova alegorija uspomena na katastrofu koju su pratile poplave gigantskih razmera. Zmaj, kako se vidi, jeste simbol nesreće i bori se protiv Višne, boga Sunca.
Zmaj ili kosmički drakon se u drevnom Egiptu takođe suprotstavlja svetskom poretku. Katkad je javlja u liku zmaja Apopisa, oličenju rušilačkih sila tame, slepih prirodnih sila, poplava i nesreća. Mnogi ritualni papirusi sadrže opširna i gnevna prokletstva na adresu "kosmičkog zmaja" Apopisa. "Nazad nitkove", čitamo u Knjizi mrtvih, "vrati se u dubinu bezdana gde ti je otac naredio da budeš i gde moraš biti uništen. Ne približavaj se mestu gde se nalazi Ra..". I opet se zmaj - simbol voda i haosa - suprotstavio bogu Sunca Ra, tvorcu života i poretka.
Prema shvatanju drevnih Egipćana, zmaj Apopis je svakog jutra i svake večeri pokušavao da potopi barku u kojoj po nebu plovi bog Ra. Svaki put kad se Sunce probilo kroz olujne oblake stari Egipćani su govorili da je bog Sunca pobedio zmaja Apopisa. U svetom bazenu žreci su nad likom zmaja izgovarali magične reči kako bi osigurali pobedu svetlosti nad tamom.
Judejska mitologija takođe poznaje zmaja Nakhaša koji je živeo u prvobitnom okeanu univerzuma. On je bio oličenje sila neprijateljski raspoloženih prema vrhovnom bogu Jahvi koji je simbolizovao početak poretka i brinuo se da Sunce, Mesec i sazvežđa budu na svojim mestima.
U vavilonskoj mitologiji simbol voda i prvobitnog haosa je zmaj Tijamat. S njim se bori krilati vrhovni bog Sunca Marduk.
Simbolika zmaja koji personifikuje haos susreće se i u afričkoj mitologiji, po kojoj su do pojave života na Zemlji postojali samo zmaj i haos prvobitnih voda.
Slične predstave poznate su i u Indoneziji i u Kini, gde je kao simbol potopa upotrebljen drakon. Zanimljivo je da se odraz te tradicije može naći u slovenskom ornamentu. Na rezbarenim seoskim ukrasima u Ukrajini predstavljeni su znaci Sunca, ispod njega - znak vode, a još niže, pod vodom, bio je znak guštera. Uvek u tom nizu.
U Americi je bog voda i poplava Tlalok takođe predstavljen u liku zmaja. U drugim slučajevima on je nastupao u liku rogatog zmaja ili velikog zmaja Akomenaka, ali uvek u neizmenjenoj ulozi, kao simbol poplava i potopa. Neki istraživači smatraju da taj simbol nije američkog porekla.
"Jedna i uvek ista predstava", piše jedan od njih, "kao na primer funkcija zmaja, dospela je u Ameriku u bezbroj varijanti: egipatskoj, vavilonskoj, indijskoj, indonežanskoj, kineskoj i japanskoj. I iz cele te hrpe lokalni žreci u Centralnoj Americi stvorili su sistem pojmova koji su čisto američki".
Kako je Sunce obično predstavljeno likom ptice, borba dva principa prikazivana je kao sukob dva simbola - zmaja i ptice. Taj način prikazivanja stigao je u hrišćansku crkvenu simboliku iz kultura Bliskog istoka, a može se videti na vitražima i freskama srednjovekovnih hramova. Ti simboli su u Indiji sveta ptica Garuda i zmaj voda Naga, koga ona drži u kandžama. U japanskoj mitologiji sveta ptica Pengu drži zmiju.
Simboli antagonističkih sila kosmičkog haosa i sila poretka nisu svojina samo Starog sveta. Lik zmaja koji se bori sa pticama preleteo je okean i stigao u Ameriku. Danas se čak može videti na meksikanskoj državnoj zastavi.
Ponekad je simbol ptice - Sunca predstavljen kao krilati disk. To je znak koji se sastoji iz dva dela: krug - Sunce i krila - ptica. Tako drevnoegipatski bog Gor, uzevši lik sokola, a predstavljen u obliku krilatog diska, napada Sethu. Borba se završava tako što se Setha "pretvorio u zmaja koji riče i koji se sakrio u rupu u zemlji". U bici sa zmajem, simbolom voda, vavilonski vrhovni bog Bel predstavljen je u obliku krilatog diska. Krilati disk je u Indiji simbol boga Višne, pobednika nad zmajem potopa.
Znak krilatog diska sreće se u Polineziji, kod Egipćana i kod Hetita, u Južnoj Americi, kod Maja, i u Asiru, a uvek je imao samo jedno značenje: pobedu principa života nad pogibijom i haosom.
Bez obzira što istoričari imaju na raspolaganju znatan broj drevnih tekstova i rukopisa, ipak premalo znamo o najdrevnijoj istoriji čovečanstva. Jedan od razloga je taj što je drevne tekstove teško pročitati.
O tome govori sledeći primer. Pri dešifrovanju kritskog pisma kao ključ je služila samo jedna reč čije je značenje bilo poznato. Ta reč se sastojala od 18 slova, ali naučnici nisu znali kako je zvučao svaki od tih znakova, a baš je to trebalo razjasniti da bi se saznalo kojoj grupi je pripadao jezik na kojem su razgovarali stvaraoci čudne kritsko-mikenske kulture. Ako bi svaki od 18 znakova zamenjivali različitim zvukom, naučnici bi morali da naprave 200.000 milijardi različitih zvučnih varijanti te reči, a samo jedna od njih mogla je biti ona prava.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 09/12/2008 21:40

