Seres ?Point. wrote:I tad smo ga najebali. Pa u ovoj Americi svaka budala moze postati predsjednik.Gojeni H wrote:Ako sam dobro razumio, izgleda da bez obzira na sve napore kljucnih ljudi partije, Republikanci vjerovatno nece imati izbora nego da podrze Trumpovu kandidaturu?
Ništa ne kritikujem niti raspravljam.jeza u ledja wrote:Sto se tice price o superdelegatima. Dvije stvari.
Prva, ko god, iz vana, odluci raspravljati o "demokraticnosti" postojanja supedelegata, predlazem da prvo razmisli uopste o cinjenici da postoje predizbori unutar stranaka u kojem manje-vise moze ucestvovati cijela javnost, i neka onda napravi usporedbu sa ostalim demokratskim zemljama i njihovim unutarstranackim izborima.
na mir, razum, suzivot i toleranciju na ulicama chemerike sada kada su se robovi usudili uzvratiti?! 
ocekujem daljnji razvoj i eskalaciju "nemilih dogadjaja". Valjda snage rezima nece upotrebljavati avijaciju protiv civilne populacije u getima, ali u slucaju da do toga i dodje tu je United Nothing (UN) da uvede no fly zonu i rasporedi holandske mirovnjake! Naftaš koji je voleo diktatore
Španski građanski rat, foto: Hulton Archive/Getty Images
Kako je Texaco podržavao fašizam
Priređeno na osnovu nove knjige Adama Hochschilda Spain in Our Hearts: Americans in the Spanish Civil War, 1936-1939 / Španija u našim srcima: Amerikanci u Španskom građanskom ratu 1936-1939.
„Trgovci nemaju domovinu“, napisao je Thomas Jefferson 1814. godine. „Za komadić tla na kom stoje nisu vezani ni blizu tako čvrsim sponama kao za onaj iz kog izvlače dobit.“ Nekadašnji predsednik bio je ogorčen na trgovce i brodovlasnike Nove Engleske zato što 1812. godine, iz straha od gubitka isplative transatlantske trgovine, nisu pomogli svojoj zemlji u ratu.
Danas, kad su se mesta na kojima „trgovci“ izvlače dobit proširila na celu planetu, još je manje verovatno da će korporacije osećati lojalnost prema bilo kojoj zemlji. Neke od njih se sele u prekomorske poreske rajeve. Džinovske multinacionalne kompanije, čija je godišnja zarada ponekad veća od bruto domaćeg proizvoda nekoliko desetina siromašnijih zemalja u svetu, često su moćnije od nacionalnih vlada, a njihovi direktori često imaju politički uticaj kakav mnogi ministri i predsednici mogu samo da priželjkuju.
Među korporacijama koje same kuju svoju stranu politiku najagresivnije su velike naftne kompanije. S poslovnim operacijama širom sveta, uglavnom one – a ne vlade koje slabašno pokušavaju da ih oporezuju ili kontrolišu – odlučuju s kim i kako će poslovati. Po novinaru Steveu Collu, u traganju za naftom u anarhičnoj delti reke Niger, ExxonMobil je, na primer, davao brodove nigerijskoj mornarici, regrutovao i snabdevao deo nigerijske vojske, dok je lokalna policija paradirala u uniformi s logom kompanije – crvenim krilatim konjem. U svojoj novoj knjizi Mračni novac (Dark Money), Jane Mayer govori o tome kako su braća i naftni magnati Charles i David Koch potrošili stotine miliona dolara kupujući Republikansku stranku i američku demokratsku politiku, i na živ i zanimljiv način opisuje kako je njihov otac Fred započeo naftni biznis koji će oni naslediti. To je još jedan klasičan primer odbacivanja svih „privrženosti“ koje bi se mogle isprečiti na putu dobiti. Fred je sa zadovoljstvom postavljao naftna postrojenja za sovjetskog diktatora Josifa Staljina pre 1933, dakle pre nego što su Sjedinjene Države priznale Sovjetski Savez, a zatim je pomogao Adolfu Hitleru da izgradi jednu od najvećih rafinerija nafte u nacističkoj Nemačkoj koja će kasnije snabdevati gorivom Luftwaffe, Hitlerovo ratno vazduhoplovstvo.
Zahvaljujući Jane Mayer, ružna priča o njemu sada je deo pisane istorije. Priča o drugom američkom naftnom tajkunu iz tridesetih godina XX veka, koji je velikodušno pomagao drugom mračnom diktatoru, prošla je, međutim, gotovo nezapaženo. U svetu u kom su veliki naftni koncerni postali moćne sile i u kom je njegova kompanija Texaco postala deo naftnog giganta Chevron, ta priča je vrlo poučna. Taj čovek je uticao na tok rata koji će oblikovati naš svet u narednim decenijama.
Zastava s lobanjom i ukrštenim kostima kao oznaka naftne imperije
Od svog početka 1936. do kraja u prvim mesecima 1939. godine, Španski građanski rat, u kom je izgubljeno 400.000 života, prikivao je pažnju sveta. Za one koji se ne sećaju evo kratkog prikaza događaja. Grupa oficira na desnici koji su sebe nazivali nacionalistima, sa surovim mladim generalom Franciscom Francom na čelu, pobunila se protiv legalno izabrane vlade Španske Republike. Borili su se s brutalnošću koja će uskoro postati uobičajenija i globalnija. Širom sveta novine su izveštavale o smrtonosnoj pomoći koju Franco dobija od nacističke Nemačke i fašističke Italije. Vazdušni eksadroni pozajmljeni od Adolfa Hitlera sramno su pretvorili u ruševine Gerniku i sravnili sa zemljom čitave četvrti Madrida i Barselone ubivši na hiljade civila, što je tada bila šokantna novina.
Do kraja rata italijanski fašistički diktator Benito Mussolini je poslao ukupno 80.000 italijanskih vojnika da se bore za nacionaliste. Hitler i Mussolini snabdevaće ih oružjem: od najnovijih tenkova i artiljerije do podmornica. Svetska štampa, međutim, neće pominjati jednog od Francovih ključnih saveznika, čoveka koji nije živeo ni u Berlinu ni u Rimu. S globusom na radnom stolu i mapama na zidu svoje elegantno nameštene kancelarije, taj čovek je sedeo na visokom spratu kultne Chryslerove zgrade u srcu Njujorka.
Nijedan od više stotina stranih dopisnika koji su redovno izveštavali o bombardovanju Madrida nije se zapitao dok je gledao zlokobne formacije Hitlerovih bombardera u obliku slova V: čije gorivo napaja te avione? Pokazalo se da je naftaš koji je obezbeđivao to gorivo bio najbolji američki prijatelj kog je fašistički diktator mogao imati. On je snabdevao nacionaliste ne samo naftom već i skrivenim novčanim subvencijama, velikodušnim i fleksibilnim kreditima i informacijama od strateškog značaja.
Četvrtaste vilice i isturenog grudnog koša, Torkild Rieber je dominirao u svakoj prilici. Na elegantnim društvenim skupovima u njujorškom klubu „21“, gde je hamburger s jajetom u meniju nazvan po njemu, držao je pažnju slušalaca pričama o svojoj burnoj prošlosti. Rođen u Norveškoj, s petnaest godina se zaposlio na brodu kom je trebalo šest meseci da pređe put od Evrope, preko Rta dobre nade, do San Franciska. Sledeće dve godine radio je na brodovima koji su prevozili radnike iz Kalkute, u Indiji, na plantaže šećera na Britanskim Antilima. Dubokim, hrapavm glasom Rieber će celog života pričati o tome kako se peo na jarbol, visoko iznad zaljuljane palube, da uveže jedra i kako je prkosio atlantskim uraganima s tovarom indijskih radnika koje je žestoko mučila morska bolest. Godinama kasnije, na kopnu, njegova omiljena odeća nije bila mornarska. Kad je večeravao u klubu „21“ i drugde, nosio je smoking jer, kao što je govorio, „na taj način Britanci upravljaju kolonijom u Kalkuti“.
U dvadesetdrugoj godini, pošto je preživeo napad nožem od pijanog člana posade, postao je američki građanin i kapetan naftnog tankera. Otad će ga njegovi prijatelji zvati Kap. Tanker kojim je upravljao kasnije je kupila Teksaška kompanija, poznatija po imenu brenda svojih benzinskih pumpi – Texaco. Tada je shvatio da se u naftnom biznisu najveći novac pravi na kopnu. Dok se kompanija širila i njena crvena zvezda sa zelenim „T“ osvajala svet, oženiće se sekretaricom svog šefa, započeti uspon uz korporativnu lestvicu i 1935. postati generalni direktor.
„On ne može da sedi za radnim stolom“, napisao je zadivljeni reporter magazina Life nakon posete Rieberu u njegovom njujorškom sedištu. „Ustaje i seda, vrpolji se, skače i šeta po kancelariji kao po palubi. Stalno je u pokretu, na planetarnom nivou. Ne može da ostane dugo u jednoj kancelariji, u jednom gradu ili na jednom kontinentu.“ Sestrinski magazin Life-a, Time, koji je bio manje osetljiv na tajkunov šarm nebrušenog dijamanta, nazvao ga je „tvrdoglavim, neumoljivo odlučnim“ korporativnim poglavicom koji raspolaže „zdravim razumom, sposobnošću zapovedanja ljudima i energijom parne mašine s trostrukom ekspanzijom“.
U to vreme Texaco je uživao ugled najsmelije i najagresivnije među velikim naftnim kompanijama; njegov osnivač, koji je zaposlio Riebera, postavio je zastavu s lobanjom i ukrštenim kostima na vrh svoje poslovne zgrade. „Kad bih umirao na benzijskoj pumpi Texacoa“, rekao je jednom izvršni direktor Shella, „tražio bih da me odvuku preko puta.“
Rieber je za svoju kompaniju krčio put ka naftnim poljima širom sveta pogađajući se s lokalnim moćnicima. U Kolumbiji je novi grad po imenu Petrolea nikao usred zemljišta veličine Rod Ajlenda, gde se Texaco izborio za pravo da buši. Da bi se nafta otpremala do luke u kojoj će je preuzeti tankeri, trebalo je izgraditi naftovod od 423 kilometra kroz Ande, kroz Prolaz kapetana Riebera.
Iza širokih ramena, čeličnog stiska ruke i mornarskih psovki osobe koja se s donje uzdigla na gornju palubu, krilo se, međutim, nešto mnogo mračnije. Iako po merilima tog vremena nije bio veliki antisemita – „Pa neki od mojih najboljih prijatelja, recimo Bernie Gimbel i Solomon Guggenheim su prokleti Jevreji“ – Rieber se divio Adolfu Hitleru.
