SherlockHolmes wrote:@kekec, zar to ne bi smiljeno od iredente
Nesto se puno trzas na te bh pendreke, smijem li pitati zasto?
Raifov pendrek su garant zapamtili i pamte ga jos
SUDIJA MEJ: Da, gospodine Miloševiću, izvolite.
UNAKRSNO ISPITIVANJE: OPTUŽENI MILOŠEVIĆ
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Gospodine Hadžiavdiju, vi u svojoj izjavi govorite o tome da su Albanci na Kosovu trpeli represivne mere dugi niz godina, a na samom početku kažete da vam čak nije bilo dozvoljeno da pevate ni sopstvene pesme. To se odnosi, pretpostavljam, verovatno na albanske pesme, da li je tako? Gde vam to nije bilo dozvoljeno da pevate albanske pesme?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Nigde. Ne samo u školama, već ni na ulici.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Na koje vreme se odnosi ta vaša tvrdnja kad vam nije bilo dozvoljeno da pevate albanske pesme?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Od vremena Rankovića pa sve do trenutka kada ste vi došli na vlast, sa izuzetkom godina oko 1974. godine, kada je Kosovo dobilo određenu minimalnu autonomiju.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: A ko vam je zabranio da pevate vaše pesme?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Vaš režim. Vaš režim.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Ja sam u to vreme koje ste sad pomenuli išao u srednju školu.
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Rekao sam, od perioda Rankovića, a do vašeg perioda jer ste vi učinili situaciju još gorom od one koja je bila u vreme Rankovića.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: A da li vam je poznato, gospodine Hadžiavdiju, da se tokom celog tog perioda, o kojem govorite na Kosmetu slobodno emitovao televizijski i radio program na albanskom jezikom, sa mnogo emisija i priloga albanske muzike i uopšte albanskog melosa? Da li vam je to poznato?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Bilo je vrlo malo pesama i muzike koje nisu imale nikakve veze sa politikom ili nacionalnim osećanjima. To su bile neke pesme koje su bile u prilog Jugoslaviji. Nije samo reč o pesmama, već i o predavanjima, o držanju nastave. Bilo je hiljade albanskih pisaca, a nama je bilo dozvoljeno da predajemo samo o četiri ili pet koji nisu imali nikakve veze sa nacionalnim osećanjima. Dakle, mogli smo da predajemo o samo nekoliko njih.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Pošto vi kažete da ste predavali albanski jezik i književnost, u šta ja ne sumnjam, da li vi zaista tvrdite da postoje hiljade albanskih pisaca?
SUDIJA MEJ: Mislim da nam to ne može pomoći. Nema sumnje da je to figurativno rečeno.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Figurativno? A da li je tačno da u slobodnoj prodaji na Kosovu i Metohiji nalazile i kasete i ploče, i diskovi, sa albanskom nacionalnom muzikom koja se izvodila i na raznim priredbama, po kafanama, jednostavno, bez ikakvih ograničenja? Eto, sve ovo vreme do rata, da li je to vama poznato? Da li je to tačno?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Ja nisam neko ko bi sedeo po kafanama, ali mogu da kažem da su sve te pesme, plesovi i ploče bili oni koji su prošli vašu cenzuru. Svi oni koji su imali barem malo nacionalnih osećanja, ne samo da su takve pesme bile zabranjene nego su ljudi koji su ih pevali ili izgovarali završavali u zatvoru.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Dobro, gospodine Hadžiavdiju. To je dobro da svi čuju. Recite mi sad drugu jednu stvar, vi ste kao nastavnik jezika i književnosti 1991. godine otišli u penziju. Gde ste radili pre penzionisanja?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Radio sam u osnovnoj školi u Brekovcu (Brekoc), u školi koja se zvala "Zekljuš Marku" (Zeklus Marku) u Brekovcu.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Kad ste postali penzioner, od 1991. godine, od koga ste primali penziju?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Od novca koji sam ja izdvajao u taj sistem tokom 35 godina.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Naravno, svaki zaposleni plaća procenat od svoje plate u penzione fondove socijalnog osiguranja i tako dalje. Primali ste, znači, penziju iz državnog penzionog fonda, da li je to tačno?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Da, ali to je bio novac koji sam ja lično stavio u taj fond.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Dobro, kao i svi drugi građani Jugoslavije. Svako ko radi daje doprinos za penzijsko osiguranje. Da idemo dalje. Navodite da je od 1981. godine stanje na Kosmetu počelo da biva sve gore. Da li je tako?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Da, to je tačno, čak i ranije.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Dobro, pomenuste 1981. godinu, od kada se situacija pogoršava nakon demonstracija i zahteva da Kosovo postane republika,[ vidi detaljnije] da li je tako?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Studenti su videli nepravde jugoslovenskog sistema i zato su demonstrirali i tražili slobodu i nezavisnost, kao građani, a zatim i kao Albanci.