Prva pojava čoveka

Nova otkrića govore da je čovek postojao pre dva miliona godina

Da bi pročitali neke tekstove otkrivene na obali Mrtvog mora, naučnici bi morali da ih proučavaju stotinu godina. Od mnoštva zvučnih, smisaonih i leksičkih varijanti svake reči nužno je bilo odabrati jednu pravu. Svaku frazu trebalo je uskladiti sa već poznatim ili tradicionalnim tekstovima. Slepom intuicijom trebalo je napipati pravu stazu među bezbroj postojećih. Nijedan čovek, niti grupa naučnika nisu imali snage za takav poduhvat.
U pomoć istraživačima pozvana je elektronska tehnika.
Zbog toga što su ti rukopisi sadržali podatke o istorijskim korenima hrišćanstva, Vatikan je njihovom izučavanju posvetio veliku pažnju. Napravljen je vrlo brz elektronski računar u koji je ubačena kolosalna količina jezičkih, istorijskih i tekstoloških informacija. Kompjuter je, na primer, "znao napamet" svaki red Biblije, sva različita tumačenja Biblije i sve njene varijante. Zatim je ubačen tekst koji je trebalo dešifrovati. Naučnici su preživljavali mučne trenutke. Uređaj je najzad "progovorio" i reči napisane rukom nepoznatog pisca ponovo su zazvučale posle dve hiljade godina ćutanja. "I u toj pustinji", prevodila je mašina, "mi tražimo put ka vašem bogu".
Tek kad je tekst pročitan počinje treća i bitna etapa istraživanja, a to su analize i proučavanja.
Ovi ukratko opisani problemi pokazuju koliko su ograničeni pisani izvori o prošlosti, koliko su složeni putevi ka njihovom razumevanju i kako su, zbog toga, nepotpuna naša znanja o najstarijoj istoriji čovečanstva.
Uprkos "širokom frontu" arheoloških iskopavanja, tek ništavno mali deo prošlosti se otvara pred očima istraživača. Već nekoliko generacija naučnika vodi iskopavanja u Sumeru, ali do danas je otkopan tek jedan odsto gradova koji su tamo nekada postojali, a 99 odsto leži zatrpano više od jednog milenijuma. Kakve će se tajne otkriti, kakve će se zagonetke pojaviti pred naučnicima kada im budu dostupni tekstovi čuvani u bibliotekama tih gradova?
Naučna otkrića povezuju kariku sa karikom, rekonstruišu logičan niz i iz mraka zaborava iznose na svetlo dana potpuno nepoznata davna zbivanja, narode i države. Što više saznajemo, tim se više u prošlost pomera vreme pojave čoveka.
Početkom ćć veka naučnici su prvo smatrali da se čovek u Americi pojavio pre 4.000 godina, zatim pre 10.000, pa pre 25.000 (63) i, na kraju, pre 40.000 godina. Kada je pre nekoliko godina arheolog Karter vreme pojave čoveka u Americi pomerio na 100.000 godina, izazvao je buru negodovanja svojih kolega. No, ta protivljenja su uskoro morala da utihnu. Za vreme raskopavanja u pustinji Mohave u Kaliforniji, na dubini od sedam metara otkrivena je naseobina preistorijskog čoveka, a u njoj tragovi vatre i krhotine grubog kamenog oruđa. Izveštaj o tom otkriću objavljen je u biltenu "Novosti Uneska". Danas poznati datum najstarije pojave čoveka u Americi je pre 200.000 godina (naseobina Kaliko, R. Simpson).
Nova otkrića pomeraju pojavu čoveka na Zemlji sve dalje u prošlost. Godine 1959. arheolog L. Liki je otkrio lobanju i kameno oruđe, što je čovekovu istoriju produžilo u prošlost, pomerivši granicu njegove pojave na doba od pre dva miliona godina. Otkriće oruđa za rad, kamenih "instrumenata", u pustinjskim regionima na severoistoku Etiopije, pomerilo je vreme pojave "čoveka trudbenika" još dalje - na 2,5 miliona godina. Približno istu starost ima i oruđe nađeno kod Rudolfovog jezera u Keniji. Iskopavanja francuske arheološke ekspedicije u Etiopiji pomerila su granicu pojave "čoveka koji hoda uspravno", na tri miliona godina. Otkrića međunarodne ekspedicije (činili su je belgijski, američki i francuski istraživači) u južnoj Etiopiji ponovo su iznudila promene. Čovek se kao vrsta pojavio pre četiri miliona godina.