“Uvek je govorio da je bolje poslovati sa autokratima nego sa demokratijama“, priseća se jedan njegov prijatelj. „Autokratu podmitiš samo jednom. U demokratiji moraš neprestano da podmićuješ.“
Francov bankar
Godine 1935. Španska republika potpisala je ugovor s Rieberovim Texacom i kompanija je postala njen glavni snabdevač naftom. Sledeće godine, pošto su Franco i njegovi saveznici nasrnuli na vlast, Rieber je najednom promenio kurs i stavio ulog na njih. Pošto je znao da vojnim kamionima, tenkovima i avionima nije potrebno samo gorivo već i ceo niz mašinskih ulja i drugih lubrikanata, direktor Texaca brzo je naredio da se zalihe iz francuske luke Bordo tankerom prebace nacionalistima, kojima su bile preko potrebne. Taj gest mu Franco nikad neće zaboraviti.
Od nacionalističkih zvaničnika stigla je poruka da im je Texacova nafta, doduše, neophodna za vojsku, ali da nemaju gotovog novca. Rieber je odmah odgovorio telegramom – „Ne brinite za plaćanje“ – koji je stekao legendarnu slavu u krugovima bliskim diktatoru. Nije neobično što je ubrzo posle toga Rieber pozvan u Burgos, sedište nacionalističke pobune, gde je brzo pristao da prekine isporuku nafte Republici i garantovao Francu da će imati onoliko nafte koliko mu je potrebno.
Malo je onih koji su se pitali odakle dolaze Francove velike zalihe nafte. To pitanje nije postavljeno ni u jednom velikom američkom listu u vreme kad je španski rat gotovo svakog dana bio na naslovnoj strani. A ono se prosto nametalo jer je Francva vojska trošila više od 60 odsto nafte koja je odlazila na obe strane u sukobu, a Nemačka i Italija nisu mogle da ponude Francu nimalo nafte pošto su je i same uvozile.
Tadašnji američki zakon o neutralnosti otežavao je američkim korporacijama da prodaju čak i civilnu robu zaraćenim zemljama, što je Francovim nacionalistima postavljalo dve najveće teškoće. Prvo, zakon je zabranjivao prevoženje takvog tereta američkim brodovima – a nacionalisti nisu imali tankere. Drugo, bilo je zabranjeno davati kredite zemlji u ratu – a nacionalisti su imali malo novca. Španske zlatne rezerve su bile u rukama Republike.
Američki carinici brzo su otkrili da tankeri Texaca krše zakon. Oni su napuštali terminal naftovoda u Port Arturu s carinskim listom na kom su kao odredište bili upisani Antverp, Roterdam ili Amsterdam. Na moru su njihovi kapetani otvarali zapečaćenu naredbu i skretali ka lukama nacionalista u Španiji. Rieber je na još jedan način kršio zakon – davao je kredit jednoj vladi u ratu. Nominalno je to bio kredit na 90 dana, što su neverovatno povoljni uslovi za tadašnji naftni biznis. Ali stvarni uslovi bili su još mnogo velikodušniji. Kao što je nacionalistički zvaničnik zadužen za naftu kasnije rekao: „Plaćali smo koliko smo mogli i kad smo mogli.“ Tako je direktor jedne američke kompanije postao Francov bankar. Američke vlasti nisu znale ni to da Texaco za nacionaliste kupuje druge naftne derivate, one koje sam ne proizvodi.
Doduše, agenti FBI-ja su ispitivali Riebera o tim tankerima, ali predsednik Franklin D. Roosevelt nije želeo da bude ni na koji način uvučen u Španski građanski rat, čak ni gonjenjem očiglednih prekršilaca američkog zakona. Zato je Texaco dobio samo laku pljusku po šaci i na kraju bio kažnjem da plati 22.000 dolara za kreditiranje vlade u ratu. Godinama kasnije, kad su naftne kompanije počele da izdaju potrošačima kreditne kartice, među upućenima je počela da kruži šala: Kome je Texaco dao prvu kreditnu karticu? Francisku Francu.
Kako potopiti Republiku
Predsednik Roosevelt nastavio je da održava neutralnost u odnosu na Španski građanski rat, zbog čega će se kasnije kajati. A Texaco je krenuo u rat.
U novije vreme, španski profesor Guillem Martínez Molinos otkrio je nešto važno u arhivama nacionalističkog naftnog monopola. Ne samo što je Texaco ilegalno prevozio brodovima naftu za Franca, već je prevoz bio izuzet iz cene: kao da su naftu prevozili sami nacionalisti a ne Texacova flota tankera.
Ali ni tu nije kraj Rieberovim poklonima. Mussolini je podmornicama u Sredozemnom moru napadao brodove koji su nosili gorivo republikanskoj Španiji. Franco je planirao da koristi svoje podmornice na isti način. Komandanti njegovih podmornica, bombardera i brodova uvek su bili neobično dobro informisani o putanjama tankera koji su plovili ka Španskoj Republici. Oni su, naravno, bili meta od prvorazrednog značaja za nacionaliste, a tokom rata najmanje 29 ih je bilo oštećeno, potopljeno ili zarobljeno. Opasnost je postala tako velika da su se u leto 1937. cene osiguranja za tankere u Sredozemnom moru naglo učetvorostručile. Jedan od razloga što su te vode postale tako opasne je to što su nacionalisti imali pristup Texacovoj međunarodnoj pomorskoj obaveštajnoj službi.
Kompanija je imala kancelarije i agente prodaje širom sveta. Zahvaljujući Rieberu, njena pariska kancelarija počela je da sakuplja informacije iz lučkih gradova o tankerima koji su se zaputili u Špansku Republiku. Njegov pariski saradnik William M. Brewster koordinirao je protok informacija i prenosio nacionalistima podatke koje je dobijao iz Londona, Istanbula, Marseja i sa drugih strana. Brewsterove poruke često su sadržale podatke o količini, vrsti i ceni goriva u tankeru, što je nacionalistima omogućavalo da procene republikanske zalihe i finansije. Međutim, kad god je to mogao, on je prenosio i informacije korisne pilotima bombardera ili kapetanima podmornica koji su tražili metu.
Na primer, 2. jula 1937. godine poslao je telegram šefu nacionalističkog naftnog monopola o republikanskom tankeru S.S. Campoamor, koji je agent Texacoa video u Verdonu, francuskoj luci u blizini Bordoa. Ime, telo i levak tankera koji se spremao da isplovi pod britanskom zastavom bili su premazani slojem crne boje. Već dvaput je dizao sidro i vraćao se zbog izveštaja o nacionalističkim brodovima koji vrebaju u zasedi kod Santanadera, republikanske luke u koju je trebalo da isporuči svoj teret od 10.000 tona avionskog goriva. Informacije o promeni boje i zastave bile su i te kako korisne zapovednicima nacionalističkih brodova. Ali Brewsterova poruka sadržala je jednu još vredniju informaciju: većina posade napuštala je brod „gotovo svake večeri“. Četiri dana kasnije, dok je veći deo posade bio na igranci, na Campoamor se oko ponoći ukrcala naoružana diverzantska grupa nacionalista, otela plovilo i odvezla ga u luku koju je držao Franco.
Tokom rata Rieber je dva puta putovao u nacionalističku Španiju, a jednom je nagrađen VIP obilaskom linija fronta u blizini Madrida. U aprilu 1939, kad je dobio rat, Franco je Rieberu stavio do znanja da će mu se strana koju je izabrao dobro odužiti. Škrinje kompanije Texaco najzad će dobiti novac za gorivo koje je gotovo tri godine davala na kredit. Sve u svemu, Texaco je tokom rata isporučio nacionalistima naftu u vrednosti od najmanje 20 miliona dolara, što je više od 325 miliona današnjih dolara. Tankeri Texaca putovali su do Španije 225 puta, a brodovi kompanije 156 puta. Franco je kasnije proizveo Riebera u Viteza velikog krsta Izabele Katoličke, što je jedno od najviših španskih odlikovanja.
Po završetku Španskog građanskog rata, Texaco je nastavio da vodi sopstvenu spoljnu politiku. Čak i kad je Nemačka objavila rat Britaniji i Francuskoj 1939. godine, Rieber nije krio oduševljenje Hitlerom. Ponekad se šalio s prijateljima da je Führerov antisemitizam možda malo preteran, ali Hitler je bio baš onakav čvrst, antikomunistički vođa s kakvima se sklapaju dobri poslovi. To je Rieber i radio, sa zadovoljstvom: prodavao je naftu Texaca nacistima, naručivao izgradnju tankera u hamburškim brodogradilištima i putovao u Nemačku posle poljskog blitzkriega, pa ga je Hermann Goring vodio avionom u obilazak najvažnijih industrijskih mesta. Tokom tog putovanja proveo je vikend na seoskom imanju zapovednika Luftwaffe Carinhallu, koje će uskoro biti ekstravagantno ukrašeno umetničkim blagom opljačkanim širom Evrope.
Na kraju je ljubav prema diktatorima dovela Riebera u nevolju. Godine 1940. otkriveno je, između ostalog, da su neki Nemci koje je on zaposlio nacistički špijuni, i da su koristili Texacova interna sredstva komunikacije za prenošenje obaveštajnih podataka u Berlin. Rieber je izgubio posao, ali zahvalni Franco je omogućio tajkunu da se dočeka na noge: diktator ga je zaposlio kao glavnog američkog kupca za naftnu kompaniju španske vlade. Sledio je niz drugih dobro plaćenih položaja i direktorskih mesta u naftnoj industriji i brodogradnji. Rieber je umro kao bogat čovek 1968, u 87. godini.
Rieber je odavno zaboravljen ali još živimo u svetu čijem je oblikovanju on doprineo. Texaco je pomogao Francu da pobedi u Španskom građanskom ratu i tako mu omogućio da pomaže nacistima u mnogo većem ratu koji je usledio. Mnogi američki mornari poginuli su od 21 nemačke podmornice čija je baza bila na španskoj atlantskoj obali. Četrdeset pet hiljada Španaca je dobrovoljno pristupilo Hitlerovoj vojsci i vazdušnim snagama. Španija je snabdevala nemačku ratnu industriju strateškim mineralima. U Sjedinjenim Državama, tri četvrtine stoleća kasnije, izdašno finansirani negatori klimatske promene i politička mreža koju podržavaju braća Koch svedoče o istrajnoj moći naftne industrije.
Adam Hochschild, TomDispatch, 20.03.2016.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 03.08.2016.