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Dobro. Kažete na strani 2 izjave, u sedmom pasusu kako se broj policajaca u Đakovici izuzetno povećao, kako su policajci dolazili iz svih krajeva Jugoslavije. Da li je to tačno?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: To je tačno. Kada je uvedeno vanredno stanje na Kosovu u odnosu na Albance koji su bili nenaoružani, ni jedna zemlja na svetu nije ih štitila, niko ih nije štitio.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Pa vi kažete da su policajci dolazili iz svih krajeva zemlje, a ne samo iz Srbije. I pominjete da je Vlada uvodila mere. Da li se sećate tih mera iz 1981. godine? I sami kažete da je policija bila iz Slovenije, Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, iz svih republika, da je te mere uvelo Predsedništvo SFRJ, posle onih vaših demonstracija i zahteva za "Kosovo republiku". Da li je to tačno, gospodine Hadžiavdiju?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: To je tačno, a na čelu Predsedništva Jugoslavije, Izvršnog veća Jugoslavije, bio je predstavnik iz Bosne, ja se na žalost ne sećam imena. Ranije sam znao, ali kada ostarite, onda počnete da zaboravljate imena.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Pa evo, ja ću vas podsetiti, bio predstavnik iz Bosne i to Musliman Raif Dizdarević, on je bio na čelu Predsedništva, to je tačno. Da li se sećate?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Da, sada se sećam, Raif Dizdarević, to je tačno. On je bio predsednik Predsedništva Jugoslavije.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: E sad da pređemo na glavni deo vaše izjave. Ali prethodno mi odgovorite na jedno pitanje. Kako to da u vašoj izjavi niste ni jednom rečju pomenuli događaje koji se odnose na veoma brojne terorističke aktivnosti OVK u đakovačkom kraju?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Ako mi postavite pitanje, ja ću vam odgovoriti. Ne shvatam šta hoćete. Zaista ne shvatam na šta ciljate.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Biću precizniji. Da li vam je poznato da je samo tokom 1998. i u prva tri meseca 1999. godine, u vašoj opštini, znači u Đakovici, OVK ubila 18 Albanaca civila, osam policajaca i 16 vojnika Vojske Jugoslavije?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Ne znam ni za jedan slučaj da je OVK bilo koga ubila osim u direktnim sukobima, u takvoj situaciji. Ne mogu ni da zamislim da bi tako nešto uradila. Moguće je da je neko od Albanaca koji je izdao svoju zemlju i prešao na vašu stranu da se onda njemu nešto desilo, to je moguće za nekog od Albanaca. Jer OVK je vojska koja je nastala u narodu, da bi branila stanovništvo u odnosu na masakre, zločine i represiju koju je počinila vaša vojska, policija i paravojne snage po vašim naređenjima, naređenjima Jugoslavije.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Da li vi smatrate da su neprijatelji albanskog naroda oni Albanci koji su na primer bili zaposleni u državnoj službi, kao na primer, pa da kažem, kao policajci, kao poštari, ili šumari, ili radili u nekom preduzeću na kraju krajeva, do 1991. godine? I vi ste radili u državnoj službi i posle toga ste primali državnu penziju. U čemu je onda stvar?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Govorim o onima na koje je uticala vaša politika, koji su bili pod uticajem vaše politike i članovi SPS-a, izdajice, oni koji su radili za vaše službe a bili su Albanci, dok sa druge strane su bili pošteni Albanci koji su radili da bi zaradili za svoj život. Oni su bili drugačiji. Ja vam mogu dati jedan primer: bila su 33 nastavnika u školi u Brekovcu. Dvojica su bili Srbi koji su rođeni i odrasli na Kosovu i koji su znali albanski isto tako dobro kao i mi. Ali, mi smo bili prisiljeni da sa njima razgovaramo srpski na sastancima da bismo ih umirili, iako su ti ljudi govorili albanski, većina ljudi u školi je govorila albanski. To se odnosilo na sva mesta gde god je bilo Albanaca. Albanci su vrlo često bili prisiljeni da govore srpski, čak, iako su lokalni Srbi, koji su bili u manjini, znali albanski jer su tu odrasli i imali su svoje porodice tamo.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Dobro, gospodine Hadžiavdiju, vi ste predavali u osnovnoj školi i pretpostavljam da ste predavali na albanskom, da li je tako, sve do penzije?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: Da. Ja sam Albanac.
OPTUŽENI MILOŠEVIĆ – PITANJE: Ja ne sporim da ste Albanac niti sporim da ste imali pravo da predajete deci na albanskom jer je to njima Ustavom zagarantovano. Samo hoću da ustanovim: vi ste držali svoja predavanja normalno na albanskom jeziku deci kojoj ste predavali i pri tome vas niko u tome nije ometao. Da li je tako ili ne?
SVEDOK HADŽIAVDIJU – ODGOVOR: To je tačno. Niko me nije ometao jer smo bili ljudi koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu i pobedili i radili da bismo bili zajedno, da bismo bili jednaki, a ne da bismo bili robovi, čak i u vreme Rankovića, i u vreme vaše administracije.
SUDIJA MEJ: Mislim da smo se dovoljno bavili obrazovanjem. Sada naprosto zalazimo u političku raspravu koja nam ne pomaže.
a kako su se postovane kolege kuRtulno shookale 
Tung