Ispostavilo se da ni to nije bila krajnja granica. Prema izveštaju B. Patersona, profesora Harvardskog univerziteta, čeljusna kost, otkrivena pre nekoliko godina u Keniji, pripadala je pretku homo sapiensa koji je živeo pre 13 miliona godina.
Na taj način se istorija, preciznije predistorija, čoveka pokazala mnogo dužom nego što se donedavno smatralo.
Slična tendencija produžavanja istorije, njeno pomeranje u sve dalju prošlost, opaža se i u slučajevima pojedinih civilizacija.
Prema danas važećim predstavama, prve civilizacije na teritoriji Centralne Amerike postojale su u prvim stolećima HE. Međutim, ima podataka koji se mogu shvatiti kao potvrda da su na toj teritoriji još mnogo ranije postojale neke civilizacije.
Nedaleko od Sjudad Meksika postoji stepenasta piramida čiji je znatan deo zatrpan lavom. Uprkos mišljenju većine arheologa, geolozi su, polazeći od starosti lave, dokazivali da je piramida građena u petom milenijumu PHE: To znači da je piramida podignuta u vreme kada, kako se dotad smatralo, na toj teritoriji nije postojala toliko razvijena civilizacija. Hipoteza o starosti piramide potvrđena je iskopavanjima koja je vodio arheolog B. S. Kamings. "Prošavši" kroz niz kulturnih slojeva, on je stigao do samih temelja piramide i procenio da su postavljeni polovinom 5. milenijuma PHE. Analizom uz pomoć radioaktivnog ugljenikovog izotopa utvrđeno je da su ljudi napustili piramidu još 2160. godine PHE (110).
Ako stepenasta piramida zaista pripada toliko dalekoj epohi, onda se pojava razumnog čoveka u tom regionu pomera još dalje u prošlost.
Međutim, sudeći po ostalim otkrićima, ta civilizacija se nije razvijala u vakuumu. Severnije, u donjem delu doline reke Misisipi 1982. godine otkriveni su ostaci ogromne građevine koja je imala oko kilometar u prečniku a sastojala se od osam koncentričnih osmougaonika. Vreme podizanja zdanja približno je određeno na period od 3000. do 1800. godine PHE: Otvori među osmougaonicima tačno pokazuju pravac zalaska Sunca u dane letnjeg i zimskog solsticija. Po mišljenju arheologa V. Haga koji ga je i otkrio, to zdanje je služilo za tačno merenje vremena.
Kao posredna potvrda da je u Centralnoj Americi veoma davno postojala neka civilizacija može takođe da posluži i datum urezan na jednom od kamenih ispusta. Taj datum odgovara 12.042 godine PHE. Poznati su i natpisi sa još starijim datumima.
Ne znamo za kakve su događaje vezani ti datumi, kao što ne znamo ništa o drugoj civilizaciji koja se nalazila južnije, u regionu današnjeg Perua. Ruševine Gran Pahaten, brojni bareljefi i crteži čudnih ljudskih bića pripadaju takozvanoj kulturi Antisujo, koja je, kako smatraju neki naučnici, postojala 20.000 godina pre nove ere.
Ta kultura je očigledno bila u kontaktu s civilizacijom koja se u isto vreme razvijala u Centralnoj Americi. Arheolozi danas ne samo da raspolažu nepobitnim dokazima da je u ovom regionu živeo čovek nego imaju i materijalne tragove njegove radne aktivnosti, tragove koji vode u prošlost dugu 40 hiljada godina.
To znači da je u vreme katastrofe, u tom regionu morala postojati razvijena kultura. Pitanje je koliki je nivo razvijenosti ta kultura dostizala.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 09/12/2008 21:41