Kraj neoliberalizma i kriza zapadne politike
Razloge nije teško objasniti. Era hiperglobalizacije favorizuje kapital u odnosu na rad: međunarodni trgovinski sporazumi kao što su Transpacifičko partnerstvo (TPP) i Transatlantsko trgovinsko i investicijsko partnerstvo (TTIP) pripremaju se u tajnosti i samo velike korporacije imaju uvid u njihovu sadržinu, dok je sindikatima i građanima pristup uskraćen; sindikati su izloženi napadima političara i zakonodavaca; podstiče se imigracija u SAD i Evropu, čime se slabi pregovaračka pozicija domaće radne snage; za radnike koji su ostali bez posla nema adekvatnih programa prekvalifikacije.
Kao što je pokazao Thomas Piketty, u odsustvu aktivnih mera kojima se održava ravnoteža, kapitalizam prirodno generiše rast nejednakosti. Od 1945. do kraja 70-ih godina ograničavajući faktor je bio hladni rat. Posle kolapsa Sovjetskog Saveza, sva ograničenja su ukinuta. Ali novouspostavljeni režim u kojem „pobednik dobija sve“ postaje politički neodrživ zbog sve snažnijeg otpora gubitnika.
Veliki delovi stanovništva SAD i Britanije revoltirani su sudbinom koja im je namenjena, što jasno pokazuje podrška Trumpu i Sandersu u SAD ili rezultat referenduma u Britaniji.
Jedan od razloga zašto levica nije uspela da se nametne kao lider razočarane radničke klase jeste to što je većina socijaldemokratskih partija prihvatila doktrinu neoliberalizma i hiperglobalizacije.
Koliko god da su dramatični, događaji u Britaniji se ne mogu porediti sa onim što se događa u SAD. Praktično niotkuda, Donald Trump je izašao na pozornicu i ugrabio republikansku nominaciju, čime je šokirao sve eksperte za američku politiku, uključujući i one iz sopstvene stranke. Njegova poruka je jasno antiglobalistička. On veruje da su interesi radničke klase žrtvovani zbog profita velikih korporacija koje su dobile podsticaj da investiraju širom sveta i tako lišile posla američke radnike. Takođe, on smatra da je masovna imigracija oslabila pregovaračku poziciju američkih radnika i da su strani radnici upotrebljeni da se spusti cena rada.
Rešenje za problem globalizacije Trump vidi u ekonomskom nacionalizmu: „Amerika pre svega“. Trump se obraća prvenstveno radničkoj klasi koja je do njegovog (i Sandersovog) izlaska na scenu bila zanemarena i praktično lišena političkih predstavnika od 80-ih godina 20. veka. Ako imamo u vidu da nadnice radnika opadaju već 40 godina, neobično je to što se nijedan predstavnik političke klase nije ranije setio njihovih interesa. Radnici su u velikom broju glasali za republikance, ali Republikanska partija je već dugo u službi superbogatih i Volstrita čiji su globalizacijski interesi direktno suprotni interesima bele radničke klase. Svog predstavnika su dobili tek kada se pojavio Trump i samo zahvaljujući njima Trump je dobio republikansku nominaciju.
Argument ekonomskog nacionalizma je koristio i Bernie Sanders, koji je vodio tesnu trku sa Hillary Clinton i verovatno bi pobedio da nije bilo 700 takozvanih superdelegata koje praktično bira stranačka mašinerija i koji su većinom podržali Hillary. Kao i republikanci, demokrati su dugo zastupali neoliberalnu i proglobalizacijsku strategiju, ne obraćajući pažnju na interese glasačke baze u sindikatima. I republikanci i demokrati su sada podeljeni na tabore za i protiv globalizacije, što je preokret kakav u američkoj politici nije viđen od kada je Reagan prihvatio učenja neoliberalizma pre skoro 40 godina.
Trumpova Amerika bi bila zemlja autoritarne vlasti, zloupotreba, žrtvenih jaraca, diskriminacije, rasizma, arbitrarnosti i nasilja – duboko polarizovano i podeljeno društvo. Njegova pretnja da će uvesti carinu od 45 odsto na robu uvezenu iz Kine, ukoliko je sprovede u delo, sigurno bi izazvala sličan odgovor kineske strane, čime bi počelo novo doba protekcionizma.
Trump će verovatno izgubiti, kao što je Sanders izgubio u trci za demokratsku nominaciju. Ali to neće značiti da su sile koje se protive hiperglobalizaciji – neograničenoj imigraciji, sporazumima TPP i TTIP, slobodnom kretanju kapitala i još mnogo čemu – izgubile bitku ili da će se povući.
The Guardian, 21.08.2016.
Code: Select all
Kraj neoliberalizma i kriza zapadne politike
Finansijski kolaps na zapadu 2007. i 2008. godine proizveo je najveću ekonomsku krizu posle velike depresije 1931. Neobično je to što su reakcije na krizu bile veoma uzdržane. Ovaj slom je doveo u pitanje same osnove dominantne neoliberalne ideologije, ali čini se da je neoliberalna dogma to preživela bez znatnijih oštećenja. Banke su dobile finansijsku pomoć od države, gotovo nijedan bankar nije završio u zatvoru, a cenu njihovih poslovnih rizika plaćaju poreski obveznici. Ekonomska politika posle izbijanja krize, naročito u anglosaksonskom svetu, svodila se na monetarne intervencije, pre svega uvećavanje novčane mase programima monetarne relaksacije. Ali to nije donelo željene rezultate. Zapadna ekonomija nastavlja da stagnira. Uskoro će se navršiti prva decenija izgubljenog rasta, a stagnaciji se ne nazire kraj.
Posle gotovo 9 godina vidljive su i političke posledice finansijske krize. Kako je moguće da je neoliberalna dogma, uprkos svemu što se dogodilo, i dalje nedodiriva? Mada je pao na ispitu stvarnog života i uzrokovao najveću ekonomsku katastrofu u poslednjih 7 decenija, neoliberalizam je politički i intelektualno i dalje dominantna ekonomska doktrina. Partije desnice, centra i levice prihvataju neoliberalnu filozofiju. Novi laburisti u Velikoj Britaniji su klasičan primer: neoliberalizam su poistovetili sa zdravim razumom, kao da drugačiji načini razmišljanja i delovanja ne postoje. Antonio Gramsci bi takav status opisao kao hegemonijski. Ali ta hegemonija ne može i neće preživeti ispit stvarnosti.
Prvi nagoveštaji širih političkih posledica manifestovali su se u promeni stava javnog mnjenja prema bankama, bankarima i liderima poslovnog sveta. Decenijama je sve što su oni radili bilo ispravno: prikazivani su kao uzori novog doba, kao ljudi sa najboljim rešenjima za probleme u obrazovanju, zdravstvu i drugim sferama života. Ali njihova slava je na silaznoj putanji. Isto važi za političku klasu. Najvažniji efekat finansijskog kolapsa bio je gubitak vere u kompetentnost pripadnika političke elite. Time je obeležen početak šire političke krize.
Ipak, uzroci sve izraženije političke krize na obe strane Atlantika znatno su dublji od finansijskog kolapsa i neuspelih pokušaja oporavka u protekloj deceniji. Koreni krize nalaze se u samoj srži neoliberalnog projekta započetog 70-ih godina 20. veka usponom Ronalda Reagana i Margaret Thatcher i neoliberalnim idejama o globalnom slobodnom tržištu roba, usluga i kapitala. Zaštitna bankarska regulativa uspostavljena posle velike depresije je demontirana – u Americi 90-ih godina, a u Velikoj Britaniji 1986. Tako je otvoren put za izbijanje krize 2008. Ideja o jednakosti je zaboravljena i zamenjena pričom o plimi koja će podići sve čamce u luci. Država je proglašena za kočnicu funkcionisanju tržišta i problem koji treba svesti na pravu meru, podsticana je imigracija, zakonske kontrole su svedena na minimum, a porezi smanjeni.
Treba naglasiti da istorijski posmatrano ekonomski rezultati neoliberalne ere nisu bili blistavi kao što je obećavano. Najdinamičniji period posleratnog rasta na zapadu zabeležen je između kraja Drugog svetskog rata i ranih 70-ih godina, u doba dominacije države blagostanja i kejnsijanizma. Stope rasta su tada bile dvostruko veće nego u periodu od 1980. do danas.
Najpogubnija posledica vladavine neoliberalizma je ogroman rast nejednakosti, problem koji je donedavno praktično ignorisan, da bi se danas nametnuo kao jedno od najvažnijih političkih pitanja, naročito u SAD. To je glavni izvor političkog nezadovoljstva koje je preplavilo zapad. Kada se pogledaju statistike, neobično je i čak šokantno što je taj probem tako dugo zanemarivan. Jedino moguće objašnjenje je apsolutna hegemonija neoliberalizma i njegovih vrednosti.
Stvarnost se umešala i pokvarila viziju obećane plime od koje ćemo svi imati koristi. U periodu od 1948. do 1972. svi segmenti populacije u SAD beležili su znatan i približno sličan rast životnog standarda. Od 1972. do 2013, realni dohodak 10 odsto najsiromašnijih Amerikanaca je opao, dok je 10 odsto najbogatijih ostvarilo veći rast nego bilo koja druga grupa. Srednji realni dohodak zaposlenog muškarca sa punim radnim vremenom u SAD danas je niži nego pre 4 decenije, a dohodak 90 odsto stanovništva stagnira već 30 godina.
Nešto slično se događa i u Velikoj Britaniji, a problem je produbljen posle finansijske krize. U proseku, za 65 do 70 odsto domaćinstava u 25 najuspešnijih ekonomija sveta realni dohodak je u periodu od 2005. do 2014. stagnirao ili opadao.
Razloge nije teško objasniti. Era hiperglobalizacije favorizuje kapital u odnosu na rad: međunarodni trgovinski sporazumi kao što su Transpacifičko partnerstvo (TPP) i Transatlantsko trgovinsko i investicijsko partnerstvo (TTIP) pripremaju se u tajnosti i samo velike korporacije imaju uvid u njihovu sadržinu, dok je sindikatima i građanima pristup uskraćen; sindikati su izloženi napadima političara i zakonodavaca; podstiče se imigracija u SAD i Evropu, čime se slabi pregovaračka pozicija domaće radne snage; za radnike koji su ostali bez posla nema adekvatnih programa prekvalifikacije.
Kao što je pokazao Thomas Piketty, u odsustvu aktivnih mera kojima se održava ravnoteža, kapitalizam prirodno generiše rast nejednakosti. Od 1945. do kraja 70-ih godina ograničavajući faktor je bio hladni rat. Posle kolapsa Sovjetskog Saveza, sva ograničenja su ukinuta. Ali novouspostavljeni režim u kojem „pobednik dobija sve“ postaje politički neodrživ zbog sve snažnijeg otpora gubitnika.
Veliki delovi stanovništva SAD i Britanije revoltirani su sudbinom koja im je namenjena, što jasno pokazuje podrška Trumpu i Sandersu u SAD ili rezultat referenduma u Britaniji. Taj revolt najširih masa često se prezrivo opisuje kao populizam. Ili kao što primećuje Francis Fukuyama u odličnom eseju nedavno objavljenom u Forreign Affairs: „Populizam je etiketa kojom pripadnici političke elite opisuju one politike koje im se ne dopadaju, a koje imaju podršku građana“. Populizam je pokret za promenu, početak nečega novog, ali zasad je lakše uočiti čemu se protivi nego za šta se bori. Populizam može biti progresivan ili reakcionaran. Najčešće je i jedno i drugo u isto vreme.
Brexit je klasičan primer takvog populizma. Rezultat referenduma je srušio jedan od nosećih elemenata politike Velike Britanije još od ranih 70-ih godina. Mada je predmet izjašnjavanja bila Evropa, glas protiv je pre svega bio glas protesta ljudi koji se osećaju zanemarenim i zaboravljenim, onih čiji životni standard stagnira ili opada od 80-ih godina, onih koji se osećaju ugroženima zbog imigracije nad kojom nemaju nikakvu kontrolu i suočavaju se sa sve neizvesnijim tržištem rada. Njihov revolt je praktično paralisao političku elitu, koštao je zemlju jednog premijera i ostavio je u rukama dezorijentisane premijerke koja čeka božansko proviđenje.
Talas populizma je objava povratka klase kao centralnog aktera političkog života, i u Britaniji i u Americi. To je velika promena, naročito u SAD. Mnogo decenija unazad ideja „radničke klase“ bila je potisnuta na margine američkog političkog diskursa. Amerikanci su sebe u velikoj većini opisivali kao pripadnike srednje klase, što je bio odraz težnji američkog društva. Prema Galupovim anketama, 2000. godine je svega 33 odsto Amerikanaca sebe opisivalo kao radničku klasu, dok je 2015. taj broj porastao na 48 odsto, što je gotovo polovina populacije.
I brexit je pre svega izraz revolta radničke klase. Pre toga, svest o klasnoj pripadnosti je bila potisnuta nizom novih identiteta i tema, od roda i rase do seksualne orijentacije i zaštite životne sredine. Povratak klase ima najveći potencijal za redefinisanje političkog terena upravo zahvaljujući svojoj širini i brojnosti.
Ali povratak klase ne treba mešati sa radničkim pokretom. To su dve različite stvari, što je očigledno u SAD, a sve više i u Britaniji. Zapravo, tu se ta razlika uvećavala u proteklih pola veka. Povratak radničke klase u britansku politiku je zapravo rudimentarni izraz otpora i protesta, kao u slučaju brexita, dok je osećaj pripadanja radničkom pokretu veoma slabo razvijen.
U oblikovanju stavova britanskih građana prema imigraciji i Evropi desničarski UKIP je imao jednako važnu ulogu kao Laburistička partija. Glas revoltu radničke klase u SAD daju i Trump i Sanders, u gotovo jednakoj meri. Radnička klasa ne pripada nikome: njena orijentacija je daleko od bilo kakve predodređenosti da bude levo, kao što zamišlja levica.
Neoliberalni princip je izložen napadima iz više pravaca. Prvo, ekonomski rast nikada nije bio blistav kao što je obećavano, a danas je katastrofalan. Evropa se praktično nalazi tamo gde je bila na početku krize 2007. Situacija u SAD je bolja, ali i tamo je rast anemičan. Ekonomisti kao što je Larry Summers veruju da nas čeka budućnost sekularne stagnacije, to jest dug period vladavine tržišne ekonomije bez ekonomskog rasta.
Neki ekonomisti predviđaju novu finansijsku krizu. Drugim rečima, neoliberalna revolucija je vratila zapad u svet krize bez kraja, kakav je poslednji put viđen 30-ih godina 20. veka. Većina ljudi na zapadu ne veruje da će njihova deca živeti bolje od njih. S druge strane, oni koji su se u eri neoliberalizma našli na gubitničkoj strani više nisu spremni da se mire sa sudbinom – njihov revolt je sve jači. Svedoci smo kraja neoliberalne ere. Ona još nije mrtva, ali samrtni hropac je počeo, kao što se desilo sa erom socijaldemokratije početkom 70-ih godina.
Siguran znak opadanja uticaja neoliberalizma je sve brojniji hor intelektualaca koji ga napadaju. Počevši od polovine 70-ih i tokom 80-ih godina 20. veka u ekonomskim debatama su dominirali monetaristi i zagovornici slobodnog tržišta. Od izbijanja poslednje finansijske krize na zapadu, težište intelektualnih debata se značajno pomerilo. To je najuočljivije u SAD, gde glasovi ekonomista kao što su Joseph Stiglitz, Paul Krugman, Dani Rodrik i Jeffrey Sachs imaju sve veću težinu. Knjiga Kapital u 21. veku Thomasa Pikettya je bila veliki bestseler. Njegova istraživanja i radovi Tony Atkinsona i Angusa Deatona lansirali su problem nejednakosti na vrh političke agende. U Velikoj Britaniji, Ha-Joon Chang, koji je dugo bio izolovan unutar ekonomske struke, danas ima više sledbenika nego ekonomisti koji veruju da je ekonomija samo primenjena matematika.
U međuvremenu, neki od najglasnijih zagovornika neoliberalnog pristupa, kao što su Larry Summers i Martin Wolf iz Financial Timesa, postali su njegovi oštri kritičari. Neoliberali i monetaristi se skoro svuda povlače. Mediji i politika u Britaniji kaskaju za događajima. Mnogi ne razumeju da prisustvujemo kraju jedne epohe. Stari stavovi i ideje i dalje dominiraju u vestima BBC-a, desničarskoj štampi i parlamentarnoj Laburističkoj partiji.
Posle odlaska Eda Milibanda, niko nije predvideo trijumf Jeremy Corbyna na izborima za novog lidera. Svi su očekivali nekoga sličnog Blairu ili neodlučnom Milibandu, ali svakako ne Corbyna. Vremena su se promenila. Članovi partije, naročito mladi ljudi koji su se u nezapamćenom broju priključili stranci, želeli su potpuni raskid sa nasleđem „novih laburista“. Jedan od razloga zašto levica nije uspela da se nametne kao lider razočarane radničke klase jeste to što je većina socijaldemokratskih partija prihvatila doktrinu neoliberalizma i hiperglobalizacije. Najekstremniji primer te pojave bili su novi laburisti u Britaniji i nove demokrate u Americi koji su krajem 90-ih i početkom novog veka postali neoliberalna avangarda, oličena u figurama Tony Blaira i Billa Clintona.
Ali, kao što se zapitao David Marquand u prikazu objavljenom u New Statesmanu, čemu uopšte služi socijaldemokratska partija koja ne zastupa interese manje imućnih, ljudi bez privilegija i gubitnika? Novi laburisti su napustili ljude kojima su bili potrebni, one čije interese je trebalo da zastupaju. Da li je neobično to što mnogi od njih sada okreću leđa partiji koja ih je ostavila na cedilu? Percipiran kao pohlepni savetnik sumnjivih predsednika i diktatora, Blair je živi spomenik propasti novih laburista.
Rivalski kandidati – Burnham, Cooper i Kendall – nudili su kontinuitet. Ali Corbyn ih je sve porazio, uzevši gotovo 60 odsto glasova. Partija novih laburista je prošlost, mrtva je kao čuveni papagaj iz skeča Monty Pythona. Malo je onih koji su shvatili šta se događa. Guardian je pozdravio rast popularnosti stranke, a onda je, gle čuda, podržao Yvette Cooper, kandidatkinju koja je antiteza idejama i entuzijazmu novih članova stranke. Predstavnici Laburističke partije u parlamentu odbijaju da se pomire sa rezultatom i čine sve što mogu da uklone Corbyna.
Kada je uspon tačerizma krajem 70-ih godina označio početak nove epohe, laburistima je trebalo previše vremena da shvate šta se događa. Sada im treba previše vremena da shvate da se tačerizam, koji su u međuvremenu i sami prihvatili, približava svom prirodnom kraju. Kao i ostali, laburisti se moraju prilagoditi novom vremenu. Ujedinjeni jakim otporom prema nasleđu novih laburista, članovi stranke su se okrenuli kandidatu koji je gotovo u svakom pogledu sušta suprotnost Blairu, kandidatu koji otelovljuje autentičnost i poštenje koji su Blairu očigledno nedostajali.
Corbyn nije proizvod novog vremena, već pre produžetak nečega što postoji već krajem 70-ih i početkom 80-ih. Nije uprljan nasleđem Blairove nove Laburističke partije, jer na njegov program nikada nije pristao. Ali izgleda da ni on nije sasvim razumeo prirodu nove ere. Opasnost je u tome što bi se vremenom moglo pokazati da Corbyn stoji na nogama od olova u političkom okruženju koje je veoma fluidno i nepredvidivo, u svetu u kojem gotovo ništa nije izvesno, uz podeljenu i oslabljenu partijsku bazu.
Laburistička partija je završila na odeljenju za intenzivnu negu, a ni konzervativci ne stoje mnogo bolje. David Cameron je odgovoran za nezamislivo pogrešnu i neodgovornu procenu o referendumu. Bio je prinuđen je da se povuče pod ponižavajućim okolnostima. Partija je beznadežno podeljena. Niko nema jasnu predstavu o tome šta sledi posle brexita. Zagovornici izlaska su nudili optimističku sliku Britanije koja se odvezuje od posustale Evrope i hrli u susret ekspanzivnim tržištima sveta, ali niko nije naveo nijednog mogućeg partnera. Izgleda da nova premijerka pati od anahronog neprijateljskog stava prema Kini i da je spremna da upropasti sve što je George Osborne uspeo da postigne. Ako Britanija okrene leđa Kini, tržištu sa najbržim rastom u svetu, kome će poći u susret? Zemlja je posle brexita u stanju dubokih podela. Postoje realni izgledi da se Škotska na kraju ipak opredeli za nezavisnost. U međuvremenu, konzervativci ne primećuju da se neoliberalna era bliži kraju.
Koliko god da su dramatični, događaji u Britaniji se ne mogu porediti sa onim što se događa u SAD. Praktično niotkuda, Donald Trump je izašao na pozornicu i ugrabio republikansku nominaciju, čime je šokirao sve eksperte za američku politiku, uključujući i one iz sopstvene stranke. Njegova poruka je jasno antiglobalistička. On veruje da su interesi radničke klase žrtvovani zbog profita velikih korporacija koje su dobile podsticaj da investiraju širom sveta i tako lišile posla američke radnike. Takođe, on smatra da je masovna imigracija oslabila pregovaračku poziciju američkih radnika i da su strani radnici upotrebljeni da se spusti cena rada.