Večne zagonetke

Čak ni najveći umovi čovečanstva nisu oslobođeni predrasuda

Sovjetsko-kineska paleontološka ekspedicija je 1959/60. godine u pustinji Gobi otkrila čudne otiske na okamenjenom pesku: nevelika udubljenja pravilnih oblika, raspoređena u pravilnom nizu i na jednakom rastojanju. Njihova geometrijska, rekao bih "mašinska", pravilnost čini neverovatnom pretpostavku da ih je ostavilo kakvo živo biće. Ko je mogao ili šta je moglo da ostavi taj i takav trag? "Naučnicima predstoji da odgonetnu poreklo otisaka", piše u izveštaju o otkriću načelnik sovjetskog dela ekspedicije A. Roždestvenski.
Početkom tridesetih godina doktor V. G. Barou, šef katedre za geologiju, na jednom od američkih koledža otkrio je, takođe, na okamenjenoj peščari, tragove "uspravno hodajućeg bića" koji podsećaju na tragove čoveka. Otisci potiču iz perioda od pre 250 miliona godina. Nijedan istraživač ne želi da postane predmet kritika i podsmeha svojih kolega. Nije čudno što naučnik nije žurio da objavi svoje otkriće. Prošlo je nekoliko godina pre nego što je to učinio.
Otisci su podvrgnuti pažljivoj i skeptičnoj analizi. Nisu li veštački napravljeni, odnosno prosto isklesani? Fotografije u infracrvenom spektru i drugi metodi istraživanja dali su negativan odgovor. Trojica naučnika, nezavisno jedan od drugog i ne znajući da i druga dvojica rade isti posao, pod mikroskopom su upoređivala strukturu materije u samom otisku i na drugim delovima okamenjene peščare. Njihov zaključak glasi: "Čestice peska u tragu su zbijenije, nego što je to slučaj sa česticama na okolnim delovima peščare. Razlika se objašnjava pritiskom koji je izazvala noga bića".
Naučni časopisi su objavili fotografije i članke o tom otkriću. Predloženo je da se biće nazove Phenantropus mikables (Čudni, čoveku nalik).
Paleontolog je zapisao da je otisak dug 9-10 inča i da po razmerama i obliku nalikuje nozi čoveka. Da je palac bio nešto veći i da mali prst nije stajao gotovo pod pravim uglom u odnosu na osu stopala, otisci bi se mogli smatrati tragovima čoveka.
Najsmeliji proračuni kažu da čovek na Zemlji postoji samo nekoliko miliona godina, a ovi tragovi su ostavljeni pre 250 miliona godina.
Od viših oblika života koji su postojali u to vreme, a to je doba nastajanja kamenog uglja, nama su poznate amfibije, rođaci današnjih žaba i daždevnjaka. Ako pretpostavimo da je biće koje je ostavilo tragove, takođe, bilo amfibija, onda je ono među njima bilo gigant.
Druga činjenica koja naučnike vodi u ćorsokak jeste odsustvo tragova prednjih udova. Svi, baš svi tragovi su otisci samo zadnjih udova tog dvonogog bića.
Zagonetka ostaje. Pre četvrt milijardi godina nešto je, hodajući poput čoveka, ostavilo otiske svojih udova na pesku koji se vremenom pretvorio u kamen. Zatim je to biće iščezlo i naučnici se sada češu po glavi.
Poznati su još čudniji otisci koje je još teže objasniti u okvirima uobičajenih shema. U pukotini okamenjenog sloja jasno se video otisak - đona. Zadnji deo otiska, trag pete, bio je udubljeniji, što je normalna posledica hodanja. Geolozi, dovedeni na mesto otkrića, analiziraju i saopštavaju da je u vreme kada je otisak ostavljen, geološka podloga bila na površini i da je kasnije zatrpana taloženjem drugih slojeva. Okamenjeni sloj, na čijem je prelomu trag otkriven, potiče iz kembrijskog perioda - od pre 500 miliona godina.
Naravno, teško je donositi sudove o verodostojnosti tog otkrića. Međutim, ima jedan detalj koji je nemoguće ignorisati. U strukturi sloja u kojem je otkriven trag, otkriveni su i okamenjeni ostaci trilobita, mekušaca koji su živeli baš u toj epohi. Jedan od okamenjenih trilobita nađen je u samom tragu, kao još jedan dodatni podatak koji je priroda ostavila za određivanje tačnog datuma.
Ovo svojevrsno otkriće, ma koliko bilo fantastično, ipak nije jedino. Otisak obuće otkriven je i u naslagama kamenog uglja. Sudeći po tragu to je bila dosta primitivna obuća, jer su se na prilično jasnom otisku videli obrisi šavova od dvostrukog konca kojim je bila prošivena.
Većina istraživača se sa razumljivom skepsom odnosi prema ovakvim nalazima. Uzdržanost i opreznost su objašnjivi ne samo zato što su u nauci poznati zbrzani zaključci, greške, pa čak i falsifikati nego i zbog postojanja poznate inercije ljudskog mišljenja. Čak ni najveći umovi čovečanstva nisu uvek bili oslobođeni izvesnih predrasuda. Jednom su genijalnog fizičara Alberta Ajnštajna pitali veruje li da će ljudi uspeti da ovladaju energijom atomskog jezgra.
- O, to je apsolutno nemoguće! - bez i najmanjeg kolebanja uzviknuo je naučnik.
Deset godina kasnije eksplodirala je prva atomska bomba, a ubrzo zatim pojavili su se i prvi atomski reaktori.
Fakta se prihvataju ili odbacuju zavisno od tačke gledišta onog ko treba da ih prihvati ili odbaci, odnosno, rečeno naučnom terminologijom, u zavisnosti od konceptualne organizacije. Po Ajnštajnovim rečima, "teorija predodređuje šta smo sposobni da prihvatimo". Nije slučajno što u naučnoj literaturi postoji termin "suprotstavljanje novom u nauci".
Ako činjenice i otkrića koja sam dosad naveo, ili bar neki njihov deo, imaju neku osnovu, onda to može da znači da čovek koji misli ili kakav njegov srodnik postoji na Zemlji mnogo duže nego što se uobičajeno pretpostavlja.
Poznati arapski naučnik Abu Balki (IX-X vek HE) pisao je da su mudraci, predvidevši katastrofu, uoči potopa "sagradili u donjem Egiptu mnogo piramida od kamena, kako bi se u njima na vreme spasli od predstojeće pogibije". Dve od tih piramida prevazilazile su ostale, imale su 400 lakata u visinu i po isto toliko u dužinu i širinu. One su bile napravljene od velikih uglačanih mermernih blokova pribijenih jedan uz drugi tako čvrsto da su se mesta spojeva jedva videla. Po unutrašnjim zidovima tih piramida, kako je pisao Abu Balki, bile su ispisane razne informacije o zadivljujućim znanjima koja su mudraci hteli da sačuvaju.
Pozivajući se na izvore koji nisu sačuvani do naših dana, drugi arapski istoričar, Masudi je pisao: "Surid, jedan od careva koji su vladali pre potopa, sagradio je dve velike piramide i naredio žrecima da u njih smeste svoje zapise o znanju i o onome što su postigli u umetnosti i nauci, kako bi oni koji će kasnije doći mogli da ih prouče i shvate. On je takođe zapisao položaje zvezda i njihove cikluse..". Drevnoegipatski istoričar Manefon izveštava da je polulegendarna ličnost, mudrac Tothom pred katastrofu zapisao važna znanja. Kasnije je Tothom ušao u panteon egipatskih bogova, kao bog znanja koji je ljudima dao pismenost. Prema Manefonovim zapisima, tekstovi koje je "na svetom jeziku i svetim znacima zapisao Tothom, prvi Hermes, prevedeni su posle potopa... (nedostaje u rukopisu)... i zapisani su hijeroglifima".