Trump predlaže da se od američkih korporacija zahteva da novčane rezerve deponuju u SAD. On veruje da je Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) praktično izvezao radna mesta iz Amerike u Meksiko. Iz istih razloga se protivi sporazumima kao što su TPP i TTIP. Kinu je takođe optužio za krađu američkih radnih mesta i zapretio da će uvesti carinu od 45 odsto na robu uvezenu iz Kine.
Rešenje za problem globalizacije Trump vidi u ekonomskom nacionalizmu: „Amerika pre svega“. Trump se obraća prvenstveno radničkoj klasi koja je do njegovog (i Sandersovog) izlaska na scenu bila zanemarena i praktično lišena političkih predstavnika od 80-ih godina 20. veka. Ako imamo u vidu da nadnice radnika opadaju već 40 godina, neobično je to što se nijedan predstavnik političke klase nije ranije setio njihovih interesa. Radnici su u velikom broju glasali za republikance, ali Republikanska partija je već dugo u službi superbogatih i Volstrita čiji su globalizacijski interesi direktno suprotni interesima bele radničke klase. Svog predstavnika su dobili tek kada se pojavio Trump i samo zahvaljujući njima Trump je dobio republikansku nominaciju.
Argument ekonomskog nacionalizma je koristio i Bernie Sanders, koji je vodio tesnu trku sa Hillary Clinton i verovatno bi pobedio da nije bilo 700 takozvanih superdelegata koje praktično bira stranačka mašinerija i koji su većinom podržali Hillary. Kao i republikanci, demokrati su dugo zastupali neoliberalnu i proglobalizacijsku strategiju, ne obraćajući pažnju na interese glasačke baze u sindikatima. I republikanci i demokrati su sada podeljeni na tabore za i protiv globalizacije, što je preokret kakav u američkoj politici nije viđen od kada je Reagan prihvatio učenja neoliberalizma pre skoro 40 godina.
Još jedan izvor Trumpove privlačnosti za nacionaliste – „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ – jesu njegovi spoljnopolitički stavovi. On veruje da u pokušajima da očuva status svetske supersile Amerika rasipa nacionalne resurse i tvrdi da je sistem savezništava koje je Amerika sklopila nepošten, jer najveći deo tereta nose Amerikanci, dok saveznici ne doprinose dovoljno. Kao primere je naveo Japan, Južnu Koreju i NATO u Evropi. Trump zahteva da se ta neravnoteža ispravi, a ukoliko to nije moguće, da se sklopljeni savezi raskinu.
Amerika je po Trumpu zemlja sa ekonomskim problemima koja više ne može podnositi taj finansijski teret. Umesto za ispravljanje nepravdi u svetu, novac treba iskoristiti za ulaganja u zemlji i popravku dotrajale infrastrukture. Trumpovi stavovi sadrže i oštru kritiku Amerike kao svetskog hegemona. Njegov program donosi raskid ne samo sa sa ideologijom neoliberalizma i hiperglobalizacije koja je dominirala od početka 80-ih godina, nego i sa spoljnopolitičkom ortodoksijom koja je obeležila čitav posleratni period. To su argumenti koje treba ozbiljno shvatiti, argumenti koje ne možemo otpisati samo zato što ih je izrekao Trump. Ali on svakako nije čovek levice. Trump je populistički desničar. Ne usteže se od rasističkih i ksenofobičnih napada na muslimane i Meksikance. Trump privlači belu radničku klasu koja oseća da su je velike korporacije prevarile, veruje da joj imigranti uzimaju posao i često pokazuje prezir prema Afroamerikancima koje oduvek smatra inferiornima.
Trumpova Amerika bi bila zemlja autoritarne vlasti, zloupotreba, žrtvenih jaraca, diskriminacije, rasizma, arbitrarnosti i nasilja – duboko polarizovano i podeljeno društvo. Njegova pretnja da će uvesti carinu od 45 odsto na robu uvezenu iz Kine, ukoliko je sprovede u delo, sigurno bi izazvala sličan odgovor kineske strane, čime bi počelo novo doba protekcionizma.
Trump će verovatno izgubiti, kao što je Sanders izgubio u trci za demokratsku nominaciju. Ali to neće značiti da su sile koje se protive hiperglobalizaciji – neograničenoj imigraciji, sporazumima TPP i TTIP, slobodnom kretanju kapitala i još mnogo čemu – izgubile bitku ili da će se povući. Za 12 meseci Sanders i Trump su transformisali teren i uslove pod kojima se odvija politička borba. Argumenti kritičara hiperglobalizacije ne samo da ne gube popularnost, već svakim danom stiču sve više pristalica. Približno dve trećine Amerikanaca se slaže da „ne bi trebalo da se toliko bavimo spoljnom politikom i da bi bilo bolje da se okrenemo unutrašnjim problemima“. Što je najvažnije, nejednakost – glavni generator otpora hiperglobalizaciji – nastavlja da raste.
The Guardian, 21.08.2016.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 25.08.2016.Amerikanci ne biraju predsjednika!
Piše: Sead Numanović, 26.08.2016.
Izbori za predsjednika Sjedinjenih Američkih Država su uvijek spektakl!
Ovi izbori su, zasigurno, jedni od najzanimljivijih u američkoj historiji. U utrci su, po prvi puta, žena – Hillary Clinton i biznismen koji će, neovisno o ishodu utrke, ostati upamćen po u najmanju ruku kontraverzama - Donald Trump. Clinton je senatorka, bivša šefica diplomatije i supruga nekadašnjeg predsjednika SAD Billa Clintona. Trump je milijarder koji svoju imperiju temelji na nekretninama. Da su sutra izbori, Clinton bi, ako je suditi po istraživanjima javnog mnijenja, na glasalište izašla kao pobjednik.
Ali...
Živopisan izborni sistem SAD kaže da su izbori „svakog prvog utorka u mjesecu novembru, nakon ponedjeljka“. Zašto baš „nakon ponedjeljka“. Kao američkom studentu svojevremno su mi objašnjavali logiku te, kao i odredbe kojom ćemo se ubrzo pozabaviti u ovom tekstu.
- SAD su razuđena zemlja i nemoguće je doći do svakog glasača. Još je teže bilo u vremenima bez razvijenih medija. Stoga su naši utemeljitelji (founding fathers), odlučili da crkva bude medij. Na misu se ide nedjeljom i u davna vremena Crkva je dobivala obavijest kada su izbori. Svećenici su, onda, na misama obavještavali pastvu kada se glasa i pastva je onda tu informaciju distribuirala dalje. Zato su izbori prvog utorka, nakon ponedjeljka u mjesecu novembru, da bi što više ljudi znalo kada se glasa i izašlo na birališta – rečeno mi je. Obzirom da je ove godine, utorak, prvi dan u mjesecu novembru, na glasališta će se ići 8. novembra.
Kada prosječni Amerikanac izađe da glasa, on – suprotno uvriježenom mišljenju – ne bira predsjednika. Zaokruži birač ime jednog od kandidata, ali konaču rijeć u odluci ko je predsjednik ima 538 običnih američkih državljana. To tijelo se zove „electoral college“, odnosno – izbornici. Brojka od 538 ljudi odgovara broju poslanika koju svaka američka savezna država ima u američkom parlamentu. Izbornici se sastaju prvog ponedjeljka u decembru, nakon srijede. Tako kaže zakon. Oni su izabrani posebnom metodom, sasvim su obični ljudi koji su se tu nasumično našli i nikada se nisu sastali zajedno, već po svojim državama. I Ustav SAD i Izborni zakon, kao i zakoni gotovo polovine saveznih država u kojima ti ljudi žive, dopuštaju im pravo da glasaju drugačije od volje birača.
I to se do sada desilo u američkoj historiji najmanje tri puta.
Da bi neko postao američki predsjednik, on mora osigurati 270 izbornika. Ali ni tu se priča ne završava, jer izbornik ima pravo da se „predomisli“ i glasa suprotno volji birača.
- Ta je odredba uvedena da nam se na čelu države ne bi našla – budala – lakonski mi je svojevremeno objašnjavano.
U teoriji, dakle, Cllinton može glat pobijediti Trumpa, ali i isto tako izgubiti na finalnom glasanju. Isto se može, možda čak i vjerovatnije, desiti Trumpu. On svoj kandidatski status za predsjednika SAD temelji na izrazitom populizmu i nepresušnom izvoru skandala i grešaka koje producira geometrijskom progresijom. U modernoj američkoj historiji nije se desilo da stranka koja je nominirala kandidata sve otvorenije zagovara otkazivanje podrške toj osobi. Sada svjedočimo rastućoj debati unutar Republikanske stranke o tome da se Trump pusti „niz vodu“, a da se partija posveti izborima za gornji i donji dom američkog parlamenta. Takva je rasprava objašnjava se činjenicom da republikanskom kandidatu sve više pada popularnost, a to se odražava i na popularnost same stranke i njene šanse da zadrži kontrolu nad parlamentom SAD. Trump sve nervoznije odgovara na kritike uglednih republikanaca i liberalnih medija koji su tradicionalno naklonjeniji Demokratskoj stranci, odakale dolazi Clinton.
Sve izraženiji sukob Republikanaca i Trumpa u ovom trenutku je i fazi priječenja sankcijama. Republikanci prijete ne samo da će glasati za Clinton, već i da će Trumpu oduzeti svaki vid podrške. Ovaj odgovara da se neće povući, da će kampanju finansirati dalje sam, te da neće sakupljati novac za stranku. I dodaje da u svojim nastupima neće ništa mijenjati.
I ovi američki izbori ponovo pokazuju da SAD nisu ono što mi mislimo, na osnovi holivudskih ostvarenja.
SAD su snažno polarizirana zemlja na progresivce i konzervativce. Prvi su glasni i ne previše brojni. Drugi su samozatajni i prilično marljivi u izvršavanju svojih građanskih dužnosti, uključujući i glasanja.
S te strane, pak, Trump bi mogao i sada, a i 8. novembra, ići u izbore sasvim rasterećen. No, konzervativna, zatvorena SAD i dan danas smatra, na primjer, Rusiju, neprijateljem br. 1. Onog momenta kada je Trump, u žaru izbornog nastupa, pozvao Rusiju da se upetlja u američku politiku i izbore, zabio je sebi do sada najveći autogol. Ako ga u dogledno vrijeme ne ispravi, mada će mu biti vraški teško, izbornici se neće morati „mučiti“ da bi išta promijenili i Clinton će se ušetati u Bijelu kuću bez napora, praveći ne samo presedan da je po prvi puta u historiji SAD na čelu države žena, već i da nakon osam godina u Bijeloj kući ostaje kandidat jedne stranke.
U modernom dobu iznimno rijetko je ili Republikanska ili Demokratska stranka imala predsjednika SAD duže od osam godina.