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 09/12/2008 21:42

Gubljenje velikog znanja

Žreci su pričali da je katastrofa uništila gradove na obalama reka i mora i da su ostala samo stada i stočari u planinama

Istoričar i naučnik drevnih vremena Josif Flavije pisao je o mudracima koji su "izumeli nauku o nebeskim telima i o njihovom ustrojstvu". Oni su unapred bili upozoreni na predstojeću katastrofu, na pogibiju "delom od sile ognja, a zatim od ogromnih količina vode". "Da njihovi izumi ne bi bili zaboravljeni pre nego što o njima saznaju ljudi, oni su podigli dva stuba, jedan od cigala, a drugi od kamena i na njima su zapisali podatke o svojim izumima. Oni su ovo uradili računajući da će, ako voda sruši stub od cigala, ljudi sa kamenog stupa moći da pročitaju napisano". Kako tvrdi. Flavije, kameni stub je još postojao u njegovo vreme, u î veku Hristove ere.
Starogrčki istoričar Strabon saopštava da su u njegovo doba na Pirinejskom poluostrvu postojali neki tekstovi zapisani još pre potopa. Keltski žreci, druidi, pozivali su se na neke knjige Ferilta, anale, navodno napisane pre katastrofe. U indijskim svetim knjigama Agni-Purana i Bhagavata-Purana govori se o knjigama nazvanim Vede, spasenim od katastrofe.
I vavilonski istoričar i žrec Beros iz III veka pre Hristove ere priča da su ljudi uoči katastrofe nastojali da sačuvaju zapise o svojim dostignućima. Kada je car Ksisutros, piše Beros, bio upozoren da predstoji potop, on je zapovedio da se napiše "istorija početka, toka i završetka svih stvari i da se ta istorija zakopa u gradu Sunca Siparu". Posle potopa Ksisutros i njegovi saputnici su "otkopali knjige u Siparu, napisali mnoge nove knjige, podigli su hramove i ponovo osnovali Vavilon".
U jednom od Sumerskih tekstova ispisanih klinastim pismom, jedan car kaže kako voli da čita tekstove "napisane u doba pre potopa".
Moguće je pretpostaviti da je neki deo tih znanja sačuvan i da je kasnije došao u ruke onih koji su se spasli.
"Ah, Solone, Solone!", govorili su Solonu egipatski žreci. "Vi Heleni večno ostajete deca i nema među Helenima staraca..".
Žreci su pričali Solonu da je katastrofa uništila naseljene gradove na obalama mora i reka i da su ostala samo stada i stočari u planinama, samo nepismeni i neuki. "Budući da ne znate ništa o tome što se zbilo u drevna vremena, vi, bukvalno, kao da ste se tek rodili, opet počinjete sve ispočetka".
Nije li tragična sledeća pretpostavka: uništenje neke civilizacije, nazadovanje, a retka ostrva, okružena mrakom i divljaštvom, gasnu jedno za drugim!
Međutim, čak i u nama bližoj istoriji poznati su brojni primeri delimičnog iščezavanja, gašenja znanja. U XIV i XV veku u Severnoj Americi postojale su naseobine Normana. Doseljenici su umeli da tope i da obrađuju metale. Kada su izgubili vezu sa domovinom i kada su ih asimirala okolna plemena koja su bila na znatno nižem stepenu razvoja, znanje je nepovratno izgubljeno. U tom regionu ponovo je zavladao kameni vek.
U gradu Tiahuanako, u Andima, nekada je živeo narod koji je dobro znao astronomiju, izučavao je kretanje nebeskih tela. Ima svedočanstava o tome da su španski osvajači u Tiahuanaku, na ogromnim kamenim statuama, našli livene srebrne ukrase teške do pola tone. U samom gradu nije bilo stanovnika, a okolna plemena živela su u kolibama od trske. Oni apsolutno nisu znali za astronomiju, niti da tope metal. Njihova glavna hrana bila je korenje vodenih biljaka.
Mavri su nekada bili veliki narod - glavni moreplovci po Tihom okeanu. Međutim, osim pripadnika kolonije na Novom Zelandu, oni su stalno gubili to umeće, dok ga njihovi unuci i praunuci nisu potpuno zaboravili.
Ovakve pojave istoričari i etnografi označavaju terminom "ponovljeno divljaštvo". Takvo kulturno nazadovanje može se naći kod raznih naroda. U jugoistočnoj Aziji posle plemena koja su se vratila na nivo prvobitnog stanja. Narodi Konga i Angole nekada su imali svoje pismo, a zatim su ga izgubili. Narod Inka je takođe imao svoje pismo, ali ga je nepovratno izgubio.
Smatralo se da Maje uopšte nisu znale za točak. Kako onda razumeti sledeću činjenicu: pri iskopavanju nađene su čudne igračke - kolica na četiri točka, napravljena od pečene gline. Možda je igračka samo sećanje na vreme kada su ovde bili poznati i točkovi i kola. Ta i mnoga druga znanja mogla su biti izgubljena. Nije retkost da istoričari moraju da konstatuju - nazadovanje. Uzrok tih nazadovanja ponekad su i nesreće izazvane stihijom.
"Smatram da je sumersko-vavilonsko predanje o potopu vezano za istinit događaj"... , piše ruski istraživač I. S. Kličkov. "Potop (ili niz poplava) nesumnjivo je izazvao strašna razaranja i doveo je do privremene degradacije društva".
Drugi primer iz tog niza. Pre tri i po milenijuma Krit je bio centar minojske kulture. Cvetali su gradovi, podizani su dvorci i hramovi. Podivljala stihija obrušila se na ostrvo 1450. godine pre Hristove ere. Proključali su vulkani - smenjivali su se zemljotresi, a još na horizontu uskovitlani talasi jurili su na nezaštićenu obalu "brzinom ratnih dvokolica", tako pripovedaju stari autori. Savremeni istraživači kraj minojske kulture objašnjavaju upravo tim razarajućim zbivanjima.
Mutne uspomene na raznovrsna znanja, izgubljena posle nesreće, stigle su do nas u raznim tekstovima. Popol-Vuh saopštava da su prvi ljudi nadmašili u znanju sve što je postojalo na svetu. Kada su oni gledali oko sebe, oni su odmah videli i, od vrha do dna, sagledali svod nebeski i unutrašnjost Zemlje. Oni su čak videli i stvari skrivene u dubokoj tami. Oni su odjednom videli ceo svet, ne pokušavajući čak ni da se pomere. Oni su videli svet sa mesta gde su se nalazili. Velika je bila mudrost njihova... Ali, bogovi su negodovali: "Zar i oni treba da postanu božanstva? ...Zar oni treba da postanu ravni nama? ...I tada su ljubomorni bogovi oduzeli ljudima njihove visoke sposobnosti i njihova znanja".
Svedočenja o gubljenju velikih znanja zbog katastrofe stigla su do nas i u simboličkoj, tradicionalno zašifrovanoj formi.
"On je porazio svoje neprijatelje", glasi jedan drevnoegipatski tekst, "i okusio je njihova znanja". Izraz "okusio" u značenju "spoznao" nalazimo i u Bibliji. Tamo se govori o nekom simboličnom drvetu. "Okusivši" plodove tog drveta ljudi su mogli postati "kao bogovi, koji znaju dobro i zlo", što znači da su mogli da koriste nekakva viša znanja. I kad su prvi ljudi, uprkos zabrani, okusili plodove tog drveta, bog se, slično drevnomeksikanskim bogovima, razgnevio: "Evo, spoznavši dobro i zlo, Adam je postao kao jedan od nas. Kako da on sada ne pruži ruke i ne uzme takođe i (plodove) sa drveta života i ne postane besmrtan".
Drvo saznanja, kao neki simbol, sreće se kod najrazličitijih naroda - i u drevnom Vavilonu i kod Acteka. Irski folklor sadrži priču o Tomasu koji je, okusivši plodove tog drveta, postao vidovit. Baš pod drvetom zbilo se "prosvećenje" Bude i iznenada su mu se otkrili - visoka mudrost i viši smisao života. Indijska tradicija predstavlja boga Višnu, takođe pod drvetom, pod takozvanim "kosmičkim drvetom" čiji plodovi simbolično predstavljaju više znanje, znanje prošlosti i budućnosti.