Izvor
Glasovi cijele drzave se zbrajaju kumulativno kad su u pitanju predsjednicki izbori, izbori za senatore i guvernera. Jedan glas u StL vrijedi isto kao 1 glas u Kansas Citiju ili nekoj vukojebini u MO.sinuhe wrote:St.Louis je vecinski crnacki grad a oni glasaju za demokrate tako da nema tolike potrebe za bosnjackim glasovima. Mislim i da su zategnuti odnosi crnaca i Bosnjaka.
Znam, nego glupa mi prica iako je Guardian naklonjen Bosnjacima bezveze ih uvlaciti u visoku politiku a bogapitaj kako je to na terenu.jeza u ledja wrote:Glasovi cijele drzave se zbrajaju kumulativno kad su u pitanju predsjednicki izbori, izbori za senatore i guvernera. Jedan glas u StL vrijedi isto kao 1 glas u Kansas Citiju ili nekoj vukojebini u MO.sinuhe wrote:St.Louis je vecinski crnacki grad a oni glasaju za demokrate tako da nema tolike potrebe za bosnjackim glasovima. Mislim i da su zategnuti odnosi crnaca i Bosnjaka.
Američko propadanje ili obnova?
Pregovaračke prednosti sindikata brzo potkopavaju poslodavci koji prete da će preseliti svoj biznis ne samo u američku državu koja im garantuje pravo na rad, već i u drugu zemlju.
Razlike u ceni rada između Sjedinjenih Država i mnogih zemalja u razvoju tako su velike da je teško zamisliti politiku koja bi mogla da zaštiti masu nekvalifikovanih radnika. Možda čak ni Trump ne veruje da bi cipele i košulje još trebalo proizvoditi u Americi. Svaka indstrijalizovana nacija u svetu, uključujući i one koje mnogo energičnije štite svoje proizvodne baze, kao što su Nemačka i Japan, osetila je opadanje udela proizvodnje u poslednjih nekoliko decenija. Čak i Kina počinje da gubi radna mesta zbog automatizacije i niske proizvodne cene u zemljama kao što su Bangladeš i Vijetnam.
Iskustvo zemalja kao što je Nemačka pokazuje da put kojim su išle Sjedinjene Države nije bio neizbežan. Nemačke poslovne elite nikad nisu nastojale da podriju moć sindikata; do dan-danas u nemačkoj ekonomiji nadnice se utvrđuju pregovorima između poslodavaca i sindikata, a te pregovore finansira vlada. Zato je rad u Nemačkoj skuplji za oko 25 odsto od odgovarajućeg rada u Americi. Uprkos tome, Nemačka je i dalje treći najveći izvoznik u svetu, a udeo zaposlenosti u proizvodnji, iako opada, i dalje je znatno viši nego u Sjedinjenim Državama. Za razliku od Francuza i Italijana, Nemci nisu pokušavali da zaštite postojeća radna mesta nizom zakona o radu; program reformi kancelara Gerharda Schrödera iz 2010. godine olakšao je otpuštanje viška radnika. Nemačka je, međutim, izdvajala velika sredstva za usavršavanje radnika u okviru programa obuke i za druge aktivne intervencije na tržištu rada. Nemci su nastojali da zaštite veći deo snabdevačkog lanca u zemlji od beskrajne eksternalizacije tako što su svoj čuveni Mittelstand, to jest mali i srednji biznis, povezali s velikim poslodavcima.
Foreign Affairs, jul/avgust 2016.
Code: Select all
Američko propadanje ili obnova?
Smisao izbora 2016.
Pre dve godine sam na ovim stranama obrazložio mišljenje da Amerika pati od političkog propadanja. Njen ustavni sistem kontrola i ravnoteža, udružen s dvopartijskom polarizacijom i usponom obilno finansiranih interesnih grupa, urodio je onim što nazivam „vetokratija“, stanjem u kom je lakše sprečiti vlast da nešto uradi nego upregnuti je u ostvarivanje opšteg dobra. Česte budžetske krize, inertna birokratija i nedostatak inovacija u politici bili su pečat političkog sistema u rasulu.
Površno gledano, predsednički izbori 2016. godine kao da potkrepljuju tu analizu. Nekad ponosna Republikanska stranka izgubila je kontrolu nad svojim procesom nominacije, dopustila da ga neprijateljski preuzme Donald Trump i sad je razdirana dubokim unutrašnjim protivrečjima. Na demokratskoj strani, u međuvremenu, ultrainsajderka Hillary Clinton suočila se s neočekivano snažnim suparnikom Bernijem Sandersom, sedamdesetčetvorogodišnjim samozvanim socijaldemokratom. O čemu god da se radi – od imigracije do finansijske reforme, od trgovine do stagniranja dohotka – glasači na obe strane spektra ustali su u ogromnom broju protiv establišmenta koji vide kao korumpiran i obuzet sopstvenim interesima i okrenuli se radikalnim autsajderima u očekivanju pročišćenja.
Burna kampanja pokazala je, međutim, da američka demokratija u izvesnom smislu funkcioniše bolje nego što se veruje. Šta god čovek mislio o njihovim odlukama, glasači su pohrlili na izbore u jednoj državi za drugom i preoteli kontrolu nad političkim narativom od organizovanih interesnih grupa i oligarha. Jeb Bush, sin odnosno brat dvojice predsednika koji su nekad izgledali kao neizbežan republikanski izbor, neslavno se povukao iz trke u februaru, pošto je (zajedno sa svojim superpakovima) spiskao 120 miliona dolara. Sanders se, međutim, ograničio na male donacije; zaklinjući se da će razvlastiti finansijsku elitu koja podržava njegovog protivnika, sakupio je čak više novca nego Buš i sve vreme je bio za petama Hillary Clinton.
Prava priča o ovim izborima je to da Američka demokratija, posle nekoliko decenija, konačno reaguje na porast nejednakosti i ekonomsku stagnaciju koju doživljava većina stanovništva. Društvena klasa se vratila u jezgro američke politike i prevazišla druge podele – rasnu, etničku, rodnu, seksualnu, geografsku – koje su dominirale raspravom na prethodnim izborima.
Jaz između imovine elita i ostatka stanovništva rastao je dve generacije, ali tek sad je počeo da dominira nacionalnom politikom. Nije teško objasniti zašto su populisti toliko dobili u ovom krugu, već zašto se to nije dogodilo ranije. Štaviše, mada je dobro znati da je američki politički sistem manje okoštao i da manje robuje bogatim elitama nego što to mnogi pretpostavljaju, eliksiri koje su prodavali populistički promoteri gotovo su sasvim nekorisni; ako bi bili prihvaćeni, ugušili bi rast, pojačali nelagodu i pogoršali stanje. Sad kad su elite prodrmane i izbačene iz svog oholog samozadovoljstva, nastupio je čas da smisle razumna rešenja za probleme koje više ne mogu ni poricati ni ignorisati.
Socijalna osnova populizma
Poslednjih godina postalo je još teže poricati da dohoci stagniraju za većinu američkih građana dok elite prolaze bolje nego ikad, i da to izaziva rast nejednakosti širom američkog društva. Neke osnovne činjenice, kao što je ogromno povećanje udela jednog procenta stanovništva u nacionalnom bogatstvu, ne mogu se više lako osporavati. U ovom političkom ciklusu novo je to što je pažnja počela da se okreće od prekomernog dohotka oligarhije ka lošem položaju onih koji su ostali pozadi.
Dve novije knjige – Raspadanje Charlesa Murraya i Naša deca Roberta Putnama – opisuju novu društvenu stvarnost s bolnom podrobnošću. Murray i Putnam su na suprotnim krajevima političkog spektra – jedan je libertarijanski konzervativac a drugi mejnstrim liberal – ali podaci koje iznose su bezmalo identični. Dohodak radničke klase je opadao u prošloj generaciji, najdramatičnije za bele muškarce sa srednjim ili nižim obrazovanjem. Za tu grupu Trumpov slogan „Učinimo Ameriku ponovo velikom!“ ima stvarno značenje. Ali patologije od kojih pate njeni pripadnici mnogo su dublje, kao što pokazuju podaci o zločinu, upotrebi droga i jednoroditeljskim porodicama.
Osamdesetih godina vodila se široka nacionalna rasprava o pojavljivanju afroameričke potklase – to jest, mase nezaposlenih i nekvalifikovanih ljudi čije se siromaštvo dalje reprodukuje tako što izaziva raspad porodica i što su onda takve porodice nesposobne da prenesu društvene norme i ponašanja koji su neophodni za konkurentnost na tržištu rada. Danas je bela radnička klasa gotovo u istom položaju u kom je tada bila crna potklasa.
Tokom zagrevanja za unutarstranačke izbore u Nju Hempširu – državi koja je jednako bela i ruralna kao bilo koja druga u zemlji – mnogi Amerikanci su bili iznenađeni kad su saznali da je tu najveća briga glasača heroinska zavisnost. U stvari, zavisnost od opioida i metamfetamina poprimila je u belim ruralnim zajednicama država kao što su Indijana i Kentaki iste epidemijske razmere koje je u prethodnoj generaciji imala zavisnost od kokaina u gradskim jezgrima. U jednom novijem članku ekonomisti Anne Case i Angus Deaton pokazali su da je između 1999. i 2003. godine porasla stopa smrtnosti belih, sredovečnih muškaraca nehispanskog porekla u Sjedinjenim Državama, iako je u istom periodu opala u gotovo svim drugim grupama stanovništva i u svim drugim bogatim zemljama.
Ta sve sumornija realnost zaobišla je američke elite – svakako i zato što su one u istom periodu sasvim dobro prolazile. Prihodi ljudi koji imaju bar fakultetsku diplomu već decenijama rastu. U toj grupi je opala stopa razvoda i samohranih roditelja, stopa zločina u okruženju postojano opada, gradove su preuzeli mladi urbani ljudi, a tehnologije kao što su Internet i društveni mediji osnažile su društveno poverenje i nove oblike angažovanja zajednice. Za tu grupu odveć brižni roditelji predstavljaju veći problem nego deca koja sama otključavaju kuću kad se vrate iz škole.
Neuspeh politike
Kad imamo u vidu ogromnu društvenu promenu, pravo pitanje nije zašto Sjedinjene Države doživljavaju populizam 2016. godine, već zašto se ta eksplozija nije dogodila mnogo ranije. Tu smo zaista imali problem predstavljanja u američkim institucijama: nijedna politička partija nije se dobro zalagala za interese grupe čiji je standard opadao.