sesalmir · Post by **sesalmir** » 10/12/2008 15:12

Fahro majstore ima li ovoga jos, ja sve procitao

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 10/12/2008 15:38

Nemam više ovoga u kratkim crtama osim nekoliko elektronskih knjiga koje su vrlo obimne po 500 do 600 strana.Npr. Mu iščezli kontinent, Bermudski trougao,Sibirska tajna i sl.

sesalmir · Post by **sesalmir** » 11/12/2008 01:32

Fahro84 wrote:Nemam više ovoga u kratkim crtama osim nekoliko elektronskih knjiga koje su vrlo obimne po 500 do 600 strana.Npr. Mu iščezli kontinent, Bermudski trougao,Sibirska tajna i sl.

Posto vidim da se dosta intersujes o ovome, a ja moram reci ipak samo povrsno, interesuje me tvoje misljenje o ovakvim tekstovima, knjigam i sl. Kakvo je tvoje misljenje o njihovoj vjerodostojnosti i istinitosti, jer iskreno spominje se poprilican broj podataka koje je dosta tesko provjeriti? Vecinu pisaca ovakvih djela, priznati svjetski naucnici smatraju sarlatanima tj. prevarantima koji mjesaju istorijske cinjenice sa nekim svojim izmisljotinama dajuci svemu dozu misterije, pa cak i nekim sasvim ocitim stvarima. Zeleci tako pridobiti sto vise citalaca koji ce pratiti njihov rad.
I jos nesta jesi li citao ikakva djela od ruskog ''naucnika'' zacharia sitcin i sta mislis o njemu?

Arminovski · Post by **Arminovski** » 11/12/2008 14:35

I pre "arheološkog čuda" iz Hisara otkrivani su predmeti od apsolutno čistog i nezarđalog gvožđa za čiji nastanak i postojanje nije bilo racionalnih objašnjenja.
Desetak kilometara južno od Delhija, nedaleko od kule Kutab Minar, čuda arhitekture iz 13. veka HE, stoji džamija sagrađena jedan vek ranije, tokom prvog talasa muslimanske invazije. U njenom predvorju postoji stub visok 7,30 metara, a na njemu je sanskritom ispisano sedam redova teksta koji saopštavaju da ga je u 5. veku podigao hindu kralj Čandra Varman.
Stub je takođe napravljen od potpuno čistog gvožđa, a i danas na njemu nema nikakvih tragova rđe, odnosno, potpuno je istih osnovnih karakteristika kao i "arheološko čudo" iz Hisara, nađeno u sloju iz perioda od oko 13. veka PHE.
Iako vreme od 18 vekova i prostor od nekoliko hiljada kilometara razdvajaju ova dva predmeta od čistog gvožđa, izvesno je da su napravljeni prema istim tehološkim principima, nepoznatim savremenoj nauci.

Procitao sam samo prvu poruku pa bi je prokomentirao kao zabludu. Evo zasto: Stub nije od cistog gvozdja kao sto nam je pretstavljeno vec ima visok sadrzaj fosfora, oko 1-2%. Taj fosfor je tu zbog drugacijeg procesa ciscenja zeljeza, navodno ugljem. Danasnji procesi odstranjuju taj fosfor i dobija se cistije zeljezo. (cini mi se da se koristi krec ali nisam siguran. Ima li ko iz Zenice da potvrdi?

) Nadalje, zbog tog fosfora stvara se vrlo tanak sloj ili film koji stiti zeljezo od dalje korozije. Da, rekao sam korozije jer stub itekako hrdja, ali malo drugacije i vrlo sporo.

edit: ispravio "kvazinauku" u zabludu.

Fahro84 · Post by **Fahro84** » 11/12/2008 15:29

Moje iskreno mišljenje će se vjerovatno poklopiti sa mišljenjem većine a to je da ima elemenata i istine i stvari kloje ne treba olako ni prihvatati a ni odbaciti. Međutim, mišljenja sam da ovakvu i sličnu materiju treba ljudima prezentirati a oni će sami odlučiti šta će od toga prihvatiti a šta ne. Svak od nas ima svoj razum pa nek odluči šta će konzumirati, ispitati ili ne prihvatiti. Najgore je kad se o nečem ne raspravlja ili ne piše. Dosta od ovoga su mnogi od nas čuli od svojih starih kroz raznorazne priče za vrijeme sijela i sl. I tada se o tome govorilo, raspravljalo...

Arminovski · Post by **Arminovski** » 12/12/2008 01:21

Naravno da ne treba olako prihvatati i zato sam i reagirao. Moje licno misljenje je da se trebaju ispitati "normalnija" objasnjenja prije nego se pozovu Atlantida i slicno, pogotovo u slucajevima gdje se iznose podaci koji su netacni. No opet nekima je lakse i ljepse vjerovati da su piramide napravili vanzemaljci pa se tu ne moze puno ni diskutovati.

Arheološko čudo

#1 Arheološko čudo

#2 Kosmički ledeni breg

#3 Sećanje na katastrofu

#4 Re: Arheološko čudo....

#5 Re: Arheološko čudo

#6 Re: Arheološko čudo

#7 Re: Arheološko čudo

#8 Re: Arheološko čudo

#9 Re: Arheološko čudo

#10 Re: Arheološko čudo

#11 Re: Arheološko čudo

#12 Re: Arheološko čudo

#13 Re: Arheološko čudo

#14 Re: Arheološko čudo

#15 Re: Arheološko čudo

#16 Re: Arheološko čudo

#17 Re: Arheološko čudo

#18 Re: Arheološko čudo

#19 Re: Arheološko čudo

#20 Re: Arheološko čudo

#21 Re: Arheološko čudo

#22 Re: Arheološko čudo

#23 Re: Arheološko čudo

#24 Re: Arheološko čudo

#25 Re: Arheološko čudo