Poslednjih decenija, Republikanska stranka je bila nelagodna koalicija biznis elita i društvenih konzervativaca; prve su obezbeđivale novac, a drugi glasove na unutarstranačkim izborima. Biznis elite, predstavljene uvodnikom u listu The Wall Street Journal, dosledno su se zalagale za ekonomski liberalizam: slobodna tržišta, slobodnu trgovinu i legalnu imigraciju. Republikanci su obezbedili glasove za usvajanje trgovinskih zakona kao što su Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini i nedavno ovlašćenje predsednika da sklapa trgovinske ugovore (poznatije kao „brza pruga“). Investitori i promoteri biznisa očigledno imaju koristi od uvoza strane radne snage, kvalifikovane i nekvalifikovane, i od globalnog trgovinskog sistema koji im omogućuje da izvoze i investiraju širom planete. Republikanci su se zalagali za demontiranje sistema bankarske regulative iz vremena depresije i postavili su temelj za porast rizičnih hipotekarnih kredita i finansijsku krizu koja je iz toga proizašla 2008. godine. Oni su bili ideološki posvećeni smanjivanju poreza za bogate Amerikance; time su potkopavali moć sindikata i smanjivali sve oblike socijalnog staranja, čiji su korisnici siromašniji delovi populacije.
Taj program je bio direktno suprotan interesima radničke klase. Uzroci pogoršavanja položaja radničke klase su složeni, jer su povezani i s tehnološkim promenama a ne samo sa činiocima na koje utiče javna politika. Ipak, ne može se poreći da je pomak u korist tržišta, za koji su se u prethodnim decenijama zalagale republikanske elite, potisnuo dohotke radničke klase time što je izložio radnike surovijoj tehnološkoj i globalnoj konkurenciji i što je redukovao razne zaštite i socijalne beneficije preostale iz doba Nju dila. (Zemlje poput Nemačke i Holandije, koje više štite radnike, ne doživljavaju sličan porast nejednakosti.) Zato ne treba da nas čudi što je ove godine najveća i najemocionalnija bitka ona koja se odigrava u Republikanskoj stranci, pošto njena radnička baza nedvosmisleno pokazuje sklonost prema nacionalističkoj ekonomskoj politici.
Demokrate, sa svoje strane, tradicionalno vide sebe kao branioce običnih ljudi i još mogu da računaju na to da će im, koliko god smanjena, baza članova sindikata pomoći da pobede na izborima. Ali i oni su ostavili na cedilu taj deo populacije. Od uspona „trećeg puta“ Billa Clintona, elite u demokratskoj partiji su prigrlile postreganovski konsenzus o dobrobiti slobodne trgovine i imigracije. Bile su saučesnici u demontriranju bankarske regulative devedesetih godina i pokušavale su da potkupe pre nego da podrže radnički pokret i njegove prigovore trgovinskim sporazumima.
Ali važniji problem s demokratama je to što je partija prihvatila identitetsku politiku kao jednu od svojih ključnih vrednosti. Stranka je pobedila na prethodnim izborima tako što je mobilisala koaliciju populacijskih segmenata: žene, Afroamerikance, izrazito urbanu omladinu, homoseksualce i ekologe. Ali potpuno je izgubila kontakt sa belom radničkom klasom koja je bila temelj Nju dil koalicije Franklina Rossevelta. Bela radnička klasa počela je da glasa za Republikance osamdesetih godina zbog kulturnih pitanja kao što su patriotizam, pravo na vatreno oružje, abortus i religija. Devedestih godina Clinton je pridobio dovoljan deo tog segmenta da bi bio dvaput izabran (oba puta zahvaljujući pluralitetima), ali otad su beli radnici pouzdaniji glasači Republikanske stranke uprkos činjenici da je republikanska elitistička ekonomska politika u suprotnosti s njihovim ekonomskim interesima. Zato je prema anketi univerziteta Kunipijak, čiji su rezultati objavljeni u aprilu, osamdeset odsto ispitanih Trumpovih pristalica reklo da je „vlada otišla predaleko u pomoći manjinskim grupama“ a osamdeset pet odsto se složilo s tvrđenjem da je „Amerika izgubila svoj identitet“.
Opsednutošću demokrata identitetom može se objasniti jedna od velikih misterija savremene američke politike – zašto su beli ruralni pripadnici radničke klase, posebno u južnim državama sa ograničenom socijalnom zaštitom, pohrlili pod republikansku zastavu iako su među najvećim korisnicima programa koji su nastali ili opstali uprkos republikancima, kao što je Obamin Zakon o dostupnoj zdravstvenoj zaštiti. Jedan razlog je to što će, po njihovom mišljenju, Obamacare više koristiti drugima nego njima – a to delom misle i zato što su demokrate izgubile sposobnost da se obraćaju takvim glasačima (za razliku od tridesetih godina kada su ruralni belci s juga bili ključne pristalice inicijativa Demokratske stranke u oblasti socijalne zaštite, na primer državne razvojne agencije Tenesi Veli).
Kraj jednog doba?
Trumpove političke izjave su zbrkane i protivrečne, što nije neobično pošto dolaze od narcisoidnog medijskog manipulatora bez jasne ideološke osnove. Ali tema kojom je privukao tako mnogo glasača na republikanskim predizborima je donekle i Sandersova: nacionalistički ekonomski program smišljen da zaštiti i obnovi radna mesta američkih radnika. Time se može objasniti i to što se on suprotstavlja imigraciji – čak i legalnoj imigraciji kvalifikovanih radnika – kao i to što osuđuje američke kompanije koje sele fabrike u inostranstvo da bi smanjile troškove rada. Pored toga, on nije kritikovao samo Kinu zbog manipulacije valutama već i prijateljske zemlje kao što su Japan i Južna Koreja zbog potkopavanja proizvodne baze Sjedinjenih Država. I naravno, on se oštro suprotstavlja i daljoj liberalizaciji trgovine, oličenoj, između ostalog, u Transpacifičkom partnerstvu sa Azijom i Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu sa Evropom.
Sve ovo zvuči kao potpuna jeres svakom ko je odslušao elementarni kurs iz teorije trgovine, gde svi modeli – od Ricardovog modela komparativne prednosti do Heckscher–Ohlinovog faktora nacionalnih proizvodnih kapaciteta – govore da je slobodna trgovina pobednička kombinacija za sve trgovinske partnere jer povećava njihov agregatni dohodak. I zaista, globalna proizvodnja se učetvorostručila od 1970. do 2008, kad su svetska trgovina i investicije liberalizovani na osnovu širokog okvira Opšteg sporazuma o tarifama i trgovini a zatim i stvaranja Svetske trgovinske organizacije.
Globalizacija je izvukla stotine miliona ljudi iz siromaštva u zemljama kao što su Kina i Indija, a Sjedinjenim Državama je donela neizmerno bogatstvo.
Ipak, konsenzus elita o blagodatima ekonomske liberalizacije, zajednički elitama obe stranke, nije imun na kritike. U sve postojeće trgovinske modele ugrađen je zaključak da liberalizacija trgovine povećava agregatni dohodak, ali obično ima rđave posledice za distribuciju – drugim rečima, stvara pobednike i gubitnike. Jedna novija studija procenjuje da je konkurentni uvoz iz Kine odgovoran za gubitak 2 miliona do 2,4 miliona američkih radnih mesta između 1999. i 2011. godine.
Standardni odgovor trgovinskih ekonomista je da su dobiti od trgovine dovoljne da više nego adekvatno nadoknade gubitak, u idealnom slučaju tako što će omogućiti da se radnici dokvalifikuju i steknu nove veštine. Svaki važan korak u trgovinskom zakonodavstvu bio je praćen mnoštvom mera za prekvalifikaciju radnika, kao i uvođenjem novih pravila koja radnicima omogućuju da se prilagode.
Ali u praksi je prilagođavanje često izostajalo. Američka vlada je sprovodila 47 nekoordiniranih programa za prekvalifikaciju radnika (otad ukrupnjenih u desetak), pored bezbrojnih programa u državama, ali oni nisu uspeli da obezbede bolji posao velikom broju radnika. Delimično je za to kriv način sprovođenja, ali postoji i greška u konceptu: nije jasno koja vrsta obuke može da preobrati 55-godišnjeg radnika na fabričkoj traci u programera ili veb dizajnera. Niti standardna teorija trgovine uzima u obzir političku ekonomiju investiranja. Kapital je uvek lakše sprovodio kolektivne akcije nego što su to činili radnici, zato što je koncentrisaniji i lakše ga je koordinirati. To je bio jedan od najranijih argumenata u prilog sindikalizmu, koji je u Sjedinjenim Državama od osamdesetih godina ozbiljno podrivan. A u današnjem globalizovanom svetu prednost kapitala se samo dalje uvećava s njegovom većom mobilnošću. I radna snaga je postala mobilnija, ali su njena ograničenja znatno veća. Pregovaračke prednosti sindikata brzo potkopavaju poslodavci koji prete da će preseliti svoj biznis ne samo u američku državu koja im garantuje pravo na rad, već i u drugu zemlju.
Razlike u ceni rada između Sjedinjenih Država i mnogih zemalja u razvoju tako su velike da je teško zamisliti politiku koja bi mogla da zaštiti masu nekvalifikovanih radnika. Možda čak ni Trump ne veruje da bi cipele i košulje još trebalo proizvoditi u Americi. Svaka indstrijalizovana nacija u svetu, uključujući i one koje mnogo energičnije štite svoje proizvodne baze, kao što su Nemačka i Japan, osetila je opadanje udela proizvodnje u poslednjih nekoliko decenija. Čak i Kina počinje da gubi radna mesta zbog automatizacije i niske proizvodne cene u zemljama kao što su Bangladeš i Vijetnam.
Iskustvo zemalja kao što je Nemačka pokazuje da put kojim su išle Sjedinjene Države nije bio neizbežan. Nemačke poslovne elite nikad nisu nastojale da podriju moć sindikata; do dan-danas u nemačkoj ekonomiji nadnice se utvrđuju pregovorima između poslodavaca i sindikata, a te pregovore finansira vlada. Zato je rad u Nemačkoj skuplji za oko 25 odsto od odgovarajućeg rada u Americi. Uprkos tome, Nemačka je i dalje treći najveći izvoznik u svetu, a udeo zaposlenosti u proizvodnji, iako opada, i dalje je znatno viši nego u Sjedinjenim Državama. Za razliku od Francuza i Italijana, Nemci nisu pokušavali da zaštite postojeća radna mesta nizom zakona o radu; program reformi kancelara Gerharda Schrödera iz 2010. godine olakšao je otpuštanje viška radnika. Nemačka je, međutim, izdvajala velika sredstva za usavršavanje radnika u okviru programa obuke i za druge aktivne intervencije na tržištu rada. Nemci su nastojali da zaštite veći deo snabdevačkog lanca u zemlji od beskrajne eksternalizacije tako što su svoj čuveni Mittelstand, to jest mali i srednji biznis, povezali s velikim poslodavcima.
Za razliku od toga, u Sjedinjenim Državama ekonomisti i javni intelektualci prikazuju pomak od proizvodne ekonomije ka postindustrijskoj, zasnovanoj na uslugama, kao neizbežan, čak kao nešto što treba pozdraviti i ubrzati. Kao da će se nekadašnji proizvođači konjskih kola peobraziti u informatičare s pola radnog vremena u fleksibilnoj, eksternalizovanoj novoj ekonomiji, u kojoj će im njihove veštine doneti još veće zarade. Međutim, uprkos povremenim gestovima, jasno je da nijedna politička stranka nije istinski poverovala u program prekvalifikacije kao ključni deo nužnog procesa prilagođavanja, niti je investirala u socijalne programe koji bi zaštitili radničku klasu u periodu prilagođavanja. I tako su beli radnici, poput Afroamerikanaca u prethodnim decenijama, bili prepušteni sami sebi.
Prva decenija veka mogla je biti drukčije odigrana. Kinezi danas ne manipulišu svoju valutu da bi povećali izvoz; štaviše, u poslednje vreme pokušavaju da zaštite vrednost juana kako bi sprečili beg kapitala. Ali oni su izvesno manipulisali svoju valutu u godinama posle azijske finansijske krize iz 1997-1998. i pucanja dot-kom balona iz 2000-2001. Vašington je tada mogao da pripreti tarifama protiv uvoza iz Kine ili da ih nametne. To bi povuklo neke rizike: maloprodajne cene bi porasle i kamatne stope bi se povećale da su Kinezi odgovorili odbijanjem da otkupe američki dug. Ali američke elite nisu ozbiljno razmatrale tu mogućnost iz straha da bi to moglo pokrenuti spuštanje niz klizavu padinu protekcionizma. Zato je u narednoj deceniji izgubljeno više od dva miliona radnih mesta.
Put napretka?
Trump se možda zakačio za nešto realno u američkom društvu, ali on je jedinstveno nepogodan instrument za korišćenje reformskog trenutka kakav predstavlja ova izborna turbulencija. Pedeset godina liberalizacije trgovine ne mogu se poništiti nametanjem unilateralnih tarifa ili kažnjavanjem američkih multinacionalnih kompanija koje angažuju jevtiniju stranu radnu snagu. Tu je američka ekonomija tako prepletena sa ostatkom sveta da su opasnosti globalnog klizanja u protekcionizam sasvim realne. Trumpov predlog da se ukine Obamin program zdravstvene zaštite ostavio bi milione američkih radnika bez zdravstvene zaštite, dok bi predloženo smanjenje poreza povećalo deficit u sledećoj deceniji za više od 10 triliona dolara, a donelo bi korist samo bogatima. Ovoj zemlji je potreban snažan vođa, ali institucionalni reformista koji je u stanju da vladu učini zaista efektivnom, a ne personalistički demagog koji se ne obazire na ustanovljena pravila.
Ipak, ako na lažu kad izražavaju veliku zabrinutost zbog nejednakosti i propadanja radničke klase, elite bi morale da preispitaju neke svoje dugotrajne stavove o imigraciji, trgovini i investicijama. Intelektualni izazov je utvrditi da li je moguće uzmaknuti od globalizacije (a pri tom ne oštetiti i nacionalnu i globalnu ekonomiju) radi ostvarivanja veće dohodovne jednakosti u zemlji na uštrb agregatnog nacionalnog dohotka.
Jasno je da su neke promene izvodljivije od drugih i da imigracija nije na vrhu teorijski ostvarivih ciljeva. Obuhvatna reforma imigracije, koja traje više od jedne decenije, nije uspela iz dva razloga. Prvo, njeni protivnici se suprotstavljaju „amnestiji“, to jest omogućavanju da postojeći imigranti bez papira postanu građani. Drugi razlog tiče se strogog sprovođenja zakona: kritičari ukazuju na to da se poštovanje postojećih zakona ne nameće i da ranija obećanja da će se to učiniti nisu održana.
Ideja da vlada treba da deportuje iz zemlje 11 miliona ljudi (mnogi od tih ljudi imaju decu koja su američki državljani) nije naročito ostvariva. Čini se da je neki vid amnestije neizbežan. Kritičari imigracije su, međutim, u pravu kad kažu da su Sjedinjene Države nehajno nametale sopstvene zakone. Strogo sprovođenje zakona ne bi iziskivalo zid, već nešto poput nacionalne biometrijske lične karte, ogromno ulaganje u sudove i policiju i, pre svega, političku volju da se kažnjavaju poslodavci koji krše pravila. Prelazak na mnogo restriktivniju politiku prema legalnoj imigraciji, u kom bi neki vid amnestije za postojeće imigrante bio praćen istinskim naporima da se nametnu nova, stroža pravila, ne bi bio ekonomski poguban. Kad je to ova zemlja uradila, 1924. godine, u izvesnom smislu je popločala put za zlatno doba američke jednakosti četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka.
Teže je videti put za napredovanje trgovine i investicija (bez odustajanja od Transpacifičkog partnerstva) koji ne bi bio krajnje rizičan. U svetu je sve više ekonomskih nacionalista i kad bi Vašington obrnuo kurs kojim je izgradio i održavao postojeći liberalni međunarodni sistem, to bi moglo pokrenuti lavinu uzvratnih udaraca. Možda bi, za početak, trebalo smisliti način da se američke multinacionalne kompanije, koje trenutno imaju 2 triliona dolara u gotovini van Sjedinjenih Država, ubede da taj novac investiraju u svojoj zemlji. Američke korporativne poreske stope su među najvišim u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj; politiku njihovog znatnog smanjivanja, uz ukidanje mnoštva poreskih olakšica i izuzeća za koje su se izborile korporacije, možda bi prihvatile obe stranke.
Druga inicijativa bila bi masovna kampanja za obnavljanje američke infrastrukture. Američko udruženje civilnih inžinjera procenjuje da bi za adekvatnu obnovu infrastrukture u zemlji bilo potrebo 3,6 triliona dolara do 2020. godine. Sjedinjene Države bi mogle da pozajme jedan trilion dok su kamate niske i da ga iskoriste za finansiranje ogromne infrastrukturne inicijative koja bi stvorila ogroman broj radnih mesta a na duži rok i povećala američku produktivnost. Hillary Clinton je predložila 275 milijardi dolara, ali ta suma je suviše skromna.
Međutim, pokušaji da se ostvari bilo koji od ta dva cilja sudarili bi se s rutinskim manama američkog političkog sistema, u kom vetokratija sprečava ili poresku reformu ili investiranje u infrastrukturu. Američki sistem suviše olakšava organizovanim interesnim grupama da blokiraju usvajanje zakona i da „zarobe“ nove inicijative za sopstvene svrhe. Učvršćivanje sistema smanjivanjem prilika za veto, ali i onemogućavanjem olakog donošenja odluka bilo bi deo programa reforme. Nužne promene trebalo bi da obuhvate ukidanje senatorske podrške i rutinskog opstruiranja predugim govorima, kao i delegiranje budžetiranja i formulisanja složenih zakona na manje, pretežno ekspertske grupe koje bi pred Kongres donosile jasne pakete za glasanje.
Zato neočekivana popularnost Trumpa i Sandersa može da signalizira veliku šansu. Uprkos svim svojim manama, Trump je raskinuo s republikanskom ortodoksijom koja preovlađuje od Ronalda Reagana: mali porezi, mala sigurnosna mreža koja mnogo više koristi korporacijama nego njihovim radnicima. Sanders je na sličan način mobilisao protivudarac levice koji je tako upadljivo nedostajao od 2008. godine.
Političke elite dodeljuju etiketu „populizam“ politikama koje podržavaju obični građani koji im se ne sviđaju. Naravno, ne postoji ni razlog ni način da demokratski glasači uvek mudro biraju, posebno u doba kad globalizacija usložnjava političke odluke. Ali ni elite ne biraju uvek ispravno i njihovo preziranje većinskih stavova često samo prikriva golotinju njihovog položaja. Narodna mobilizacija sama po sebi nije ni loša ni dobra; ona može da stvori velike stvari, kao u Doba progresa i Nju dila, ali i grozne, kao u Evropi tokom tridesetih godina. Američki politički sistem pati od suštinskog propadanja i neće se popraviti sve dok se narodni gnev ne poveže s mudrim vođstvom i dobrim politikama. Još nije kasno.
Foreign Affairs, jul/avgust 2016.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 09.08.2016.
Vlasti objavile fotografije predoziranih roditelja sa djetetom
Muškarac i žena uhapšeni nakon što su pronađeni predozirani heroinom u automobilu, sa djetetom na stražnjem sjedištu.
Fotografije ovog para objavila je općina East Liverpool na svom Facebook profilu
Muškarac i žena iz mjesta New Cumberland u američkoj saveznoj državi Ohio uhapšeni su nakon što su pronađeni predozirani heroinom u automobilu, dok je njihov četvorogodišnji sin bio na stražnjem sjedištu.
Fotografije ovog para objavila je općina East Liverpool na svom Facebook profilu, napisavši: "Osjećamo da je neophodno pokazati drugu stranu ove strašne droge. Osjećamo da trebamo biti glas djece koja su upala u ovaj strašni nered."
"Ovo dijete ne može govoriti za sebe, ali nadamo se da ova priča može uvjeriti druge ljude koji uzimaju heroin da dva puta razmisle prije nego što ubrizgaju ovaj otrov dok se skrbe za dijete", navodi se.
"Gradske vlasti rade zajedno sa policijom u borbi protiv ove epidemije... i donijeli smo odluku da objavimo ove fotografije."
Dječak je smješten u dom prijatelja njegovih roditelja, navode lokalni mediji.
Izvor
Sjedinjene Američke Države napominju da su ambasadori zemalja članica Vijeća za implementaciju mira na sastanku Upravnog odbora koji je održan 30.8.2016. ponovno potvrdili svoju podršku Daytonskom mirovnom sporazumu i nedvosmislenu opredjeljenost za teritorijalni integritet i osnovnu strukturu BiH kao jedinstvene, suverene države koja se sastoji od dva entiteta koji nemaju pravo otcjepljenja.
Zvuci dobro, ali nikad ne znas.Hame_ wrote:Sjedinjene Američke Države
Sjedinjene Američke Države napominju da su ambasadori zemalja članica Vijeća za implementaciju mira na sastanku Upravnog odbora koji je održan 30.8.2016. ponovno potvrdili svoju podršku Daytonskom mirovnom sporazumu i nedvosmislenu opredjeljenost za teritorijalni integritet i osnovnu strukturu BiH kao jedinstvene, suverene države koja se sastoji od dva entiteta koji nemaju pravo otcjepljenja.
Očekivano.BREAKING: Obama vetoes bill allowing 9/11 victims to sue Saudi - AFP
